za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"DA LI SMO BEZBEDNI NA RADNOM MESTU?"
Pretraga
Verzija za štampu
Bezbednost radnika u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou, mere bezbednosti i dostupna oprema za ličnu zaštitu se ne koriste u potpunosti, a Akt o proceni rizika na radnom mestu samo se formalno primenjuje, zaključeno je na debati "Da li smo bezbedni na radnom mestu?" koju je u sredu, 1. decembra 2010. organizovao Centar za demokratiju, uz podršku Fondacije Fridrih Ebert i Olof Palme Centra.

Direktorka programa Centra za demokratiju Ksenija Petovar predstavila je rezultate istraživanja sprovedenog u 100 preduzeća, koji su pokazali da je najveći broj povreda na radu posledica nekorišćenja zaštitne opreme.

Prema njenim rečima, petina zaposlenih ocenila je svoje radno mesto kao nebezbedno, polovina kao delimično nebezbedno, dok je samo 30 odsto ispitanih reklo da se oseća bezbedno na poslu.

Petovar je rekla da mnogi zaposleni ne mogu da ostvaruju svoja prava, jer postoji rizik od gubitka radnog mesta, a da jednaku neodgovornost, kada je u pitanju bezbednost radnika, snose preduzeća u privatnoj i državnoj svojini.

"Većina poslodavaca, čak 75 odsto firmi, donela je Akt o proceni rizika na radnom mestu da bi ispunila zakonski propis, a ne zbog unapređenja sigurnosti i bezbednosti radnog mesta", ukazala je ona.

Ksenija Petovar je istakla da više od polovine anketiranih firmi ima konstituisan Odbor za zaštitu zdravlja i bezbednost na radu, ali da je aktivnost tih odbora niska i da samo 30 odsto ima odbor koji zaista obavlja svoju funkciju.

Direktorka Uprave za bezbednost i zdravlje na radu Ministarstva rada i socijalne politike Vera Božić-Trefalt rekla je da su svi ti problemi posledica nepostojanja Zakona o proceni rizika povreda na radu i najavila rad na njegovom donošenju.

Nebojša Savić iz Industrijskog sindikata Srbije, uključenog u anketu, rekao je da je mali broj radnika upoznat sa Aktom o proceni rizika na radnom mestu i složio se sa ocenom da je firmama bilo važnije da ispune zakonski uslov, od toga šta se u kvalitativnom smislu obezbeđuje radniku.

"Imali smo dobru nameru, ali i pored toga ulazak u preduzeća je bio problematičan. Poslodavci nam nisu izlazili u susret i nisu dozvoljavali direktan razgovor sa radnicima. Sve se na kraju svodilo na razgovor sa licima odgovornim za bezbednost na radu, koja su prethodno dobijala instrukcije šefova", rekao je Savić.

On je naglasio da u Srbiji postoje i društveno odgovorne firme navodeći kompaniju Ju-Es-Stil u kojoj je smanjen broj povreda na radu zbog primena mera bezbednosti.

Potpredsednik veća i predsednik građevinara Saveza samostalnih sindika Srbije (SSSS) Duško Vuković kazao je na ovom skupu da je najlošija situacija u sektoru građevinarstva, gde je u poslednjih deset godina, prema zvaničnim podacima, poginulo preko 150 radnika.

On je naveo da se u poslednjih deset godina u ovom sektoru dogodilo i preko 2.500 teških povreda od kojih su se neke završile smrtnim ishodom, dodajući da je stvarni broj povreda sa smrtnim ishodom daleko veći.

Vuković je kazao da sindikati preuzimaju deo odgovornosti za lošu situaciju vezanu za zaštitu i bezbednost na radnom mestu, ali da sindikat sam ništa ne može da uradi bez pomoći države i poslodavaca.

Prema njegovim rečima, radno mesto u građevinarstvu je nebezbedno jer veliki broj radnika nema kvalifikacije i u obavljanju poslova oslanja se na praksu i iskustvo, a veliki doprinos nesrećama doprinosi i način zapošljavanja.

"Broj sezonskih radnika na crno je sve veći i to postaje preovlađujući način zapošljavanja. Strah od gubitka radnog mesta je veći od želje radnika da se sindikalno organizuju i preuzmu odgovornost za svoje zdravlje i bezbednost", kazao je Vuković.

On je naglasio i da mala i srednja preduzeća iz oblasti građevinarstva najmanje primenjuju mere bezbednosti na radu, dok ih velika preduzeća primenjuju više.

U debati su učestvovali: Aleksandar Milovanović (Institut za medicinu rada Srbije "Dr Dragomir Karajović"), Bogoljub R. Peruničić (Institut za medicinu rada Srbije "Dr Dragomir Karajović"), Dejan Janićijević (predsednik ASNS Sindikata duvanske privrede Srbije), Dobrivoje Popović (PKB korporacija), dr Borinka Bogojević (služba medicine rada DZ "Novi Beograd"), dr Dragana Grebenarović (specijalista medicine rada DZ "Vračar"), dr Ljubomir Zdravković (Dom zdravlja "Palilula", specijalista medicine rada), Dragan Kovijanić (ASNS DIN Fabrika duvana a.d. Niš), Dragan Milovanović (potpredsednik ASNS), Dragan Stojanović (Udruženje za bezbednost i zdravlje na radu u Beogradu), Dragana Miletić (PKB korporacija), Duško Vuković (predsednik građevinara i potpredsednik Veća SSSS), Goran Duduković (predsednik ASNS Granski sindikat poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva i prehrane), Goran Stojanović (DS), Gordana Gruborović (Privredna komora Beograda), Jelena Crešljević (potpredsednica Veća SSS Vojvodine), Jelena Mijović (Swiss Labour Assistance), Jovan Protić (ILO/Međunarodna organizacija rada), Ljiljana Rakić (PKB korporacija), Mile Micković (Beozaštita - bezbednost i zdravlje na radu), Milica Nikolić-Urošević (Sindikat lekara i farmaceuta Srbije), Milinko Popović (predsednik ASNS Granski sindikat građevine IGM-a, drvne industrije i putne privrede), Milojko Simurdžić (Organizacija samostalnih sindikata metalaca Srbije za grad Beograd), Miloš Đorđević (ASNS DIN Fabrika duvana a.d. Niš), Nada Trivić-Micić (pomoćnica načelnice za medicinu rada DZ "Novi Beograd"), Nebojša Savić (Industrijski sindikat Srbije), Radovan Ristanović, Slobodan Đurić (ASNS Granski sindikat zdravstva), Vidoje Šćepović (predsednik ASNS Granskog sindikata metalaca Srbije), Vladimir Radovanović (DMB Fabrika malolitražnih motora), Zoran Tomanović ("Prvi partizan" a.d. Industrijski sindikat Srbije), Ljuban Žigmund (Savez samostalnih sindikata Srbije) i drugi.

