za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"RASPODELA PARA KOJIH NEMA - 2011. IZMEĐU SOCIJALNE PRAVDE I EKONOMSKE EFIKASNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu

Ekonomski rast, povećanje proizvodnje, produktivnosti i izvoza, mogu da poboljšaju životni standard i egzistenciju u Srbiji dok će nerealno povećanje plata i penzija povećati tražnju, budžetski deficit i inflaciju, ocenili su danas učesnici debate "Raspodela para kojih nema — 2011: Između socijalne pravde i ekonomske efikasnosti".  

Guverner Narodne banke Srbije (NBS) Dejan Šoškić upozorio je, ukoliko se povećaju plate u javnom sektoru, da će se sa istim zahtevom javiti svi korisnici javnih sredstava što će se preliti na privatni sektor i stvoriti pritisak na inflaciju. 

Bez ozbiljne reindustrijalizacije, proizvodnje razmenjivih dobara i rasta izvoza, ne možemo govoriti o privrednom ozdravljenju zemlje, naveo je on. Guverner je ukazao da Srbija, kao i svaka druga zemlja može da troši onoliko koliko stvara, ukoliko želi da opstane. Šoškić je istakao da su plate u Srbiji male, ali da je naša proizvodnja toliko niska, da su i takve plate "na granici izdrživosti". 

Predsednik Centra za demokratiju Dragoljub Mićunović kazao je da se smanjuje broj zaposlenih u Srbiji, da raste tražnja i budžetski deficit istakavši da se mora naći način da se očuva stabilnost političke i ekonomske zajednice i spreči pobuna nezadovoljnih. Pred ekonomskom naukom je zadatak da se nađe način za održiv ekonomski rast i razvoj i da se stvore uslovi za održanje socijane pravde kako bi građani bili sigurni u svoju egzistenciju, naglasio je on. 

Predsednik ASNS Ranka Savić kazala je da je dva miliona stanovnika u Srbiji siromašno dok je 650.000 ispod granice siromaštva od kojih je 120.000 dece. Ona je istakla da je poražavajući podatak da je od početka ekonomske krize, za manje od dve godine 400.000 radnih mesta ugašeno, da 650.000 radnika neredovno prima plate sa kašnjenjem od dva, tri i pet meseci dok samo 17 odsto poslodavaca redovno isplaćuje zarade. 

Zamenik gradonačelnika Beograda Milan Krkobabić rekao je da je privredni rast sredstvo dok cilj jednog društva u 21. veku mora da bude utemeljena socijana pravda. Postojeće plate i penzije jesu male i nedovoljne ali ima ljudi koji nemaju ni jedno ni drugo i tu država mora da interveniše, upozorio je on.  

Predstavnik Unije poslodavaca Srbije Dušan Korunovski ukazao je da današnje društvo još nije "svarilo" kapitalizam i da najveću odgovornsot za to snose elite koje nemaju hrabrosti da objasne narodu da se ne može trošiti nezarađeno. Prema njegovim rečima, privreda ne može da nosi budžet kakav je bio pre 20 i 30 godina. 

Narodni poslanik Aleksandar Vlahović kazao je da je glavni zadatak ekonomske tranzicije da se stvori efikasan privredni sistem koji će omogućiti rast, razvoj i privlačenje investitora, dok ekonomista Miladin Kovačević kaže da je Srbiji neophodna reindustrijalizacija, temeljna reforma javnog sektora kao pokretanje novog modela rasta i da su ovi elementi osnov stabilnosti i pokretanja održivog privrednog razvoja. 

(Izvor: Tanjug) 

U debati su učestvovali: Aleksandar Vlahović (narodni poslanik, Ekonomski institut), Biljana Stepanović (Biznis media group), Bogdan Popović (Ministarstvo finansija), Branka Ljiljak (narodna poslanica), Danica Radosavljević (RZZO Beograd), Đorđe Staničić (Stalna konferencija gradova i opština), Dragan Matić (Industrijski sindikat), Dragan Veljović ( časopis ”Izazovi evropskih integracija”), Dušan Korunoski (Unija poslodavaca Srbije), Ivan Jovanović (narodni poslanik), Jelena Ivanković (Privredna komora Beograda), Jelica Timotijević (Fond PIO), Mijat Lakićević (NIN), Miladin Kovačević (Ekonomski institut), Milan Knežević (Asocijacija malih i srednjih preduzeća), Milan Krkobabić (zamenik gradonačelnika  Beograda), Milan R. Kovačević (ekonomista), Milan Stanimirović (narodni poslanik), Milinko Popović  (ASNS), Momo Čolaković (narodni poslanik ), Nataša Vučković (narodna poslanica), Nikola Jovanović (časopis „Izazovi evropskih integracija”), Pavel Marčok (narodni poslanik), Ranka Savić (ASNS), Snežana Veličković (Privredna komora Beograda),  Velimir Barbulov (Nezavisni sindikat policije), Žarko Milisavljević (Asocijacija malih i srednjih preduzeća), Zoran Mihajlović (SSSS), Zoran Kasalović (narodni poslanik) i drugi.  

