za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"DA LI JE NEBRIGA ZA KULTURU NEKULTURNA?"
Pretraga
Verzija za štampu

Predsednik Centra za demokratiju dr Dragoljub Mićunović otvorio je 3. novembra  tribinu "Da li je nebriga za kulturu nekulturna?" pitanjem da li su problemi kulture samo u novcu ili nešto drugo, a četvorosatnu raspravu je završio porukom da je potrebno probuditi "kulturnu radoznalost" kod ljudi. 

Potpredsednica Demokratske stranke, rediteljka Vida Ognjenović je, kao uvodničarka, predložila da se tokom rasprave posveti pažnja odnosu između kulture i zabave, medija, privrede i obazovanja. 

Njena sugestija je da se nadležnosti kulturnih institucija, prvenstveno ministarstva, logističkog karaktera prenesu na kvalifikovane agencije pošto su one opterećene organizacionim poslovima što usporava protok postojećeg novca. 

Za nju je veoma bitno što se preskače vrednovanje u kulturi i što prosveta ne obrazuje mlade da razvijaju svoje kulturne potrebe kao i da se mediji "maćehinski" odnose prema kulturnim događanjima. 

Članica gradskog većazadužena za kulturu Vesna Marjanović je insistirala da se kultura treba tretirati kao "vitalna društvena oblast" i podsetila da ni mnogo bogatije i razvijenije sredine nemaju dovoljno sredstava za kulturu, a da je procenat sponzorskog finansiranja u jednoj Nemačkoj 5 posto. 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan svima i dobrodošli na 49-tu, skoro pa jubilarnu debatu Centra za demokratiju. Debate se organizuju u okviru projekta Demokratski politički forum uz podršku Fondacije Fridrih Ebert. Danas je na redu kultura i za početak nudim samo nekoliko agencijskih vesti. Narodni muzej ne radi već osam godina, čeka se rekonstrukcija. Ne radi Muzej savremene umetnosti, nijedan stari bioskop u centru grada ne radi, ali zato glumci Pozorišta Boško Buha probaju na ulici, u centru grada, izražavajući na taj način i protest zbog lošeg stanja u kući. Na sajmu knjiga, a o tome se debatuje, jedni kažu bilo posetilaca kao i prošle godine, a drugi kažu 30% manje nego prošle godine, iako je sajam knjiga trajao dan duže.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je Ljubica rekla nekoliko podataka koji su bili glavni motiv da ovu temu ovako i nazovemo. Naslov treba da bude provokativan, između ostalog, mi koji smo ovde došli, da se brinemo o kulturi, pa prema tome, bar smo dokazali da smo kulturni, bar prema ovom naslovu. Sigurno da imamo mnogo i drugih problema, ali kulturu smatramo uvek jednom od najznačajnijih elemenata svakog društvenog napretka i trajanja. Zbog toga smatramo da je briga o njoj toliko značajna i važna.

Sigurno da imamo mnogo i drugih problema, ali kulturu smatramo uvek jednom od najznačajnijih elemenata svakog društvenog napretka i trajanja. Zbog toga smatramo da je briga o njoj toliko značajna i važna

Mi smo ovde želeli da govorimo pre svega ne o kulturi uopšte, ne sad nekakvu teoriju kulture, nego prosto da vidimo šta je sa ustanovama koje su glavni promoteri kulture i koji čuvaju kulturu i održavaju je i šta se sa njima dešava, kolika je briga za njih. Naravno, mi znamo da u sveopštoj vladavini liberalne ekonomije sve postaje tržišno, pa i kultura je tržišna, politika je tržišna, svuda se traže potrošači kome će utrapiti robu i ostvariti neki određeni profit. To pogađa i politiku i pogađa i kulturu. Negirati tržište bila bi opet jedna velika iluzija, jer je pitanje da li ćete uvek naći dobrog mecenu ili dobru državu koja će o tome brinuti. Tu je sigurno potrebna neka ravnoteža.  

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Poštovani gospodine predsedniče, doktorka Golubović, drage kolege i prijatelji, vratila sam se, ali ne u Narodno pozorište, nego u Srpsko narodno pozorište, zato što je ovde upravnik, to moram da naglasim, jer će reći da se lažno predstavljam. Pozdravljam ovakav forum. Mislim da bismo češće trebali da se nalazimo u ovakvom sastavu, da porazgovaramo o onom što radimo i da porazgovaramo dokle smo stigli i koji su nam osnovni problemi i šta dalje da preduzmemo. Ovakvi sastanci se često pretvaraju u jedno zajedničko plakanje, gde plačemo jedni drugima na ramenu, a zato imamo strašno mnogo razloga. Danas bih, kad smo se sastali, da porazgovaramo o tome šta predlažemo. Šta predlažemo, kako da ponešto popravimo, ako se popraviti može, bar u našem domenu gde mi radimo. Mislim da inače čovek, kao što znamo, doprinosi opštoj stvari čineći najbolje što može u svojoj neposrednoj okolini i u svojoj struci i mislim da iz svog iskustva imamo dovoljno materijala da damo neke ozbiljne predloge. Dobro je što je ovde uvodničar ne treba nikog da upoznaje kako naša kultura stoji i kako ona izgleda i šta su njeni problemi, to svi dobro znamo.