Okrugli sto je održan u okviru projekta Demokratski politički forum koji Centar za demokratiju realizuje u saradnji sa Fridrih Ebert Fondacijom, kao i projekta "Svi imamo pravo na bezbedno radno mesto" koji podržava ISC kroz donaciju USAID.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ove godine je donet niz kolektivnih ugovora, treba ih dobro sagledati i videti prvo da li su u skladu sa zakonom i da li daju veća ili manja prava nego što to zakon dajeVlada Republike Srbije donela je strategiju bezbednosti zdravlja na radu u Republici Srbiji za period od 2009. do 2012. godine. Samo ću kratko proći kroz Akcioni plan koji se mora završiti do 2012. godine. Naravno, ni te godine neće biti završen sistem, ali ga moramo nadograđivati da bismo rešavali probleme u samoj oblasti. S tim u vezi, ono što je jako važno reći, a to svi znamo, pre dva-tri dana se navršilo pet godina od donošenja Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu. Sada je vreme sagledati da li je to dobro rađeno, šta treba popraviti i jedan od prvih zadataka u ovoj godini je već započet, a završiće se tek 2011. godine, da razvijamo ovaj sistem, pa da vidimo da li ćemo menjati Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, odnosno podzakonske propise koji prate Zakon. 

S tim u vezi, formirana je radna grupa, što je u skladu sa Akcionim planom. Ono što je jako važno uporedo raditi, kažem, u skladu sa ovim akcionim planom, jeste donošenje zakona i podzakonskih propisa, kolektivnih ugovora, opštih akata, itd. Ove godine je donet niz kolektivnih ugovora, treba ih dobro sagledati i videti prvo da li su u skladu sa zakonom i da li daju veća ili manja prava nego što to zakon daje, a kada kažemo donošenje zakona, misli se i na druge propise, na druge zakone koji su u jako uskoj vezi, gde moramo davati svoje sugestije da bi ceo sistem nekako funkcionisao. Pre svega mislim na Zakon o životnoj sredini, kada je u pitanju infrastruktura, propisi u delu vanrednih situacija, protivpožarne zaštite, itd.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Važno je napomenuti da smo mi u ovom istraživanju pokazali da se jednaka odgovornost, odnosno neodgovornost poslodavaca odnosi i na firme u privatnoj i u državnoj svojini Fond Centar za demokratiju od pre nekoliko godina počeo je sa istraživanjima na temu ekonomskih prava, dakle, korpusu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. U prvih nekoliko istraživanja smo se bavili sivom ekonomijom, pravima iz radnog odnosa i onda smo se tokom poslednje godine usredsredili na bezbednost na radu. U tome smo imali odličnu saradnju i podršku Inspektorata za rad pri Ministarstvu za socijalna pitanja i zapošljavanje i Uprave za bezbednost. U ime Fonda, zahvaljujem se tim institucijama i kolegama sa kojima smo radili.

Tema današnjeg izlaganja, ono što smo želeli da predstavimo javnosti, su rezultati istraživanja koje smo sproveli u proleće ove godine, u saradnji sa Industrijskim sindikatom Srbije. U oko sto preduzeća u kojima Industrijski sindikat Srbije ima svoje aktiviste sproveli smo jednu anketu o Aktu o proceni rizika na radnom mestu. Dakle, Akt o proceni rizika je bio osnovna tema istraživanja, a onda smo još pored toga neka pitanja imali i u našoj brošuri koja je objavljena, imate dosta detaljno obrađene rezultate istraživanja. Vrlo ću kratko. Dakle, ne može se reći da smo imali reprezentativan uzorak, tako da se ovo istraživanje ne može uopštiti, ali mislim da smo dobili neka dosta zanimljiva saznanja, posebno kada smo poredili poslednje izveštaje Inspektorata za rad. Videlo se da su nalazi do kojih smo mi došli u istraživanju i rezultati ocene Inspektorata za rad dosta usaglašeni. Dakle, vrlo ću kratko.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hrvatska ima Zakon o osiguranju, relativno skoro ga je donela. Ali, ono što je principijelno uopšte u zemljama bivše Jugoslavije, u okruženju, mislim i sada u Srbiji, jeste da ne postoji sistem po kome se u osiguranju u slučaju povreda na radu integrišu i mere prevencije i ta davanjaZapravo, ovo što je gospođa Ksenija govorila o ovim istraživanjima govori o problemima i zapravo stanju u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu koje vrlo dobro prate inspektori za rad i Uprava za bezbednost i zdravlje na radu. S tim u vezi, naravno, možemo kasnije pričati, svi ovi problemi ili delimično problemi proističu iz jednog razloga, naravno, ne samo jednog, ali sigurno doprinosi tome što u Srbiji ne postoji, rekla bih, poseban Zakon o osiguranju od povreda na radu. Znači, jako je važno da donesemo što pre taj zakon, kako bismo prvo izgradili jedan sistem, a onda bi se, čini mi se, i ovi problemi oko procene rizika i neki drugi problemi sigurno smanjili, jer procena rizika je jedna dokumentacija, nije to problem, problem je u suštini neprimenjivanje mera bezbednosti i zdravlja na radu. 