Opširnije >>>
Verzija za štampu
Danas vas Centar poziva da odgovorimo na pitanje – da li budžet za koji se kaže da je restriktivan može biti i socijalno pravedan? Da li će u budžetu biti dovoljno da se namire zahtevi da osim tri ovogodišnja povećanja zarada zaposlenih u javnom sektoru i penzionera budu i neka dodatna?Dobrodošli na prvu ovogodišnju debatu Centra za demokratiju koju Centar organizuje uz Fondaciju Fridrih Ebert, u ovom lepom prostoru Narodne banke gde se sastajemo ljubaznošću Narodne banke. Sada imamo ovde i guvernera, koji uopšte neće biti pošteđen pitanja.Na početku godine, Centar za demokratiju odlučio se da govori o raspodeli para kojih nema. Ovde smo već imali jedan zanimljiv komentar, koji kaže da govorimo o parama koje imamo, možda ne bi bilo toliko zainteresovanih za današnju debatu. Pošto govorimo o novcu koga nema, a svi očekujemo nešto iz te kase, onda je verovatno i interesovanje vas prisutnih i kolega veliko.

 

Danas vas Centar poziva da odgovorimo na pitanje – da li budžet za koji se kaže da je restriktivan može biti i socijalno pravedan? U budžetu za 2011. godinu povećane su, to svi znamo, sve one stavke koje se odnose na razne socijalne kategorije, pa ipak, početak godine obeležili su štrajkovi u prosveti, štrajk još traje, u zdravstvu, štrajk policije, štrajk najavljuju zaposleni u kulturi. Da li će u budžetu biti dovoljno da se namire njihovi zahtevi da osim tri ovogodišnja povećanja zarada zaposlenih u javnom sektoru i penzionera budu i neka dodatna? Koliko je tu zabunu unelo Ministarstvo finansija svojim najavama da će biti već u aprilu nekih dodatnih sredstava? Koliko su se povećali onda, naravno, srazmerno apetiti? O svemu tome voleli bismo da razgovaramo danas. Danas je uvodničar guverner Narodne banke Srbije, gospodin Dejan Šoškić. Na početku će vam se, kao i na početku svake debate, obratiti prof. Dragoljub Mićunović.
Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan i hvala vam što ste po ovakvom nevremenu došli. Krivac sam za ovakvu formulaciju teme, ali hteo sam da ona bude, na neki način, atraktivna. Kasnije kad sam malo razmislio, mislim da smo je pogodili, da se upravo o tome radi. Mi vidimo da se svet nalazi i dalje u krizi, za koju ne znamo ni zašto je došla, kako je došla. Imamo mnogo odgovora na ta pitanja. Iznenađenja beskrajno mnogo. Problemi stoje pred ekonomskom naukom, koja treba da odgovori na koji način je moguće održati ekonomski rast. S druge strane, na koji način je moguće koliko toliko stvoriti uslove za ispunjavanje neke socijalne pravde, bar utoliko da ljudi mogu biti sigurni za svoju egzistenciju. To je, naravno, povezano sa brojem zaposlenih i sa radnim mestom. To je sada jedno ključno pitanje.

Na koji način je moguće uskladiti ekonomski rast i zaposlenost? Do sada smo videli da neko poboljšanje ili pojavu ekonomskog rasta prati i dalje povećanje nezaposlenosti. To znači da lekovi koji su primenjivani nisu dobri

Na koji način je moguće uskladiti ekonomski rast i zaposlenost? Do sada smo videli da neko poboljšanje ili pojavu ekonomskog rasta prati i dalje povećanje nezaposlenosti. To znači da lekovi koji su primenjivani nisu dobri. Mi se moramo podsetiti i zbog događaja koje imamo u svetu, svakog dana, sa ogromnim pobunama velikih masa, da postoje i političke zajednice, a ne samo ekonomske zajednice, da čovek nije samo biće koje treba da radi i proizvodi, nego i biće koje, naravno, treba da obnavlja i sebe i čovečanstvo i da vrši određene funkcije kao član političke zajednice. Da li smo mi u tome uspeli i koliko smo uspeli? Očigledno da broj nezaposlenih kod nas raste, umesto da se smanjuje. Imamo izvestan ekonomski rast i imamo ogromnu budžetsku tražnju i, naravno, veliki deficit.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Meni je zadovoljstvo da se skup ove vrste odvija u prostoru Narodne banke Srbije. Hvala vam na pozivu i ovoj prilici da govorimo na ovu aktuelnu temu. Dodao bih da nisam samo sa finansijske strane, ja sam, kao što znate, bio i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, takođe, jedno vreme i poslodavac, radeći na tržištu. Tako da kada čujem vrlo opravdane sugestije od strane privrednika da je potrebno pojednostaviti privredni milje, realno znam na šta se misli i kako to izgleda kada svaki dan na tržištu treba preživeti i platiti sve ono što različiti državni organi ispostavljaju kao neku vrstu računa pred domaćeg preduzetnika.

