za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MOŽE LI SRBIJA BEZ NAUKE?
Pretraga
DPF pita... Dragana Vujadinovića

Srbija već više od decenije prolazi kroz tranziciju i potpuni prelazak na tržišnu ekonomiju, a još uvek smo čini se daleko od tog cilja. Kako vidite dosadašnji razvoj Srbije u tom smislu?

Kao odgovor na ovo pitanje citiram deo teksta iz kolumne “Obrnuta ekonomija” u listu “Danas” od 11 i 12.5.2013. godine. “Naša „obrnuta ekonomija“ je evoluirala. Nema više radikalnih manifestacija poput „kanta pumpi“, bezvrednih novčanica sa desetinom nula, zvaničnog kursa od 6 i tržišnog od 33 („devize, vize, ize...“). Odavno su na sceni suptilniji modaliteti. Prilagođeni „novom dobu“. Na prvi pogled sve je u redu i „normalno“, ali efekti i rezultati jasno pokazuju da je na sceni i dalje „obrnuta ekonomija“. U protivnom, valjda bi se jednom približili onoj famoznoj „1989.-toj“ (od kada je krenulo sve naopačke). I na taj način, i u ekonomskom smislu konačno ušli u 21 vek. Ovako smo još u 20 veku i drugom milenijumu. Sa slabim šansama da za narednih 12 godina (namerno govorim o 12 godina, jer je toliko prošlo od Petog oktobra i promena sistema, kad smo se zakleli da definitivno i bespovratno odbacujemo „obrnutu ekonomiju“), stignemo „1989-tu“ i uđemo u 21 vek. Sa dve decenije zakašnjenja, ali „bolje ikad, nego nikad“.

Da počnemo redom - privatizacija tzv. društvenog sektora delimično završena sa učinkom ispod svih očekivanja (mali privatizacini prihodi, više od četvrtine kupoprodajnih ugovora poništeno, mnogo firmi zatvoreno, korupcije i zloupotreba napretek); tzv. „veliki sistemi“ se restrukturiraju (čitaj – troše državne tj. zajedničke pare) godinama i nikako da dočekaju epilog (da se privatizuju i rade, ili likvidiraju); javna preduzeća i dalje ni na nebu, ni na zemlji (setite se naše priče od pre jedne i po decenije, o „jedinim preostalim dinosaurusima u Evropi, koji mnogo jedu, a malo daju“ – skoro se ništa nije promenilo); penzioni sistem svake godine u sve većem deficitu (već se preko polovine finansira iz državnog budžeta) ; javna potrošnja se „reformiše“ već više godina, a spiskovi zaposlenih u državnoj i lokalnim administracijama sve duži; kako se više priča o decentralizaciji, tako se smanjuju prihodi opština i gradova (buduće smanjenje poreza na zarade će biti najnoviji „podstrek“decentralizaciji).  I tako dalje, i tako redom“.

Čini se da nikada nije postojala potpuna saglasnost oko toga koja javna preduzeća je potrebno privatizovati, a koja je nužno sačuvati u državnom vlasništvu. Koje su to strateške poluge koje Srbija mora očuvati kao nacionalni interes, a koja preduzeća bi morala izaći na tržište?

Kad se zna naša višegodišnja praksa u vezi javnih preduzeća – mnogo obećanja i zaklinjanja, a uvek na nuli ili blizu nule, ovo pitanje je deplasirano. Dakle, strateški i jedini nacionalni interes je trajno rešiti pitanje efikasnog funkcionisanja javnih preduzeća. Ona dobra da stvaraju profit (pola sebi za razvoj i buduće veće profite, pola u državni budćet za mnogobrojne korisnike), ona loša da ozdrave i budu makar na nuli. Pošto je to u našim uslovima nemoguće (kad dominira partokratija i populizam), jasno je da je jedino rešenje privatizacija. Da se makar ne daje, ako ne može da se uzima. Za stvaranje dobrih i efikasnih državnih preduzeća, mnogo smo zakasnili, tako da je privatizacija jedini mogući i preostali odgovor.

Podaci govore da su pojedina javna preduzeća ogromni gubitaši i da država Srbija za pokrivanje njihovih gubitaka godišnje izdvaja i do milijardu evra. Kako vidite njihovu budućnost?

Ova preduzeća treba ili osposobiti za privatizaciju i prodati (u tom slučaju, treba dati niz olakšica i subvencija, uključujući i preuzimanje plaćanja otpremnina za viškove zaposlenih, jer bi ti iznosi sigurno bili manji od kumulativnih gubitaka, ako preduzeće ostaje u državnom vlasništvu bez radikalnih promena, kao što je bilo do danas) ili restruktuirati i racionalizovati da bi se gubici minimalizovali, što podrazumeva da država uradi sve ono što bi privatni poslodavac učinio. Pošto je ova varijanta teško ostvariva, ostaje privatizacija ili likvidacija kao krajnja mera (ako država može bez te vrste delatnosti).

Kakva će biti sudbina radnika u restrukturiranim javnim preduzećima?

Ista kao i sudbina kod privatizovanih firmi - određena otpremnina po godini radnog staža koju garantuje država. Odavno je došlo vreme da i oni koje izdržava privreda i građani, imaju isti tretman kao i njihovi finansijeri, jer ovo kod nas je krajnji apsurd. Broj zaposleni u državnoj administraciji i javnim preduzećima stalno raste, a broj onih koji rade u firmama koje izdržavaju one prve stalno pada. Pa se posle pitamo, zašto smo tu gde jesmo.