S tim u vezi, kada govorimo o osiguranju od povreda na radu, Međunarodna organizacija rada kaže - dostojanstven rad ima za cilj promovisanje mogućnosti za žene i muškarce da dobiju dostojanstven i produktivan posao, u uslovima slobode, jednakosti, sigurnosti i ljudskog dostojanstva i propagira, naravno, osnovne standarde, tripartitni pristup, tehničku podršku za rad na nivou određene zemlje i izgradnju kapaciteta, obuka, itd. Osnovna konvencija koja govori o davanjima u slučaju povrede na radu, moramo da se prisetimo jer smo njeni potpisnici, jeste 121 Konvencija, o davanju u slučaju povrede na radu. Naravno, imala sam celu prezentaciju, ali pošto vreme ne dozvoljava i bilo je suštinski sve rečeno, ja ću se zadržati samo na tome kakvo je trenutno stanje u Republici Srbiji, govorim i o zemljama bivše Jugoslavije.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da povećanju faktora rizika u građevinarstvu, pre svega, doprinosi sam način upošljavanja radne snage koja je u poslednje vreme u Srbiji pretežno na određeno vreme, sezonski i na crno, što predstavlja karakteristiku nove tranzicione poslovne politikePredsednik sam Samostalnog sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije. Ujedno imam još jednu funkciju, a to je potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. Pozdravljam sve, posebno organizatore zbog teme, a to je bezbednost zdravlja, da li smo bezbedni na radnom mestu, što se poklapa sa interesima i aktivnostima ne samo samostalnog sindikata, nego svih sindikata koji smatraju da je to prioritet broj jedan. 

Vidite da sam malo okružen ovim propagandnim materijalom. Želeo bih u uvodu i da kažem, kao što sam organizatorima danas zahvalan, mislim da je mesto i da je red da se zahvalim na podsticaju, na tome da se bezbednost i zdravlje na radu u Srbiji stavi u žižu i Međunarodnoj organizaciji rada, koja je pomogla unazad nekoliko godina i samostalni sindikat i sindikati u okviru njega da organizuju i seminare i da štampaju ovaj niz propagandnih materijala i švajcarskoj organizaciji za pomoć svetu rada, takođe i Fondaciji Fridrih Ebert.

Moram ovde da se zahvalim i socijalno i društveno odgovornim poslodavcima i kompanijama, poput Projekt montaže, poput Holcima, poput Lafarža, koji čine u stvari sve i daju dobar primer da radno mesto bude bezbedno u Srbiji.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Prvo što je najkarakterističnije bilo na terenu je to je da su nam direktori retko dozvolili da imamo direktan kontakt sa zaposlenima. Kad vi ne možete sa čovekom da razgovarate otvoreno i slobodno, onda možete da pretpostavite kakve odgovore možete da dobijete kad on daje odgovor u prisustvu nekog svog ovlašćenog rukovodiocaLično sam učestvovao u izradi ove ankete i imam zapažanja koja bih želeo ovde da iznesem kao čovek koji je neposredno bio u kontaktu sa, tamo gde mi je bilo, naravno, omogućeno, sa radnicima koje smo anketirali, ali i da prenesem neka svoja iskustva i zapažanja iz tog anketiranja. Istovremeno bih se zahvalio Centru za demokratiju što nam je omogućio da zajednički sprovedemo ovu vrlo važnu i bitnu aktivnost, jer se mi, kao Industrijski sindikat, stalno zalažemo za poboljšanje tih bezbednosnih uslova na radu i uopšte oko zaštite na radu.  

Prvo što je najkarakterističnije bilo na terenu je to je da su nam direktori retko dozvolili da imamo direktan kontakt sa zaposlenim radnicima. To je za mene, kao sindikalca, a i kao čoveka koji je dugo radio u industriji, bilo najneprijatnije iznaneđenje, jer kad vi ne možete sa čovekom da razgovarate otvoreno i slobodno, onda možete da pretpostavite kakve odgovore možete da dobijete kad on daje odgovor u prisustvu nekog svog ovlašćenog rukovodioca. To je prvo moje zapažanje koje je opterećivalo čitavu anketu. Bilo je vrlo teško ući u preduzeća. Rekli smo da je u pitanju anketa i da je to vrlo bitno i važno za samo preduzeće, da je anketa anonimna i da preduzeće time dobija na značaju, jer će biti, na kraju krajeva, promovisano kroz jednu ovakvu prigodnu literaturu, preduzeće će biti prikazano, pročitaće ga neko, biće dobra praksa; ako je nešto loše, videćemo kako tu da pomognemo da se to loše popravi. Znači, išli smo uvek sa nekim pozitivnim stavom da bismo mogli da uđemo u to preduzeće.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Uvek sam govorio da je stanje bezbednosti i zdravlja na radu u našoj zemlji nezadovoljavajuće, sad oslobođen odgovornosti i funkcije koju sam obavljao mogu da kažem da je zaista i lošeŽelim da kažem da na početku imam zaista potrebu da se zahvalim još jednom Centru za demokratiju i Fondaciji Fridrih Ebert što su se prihvatili ovog zaista teškog posla i kroz anketu koju su radili i istraživanje koje je, bez obzira na sve manjkavosti na koje su gospođa Petovar i drugi ukazali, pokazalo u stvari pravu sliku stanja bezbednosti i zdravlja na radu kod nas. 

Naravno, nije prvi put Centru za demokratiju da se bavi ovim temama. Vrlo dobro se sećam i rada na predlaganju izmena Zakona o radu, koji su, takođe, deo jednog sistema vrlo povezanog sa stanjem bezbednosti i zdravlja na radu, koje su se, nažalost, neslavno završile, a nadam se da ovog puta će taj iskorak biti bolji.