 

Mi smo jedina zemlja iz lagera centralne, istočne i jugoistočne Evrope koja još uvek nije dostigla po nivou svoje ekonomske aktivnosti nivo pred tranziciju. Srbija je i dan danas otprilike na 65%  bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine, a mnogo važnije, Srbija je 2010. godine na nešto iznad 40% industrijske proizvodnje iz 1989. godine

 Ono što bih želeo na početku da kažem jeste to da je, uprkos tome što mi imamo puno sličnosti sa zemljama u našem okruženju i što je Srbija samo jedna od zemalja koja prolazi kroz tranziciju, Srbija po nečemu specifična. Ta naša specifičnost, rekao bih, nije ni u mentalitetu, ni u demografskoj strukturi, ni u radnim navikama, ni u odnosu prema radu, ni u tome da li jesmo ili nismo dovoljno vredni i obrazovani i pametni itd. Naša specifičnost je, po mom mišljenju, u tome što smo mi jedina zemlja iz lagera centralne, istočne i jugoistočne Evrope koja još uvek nije dostigla po nivou svoje ekonomske aktivnosti nivo pred tranziciju. Srbija je i dan danas otprilike na 65%  bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine, a mnogo važnije, Srbija je danas, nažalost, 2010. godine na nešto iznad 40% industrijske proizvodnje iz 1989. godine. Kakvi god da su bili naši proizvodi u to vreme socijalizma, koji su bili verovatno u tehnološkom smislu, po pitanju dizajna itd., nešto inferiorniji od onih na zapadu, ali ovo je zemlja koja je proizvodila stotine hiljada automobila, televizora, mašina, traktora, kombajna, autobusa, aviona. Bio sam iznenađen, skoro smo imali jednu postavku o istoriji kompjuterske proizvodnje u Jugoslaviji, pa u Srbiji je bilo pre 20-ak, 30 godina, sedam pravnih lica koja su se bavila proizvodnjom kompjutera, od 14 otprilike na teritoriji SFRJ.
Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih da izrazim zadovoljstvo, s obzirom da sam imao tu sreću u nesreći da budem uključen direktno od strane Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva finansija u razgovore koji su vođeni vezano za aktuelnu problematiku. Što se tiče naslova današnje debate, jako mi se dopada. Mi smo ustvari pola problema rešili, pošto raspodeljujemo pare kojih nema, ustvari mi nemamo problem. Pošto nema para, nemamo šta da delimo. Šalu na stranu. Hteo bih prvo da pokušam uopšte da kažem o budžetu za 2011. godinu, da dam tri neka načelna osvrta, a onda bih decidirano, kao dobar đak, prof. Mićunoviću odgovorio na svako posebno pitanje.

Kad pođete od postojećeg fiskalnog kapaciteta pri datim budžetskim potrebama budžetskih korisnika, mi bi za 2011. godinu trebali da imamo tekući budžetski deficit od 6,4%. Mi smo ga u skladu sa definisanim fiskalnim pravilima smanjili na 4,1%. Znači, mi smo bili restriktivniPošto se Vlada opredelila za restriktivan istovremeno i maksimalno moguć socijalni budžet, ilustrovao bih u kom smislu je taj budžet restriktivan, a u kom smislu je socijalan. Restriktivan je zato kad pođete od postojećeg fiskalnog kapaciteta pri datim budžetskim potrebama budžetskih korisnika, mi bi za 2011. godinu trebali da imamo tekući budžetski deficit od 6,4%. Mi smo ga u skladu sa definisanim fiskalnim pravilima smanjili na 4,1%. Znači, mi smo bili restriktivni. Ukupni javni prihodi, što na republičkom nivou, što na lokalnom niovu i u fondovima su oko 1.318 milijardi, odnosno 38,6% učešća BDP, dok su javni rashodi 1458 milijardi, odnosno 42,6%. Struktura ukupnog deficita je republički nivo 120 milijardi, lokalna samouprava 12 milijardi, JP Putevi 2 milijarde, imamo finansiranje projektne oko šest milijardi. Ono što je suština je da ćemo mi u 2011. godini potrošiti više nego što prihodujemo. Mi moramo da se zadužimo da to što smo planirali u rashodima ustvari možemo da isfinansiramo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema je dobra, ali šta je navelo gospodina Mićunovića na ovakvu temu. Da li je slučajno ili je ona proizašla? Imamo zemlju u kojoj se oni koji rade dugi niz godina rukovode jednom osnovnom maksimom: niko ne može toliko malo da me plati koliko ja mogu malo da radim. To je prvo i osnovno. Drugo je, gledam poslodavce i vidim da su ovde u manjini i oni su uvek u manjini i oni su retka zverka, izvinjavam se na terminu. Oni su imali ideal tzv. pozitivne nule. Kad imaš prve i druge, naravno rezultat je para kojih nema i kako da ih podelimo. Mislim da mu je tema bila potpuno logičan zaključak kad uzmemo u obzir ove dve stvar.

