za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ZAŠTO NAS JE TOLIKO NEZAPOSLENIH?"
Pretraga
Verzija za štampu

Jedna petina građana Srbije nema posao ili ga traži, rečeno je u ponedeljak 19. septrembra na debati Fondacije Centar za demokratiju (FCD).

Zvanični podaci Nacionalne službe za zapošlavanje (NSZ) o broju nezaposlenih kažu da je 750.000 ljudi u Srbiji nazaposleno, što se ne "poklapa" sa milionskim brojem nezaposlenih prema podacima pojedinih sindikata.

Potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević je kazao, u debati koju FCD organizuje u saradnji sa Fondacijom "Fridrih Ebert", da se problem zapošljavanja u uređenim državama rešava uređenom privredom, a ne preko službi za zapošljavanje koje daju samo privremena rešenja.

"Od 1991. do danas Srbija je izgubila 920.000 radnih mesta, od čega je 580.000 ljudi otpušteno iz realnog sektora", naveo je on i dodao da javni sektor nije otpuštao zaposlene i da je nazaposlenost problem koja mora sistemski da se rešava.

Kako je istakao, oko 22.000 preduzeća odlazi u stečaj, a sa tim i 140.000 radnika ostaje bez posla.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Centar za demokratiju je ovim političkim forumima želeo da podstiče debatu i mislim da je tu njegova funkcija ispunjena, zahvaljujući i prenosima preko B92. Razmišljajući kako da počnemo i kojom temom, odlučili smo se za ovu, zato što najverovatnije je ovo tema koja  najveći broj naših građana danas intrigira. Ostavljamo sad po strani šta će vlada da uradi. Mi nismo vlada. Videćemo da li ona može nešto da uradi. Samo bih hteo par reči da podelim sa vama, neke svoje dileme koje me muče. Šta je svrha poslovanja i rada? Mi danas živimo pod uplivom jedne ekonomske teorije neoliberalne, po kojoj je profit svrha poslovanja. Čovek, zaposlenost itd., je epi fenomen, nešto što iz toga proizilazi, pa ako nema ulaganja onda nema ni profita, jer neće niko da ulaže bez profita, a onda, naravno, nema ni zaposlenosti.

Mi sad čujemo, izlazi se iz ekonomske krize, pa se ne izlazi, pa smo izašli skoro sasvim iz krize, a nezaposlenost skoro svuda u svetu se drži na istom nivou koji raste. Nešto nije u redu sa osnovnim pretpostavkama ekonomskog života

Drugačije razumem ekonomiju i društveni život. Dakle, preživljavanje građana, rad ljudi, jeste ono što je osnov za jednu političku zajednicu. Motivacija da se više radi i ulaže indirektno utiče na to, ljudi žele da se bogate, pa onda naravno ulažu i to je jedan motiv, jedan podsticaj. Ne sme tako lako da se zaboravi ona druga strana, da ljudi bez posla jednostavno ne mogu da žive. Čovek bez posla je višestruko na neki način devastiran. S  jedne strane nema sredstva za život, a s druge strane i politički i psihički i kako god hoćete, moralno, zato je zaposlenost ili borba za zaposlenost najvažniji zadatak.  Mi sad čujemo, izlazi se iz ekonomske krize, pa se opet ne izlazi, pa smo evo izašli skoro sasvim iz krize, a nezaposlenost skoro svuda u svetu se drži na istom nivou koji raste. Nešto nije u redu sa osnovnim nekim ekonomskim pretpostavkama smisla ekonomskog života.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se, pre svega, na pozivu za učešće na ovoj debati. Govoriću, pre svega, o registrovanoj nezaposlenosti i podacima kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje. U avgustu 2011. godine registrovano je 746.000 lica na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Ovi podaci Nacionalne službe za zapošljavanje razlikuju se od podataka koje dobijate od Republičkog zavoda za statistiku, jer se njihovi podaci zasnivaju na anketi o radnoj snazi i njihovi podaci se smatraju realnom stopom nezaposlenosti, odnosno realnom nezaposlenošću. Poslednja anketa o radnoj snazi rađena je u aprilu ove godine, a po toj anketi 650.000 lica je nezaposleno i stopa nezaposlenosti je 22,2%. Ova stopa nezaposlenosti prema anketi o radnoj snazi porasla je u aprilu 2011. godine u odnosu na oktobar 2010. godine sa 19,2% na 22,2%.

Poslednja anketa o radnoj snazi rađena je u aprilu ove godine, a po toj anketi 650.000 lica je nezaposleno i stopa nezaposlenosti je 22,2%. Ova stopa nezaposlenosti prema anketi o radnoj snazi porasla je u aprilu 2011. godine u odnosu na oktobar 2010. godine sa 19,2% na 22,2%