Sve vreme dok sam slušao sagovornike moram da kažem da mi je odzvanjao refren iz predloga himne koji smo danas čuli: kako sadiš, tako će da nikne. Mi zaista treba da pogledamo to drvo bezbednosti i zdravlja na radu koje smo, tako da kažem, figurativno zasadili pre pet godina donošenjem Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Zašto ono danas polako počinje da vene? Zašto ne funkcioniše? Koji su to ključni problemi i kako iz toga da izađemo?

Baveći se ovim poslom u prethodne tri godine kao direktor Inspektorata za rad, više puta sam se zalagao da mi zaista otvoreno razgovaramo o svim problemima, da se maglama formalizma ne bavimo i da stalnim pričama o tome šta ćemo uraditi sutra, ne vodimo računa o onom šta se dešava danas i šta je bilo juče. Nažalost, moram da kažem da su i rezultati toga vidljivi. Tu nisam nailazio na razumevanje onih koji bi po prirodi posla morali da imaju razumevanje za to.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Doneti zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, bez zakona o osiguranju u slučaju povreda na radu, prosto je jedna situacija u kojoj se dezavuiše sam značaj i uticaj zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Dakle, u jednom sistemu u kome ne funkcionišu pojedini organi, ako je to jedan organizam, organizam ne može da preživiNajpre bih hteo da vas pozdravim i da kažem na početku da je ovo izuzetno važna tema i da upravo sve ono što je do sada rečeno doprinosi poboljšanju samog sistema koji bih uporedio sa jednim automobilom koji se nalazi na jednom autoputu gde je ograničenje od 130 i gde je pravac dobar, a da automobil ide 30 na sat, gde se ne zna da li je u pitanju problem sa motorom ili sa vozačem, odnosno vozaču signalizira lampica da nešto sa motorom nije u redu, a vozač misli da je automobil u najboljem stanju. 

Zbog čega ovo kažem? Zbog toga što prosto ne mogu da verujem da nam je bilo potrebno toliko vremena da dođemo do nekih premisa koje su već postavljene pre osam, devet godina. Recimo, Nacionalna strategija razvoja i zaštite zdravlja na radu iz maja 2002. godine govori o svim ovim problemima koji su sad aktuelni. Nacrt zakona o bezbednosti i zdravlja na radu poslat je u Vladu Republike Srbije 2003. godine, donesen je 2005. godine, gde se apsolutno slažem sa prethodnim govornicima gde postoji odredba u članu 53 Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, gde se kaže da postoji obavezno osiguranje u slučaju povrede na radu. Nacrt zakona o osiguranju u slučaju povrede na radu bio je urađen 2002. godine i 2003. godine razmatran je na studijskim putovanjima koje je Ministarstvo za rad organizovalo u Nemačkoj, gde je, praktično, bilo pitanje trenutka kad će taj zakon biti poslat u Vladu i kad će praktično biti usvojen.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sistem bezbednosti i zdravlja na radu ne može da se završi, da krene od 2005. godine, pa da se završi do 2010. godine. To je sistem koji se nadograđuje i koji će se nadograđivati i budućih verovatno sto godina, dok god postoje procesi proizvodnjeSistem bezbednosti i zdravlja na radu, i ranije zaštite na radu, ne može da se završi, da krene od 2005. godine pa da se završi do 2010. godine. To je sistem koji se nadograđuje i koji će se nadograđivati i budućih verovatno sto godina, dok god postoje procesi proizvodnje. To je jedna stvar. Niko ne govori o sistemu da je završen. Naprotiv, sistem je tek počeo, odnosno ranih godina, davnih, posle 1946. ili 1947. godine, odnosno 1962. godine kad je donet prvi zakon, pa se ide korak napred, itd. 

Sve ove probleme o kojima mi govorimo imaju, naravno, i zemlje u okruženju, ne samo u okruženju, nego i visoko razvijene zemlje, a što naravno ne treba da nam bude reper. Međutim, kad govorimo zašto je ovakvo stanje, veliki broj povreda, privreda ne radi, itd, samo da napomenem o čemu se ovde radi. Prvo, još uvek nije završena tranzicija. Vi vrlo dobro znate šta to znači. Drugo, ogroman broj rada na crno, znači 600.000 ljudi ili već postoji verovatno neka druga statistika. Mnogi drugi sistemi koji nisu dograđeni, molim vas da se okrenemo samo Zakonu o bezbednosti proizvoda. Ako to dobro ne funkcioniše, naravno, neće ni ovaj sistem, Zakon o životnoj sredini, o hemikalijama, itd.

Kad govorimo o Aktu o proceni rizika, molim vas, to je procedura. Od same procedure niko nije poginuo, nego od neprimenjivanja mera koje propagira zakon, od podzakonskih, to je važno. Naravno, jako je važna ta procena rizika, jer to je dokumentacija. Naravno, jeste problem kompetentnih lica koja obavljaju ovaj posao, to je na nivou poslodavca i tu moramo stanje popravljati.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Svaki radnik, od pet hiljada radnika u US Steel, koji misli da neko mesto nije dobro bezbedno, obrati se nama, mi to iznosimo i zajednički rešavamo u pozitivnom smisluPredsednik sam reprezentativnog sindikata u US Steel, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i jedan od potpisnika kolektivnog ugovora koji funkcioniše u US Steel. Da ne bude samo negativnog konteksta, pričaću o malo pozitivnijim stvarima i treba malo da budemo i samokritični. Moraš da budeš reprezentativan da bi bio socijalni partner poslodavcu, a verujem u većini firmi to i ne postoji. Sad će ispasti da se hvalim, kod nas to funkcioniše izuzetno dobro, izuzetno korektno. 