Srećem na beogradskim ulicama precizno 10.800 korisnika narodnih obroka u kuhinjama, to je realnost Srbije. Srećem 40% ljudi korisnika socijalne pomoći koji ne znaju da imaju pravo na materijalno obezbeđenje porodice u iznosu od 5.900, 00 dinara i toliko onih nesrećnika ne znaju da imaju pravo na dečiji dodatakNaravno, kako podeliti pare? Mi ih ovde niti ćemo deliti ni danas niti sutra niti bilo kad. Ljudi koji imaju novac će ga deliti na nekom drugom mestu, skrovitom mestu i znaju veoma dobro kako će ga deliti. Tema, odnosno podnaslov koji kaže – privredni rast, efikasnost i socijalna pravda. Da li je to dilema? Ne bih rekao. To su dve različite stvari. Privredni rast može i jeste isključivo sredstvo. Ne može biti cilj jednog društva, može biti cilj jednog proizvodno poslovnog sistema, nesporno, ali cilj jednog društva pogotovo u 21. veku mora da bude utemeljena socijalna pravda. Danas sam zbog toga i došao ovde, došao sam, jer srećem na beogradskim ulicama precizno 10.800 korisnika narodnih obroka u kuhinjama, to je realnost Srbije. Srećem 40% ljudi korisnika socijalne pomoći koji ne znaju da imaju pravo na materijalno obezbeđenje porodice u iznosu od 5.900, 00 dinara i toliko onih nesrećnika ne znaju da imaju pravo na dečiji dodatak. Mi sve znamo ovde, a oni ne znaju jednu banalnu stvar, da za troje dece može da dobije 6000 dinara. Sad se vraćamo ponovo na tu istu dilemu. 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neću ponavljati ono o čemu su govorili gospodin guverner i gospodin državni sekretar. Potpuno se slažem da imamo situaciju trajnih neravnoteža, počev od demografske ravnoteže, preko svih privrednih neravnoteža koje u ovom trenutku karakterišu našu ekonomiju. Svakako da bi u ovom trenutku bilo jako opasno za državu da popusti pred pritiscima koji dolaze i koji svoje zahteve nerealno utemeljuju s obzirom da realnog novca u budžetu nema. Ono što treba očekivati makar, govorim i kao građanin i kao preduzetnik i kao neko ko je sedeo u vrućoj stolici, ne tako davno, a to je svakako vrlo jasno opredeljenje za nastavak ekonomskih reformi i ekonomske tranzicije. Država je svakako u ovom trenutku i dalje najodgovorniji akter upravo ekonomske tranzicije, s obzirom čini mi se da je ostalo jako puno nedovršenog posla.

 
Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zašto je kod nas sasvim dobar ovaj naslov – podela novca kog nema? Po mom mišljenju, to je diktirano ukupnim društvenim sistemom. Mi smo odavno jedno distributivno društvo, umesto da budemo produktivno društvo. Šta je u suštini tog našeg problema? Po mom mišljenju, na prvom mestu je preterano uzimanje od privrede i stanovništva i preterano a neracionalno prelivanje od strane države kroz razne svrhe, koje ne daju dovoljno efekta.

Mi smo odavno jedno distributivno društvo, umesto da budemo produktivno društvo. Šta je u suštini tog našeg problema? Na prvom mestu je preterano uzimanje od privrede i stanovništva i preterano a neracionalno prelivanje od strane države kroz razne svrhe, koje ne daju dovoljno efekta

Šta se onda na to nadodaje kao problem? To je nepostojanje transparentnosti. Moram vas podsetiti da odavno nijedan budžet nije prošao ni kroz Skupštinu, a da ne kažem šire u javnost. Mi stvarno ne znamo ni kakve imamo rezultate, ni prave tokove novca, a onda iz toga proizilazi sasvim logično nepostojanje odgovornosti. Naravno, društvo kao i svaka njegova ćelija može da funkcioniše jedino ako je u svakom momentu pod komandom sve što se događa, iako postoji odgovornost zato u smislu šargarepe i štapa. Ko ovde traži novac kog nema? Samo javni sektor. Uopšte se ne gleda šta se događa sa realnim sektorom. Slažem se sa ovim što je gospodin Šoškić rekao, da nama prosto nema izlaza ako ne stvaramo sektor koji će supstituisati uvoz i generisati eksport, ali bih tu dodao nekoliko detalja.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Govoriću nešto o zaradama, jer čini mi se da je to prioritet svih prioriteta danas, pre svega zbog toga što je javni sektor na ulicama ili u štrajku. Pokušavamo na neki način to da prevaziđemo, tako što ignorišemo problem kao i do sada. Ono što je guverner rekao, da li će se to preliti na realan sektor, on se već prelio. Uveravam vas da su troškovi zarada u ukupnim troškovima rada u realnom sektoru povećani, bez obzira što zarade ne rastu. Najava javnog sektora za povećanje zarada kod nas je izazvao ogromnu zabrinutost iz dva razloga.