Zašto je došlo do povećanja nezaposlenosti u ovom periodu? Za nas je nepoznanica, ali jedna od pretpostavki  je da je dosta ljudi zatvorilo zvanično svoja preduzeća i prešlo u sivu zonu poslovanja. S druge strane, kad se govori o strukturi nezaposlenih u Nacionalnoj službi moram istaći da je ona vrlo nepovoljna. Kad uzmete da je trećina nezaposlenih na evidenciji nema završenu ni srednju školu, a to znači da nam je trećina evidencije nezaposlenih bez ikakvih kvalifikacija. Tako da jedna od ovih tema danas može da bude i podizanje obrazovnog nivoa nezaposlenih.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sudeći po onom što svakodnevno slušamo, mi ustvari nemamo problema sa zapošljavanjima. Mi privrednici nemamo ni potrebe da zapošljavamo, za to imamo Nacionalnu službu za zapošljavanje. Ona će to sve uraditi umesto nas. Ne postoji nigde u zemlji, ni u jednoj uređenoj zemlji, da službe za zapošljavanje zapošljavaju ljude, a pogotovo ne da daju podsticaje. Ono što je najveći podsticaj za privrednike je uređeni ambijent koji predstavlja dovoljnu motivaciju privrednicima da zapošljavaju. Radna snaga je varijabilna kategorija u privređivanju. Kad nam treba, prema obimu poslova i tražnje, mi je povećamo i kad nam ne treba mi je smanjimo, kako bismo u racionalnim odnosima sačuvali ono što nam treba. 

Ne postoji nigde, ni u jednoj uređenoj zemlji, da službe za zapošljavanje zapošljavaju ljude, a pogotovo ne da daju podsticaje. Ono što je najveći podsticaj za privrednike je uređeni ambijent koji predstavlja dovoljnu motivaciju privrednicima da zapošljavaju

Kad smo ušli u tranziciju, izvesno je da su sve zemlje koje su prošle tranzicione periode gubile i radnu snagu i smanjivale broj zaposlenih. Država je - one uređene, kao što je Slovenija - radila ono što je bilo smisleno, vršila je restrukturiranje preduzeća, pomagala im u toj fazi sredstvima i prihodima od privatizacije i postavljala državne menadžmente koji su upravljali, a ne krčmili i osiromašili takva preduzeća, a onda su jednim delom prihoda od privatizacije odlivali u socijalne programe, sredstva koja su socijalno zbrinjavali radnike.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da se danas svi slažemo da je nezaposlenost u Srbiji dostigla apsolutno dramatične razmere. Potpuno se slažem sa Milanom u vezi broja nezaposlenih i mislim da podaci o 750.000 koji su na evidenciji Nacionalne službe ne odgovaraju realnosti. Ono što naročito brine i ono što danas moramo da registrujemo jeste jedna poražavajuća činjenica, a to je da je broj zaposlenih i penzionera u Srbiji skoro izjednačen. Sad normalno da se postavlja pitanje - koji su osnovni razlozi za ovakvo stanje i ovako visok procenat nezaposlenosti u Srbiji? Ono što je, po meni, po Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata, a to je činjenica da se Srbija danas suočava sa dve velike krize.

Ono što naročito brine i ono što danas moramo da registrujemo jeste jedna poražavajuća činjenica, a to je da je broj zaposlenih i penzionera u Srbiji skoro izjednačen

Prva je kriza države o kojoj mi isto danas moramo da razgovaramo, dakle, nedefinisan status Kosova i svi oni problemi koji povodom i u vezi sa tim problemom su neminovni. Dakle, to je jedan određeni stepen političke nestabilnosti Srbije. Samim tim i činjenica da kapital ne hrli baš u Srbiju, nego mnogo više ide iz nje nego što dolazi. S druge strane i druga velika kriza je, kriza nedovršene tranzicije koja u Srbiji traje neprimereno dugo, skoro duplo više nego što je to bio slučaj sa drugim tranzicionim državama, a da ne govorimo o izuzetno lošim privatizacijama i dovoljno je samo reći podatak da je duplo više poništenih ugovora o privatizaciji raskinuto u Srbiji, nego što je to bilo u zemljama koje su prošle tranzicioni period. Što u prevodu znači da je svaka treća privatizacija u Srbiji poništena.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jasno je da ne možemo dati iole sadržajne odgovore na ovo pitanje koje je postavljeno. Tema je isuviše složena, široka i zahteva mnogo rada i mnogo stručnosti. Međutim, to ne znači da možemo da govorimo, a da ne odgovorimo na to pitanje koje je postavljeno na ovom skupu. Ako pitanje glasi – zašto nas je ovoliko nezaposlenih - onda je red da uvodničari, a i diskutanti bar pokušaju da odgovore na to pitanje. Mi do sad nismo čuli taj pokušaj i samo je Milan Knežević u jednom trenutku ponovio pitanje koje je postavljeno, a možda po nekim mišljenjima i dao odgovor koji se može smatrati relevantnim.

Ako se država ne menja, da li neki drugi akteri u ovom društvu mogu nešto da učine? Da li su to sindikati? Da li je to civilno društvo? Naše civilno društvo, organizacije civilnog društva, ima tu da se neki bave svim i svačim. Broj onih koji se bave nezaposlenima gotovo da ne postoje.