Poslodavac poštuje sve. Treći kolektivni ugovor koji je urađen sa njima od njihovog dolaska ovde je Odbor za bezbednost i zdravlje na radu, kolektivni ugovor, član 55 pa do člana 57, sa devet podčlanova. Sve je definisao i Odbor za bezbednost koji broji 11 članova, ima tri stalna predstavnika reprezentativnih sindikata i tri predsednika, a to sam ja i dvoje mojih kolega i pet članova poslodavca. Svakog meseca obavezna sednica Odbora za bezbednost i ja ću da vam nabrojim neke izvode, ako možda nekom bude od pomoći za dalji rad ili napor da se donese kolektivni ugovor. Znači, nadležnosti odbora koji je kod nas definisan, poslodavcu daje predloge o svim pitanjima koji se odnose na bezbednost i zdravlje na radu, upozorava poslodavca, ako smatra da nije sproveo odgovarajuće mere bezbednosti i zdravlja na radu, da to mora da se promeni na bolje, razmatra prigovor zaposlenih. Znači, svaki radnik od pet hiljada radnika u US Steel koji misli da neko mesto nije dobro bezbedno, obrati se nama, mi to iznosimo i zajednički rešavamo u pozitivnom smislu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mi imamo u ovom pravilniku o proceni rizika jedan deo na koji smo pokušali da utičemo, upravo zbog neproizvodnih zanimanja, odnosno zbog nas i zbog novinara, mislimo da smo najviše mi pogođeni, a to su opasnosti i štetnosti koje su vezane za psihofizička naprezanja i uopšte za stres, kao faktor rizika za oboljenja koja nastaju u vezi sa radom. Stres je prepoznat faktor rizikaDolazim iz neproizvodnih zanimanja, zastupam doktore koji rade u domovima zdravlja i zaista moram da zahvalim gospođi Veri Božić-Trefalt koja je učestvovala i odazvala se na naš poziv za jednu radionicu koja je vezana za procenu rizika i pomogla nam je i mislim da smo istovremeno i mi pomogli Upravi za bezbednost i zdravlje na radu, da usmerimo neke naše aktivnosti vezano za izmenu nekih podzakonskih akata. 

Kako vidim, svi dolazite iz proizvodnih zanimanja. Ono što je bitno napomenuti je da su mnoge naše zdravstvene ustanove i naši direktori doneli Akt o proceni rizika, pri čemu se danas i dalje procenjuje rizik za doktore na osnovu toga da li će biti okliznuće, spotaknuće, što je apsolutno nedopustivo.

Imamo procenu rizika samo za deo koji se odnosi na urgentna stanja u odnosu na hitnu pomoć i za doktore i zdravstveno osoblje koji rade u operacionim salama. Međutim, mi imamo u ovom pravilniku o proceni rizika jedan deo na koji smo pokušali da utičemo, upravo zbog neproizvodnih zanimanja, odnosno zbog nas i zbog novinara, mislimo da smo najviše mi pogođeni, a to su opasnosti i štetnosti koje su vezane za psihofizička naprezanja i uopšte za stres, kao faktor rizika za oboljenja koja nastaju u vezi sa radom. Stres je prepoznat faktor rizika.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Šta je problem kod građevinarstva? Prokleta nelikvidnost i neplaćanje. To je najveći problemDolazim ispred Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, predsednik sam grane građevinarstva. Pokušaću da budem kratak da se ne bi ponavljao, a želeo bih prvo domaćinima da se zahvalim na ovom organizovanom skupu i zaista je divno biti na ovakvom sastanku. Dolazim iz jedne renomirane građevinske firme "Hidrotehnika-Hidroenergetika". Mislim da je građevinarstvo osnova 80% privrede. 

Akt o proceni rizika je regulisao da li je zaposlenima teže pod zemljom, na zemlji ili u vazduhu. Kažem, kod mene u kompaniji, znači u "Hidrotehnici-Hidroenergetici“ postoji kolektivni ugovor i regulisan je Akt o proceni rizika. Sva radna mesta koja se obavljaju u kompaniji su obuhvaćena Aktom o proceni rizika.

Međutim, šta je problem kod građevinarstva? Prokleta nelikvidnost i neplaćanje. Znači, tu je najveći problem. Kažem, nije problem kod poslodavca da on to neće da plati, recimo, polisu osiguranja. Šta se dešava? Pre par meseci tri centrale sindikata su organizovale jedan štrajk upozorenja u građevinarstvu. To je zaista medijski bilo jako dobro propraćeno i mislim da smo čak dobili neke odgovore od Vlade Republike Srbije i čak jedan od naših nekih zahteva iz tog štrajka upozorenja je bio plaćanje tog PDV. Zašto govorim PDV? Zato što kompanije kao što su "Hidrotehnika-Hidroenergetika", budžetske kompanije, naslonjene su na plaćanje iz budžeta.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hteo sam jedno pitanje da postavim, zašto u zakonu stoji da zaposleni plaća trošak svog osiguranja? U redu kad on radi za sebe, ali on ipak radi za korporacijuSvestan sam da govorim među ljudima koji ovu struku izuzetno dobro poznaju i ovu problematiku, tako da kažem. Međutim, hoću ovde da ukažem na par stvari. Nešto postoji u ekonomiji što se zove optimum. Optimum ne znači ni najviše ni najmanje, nego to znači najviše u datim okolnostima i sa datim resursima. Mi bismo možda želeli ovde da trčimo trku sa 9,8 ili 9,9, ali ako nismo trenirali i ako nemamo neku kondiciju da trčimo 10,7, onda su to iluzorni pokušaji. 

Hoću da kažem da neki zahtevi koji su na globalnom nivou, što je možda neki opšti zahtev, pa i neki zahtevi na mikro nivou, a da ne kažem na mezo i na makro nivou nisu uopšte isti. Društvo može da ima interes kao takvo, da ima čistu vodu, čistu sredinu, itd. To možda hoće da ima i zaposleni. Govorim o nekom, recimo, makro i mikro nivou, u ovom slučaju da su isti, ali mezo nivo želi da ostvari neki svoj profit, a stvar je povezana. Kad kažemo da recimo neka poreska stopa na korporativnu dobit u Srbiji, koja je izuzetno niska, na prvi pogled bi to možda sugerisalo to da mi preferiramo visoke tehnologije, ali postoji stopa zamene, pa onda možemo da kažemo ovako, sa tom niskom stopom i da imamo relativno višu stopu opterećenja zaposlenih, a šta onda znači u alternativi, da li više tehnologije ili više zaposlenih. Recimo, korporacija bi tako trebalo da se opredeli za više tehnologije. To je jedan izlaz.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
U Srbiji se više priča o bezbednosti, u Srbiji o bezbednosti i zaštiti pričaju i poslodavci koji zapošljavaju pet radnika i poslodavci koji zapošljavaju 500 radnika. U Srbiji se naveliko priča o Aktu o proceni rizikaProbaću i u manje od pet minuta da ovih nekoliko rečenica kažem i da dam, na neki način, doprinos ovoj raspravi. Naime, na diskusiju me podstaklo uvodno izlaganje, a poruka moje priče je šta može biti zamajac u stvaranju boljeg sistema zaštite na radu u Srbiji? 