Uveravam vas da su troškovi zarada u ukupnim troškovima rada u realnom sektoru povećani, bez obzira što zarade ne rastu. Najava javnog sektora za povećanje zarada kod nas je izazvao ogromnu zabrinutost

Prvo, zato što je rečeno da će se čuvati makro ekonomska stabilnost, onda je to nemoguće bez ugrožavanja mikro stabilnosti ili realnog sektora. Drugo, u vremenu koje je potrebno Vladi da razgovara sa javnim sektorom oko usklađivanja zarada ili određivanja zarada za pojedine sektore koji se i danas nalaze u štrajku. Prosto je neshvatljivo da to toliko dugo traje i da Vlada ne nalazi rešenja. To bi bilo kao kad bismo mi takav problem u firmi ignorisali, onda možete do nekog vremena da ignorišete i onda imate problem, imate u krajnjem slučaju presudu od sudova, idete u stečaj, likvidirate firmu. Onda bi to bilo normalno i prirodno da se oceni kao nesnalaženje na tržištu. Da li se Vlada snalazi na ovom tržištu je jedno krupno pitanje i da li ćemo mi potpuno doći u jedan stepen socijalne destrukcije u kojoj mi u privrednom sektoru prosto nemamo snage da se borimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ko štrajkuje u Srbiji? Javni sektor, gde su plate najveće, a radni napori najmanji, te je prekobrojnost najviša, a posao najsigurniji. To sam rekao zato da bi se naslonio na ovo što je gospodin Žarko rekao. Sad bih u pet teza otprilike prvo malo polemisao sa nečim što je do sada rečeno.

 

Rečeno je da je budžet restriktivan za 2011. godinu, a ja mislim da nije. Naprotiv, budžet je otprilike desetak posto veći od prošlogodišnjeg, rashodi, mislim na rashode. Ako je inflacija 6% znači da on realno raste, to nije restriktivnoDakle, rečeno je da je budžet restriktivan za 2011. godinu, a ja mislim da nije. Naprotiv, budžet je otprilike desetak posto veći od prošlogodišnjeg, rashodi, mislim na rashode. Ako je inflacija 6% znači da on realno raste, to nije restriktivno. Restriktivno bi bilo da je manje nego prošle godine ili isto. Moram da kažem da se često ovde ne računaju u rashode oni tzv. sopstveni prihodi budžetskih korisnika. Oni su ove godine planirani do 80 milijardi, kad se sve skupi to je 920, 930 milijardi rashoda, a to su ogromne pare. Nisam siguran i da je to baš dobro izračunato, verovatno se tu provuklo desetak procenata koje država ne uspe da uhvati.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Osnovna teza sa kojom ću početi i završiti jeste da naše društvo nije stvaralo kapitalizam kao takvo. Kapitalizam je sistem u kome ljudi veruju da život nije fer, da nema besplatnog ručka. Socijalizam, sistem iz koga smo mi svi odavde izašli je recidiviralo već neko vreme i ne veruje u te premise. Veruje samo u raspodelu, a ne u primarnu proizvodnju, primarno sticanje kapitala i dohotka. U ovoj tezi koju sam sad izneo, nalazi se i pitanje i odgovor i rešenje i metode rešenja ovog oko čega smo se mi danas sastali.

Narodu je jasno da se ne može podeliti nezarađeno. Međutim i sam narod u takvom okruženju kad ne postoji elita koja će glasno da kaže i da povede u tom pravcu, sam narod glumi kolektivno ludilo i sindikati štrajkuju i traže povećanje svog udela kolača koji se neumitno smanjuje

Najveću odgovornost za to što kao društvo nismo svarili kapitalizam, nismo ušli u njega snosi elita, političke elite, neki su tu i prisutni među nama, stručne elite, intelektualne elite, koje nemaju hrabrosti da glasno kažu narodu da je car go. Narodu je jasno da se ne može podeliti nezarađeno. Međutim i sam narod u takvom okruženju kad ne postoji elita koja će glasno da kaže i da povede u tom pravcu, sam narod glumi kolektivno ludilo i sindikati štrajkuju i traže povećanje svog udela kolača koji se neumitno smanjuje, sve mi to znamo, mi smo ovde ljudi od struke.  