Zašto je to tako?Skrenuo bih vam pažnju na jedan tekst iz današnje Politike i pročitaću kratak citat iz tog teksta. Reč je o tome da je dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade za fotografiju i uredniku u američkom listu „Dejton dejli njuz“ Leri Prajz dobio otkaz pošto je odbio zahtev rukovodstva da otpušta saradnike. Od ovog čoveka, urednika fotografije, menadžment je tražio da sastavi spisak fotoreportera koji će biti otpušteni. On je to odbio i ovako obrazložio taj svoj čin:“ne verujem da su otkazi u redu prema vama kao pojedincima“, reči su usmerene ka kolegama fotoreporterima, „niti da su u najboljem interesu Dejton dejli njuza“. Milane Kneževiću, kaže čovek, koji se razume verovatno u to, i u tome je poenta. Da li je jedino rešenje naših firmi da na izlasku ili pri izlasku iz teškoća ili da bi izašli iz krize otpuštaju radnike? Možda je to najjednostavnije rečeno, ali ovaj Amerikanac kaže da nije najbolje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem na pozivu koji me je motivisao da uradim par istorijskih analitika, a povodom teme koja se ovde nudi. Rekao bih da je do izbijanja platno bilansne krize 1980. godine u Srbiji sprovođena politika deseljacizacije Srbije ili što više ljudi gurnuti u grad i u preduzeća, nezavisno od toga da li postoje objektivni uslovi da se radi.  

Od 1980. godine i od izbijanja svetske, tadašnje krize koja je bila, platno bilansne zbog pooštravanja monetarne politike u Americi, mi smo imali 20 godina pada produktivnosti u Srbiji

Od 1980. godine i od izbijanja svetske, tadašnje krize koja je bila, platno bilansne zbog pooštravanja monetarne politike u Americi, mi smo imali 20 godina pada produktivnosti u Srbiji, rada. Padao je BDP po 0,3% tokom osamdesetih, broj zaposlenih je rastao po 1,4%, znači 10 godina svake godine je produktivnost rada smanjivana po 1,7%. Došao je onda mnogo gori period koji se zvao sankcije, izolacija i sve ostalo, kad je BDP u proseku padao nekih 5%, zaposlenost je smanjivana oko 1,7%, produktivnost rada je mnogo zaoštrila u svom padu. Kad bismo uzeli 1980. godinu za baznu i krenuli sa pretpostavkom da raste produktivnost po 2%, što se nije desilo 20 godina, mogli bismo da konstatujemo da je već 1989. godine na 2,6 miliona zaposlenih kreiran višak od 600.000 ljudi koji su pod direktivom primani u preduzeća, iako objektivno preduzeća nisu radila ili nisu povećavala svoju efikasnost. Peti oktobar 2000. godine smo dočekali sa 2,2 miliona zaposlenih od kojih je objektivno 700.000 ljudi bilo potrebno, 1,5 miliona je bio višak.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema jeste veoma izazovna ne samo za nas ovde, nego i za one koji zapravo jesu nezaposleni i koji  u ovom trenutku razmišljaju - gde ću ja to sutra moći da nađem posao,  a kad ću moći da nađem posao i od čega ću da živim? Pre svega, ne bih želela da ponavljam ono što su moji prethodnici rekli, samo ću pokušati da se skoncentrišem na par ključnih stvari. Znači, mi nemamo rast nezaposlenih bez rasta privrednih aktivnosti. Rast privredne aktivnosti bio je skroman ili neznatan i on nije mogao da generiše veći rast. Razlozi su razno razni i ne da ih sad elaboriramo, jer ono što smo imali, manje više svi znamo.

Mi nemamo rast nezaposlenih bez rasta privrednih aktivnosti. Rast privredne aktivnosti bio je skroman ili neznatan i on nije mogao da generiše veći rast. Šta je to rizik u budućnosti? Rizik u budućnosti jeste i dalje pad privredne aktivnosti

Šta je to rizik u budućnosti? Rizik u budućnosti jeste i dalje pad privredne aktivnosti. Zašto? Imamo uticaj nove krize, slab oporavak privrede generisao je, pre svega, rast izvozne tražnje. Sad upravo na tim tržištima koja su naša ciljna tržišta, imamo pad inotražnje zbog krize javnog duga, koja je svima nama poznata. Ono što je ključna reč za novo zapošljavanje su investicije. Kriza je evidentno prouzrokovala da mi u prethodnom periodu nismo imali, ili smo imali veoma skromne investicije. Kaže „Evropa 2020“, u jednom od svih dokumenata, „new industry, new job“. Znači, nova industrija, nova radna mesta. Ne bih želela o tome da pričam, kod nas se svake godine učešće industrije u BDP smanjuje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema je značajna i vrlo je kompleksna i teško je u nekoliko reči reći o svim problemima koji se dešavaju. Ono što smo čuli od prethodnih diskutanata, pokušaću da o tome govorim, ali samo da se osvrnem na neke stvari.  Lično smatram da je stanje u privredi dramatično. Privrednik sam preko 40 godina i kao što smo čuli od gospođe Džagić, mislim da će vrlo teško biti zadržati ovaj broj zaposlenih u privredi, a pre svega iz razloga što mi imamo svega 17% zaposlenih u proizvodnji ili u prerađivačkim delatnostima. To je nešto što treba da finansira sve ostalo, kompletnu nadgradnju u našoj zemlji i mislim da je to jedan od glavnih problema koji se dešava.