Na ovom skupu i desetak prethodnih gde sam učestvovao, uvek smo ponavljali dobru praksu Holcima, dobru praksu Lafarža, dobru praksu US Steel, Štrabaga, Alpine. U tim preduzećima rade, nadam se, naši radnici, radnici iz Srbije, nisu Francuzi i Amerikanci doveli ljude odozgo da obavljaju te poslove. Obavljaju ih naši ljudi. Nesumnjivo je da ovo što je rekla gospođa Vera Trefalt, da smo mi stvorili preduslove za zaživljavanje sistema bezbednosti od 2005. godine kad je zakon usvojen i niz podzakonskih akata. U Srbiji se više priča o bezbednosti, u Srbiji o bezbednosti i zaštiti pričaju i poslodavci koji zapošljavaju pet radnika i poslodavci koji zapošljavaju 500 radnika. U Srbiji se naveliko priča o Aktu o proceni rizika, neko je to čuo i primio kao obavezu, a neko je sam shvatio šta znači. Priča se o zaštiti i dobro je da se priča o bezbednosti.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Sa 860 ljudi koji su se u medicini rada bavili preventivom, mi smo danas na brojki koja je nešto manja od sto lekara medicine rada koji se bave isključivo preventivom, nažalost i zbog toga smo na kolenimaPoštovani predsedavajući, koleginice i kolege, pridružujem se zahvalnostima svih onih koji su pre mene govorili, Centru za demokratiju koji je organizovao ovaj skup. Centar za demokratiju me je pozvao po funkciji direktora. Moram da kažem da sam ja i predsednik sekcije medicine rada koja je do skoro brojala 860 specijalista medicine rada, a danas broji nešto manje od sto. U poslednjih godinu dana sam imenovan za novog predsednika republičke stručne komisije Vlade, odnosno Ministarstva zdravlja. 

Kako je gospodin Ristanović rekao, jedan od ovih stubova koji treba da vode računa o bezbednosti i zdravlju radnika je na kolenima. Jeste, ta naša medicina rada je nažalost na kolenima i skoro sve svoje slobodno vreme i energiju u poslednjih godinu dana sam usredsredio da probamo da vratimo staru slavu medicini rada koja joj pripada i koju zaslužuje. Dakle, 2008. godine, tamo nekog 23. aprila, iz Ministarstva zdravlja je stiglo pismo po kome se tražilo da se lekari medicine rada izjasne da li žele da se bave i dalje preventivom, tj. da ostanu u medicini rada i da sami zarađuju za svoju platu ili da ih plaća eventualno poslodavac, tj. fabrika ili da ostanu na budžetu Ministarstva zdravlja i da im dohodak bude zagarantovan. Sa 860 ljudi koji su se u medicini rada bavili preventivom, mi smo danas na brojki koja je nešto manja od sto lekara medicine rada koji se bave isključivo preventivom, nažalost i zbog toga smo na kolenima.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Imamo tri partnera koji moraju da postave ceo sistem, a to su poslodavci, radnici, odnosno predstavnici radnika, i država. Jedni da obezbede zakonsko okruženje ili sredinu, drugi da obezbede finansijski, a treći da participiraju u svim segmentima da to funkcionišePrvo se zahvaljujem na pozivu. Kada sam dolazio ovde, hteo sam da postavim samo dva pitanja i jednu anketu među vama, da mi odgovorite - šta je to bezbedan rad, a šta je zdrav rad? Tvrdim da 90% neće na ovo pitanje odgovoriti ono što struka traži da se odgovori. Ovo govori o nečemu drugom, nije mi želja da proveravam ničije znanje, nego jedino pitanje svesti o onome što mi podrazumevamo pod nazivom bezbednost i zdravlje na radu. Jedno je bezbednost, jedno je zdravlje na radu. 

Nažalost, u ovom momentu, u tom sistemu bezbednosti i zdravlja na radu, koji bi trebalo da funkcioniše na nivou cele zemlje, imamo tri partnera koji moraju da postave ceo sistem, a to su poslodavci, radnici, odnosno predstavnici radnika, i država. Jedni da obezbede zakonsko okruženje ili sredinu, drugi da obezbede finansijski, a treći da participiraju u svim segmentima da to funkcioniše. Ono što treba dalje reći, da bi ovaj sistem funkcionisao, mora da ima odgovarajuće službe koje će održavati sistem, a tu su tri službe o kojima ovde sve vreme govorimo: to je služba medicine rada, služba u ovom momentu je uvek to, verujte, samo služba zaštite na radu, a ne bezbednosti i zdravlja na radu, to su i inspekcije rada. Bez ta tri nivoa, bez te tri službe, ne može funkcionisati sistem.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da se ovde mistifikuje Akt o proceni rizika. Akt o proceni rizika je jedna kompletna dokumentacija jedne firme, gde se moraju utvrditi opasnosti i štetnosti. Ko njih utvrđuje? To je i direktiva i dokument Međunarodne organizacije rada, da to rade zaposleni u samoj firmiMislim da se ovde mistifikuje Akt o proceni rizika. Akt o proceni rizika je jedna kompletna dokumentacija jedne firme, da se razumemo, gde se moraju utvrditi opasnosti i štetnosti. Ko njih utvrđuje? Molim vas, intencija zakonodavca jeste i mislim da je to i direktiva i dokument Međunarodne organizacije rada, da to rade zaposleni u samoj firmi. Oni najbolje znaju oceniti da li je rizik povećan ili ne. Naravno da to rade spoljne službe i najpre među tim spoljnim službama jeste sigurno, naravno, služba medicine rada i pravna lica koja vrše ispitivanje, jer bez toga se ne može izvršiti procena rizika. 