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čini mi se da dosad među donosiocima odluka nije uočen trougao povratih veza. Taj trougao predstavljaju rizici za ulazak kapitala, reforma javnog sektora i popravka sistema, a tu pre svega mislim na ona mesta u kojima je ukotvljena korupcija

Zahvaljujem što sam po drugi put dobio reč. Dakle, čini mi se da je gospodin Vlahović vratio loptu na centar. Reforme u javnom sektoru su conditio sine qua non i pokretanja reindustrijalizacije i finansijske stabilnosti i makro ekonomske stabilnosti. Čini mi se da dosad ni u stučnoj javnosti, a kamoli u opštoj, pa i među donosiocima odluka nije uočen trougao povratih veza. Taj trougao predstavljaju rizici za ulazak kapitala, a to je taj imperativ privlačenja grinfild kapitala iz inostranstva i pokretanje reindustrijalizacija. Reforma javnog sektora, gde nam je trebala prva strategija, pre svih strategija koje su rađene. Pod tri, sistem i popravka sistema, a tu pre svega mislim na ona mesta u kojima je ukotvljena korupcija. Ta tri elementa su povezana i bez sagledavanja ta tri elementa ne može se pokrenuti nikakav održiv razvoj niti proinvesticioni razvoj, kakav se namerava, niti se može održati stabilnost.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što ću pokušati na ovoj raspravi i ovoj diskusiji jeste da nas malo vratim u realnost Srbije, da nas vratim u život onakav kakav jeste sa aspekta radnika i građanina Srbije. Lepo je i dobro je što danas imamo veliki broj ekonomista, što nam je bio guverner, što svi znaju šta ne valja i šta treba. Međutim, nije dobro što nam se u državi Srbiji ništa ne menja. Da bih vas podsetila kakva je situacija u Srbiji, nastojaću vrlo kratko da vam dam određene podatke.  

Od početka ekonomske krize, u Srbiji je ugašeno 400.000 radnih mesta, znači, to su dve godine ili nepune dve godine. 800 milijardi dinara iz budžeta izdvaja za penzije i zarade, a samo 100 milijardi za investicije. Mislim da je to i odgovor na ovu našu današnju temu

Mi smo pre nekoliko dana imali sastanak sa gospodinom Jegerom, odnosno predstavnicima MMF. Nažalost, moram da kažem da sa MMF u poslednje vreme imamo neuporedivo bolji, gospodine Popoviću, socijalni dijalog, nego što je to slučaj sa Vladom Republike Srbije. Tom prilikom čuli smo podatke, neke smo znali, neke naslućivali, ali neki su nas šokirali. Jedan od podataka koji nas je šokirao jeste izjava gospodina Jegera da je od početka godine u Srbiji ugašeno 400.000 radnih mesta. Dugo sam u ovom poslu, vrlo sam aktivna. Od početka ekonomske krize, u Srbiji je ugašeno 400.000 radnih mesta, znači, to su dve godine ili nepune dve godine. Podaci u najgoroj varijanti sa kojom smo mi raspolagali bilo je negde oko 280.000, dakle, ovaj podatak je potpuno poražavajući, kao i što je podatak dobro, njega smo znali, da se 800 milijardi dinara iz budžeta izdvaja za penzije i zarade, a samo 100 milijardi za investicije. Mislim da je to i odgovor na ovu našu današnju temu. Da li mi u takvoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji bilo šta možemo da uradimo?

Opširnije >>>
Verzija za štampu
Svi se danas ovde slažemo da u kući nema novca. Kad nema, onda nastaju veliki problemi. Postavlja se pitanje, gde tog novca ima, da li tog novca negde možda ima viška da nadomestimo tamo onima koji nemaju? Samo ću da kažem i da iskomentarišem ovaj PDV što je gospodin Popović rekao. Meni je prosto neverovatno, znam da je bila rasprava u Skupštini Republike  Srbije i takvu neodgovornost poslanika vladajuće većine gde je bio predlog, sasvim korektan, da se porez na lične dohotke umanji, za određeni procenat, a da se taj PDV famozni podigne na 2%. Ako je to projekcija bila na desetak i nešto procenata, ne znam tačno u ovom trenutku kolika je, zamislite vi šta bi to značilo za zarade zaposlenih. Taj novac bi se pretočio kroz lični dohodak i vratio bi se ponovo u potrošnju. Meni prosto neverovatno taj podatak zvuči. Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da smo danas mogli biti mnogo konstruktivniji da smo okvir za ovu diskusiju postavili tako da kažemo zašto novca u budžetu nema. Uglavnom se svi bavimo distribucijom budžetskih sredstava. Jako jednostavno je u kući podeliti ono što uđe u kuću, a mnogo teže naći načina da se prihodi budžeta povećaju.  