Ako sad uzmete 150 najvećih preduzeća koji se mogu smatrati nosiocema razvoja srpske privrede, verovatno preko 140 su u velikim finansijskim problemima. Jer krediti nose od deset do 12 posto sa deviznim znakom, pa nema te proizvodnje koja može to da iznese 

To je nešto što treba da finansira sve ostalo, kompletnu nadgradnju u našoj zemlji Mi smo u zadnjih deset godina imali prilike da privatizujemo neka preduzeća, imali smo prilike da se razvijamo, mogli smo da podignemo kredite. Ako sad uzmete 150 najvećih preduzeća koji se mogu smatrati nosiocem razvoja srpske privrede, verovatno preko 140 su u velikim finansijskih problemima, jer sa kreditima koji nose od deset do 12 posto sa deviznim znakom, nema te proizvodnje koja može to da iznese i u suštini šta se dešava? Da svi mi koji smo želeli i koji smo umeli sa tim i koji smo znali šta možemo da proizvedemo, mi smo sad u ogromnim problemima i nemamo baš mogućnost da ih lako rešavamo. Više se to prepušta tako što kažu: to su tajkuni, pusti, neka propadne, ne shvatajući da to ne propadaju samo naša preduzeća, to su preduzeća države Srbije, to su preduzeća koja rade i gde radi i po nekoliko stotina i nekoliko hiljada radnika i u vrlo teškoj smo situaciji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dame i gospodo, evo ja ću početi sa rečenicom koju je moj prethodnik izgovorio, a to je da je situacija u našoj privredi dramatična. Pokušao sam unazad da se setim kad nije bila dramatična. Pa otprilike, od kad znam za sebe setim se nekih godina kad su moji rođaci, jer su bili nezaposleni u vreme SFRJ, otišli kao gastarbajteri u Nemačku, pa je to bila prilika da se reše ti problemi. Pa posle toga Milke Planinc, par-nepar, pa onda neposredno pred ova naša nesretna vremena, radničkih štrajkova kad je bio pun Beograd i posle jednostavno, došle su mnogo gore teme, pa jednostavno nismo imali vremena da mislimo o tome da je situacija u privredi dramatična, jer smo se svi borili da sačuvamo glavu na ramenima.

 Evo, čini mi se da upravo svetska ekonomska kriza jednostavno je suzila prostor, a čini mi se nekima predstavljalo i dobro opravdanje da se neke stvari ubrzano raščiste koje su godinama taložene. Bilo bi jako dobro kad bi se ovaj korpus nezaposlenih mogao pratiti u nekoj mnogo dubljoj strukturi, pored ovih klasičnih ekonomskih kategorija koje pripadaju starosnoj grupi, koje imaju vrstu tog opšteg obrazovanja itd. Mislim da ćemo među njima naći puno ljudi koji su svoj prvi radni odnos zasnovali u tzv. političkim fabrikama koje su na kreditima formirane 70-tih i 80-tih godina. Te fabrike nikad nisu radile po normalnim uslovima. Uvek su, i nastale su, i rođene su kao problem, a što bi rekao naš narod, što se grbavo rodi ne možeš ga ispraviti. Bilo bi vrlo interesantno kad bi se moglo jedno istraživanje na tu temu izvršiti.

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zašto nas ima toliko nezaposlenih? Pokušaću da ponudim neku argumentaciju zašto nas ima toliko nezaposlenih. Prvo, pogrešan model privatizacije koji je išao u podržavljenje svih preduzeća, pa i onih koji nikad nisu bila društvena, odnosno nikad nisu bila državna. Tim zakonom su postala državna i prodata su. Centralizovano bez mogućnosti da se lokalnim zajednicama ostavi neki od dobijenih iznosa iz privatizacije. Taj model privatizacije isključivao je i dokapitalizaciju i sve druge modele i metode koje su omogućavale da se sa tim preduzećima nešto uradi. Kao što su Menadžment Bajal, kao što je Levridž Bajal imale takozvane postprivatizacione fondove. Mi smo imali potpuno izmenjenu funkciju tzv. razvojnih institucija koje više nisu razvojne. Evropska banka, Svetska banka nisu razvojne institucije, one sredstva daju po nešto nižim komercijalnim uslovima.

Uništene su materijalne osnove lokalnih zajednica. One su oslobođene od preduzeća koja su bila nekad njihova, oslobođene još pod Miloševićem od imovine koja je bila njihova i to traje do danas. Svega 5% privatizacionih prihoda se daje opštini