Molim vas da se demistifikuje šta znači procena rizika. To je dokumentacija koja teži uvođenju većeg kvaliteta sistema kvaliteta. O tome se tu radi. Naravno, važno je utvrditi opasnosti i štetnosti i ko ih može utvrditi. To je zapravo vlasništvo poslodavca i zaposlenih. O tome se radi. Znači, malo da se demistifikuje.

Mnogo je važnije i u sadašnjem trenutku primeniti elementarne mere bezbednosti i zdravlja na radu, naravno, u skladu sa tom dokumentacijom koja može biti ovakva ili onakva.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Potpuno neverovatna stvar je bila da Inspekcija rada u Srbiji, recimo, pa ni Ministarstvo nije raspolagalo šlemovima, a nešto to nisam video ni kod sindikata, ni kod poslodavaca. Zamislite inspektora rada ili nekog od socijalnih partnera koji odlazi u posetu gradilištu obučen kao mi danas. Prvih 135 šlemova za Inspekciju rada kupila je upravo Međunarodna organizacija radaViše puta je danas pomenuta Međunarodna organizacija rada, pa bi bilo dobro da i ja nešto kažem. Međunarodna organizacija rada u Srbiji je stalno prisutna od 2008. godine, ali sticajem okolnosti, povod za njeno prisustvo ovde je bilo upravo kroz oblast bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, još od 2003, 2004. godine i već je to neko od govornika pomenuo, mislim gospodin Stojanović. 

Mi smo imali jedan projekat podrške Inspekciji rada Republike Srbije u okviru koga smo sticali saznanja, ne samo o radu Inspekcije rada, nego i šire, o radu socijalnih partnera i generalno poslodavaca i radnika u Srbiji. U tom smislu, moram da kažem da ono što je dobro i što je ovde zatečeno je bio jedan korektan socijalni dijalog, što je, nažalost, i dalje retkost u Republici Srbiji u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i jedna jako dobra saradnja koju smo tada uvideli između ne samo socijalnih partnera, Inspekcije rada, resornih ministarstava, nego i organizacije kao što je Institut "Karajović". Nažalost, mnoge druge stvari nisu valjale i pitanje je koliko su se do danas promenile.

Moram da kažem da smo zatekli situaciju u kojoj, bez obzira da li je broj inspektora rada tada bio nešto preko 300 ili današnjih 265, gotovo niko od njih, da ne kažem niko, nije imao nikakvu sistematsku obuku od dolaska na to radno mesto, nijedan. O tome smo radili vrlo detaljnu anketu i to su krajnje precizni rezultati.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Samo za ovu godinu mi imamo 49 smrtnih povreda na radu. Imamo blizu hiljadu teških povreda na radu. Imamo 19 kolektivnih povreda na radu. Od ukupnog broja povreda na radu u Republici Srbiji, blizu 50% ili preciznije rečeno 47% se dešava zbog neobezbeđivanja sredstava i opreme za ličnu zaštitu ili njihovog nekorišćenjaMi se moramo složiti oko toga kako taj sistem funkcioniše. Malopre smo čuli da taj sistem funkcioniše. Šta to znači? Funkcioniše dobro, loše, ili, što je imalo ocenu Saveta za bezbednost i zdravlja na radu, prema tome, ne znam zašto se to pitanje postavlja. Ocena Saveta za bezbednost i zdravlje na radu je da taj sistem ne funkcioniše na pravi način, odnosno da je funkcionisanje bezbednosti i zdravlja, bukvalno rečeno, nezadovoljavajuće. To je ocena najvišeg tela u ovoj zemlji kakvo je to stanje. Pozitivni primeri o kojima govori gospodin iz US Steel, Holcima, itd, naravno da postoje, niko to ne spori. Dobro je da postoje. Ali, oni su samo pozitivni primeri. Znate, stanje u ostalim oblastima je zaista dramatično loše. Kratko, zbog čega je loše? Evo tri primera. 

Samo za ovu godinu mi imamo negde blizu 50 smrtnih povreda na radu ili preciznije 49. Imamo blizu hiljadu teških povreda na radu. Imamo 19 kolektivnih povreda na radu. Znate koliko je tu ljudi, radno sposobnih, izbačeno iz stroja?

Podatak broj dva, od ukupnog broja povreda na radu u Republici Srbiji, blizu 50% ili preciznije rečeno 47% se dešava zbog neobezbeđivanja sredstava i opreme za ličnu zaštitu ili njihovog nekorišćenja. Znači, opet je ljudski faktor, odnosno odgovornost je jasna.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Gledao sam Akt o proceni rizika Saveza samostalnih sindikata Srbije. 70% nas sedi u kancelariji za nekim stolom. Isto je posvećeno prostora njima kao i nekome ko je u nekoj mašinskoj radionici, livnici, za volanomHteo sam baš ovo, da se na neki način nastavim na priču i hteo sam da budem konstruktivan, da kažem - ako imamo ograničene resurse, a povećane zahteve, mi se moramo skoncentrisati na bitno. Gledao sam Akt o proceni rizika Saveza samostalnih sindikata Srbije. Znači, hajde da kažem, 70% nas sedi u kancelariji za nekim stolom ili 70% njih. Isto je posvećeno prostora njima kao i nekome ko je u nekoj mašinskoj radionici, livnici, za volanom, itd. 