Sadašnja Vlada funkcioniše kao akcionarsko društvo. Jedan broj partija je uneo broj glasova i svako ministarstvo je danas moćnije i dominantnije od Vlade. Mi imamo zbir malih vlada koji nikad ne mogu doneti konzistentnu politiku. Sprovođenje reformi isključivo podrazumeva konzistentnu ekonomsku politikuZašto nije moguće sprovesti određene strukturne reforme, mi šest godina upozoravamo? Zato što sadašnja Vlada funkcioniše kao akcionarsko društvo. U tom AD, jedan broj partija je uneo broj glasova i svako ministarstvo je danas moćnije i dominantnije od Vlade. Mi imamo zbir malih vlada koji nikad ne mogu doneti konzistentnu politiku. Sprovođenje reformi isključivo podrazumeva konzistentnu ekonomsku politiku. Današnja tema bi mnogo pre mogla mog prijatelja po struci Miladina Kovačevića i mene da zaintrigira obzirom da se tiče metafizičkih potencija kako podeliti ono što nemate. Emanuel Kant je rekao „jer misliti dakle pa i biti“. Vlada i vlada na način da proizvodi metafizičke iluzije. Mi glumimo sve što je moguće glumiti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde država nije previše prisutna, nego je prilično urušena, jer da je prisutna, ne bismo imali uvoznički lobi, kartele u poljoprivredi, u medijima, ne bi imali prijave državnog revizora koji završe u fioci. Mislim da država ne ostvaruje svoje osnovne funkcije u Srbiji

Američki predsednik Kenedi svojevremeno je rekao da najveći neprijatelj istine nije laž, nego mitovi. I dalje vidimo da se kod nas stalno vrte neki mitovi koji onemogućavaju možda i neke svežije ideje. Jedan od mitova je da je država ovde previše prisutna. Ovde država nije previše prisutna, nego je prilično urušena i ovde nema D od države. Da je država zaista prisutna u nekom evropskom smislu ovde, ne bismo imali uvoznički lobi, ne bismo imali kartele u poljoprivredi, u medijima, ne bi imali prijave državnog revizora koji završe u fioci, ne bismo imali mnoge probleme. Ne da ne mislim da je država previše prisutna, nego mislim da država ne ostvaruje svoje osnovne funkcije u Srbiji.  

Drugi mit je sadržan i u naslovu našeg panela „Raspodela para kojih nema“. Prvo pitanje bi možda bilo suštinsko, zašto nema para? Ja mislim da para ima. Dozvolite mi samo da iznesem par primera zašto mislim da ima para i da problem suštinski zapravo ne leži u tome. Gospodin Vlahović je naveo kolika je neophodna racionalizacija državne uprave. Teško je da država izađe pred sindikate, a sindikati znaju neke paradokse države koji im prosto oduzimaju legitimitet u pregovorima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da iz ugla lokalne samouprave treba sagledati celu ovu priču oko toga ima li para i da li nema, ima li para i kako ih podeliti. Pošto je puno rečeno sada za stolom, ne treba da ponavljam, mislim da je jedna od ključnih stvari da se treba zalagati je pitanje rešavanja svojinskih odnosa u Srbiji. To je osnova. Mi tu osnovu nemamo. Kao što znate, zakon o javnoj svojini nije donet, restitucija nije sprovedena, jer još uvek zakon nije donet. To je ono za šta se zalaže naša organizacija, Stalna konferencija gradova i opština, dugi niz godina, znači, od 2000. godine, a ja lično sam se time bavio još od donošenja Zakona o javnoj svojini. To je jedna stvar. 

Radili smo različite studije i imamo dokaz o tome da šteta za celo društvo prelazi milijardu dolara, samo zato što ne postoje definisana svojinska prava

Druga stvar, nepostojanje javne svojine, nepostojanje  svojinskih prava lokalnih samouprava koji su i dalje u stanju starijeg maloletnika i da mogu nešto da imaju i sa nečim da se koriste, ali ne mogu sa tim da raspolažu. Radili smo različite studije i imamo dokaz o tome da je šteta, bukvalno šteta koja je nastala za celo društvo neimenovana, ne pokazuje se kome nije donet taj prihod, prelazi milijardu dolara, samo zato što ne postoje definisana svojinska prava, mogućnost da koristi nešto. Kad hoćete nešto da uradite u lokalnoj samoupravi sa imovinom koja je državna i hoćete da je date u zakup nekom, vi za to morate da dobijete saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije a na to se prosečno čeka tri godine i deset meseci. Ne postoji investitor koji bi to čekaoKad hoćete nešto da uradite u lokalnoj samoupravi sa imovinom koja je državna i hoćete da je date u zakup nekom, vi za to morate da dobijete saglasnost Direkcije za imovinu Republike Srbije a na to se prosečno čeka tri godine i deset meseci. Ne postoji investitor koji ili zakupac koji bi to čekao. To je nešto što je činjenica i to traje godinama. Mi čak imamo jedan sat koji otkucava koliko para gubimo potpuno nepotrebno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moje ime je Đorđe Trikoš, student sam Fakulteta političkih nauka. Zahvalio bih se Centru za demokratiju i Narodnoj banci što nam je omogućila ovu priliku da postavimo pitanje i eventualno iznesemo neka svoja mišljenja. Vratio bih se na samu temu ovog skupa,  a to je pitanje u krajnjoj liniji socijalne odgovornosti neke vlade. Moje pitanje će na kraju ići gospodinu Vlahoviću. 