Sa druge strane imamo kao posledicu toga uništavanje materijalne osnove lokalnog razvoja, lokalnih zajednica. One su oslobođene od preduzeća koja su bila nekad njihova, oslobođene još pod Miloševićem od imovine koja je bila njihova i to oslobađanje lokalnih zajednica od bilo kakve imovine i materijalne osnove, traje do danas. Svega 5% privatizacionih prihoda se daje opštini. Uzmite, recimo, da je prosečna cena privatizacije preduzeća metodom aukcije bila sto hiljada evra. Prodato je preduzeće za sto hiljada evra, pet hiljada evra je dobila lokalna zajednica. Šta može lokalna zajednica, recimo, Tutin ili Trgovište sa pet hiljada evra da uradi? Isto je i sa svega 5% koncensionih prihoda, znači, koncesija se ubira kod mene na lokalu, 5% od tih koncesionih prihoda dobija opština, a najčešće je to reč o vađenju rude ili vađenju nekih drugih sirovina, gde samo vađenje i transport uništi lokalne puteve, koje lokalna zajednica opet ne može da popravi ili da sredi. Pogrešno shvaćeno preduzetništvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je tema kojom smo se mi bavili ranije kao društvo i kao sindikati. Međutim, sve bih vas podsetio na jedan vrlo značajan trenutak, on nije bio tako daleko iza nas, a to je da je sadašnji predsednik države i politička koalicija koja je došla na vlast i koja trenutno vlada Srbijom, imala  nekoliko parola na osnovu kojih je dobila značajan broj glasova i dobila mogućnost da, u stvari, te svoje parole sprovede u delo. Jedno od najznačajnijih je bilo: zapošljavanje, investicije, razvoj, EU, socijalna odgovornost, čak su sebi dali za pravo da kažu da su oni socijalno odgovorna vlada, pre nego što su uopšte to i postali. O toj socijalnoj odgovornosti mi upravo danas govorimo.  

Odgovornost ima najbolje uporište u zapošljavanju i broju ljudi koji na biroima čekaju na posao

Mislim da odgovornost ima najbolje uporište u zapošljavanju i broju ljudi koji na biroima čekaju na posao. Ocenio bih da sve ove mere o kojima su predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje govorili, one su nedovoljne, ma koliko vi truda uložili i znanja i kompetencije, svi govornici su to rekli i u životu je to tako, efekti su manje više loši. Sad se postavlja pitanje, ako je to tako već, a jeste, šta treba ustvari uraditi i na koji način proširiti kompetencije vas koji se time bavite, gde se to pogrešilo i da li postoje određeni preduslovi koji treba da se ispune na nacionalnom nivou i po pitanju zakonodavca i prakse  da bi Nacionalna služba za zapošljavanje bila uspešna u onom zašto je formirana i čime se bavi?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema je zaista aktuelna. Obično se vraćamo njoj u predizborna vremena. Ja se bavim, kao sociolog, istraživanjem štrajkova i radničke klase posle 2000. godine, u vreme ubrzane tranzicije i dosta su mi poznati ovi primeri koji su sindikalci i ostali učesnici pominjali. Moja glavna teza, koju ću kasnije argumentovati je da su za milion i više nezaposlenih u Srbiji krivi, pre svega, glavni socijalni akteri, politička elita, preduzetnička elita, sindikati i sami radnici. Znači, „socijalni partneri“ su oni koji su učestvovali u tom procesu ubrzane tranzicije po neoliberalnom modelu, ubrzane privatizacije od slučaja do slučaja i evropeizacije radno socijalnog zakonodavstva. Kolega Srećko Mihajlović je već pomenuo, a i mnogi drugi, Zakon o radu. Poredila sam to radno zakonodavstvo sa osnovnim međunarodnim dokumentima EU, međunarodne organizacije rada i zemalja u okruženju i pokazalo se sledeće.

Zakon o radu, koji se verovatno uskoro i menja, u Srbiji je daleko ispod standarda i onog u Hrvatskoj, koji na primer ima krivično gonjenje svakog poslodavca koji u roku od 30 dana ne plati zaradu i doprinose.

Srbija je od drugih uzimala ono što odgovara aktuelnim interesima, bez obzira kad se zakon sistemski usvajao. Dokaz za to jeste i činjenica da, recimo, Zakon o radu, koji se verovatno uskoro i menja, u Srbiji je daleko ispod standarda i onog u Hrvatskoj, koji na primer ima krivično gonjenje svakog poslodavca, bio on država ili mali preduzetnik, koji u roku od 30 dana ne plati zaradu i doprinose. To nama ne pada na pamet, odnosno otuda imamo štrajkove, blokade saobraćaja, pruga, trgova gradskih, gde ljudi po pet i više godina nemaju uplaćene penziono i socijalno osiguranja. E sada, mnogo puta su vlade od 2001. godine do danas plaćale i pomagale tim nesrećnim ljudima koji ne mogu da povežu staž, a činile su uslugu poslodavcima i preduzetnicima, što je čist dokaz simbioze njihovih interesa i kratkoročnih i dugoročnih. Nova najava je da je u pitanju 90.000 radnika bez zdravstvenog osiguranja i povezanog staža i to će verovatno biti poklon do nove godine kao borba političkih i sindikalnih lidera za nove glasače.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Problemi privrede Srbije datiraju unazad 30 godina, još od bivše Jugoslavije. Devedesetih godina ekonomija se povukla pred politikom, rešavanje političkog nasleđa dovelo je Srbiju u situaciju da bude izložena embargu, da bude izložena sankcijama i svim drugim pritiscima, tako da ona nije imala prilike da se bavi problemima produktivnosti i ekonomske efikasnosti. Preduzeća su ostajala bez stručnog i ljudskog kadra, a taj kapital, priznaćemo, mnogo se teže nadomešćuje od samih novčanih sredstava. Početkom 2000. godine ukazala se potreba da se u uslovima diskontinuiteta pristupi procesu restrukturiranja i inteviziranju procesa privatizacije preduzeća.  