Najveći deo tih rizika, odnosno tih mesta je isti kod nas u jednoj, drugoj, trećoj firmi. Znači, tu je neki po prilici, rizik ravan riziku rada kod kuće, sedenja kod kuće, ali je zato u tim drugim firmama mnogo veći. To se odnosi i na preduzeća. Velika preduzeća mogu da reše svoje probleme. Dajte da se skoncentrišemo u ovom trenutku, kada imamo već ograničene resurse i povećane zahteve, na ono što je bitno. Pojedine male firme nemaju kapacitete da ispune sve to i možda se ispusti ono što je bitno, baš zato jer se bave administracijom, pišu se procene za neka radna mesta koja nisu toliko rizična. To sam hteo da podvučem.

(Ljuban Žigmund, Savez samostalnih sindikata Srbije)
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Niko u ovaj sistem ne treba da uđe samo na osnovu toga što ima svest o humanizaciji poslova, o zdravlju, nego treba da uđe sa svesnim ciljem da postoje jasni ekonomski interesi i kod poslodavaca i kod zaposlenih i kod države. Dakle, to je ono što je suština stvari, napraviti takav sistem da ekonomski interes tera sve učesnike u procesu da daju svoj maksimumHteo bih da navedem dva primera. Zašto kažem da je inspekcija rada kičma sistema? Recimo, u Švajcarskoj inspektori rada dobijaju od osiguravača, dakle, od službi koje se bave osiguranjem, po 80 dolara na sat da se bave preventivnim delatnostima u preduzeću. Znači, malo smo govorili o interesima, o profitima: niko u ovaj sistem ne treba da uđe samo na osnovu toga što ima svest o humanizaciji poslova, o zdravlju, nego treba da uđe sa svesnim ciljem da postoje jasni ekonomski interesi i kod poslodavaca i kod zaposlenih i kod države. Dakle, to je ono što je suština stvari, napraviti takav sistem da ekonomski interes tera sve učesnike u procesu da daju svoj maksimum. Mi u ovom trenutku to nemamo. Mi se ovde oslanjamo u ovom trenutku na neke druge elemente koji nisu tako, nažalost, snažni u ljudskom životu kao što su interesi. To je jedna stvar. 

Druga stvar, uputio bih jednu poruku Upravi za bezbednost i zdravlje na radu Ministarstva za rad. Mislim da prosto sve ovo nije upućeno direktno ni direktorki, ni samoj Upravi, sve ove kritike, jasno mi je da jedna mala uprava sa takvom infrastrukturom ne može da praktično rukovodi celim sistemom. Preporučio bih da se uključe ljudi, čuo sam danas veoma, veoma konstruktivna izlaganja, ima tu puno stvari koje su zaista bitne za sistem bezbednosti i zdravlja na radu, pa preporučujem da se uključe ti ljudi, da se ne odričemo nikoga.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Mislim da je ova tema vrlo nisko na listi prioriteta i da se jedino jednim ozbiljnim javnim angažmanom mnogih ljudi koji naprosto hoće u to da se uključe i nevladinog sektora i zaposlenih i naročito medija, može vršiti jedan stalni pritisak da se ta tema postavi na dnevni redPre četrdeset godina održana je prva svetska konferencija o zaštiti životne sredine u Stokholmu. To je kod nas primljeno u pojedinim delovima tadašnje Jugoslavije i među stručnim krugovima, nažalost, a naročito među političkim kao, eto, ujdurma, buržoaska ujdurma, tu bogati hoće još više da se bogate, itd. Ovde je rečeno da smo mi suviše siromašni da bi to mogao da nam bude prioritet. Rezultat toga, posle četrdeset godina, je da u jednom Stokholmu sada plivaju lososi, mada je bio među najzagađenijim gradovima u Evropi. Mi smo tu gde jesmo. 

Bojim se da se i ovde polazi od jedne impresivne pretpostavke među onima koji donose odluke, dakle, onima koji kreiraju javne politike, naročito nosiocima vlasti, podjednako izvršne, upravne i sudske, i dalje, da smo mi suviše siromašni da bismo mogli da se bavimo ovakvim pitanjima. Mislim da postoji veoma niska percepcija, da je na listi prioriteta pitanje bezbednosti građana u ovoj zemlji veoma, veoma nisko. To se ne odnosi samo na zaposlene, nego se to odnosi i na druge građane. Ako uzmemo, recimo, problem sa decom, mi smo ovde imali tribinu koja je bila posebno posvećena bezbednosti dece, itd.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Treba nastojati da se podigne svest poslodavaca na svim nivoima, da shvate da je to deo poslovanja, kao što to rade velike strane firmeZahvalila bih se Centru za demokratiju. Posle vrlo iscrpne diskusije, teško je sve u dva ili tri ili pet minuta reći, ali jedan je veliki uspeh da posle pet godina, posle perioda kada je došlo do transformacije privrede, da ovoliko i na ovakav način govorimo o ovoj oblasti. Mislim da je poseban uspeh, to morate svi da priznate i to je poseban kvalitet i današnje konferencije. 

Drugo, molim vas, ono što se možemo svi složiti jeste da poslodavci ovo nikako nisu shvatili kao deo poslovanja, nego kao neku tamo oblast. Znači, treba nastojati, svi ovde prisutni, a naravno raditi na tome kako sa socijalnim partnerima, tako i sa svima, nije se niko javio iz Unije poslodavaca, nažalost, podizati svest poslodavaca na svim nivoima, da shvate da je to deo poslovanja, kao što to rade velike strane firme. Kada se shvati da je to deo poslovanja, onda je sigurno to ekonomska kategorija, kako je ovde prethodnik govorio, što jeste. Jeste, to je humano, ali je pre svega ekonomska kategorija, te moramo shvatiti da jeste to investicija i deo poslovanja firme. To je, znači, jedan veliki problem. Taj problem podizanja nivoa svesti ne treba da samo uputimo poslodavcima, nego i zaposlenima. Molim vas i kod njih je to problem.

Drugi jedan veliki zadatak koji iz ovoga proističe jeste transponovanje standarda Evropske unije. Naravno, nećemo ih transponovati copy-paste, što je, naravno, nemoguće, ali što pre taj posao da završimo jer moramo imati neke legislativne pretpostavke.
Opširnije >>>