Mislim da ono što smo ispustili da kažemo kad su u pitanju reforme kroz koje mora da prođe javni sektor, u smislu restrukturacije javnih preduzeća, racionalizacije uprave, seče propisa, još jedna stvar koja je jako bitna, a to je sigurnost privatne svojine

Ovom prilikom ću na neki način da se pozovem na ono što su gospoda Vlahović i Lakićević rekli, a u izvesnom smislu ću oponirati u ovom što je gospodin Jovanović rekao. Mislim da ono što smo ispustili da kažemo kad su u pitanju reforme kroz koje mora da prođe javni sektor, u smislu restrukturacije javnih preduzeća, racionalizacije uprave, seče propisa, još jedna stvar koja je jako bitna, a to je sigurnost privatne svojine. Pre neki dan sam imao prilike da pogledam studiju čuvenog peruanskog ekonomiste De Sota, koji je Srbiju kotirao među najlošije zemlje po sigurnosti privatne svojine. To je jedno od pitanja koje je, takođe, važno.  

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Izvinjavam se ako ne budem mogao svima da odgovorim pojedinačno. Što se tiče gospodina Lakićevića, mi stvarno kao vlada, a i kao Ministarstvo finansija ne ignorišemo štrajkove. U prve dve nedelje razgovora sa prosvetom, mi smo se videli skoro deset puta za dve nedelje. Pitanje je, ako vi nekom ispunite od prvobitna četiri zahteva tri i po i oni i dalje insistiraju na onoj četvrtoj koja je strašno nerealna, moram da upotrebim reč – nerealna, tih para nema. Ako drugi put on odbije to što je potpisao i kaže: ja nisam potpisao i sad dođe sa pet novih zahteva i vi mu opet ispunite četiri i po, stvarno mi ne ignorišemo štrajkove, argumentovano razgovaram sa njima.  

Što se tiče opcije da su nam ruke vezane, to sam ilustrovao, kad pogledate strukturu tih 844,9 milijardi. Šta biste vi izbacili? Hoćete da izbacite penzionere? Lokalnu samoupravu koju smo već smanjili? Hoćete kamate? Pa mi smo dužni tim ljudima. Hoćete da izbacite te zaposlene?Što se tiče opcije da su nam ruke vezane, to sam ilustrovao, kad pogledate strukturu tih 844,9 milijardi. Šta biste vi izbacili? Hoćete da izbacite penzionere? Lokalnu samoupravu koju smo već smanjili? Hoćete kamate? Pa mi smo dužni tim ljudima. Hoćete da izbacite te zaposlene? Izvinite, vi kad odete u bolnicu, mora da vas pregleda lekar. Otprilike 90% rashoda od ovih 845 milijardi fiksno i govorim zašto su nam ruke vezane. Prostor za fleksibilnost nam je mali. To je realno. To izgleda lepo sa strane, teoretski i sve je to super, ali dođite da vidite kako je.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala vam na ovom učešću. Naš je običaj da nešto zaključimo na kraju, ne kao neku istinu, nego otprilike kao utisak. Utisak je da smo pogodili temu, iako smo bežali od nje povremeno, nekad više u stručne vode, nekad smo otišli u drugom pravcu.  

Ovde imamo jedan problem koji se nalazi između države, društva i ekonomije. Društvo je konfliktno. Normalno je da samo kroz borbu interesa možemo izaći do nekih rešenja. Prema tome, ne treba to ništa da nas buni. Treba samo da shvatamo da postoje različiti interesi i da probamo da argumentovano branimo neke stavoveOčigledno je da ovde imamo jedan problem koji se nalazi između države, društva i ekonomije. Nema harmonije, osim kod ljubavnih parova, sve je konfliktno. I društvo je konfliktno. Društvo je, što bi rekao Hegel, „bojno polje različitih interesa“. Normalno je da samo kroz borbu interesa možemo izaći do nekih rešenja. Prema tome, ne treba to ništa da nas buni. Treba samo da shvatamo da postoje različiti interesi i da probamo da argumentovano branimo neke stavove. Ovde imamo, kad je reč o državi, nekoliko problema.  

Od pojave liberalizma, država je meta ekonomije. Ona se meša i njoj treba postaviti granice. O tome su napisane silne knjige, da ne nabrajam. S druge strane, mi smo videli da u toj borbi između ekonomije i politike, mi imamo, takođe, dva suprotstavljena cilja. Jedan je onaj koji ima država, koja treba da se transformiše normalno i to je zadatak kojim se bavi moderna politička teorija, tako što će sve manje postojati represivna institucija, a sve više regulativna. Ako neko misli da ćemo isključiti državu, kao regulativni faktor, on se vara, to bi bila katastrofa za čovečanstvo. Mi bismo se vratili u stanje rata svih protiv sviju i ne bi imali nikakvu regulativu. Imam lične primedbe na našu državu, zato što ona nije ozbiljan regulativni faktor. Ona ne reguliše mnogo što šta.

Opširnije >>>