Raspoloživa sredstva su išla prvenstveno u državnu potrošnju, ali bez dodatnih mehanizama da se usmere ka domaćoj industriji. Dakle, umesto dokapitalizacije mnoga preduzeća su u tom periodu bukvalno zatvorena

Međutim, šta se tu dogodilo? Tu su se, pre svega, javile dve politike, rekla bih da je jedna bila fiskalna, a druga je bila monetarna. Ta dva modela su se sudarila. Nije osnovana razvojna banka, a one primese slobodne inicijative nisu mogle da se sprovedu zato što su postojala brojna zakonska administratiranja i propisi koji su komplikovali proceduru. Raspoloživa sredstva su išla prvenstveno u državnu potrošnju, ali bez dodatnih mehanizama da se usmere ka domaćoj industriji. Dakle, umesto dokapitalizacije mnoga preduzeća su u tom periodu bukvalno zatvorena.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kao što znate, ja se bavim makro ekonomskom analizom, pokrenuo sam jedan mesečni bilten, kao naučni projekt 1994. godine i mesečno pratimo ta makro ekonomska kretanja i monetarnu politiku. Dugo smo Miroslav Zdravković i ja sarađivali na tom poslu i on je uglavnom rekao ono što je suština i što sam ja želeo da kažem. Vrlo ću kratko to da ponovim. Mi smo u jednom broju odmah posle promene vlasti, početkom 2001. godine konstatovali da je od 1989. do 2000. godine društveni proizvod, onda nije bio BDP nego je društveni proizvod bio mera, smanjen za oko 55%, a broj zaposlenih je smanjen to vreme za 17%. Imali smo i onaj Miloševićev zakon, dok traju sankcije nema otpuštanja itd. Što je značilo, kad to prevedete na broj radnika, ako kao reper uzmete opštu produktivnost iz 1989. godine, onda ste se vi suočili sa viškom oko 750.000 radnika. Drugim rečima, 750.000 ljudi je imalo tad zvanično radna mesta, ali nije imalo posla. 

Šta je značilo kad to prevedete na broj radnika, ako kao reper uzmete opštu produktivnost iz 1989. godine, onda ste se vi suočili sa viškom od oko 750.000 radnika

Stvar je ustvari još dublja. Miroslav je to, takođe, rekao, osamdesetih godina, od 1979. godine do 1989. godine, tad smo imali onu finansijsku krizu, krizu likvidnosti, bili smo prinuđeni, opet pod pritiskom MMF da bi to mogli da reprogramiramo, bili smo prinuđeni da pređemo iz deficita u suficit tekućeg platnog bilansa. Rezultat je bio da nije bilo investicija, rezultat je bio da smo mi za deset godina, celu deceniju imali prosečni rast društvenog proizvoda po glavi stanovnika nula. Zaposlenost je rasla. Kad to ukalkulišete, to znači ako 1979. uzmem kao reper, onda smo mi imali milion i nešto, malo jače, faktičkog viška radne snage. Onda je došla privatizacija. Sećam se, početkom 2001. godine, imali smo neki skup Fridrih Ebert fondacije i onda su me neki novinari pitali, šta mislim upravo tad, još nije bio usvojen, ali lansiran je model privatizacije sa kojim se misli da se ide u tranziciju i  ja sam rekao da se meni to ne dopada. Ne dopada mi se iz  jednog razloga što se ne traži i mnogo se ne pita o poreklu tog kapitala koji se pojavljuje kao kupac i drugo, što je bilo mnogo važnije, nije mi se dopala distribucija tih sredstava od privatizacije na korisnike preko budžeta u krajnjoj liniji, jer su to bili onda državni prihodi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Samo bih želeo nekoliko reči da kažem o aktivnostima grada Subotice, na pokušaju usvajanja povoljnog privrednog ambijenta, da na neki način kažem, smanjenje velikog broja nezaposlenih lica koji se nalaze na evidenciji u Subotici. Potrebno je reći da, kao što su već i raniji govornici istakli, da je Suboticu, kao agrarno industrijski kraj veoma pogodila tranzicija, a putem toga i veliki broj neuspešnih privatizacija i nažalost, došlo je do porasta velikog broja nezaposlenih. Pošto je Subotica agro industrijski kraj, veliki broj industrijskih radnika je ostao bez posla. Na neki način da pokušamo da zaposlimo te ljude, dobrodošla je aktivnost koja je pre nekoliko godina započeta, a to je bila aktivnost 25% za 25%. Vi se sigurno sećate toga. Kad je gradonačelnicima data mogućnost da naknadu za uređenje građevinskog zemljišta umanje za 25%, a tako umanjeni iznos još na neki način putem jednog ugovora kompenziraju sa investitorim,a koji su ušli u tu aktivnost na način da doniraju tih 25% na poboljšanje uslova u dečijoj bolnici. 

Potrebno je reći a imamo veliku podršku SIEPA i na taj način do danas smo stvorili i ugovili otvaranje 1430 novih radnih mesta unazad dve godine od kad je počela aktivnost

Međutim, to je bila samo početna inicijativa. Grad je shvatio da su investitori zainteresovani za Suboticu i došlo je do formiranja slobodne carinske zone. Subotica ima sreću da ima dva granična prelaza. To je prava mera bila, da se na neki način odvoji jedan deo gradskog zemljišta da se stvore uslovi za dalje investiranje. Međutim, ni to nije bilo dovoljno, pošto grad nije imao dovoljno sredstava za raspolaganje sa građevinskim zemljištem. Tu smo među prvima, a ja mislim da smo čak i prvi koji smo otkupili vojnu imovinu u kasarni „Petar Drapšin“.  To je bila velika stvar za grad, pošto smo stekli 145 hektara novog građevinskog zemljišta i na taj način smo ipak stvorili neke početne uslove za privlačenje investitora, ne samo domaćih nego i stranih. Potrebno je reći da imamo veliku podršku SIEPA i na taj način do danas mogu da kažem ovde smo stvorili i ugovorili otvaranje 1430 novih radnih mesta unazad dve godine od kad je počela ta aktivnost, a tu je svakako SIEPA puno pomogla.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mnogo je tema već otvoreno. U mom izlaganju, osvrnuću se samo na neke koje smatram izuzetno važnim i interesantnim. Rad na crno je bio spomenut u više izlaganja kao jedan od velikih problema. Ne vidim ga samo kao problem stvaranja nelojalne konkurencije malim i srednjim preduzećima i uopšte privrednicima. Mislim da je on mnogo dublji problem i da on kratkoročno i dugoročno zapravo doprinosi multipliciranju siromaštva. Mislim da bilo kakav tolerantni stav prema neformalnom radu, sivoj ekonomiji, koji ponekad može da se vidi ili nazre kao mehanizam koji možda ublažava posledice ekonomske krize i povećanje nezaposlenosti, ne bi trebalo da zavlada ni na koji način. Jer ukoliko se ne budemo sa tim problemom nosili danas, kako zbog nelojalne konkurencije i onima koji rade u skladu sa zakonom, imaćemo dodatne probleme za pet, deset, petnaest, dvadeset godina kada ljudi koji u dugom periodu rade neprijavljeno, nemaju plaćeno zdravstveno i penzijsko osiguranje ili su nezaštićeni sa stanovišta bezbednih i zdravih uslova rada.

Mislim da moramo u narednom periodu mnogo ojačati inspekcijske službe, službe inspekcije rada, mislim da za to postoji vrlo mnogo osnova kako u domenu lokalnih budžeta za inspekcije rada, tako i jačanje Inspektorata za rad na nivou vlade

Da li se efikasno borimo protiv toga? Meni se čini da možemo efikasnije. Mislim da moramo u narednom periodu mnogo ojačati inspekcijske službe, službe inspekcije rada, mislim da za to postoji vrlo mnogo osnova kako u domenu lokalnih budžeta za inspekcije rada, tako i jačanje Inspektorata za rad na nivou vlade. Mislim da treba da se obezbede mobilniji i efikasniji timovi inspekcije rada, ali isto tako mislim da treba da se vidi na koji način prekršajni sudovi, koji treba da postupaju na osnovu prijava inspekcije rada, zapravo rade. Prekršajni sudovi su sad u sistemu pravosudnih organa. Mislim da su imali dovoljno vremena da se prilagode toj novoj poziciji i da rade efikasnije. Prema nekim podacima, rad prekršajnih sudova zaista treba u ovom domenu znatno unaprediti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde sam da vam predstavim „Biznis inkubator“ gradske opštine Savski Venac. Otvoren je pre nekoliko meseci, tačnije u junu. Osnovni cilj ovog centra jeste biznis inkubacija, koja je organizovana u skladu sa dobrim primerima prakse iz  EU i Amerike, a po modelu koji se kod nas primenjuje u poslovno tehnološkom inkubatoru tehničkih fakulteta u Beogradu, sa kojim mi imamo uspešnu saradnju. Pre dva meseca je raspisan prvi konkurs za prve stanare ovog inkubatora. Drugi konkurs je bio u toku do pre nekoliko dana,  a naredni će biti otvoren u oktobru. 

Pomažemo start up kompanijama da započnu svoje poslovanje, mladim inovativnim ljudima koji imaju ideju za svoj posao, odnosno preduzetničku ideju da uspeju u tome i da stanu na svoje noge, obzirom da znamo da su prve godine poslovanja jedne od najtežih

Naime, mi pomažemo start up kompanijama da započnu svoje poslovanje, mladim inovativnim ljudima koji imaju ideju za svoj posao, odnosno preduzetničku ideju da uspeju u tome i da stanu na svoje noge, obzirom da znamo da su prve godine poslovanja jedne od najtežih. Pružamo im podršku u vidu izdavanja poslovnog prostora, knjigovodstvenih, pravnih, marketing usluga. Do sad imamo četiri stanara. Jedna od njih je firma visokih tehnologija, a to su momci sa ETF koji su za zadnja dva meseca zaposlili sedmoro ljudi. Trenutno su te četiri firme zaposlile 15 ljudi, što nije mnogo, ali je recimo to za početak od pravih pomaka kako bi se uradilo nešto u ovoj opštini. Nadam se da će se ova praksa proširiti na druge beogradske opštine, da otvore svoje centre koji će pomoći mladim ljudima da osnuju svoja mala i srednja preduzeća i započnu sopstveni biznis.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo što smo danas čuli kao rezime, postoje neki podaci koji su i za mene novost. Ono što mi predlažemo jeste, nažalost, urgentno. Mi više nemamo optimalno ekonomsko vreme koje podrazumeva stabilan sistem, jer nemamo uopšte implementiran sistem. Naš problem je što mi nemamo implementiran ekonomski sistem. Disperzija vlasti izvršila je disperziju ekonomije i ekonomija u Srbiji je izvršila samoubistvo. U ovakvim uslovima ekonomija ne može opstajati.

Ono što ćemo mi ovih dana predložiti je da Akademija nauka donese akt o samoraspuštanju, obzirom da ne čusmo nijedno jedino mišljenje o izuzetno aktuelnoj situaciji po državu. Zamolićemo jedan deo ekonomskih genija, stručnjaka i vladinih savetnika da se više ne oglašavaju

Ono što ćemo mi ovih dana predložiti je da Akademija nauka donese akt o samoraspuštanju, obzirom da ne čusmo nijedno jedino mišljenje o izuzetno aktuelnoj situaciji po državu. Zamolićemo jedan deo ekonomskih genija, stručnjaka i vladinih savetnika da se više ne oglašavaju. Jednom sam rekao jednom od njih, koji savetuje sve vlade od Kardelja do sad, da ima problem, ili to što on savetuje vladu nije dobro ili vlada ne razume ili i jedni i drugi ne razumeju o čemu se radi. Naravno, gospodina Stamenkovića oni ne zovu na te sastanke kao savetnika, obzirom da statistika, kao mrski zbir činjenica najmanje treba bilo kome u ovim trenucima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Drago mi je što sam čula danas neke kritike na račun Nacionalne službe, neke su bile kreativne, a neke možda manje, ali nije bitno. Jedino što mi je drago je što mi sa ovog skupa možemo zaključiti da su nove investicije, koje bi dovele do kreiranja novih radnih mesta, u stvari glavni uzrok velike stope nezaposlenosti i velikog broja nezaposlenih. Siva ekonomija i kvalifikaciona struktura naše populacije,  mislim da se ipak to svelo iz mog uvodnog dela, a mnogi od vas su o tome i govorili. Mi u Nacionalnoj službi se nadamo da sagledavajući problem nezaposlenosti, kao najveći društveni problem trenutno, da će vlada imati sluha da veći deo budžeta izdvaja za aktivne mere, da se ne bi opterećivao skup između pasivnih i aktivnih mera, jednog dana bude u korist aktivnih mera i da će samo tako moći da se reši problem nezaposlenosti. 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je bila jedna, rekao bih, dramatična debata iz koje izvlačimo dosta pesimističke zaključke. Mi smo postavili temu sa onim znakom pitanja,  jer kad ima znak pitanja to znači da ima nekih mogućih odgovora. Sad zbog ove krize u kojoj se nalazimo, mi nekad stvarno sputavamo maštu  da potražimo i sigurnije izlaze. Ne bih ponavljao ono što je svima poznato. Nije sve ovo od juče, ali ako bih hteo da sumiram, a pošto pamtim dosta dugo, mi smo kao država i kao narod i kao društvo žrtva velikih samoomana, ogromnih i političkih i ekonomskih i kulturnih. Kao što je govorio Kant, mi nismo prosvećeni,  jer nismo hteli da uzmemo sebe za ruku i da ne slušamo sve što nam kažu da je to zbilja tako, pa smo delimično i sami za to krivi.  

Činjenica je ono što je ključno, nismo kao društvo ili kao narod postavili pitanja našeg zajedničkog opšteg napretka, nego smo verovali da smo već najnapredniji

Nećemo ulaziti u istoriju, ali je činjenica da ono što je ključno, nismo kao društvo ili kao narod postavili pitanja našeg zajedničkog opšteg napretka, nego smo verovali da smo već najnapredniji. Mi smo imali model, socijalističko samoupravljanje naše, to je model i ceo svet će to srediti itd. Ogromne milijarde  pomoći su utrošene koje smo dobijali zbog određenih spoljno političkih uloga koje je u to vreme Jugoslavija imala.  Šta smo sa tim uradili? Jedan deo je potrošio veliki vladar na svoje zoološke vrtove, obezbeđenja, šta god hoćete i na jedan deo nomenklature koji je sledio njega i koji je pravio svoje rezidencije. On ih je imao 72, a oni su imali nešto manje. To nije sve. Nisu oni sami to mogli da potroše. Kad pogledate taj period, 60-tih, 70-tih godina itd., silna polja i lepe planine su preplavljene ili betonirane vikendicama. Svako je pravio sebi vikendicu, jer je kredit bio jeftin, a inflacija ogromna, posle dve godine njegova otplata je bila dve flaše piva. Upropastili smo toliko korisnu zemlju i zabetonirali to i sad u te vikendice, u tri četvrtine njih više niko ni ne zalazi, to je potpuno izgubljen posao.

Opširnije >>>