 

Naša kultura se trenutno, kao i kultura u svetu inače, sukobljava, odnosno trpi jednu doktrinu, a to je da svet, da čovečanstvo počiva i opstaje na ekonomskom napretku, a da kultura treba sama da se izbori kako za svoj opstanak, tako i za sopstveni napredak 

Samo ću skrenuti pažnju da se naša kultura trenutno, kao i kultura u svetu inače, sukobljava, odnosno trpi jednu doktrinu, a to je da svet, da čovečanstvo počiva i opstaje na ekonomskom napretku, da je ekonomski napredak materijalna proizvodnja, poslovni odnosi, da su to fokus energije čovečanstva, a i brige države i drugih biznis foruma i proizvodnih pogona, a da kultura treba sama da se izbori kako za svoj opstanak, tako i za sopstveni napredak. Mislim da je to surova podela. Od nje kultura trpi, naravno, kažem ne samo kod nas, ali kod nas još više, jer je kod nas i ekonomski napredak veoma nizak i proizvodnja vrlo mala, tako da mi zapravo i nemamo mnogo kome da se obratimo za pomoć u tom smislu.
Opširnije >>>
Verzija za štampu

 Zahvaljujem se Centru za demokratiju što me je pozvao da danas govorimo ovde, profesor me je na početku predstavio kao mladu osobu, ne mislim da sam baš toliko mlada. Jesam mlada kad je u pitanju moj staž, šestomesečni u Gradskoj vladi i da kažem u jednoj, za mene, potpuno novoj ulozi rukovođenja u jednom kompleksnom i značajnom sektoru, kao što je kultura, posebno za grad Beograd. Rekla bih da i u zemljama koje mnogo veću brigu vode o kulturi i koje su manje sebične kad je kultura u pitanju, budžet za kulturu je uvek u odnosu na celokupan budžet izuzetno mali. Istovremeno to je i sektor koji je kompleksan i koji predstavlja jednu posebnu vitalnu, društvenu oblast. Za mene je nakon dolaska, pre šest meseci, i za mene je jedno novo iskustvo predstavljala je činjenica da je u Gradu Beogradu godina 2011. godina bila godina koja je pokazala veliki broj problema u sistemu kulture i možda je rezultat toga bila činjenica da je ova godina bila teška kad su u pitanju finansije i kad je u pitanju budžet.  

Rekla bih da i u zemljama koje mnogo veću brigu vode o kulturi i koje su manje sebične kad je kultura u pitanju, budžet za kulturu je uvek u odnosu na celokupan budžet izuzetno mali 

Početkom ove godine sam imala priliku da pogledam i neke podatke koji su se ticali promena i potresa koje je ekonomska kriza izazvala u zemljama kakva je Nemačka, koja ima mnogo dužu tradiciju i brigu o sistemu,kulturi i  ustanovama koje je osnovala. Tad je Angela Merkel rekla da ekonomska kriza neće poremetiti brigu države o kulturi i da za Nemačku ulaganje u kulturu predstavlja investiciju u budućnosti zemlje. To je nakon toga citirao o predsednik Tadić sa razlogom, ali je početak godine i u Nemačkoj bio takav da recimo grad Keln, odnosno osoba zadužena za oblast kulture u gradu Kelnu rekla da, ako ove godine  nastavi opadanje ulaganja u kulturu, da ćekulturni život u Kelnu  umreti. Isticano je da je u poslednjih 15 godina sedam hiljada radnih mesta ukinuto u ustanovama kulture i da je to donji prag koji obezbedjuje opstanak ustanova. Procene i tad su se već počela pokretati pitanja kako tražiti alternativne izvore finansiranja. Tad su u Nemačkoj izašli podaci da je i pre ekonomske krize procenat investiranja u kulturu, koji je dolazio iz privatnog sektora ili od nekih velikih sponzora, iznosio oko 5%. U svim tim okolnostima Beograd se nalazi, većina vas to zna, ali prosto nije na odmet to negde ponoviti, Beograd ima jako kompleksnu mrežu ustanova kulture, njih je 36. Beograd je osnivač 11 manifestacija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću da budem kratka. Na ovu temu koja nam je došla svima na razmišljanje, fokusirala sam se kao da nije loša, naprotiv da je dobra, zato što ona sadrži jednu reč o kojoj sam htela nešto da vam kažem. Ta reč je nebriga, odnosno ne briga. Ako bismo malo pogledali odakle potiče i šta ona zapravo znači, videli bismo da u pitanju nije greška, tako ležerni propust ili malo zaobilaženje obaveze. U pitanju je mnogo više od toga, ova reč, odnosno nebriga, potiče zapravo iz dva vrlo ozbiljna izvora. Jedan je izvor neznanje, koje je sada endemski prisutno na našem kulturnom prostoru, a drugo je osećanje da se zna ono što se ne zna. Ne znam šta je gore od te dve pojave.  

Naši političari imaju problem, kao što su i moji prethodnici rekli, imaju problem sa brkanjem suprotna dva pojma sa pojmom estrade i kulture, pojma  kulture i zabave, dijaloga sa svim ostalim pojmovimaPrvu svoju ličnu analizu ove brige – nebrige, bih nazvala neuspešna briga. Počela bih od toga da zapravo nikad, čini mi se, ograđujem se, ali bojim se da nisam usamljena, da nikad političari u našoj zemlji nisu bili manje obrazovani nego sad. Većina od njih kaže da se u kulturu ne razume, da ne spominjemo onaj pištolj, to je  već anegdota. Vrlo ozbiljno beže od nje, ne mogu se videti nikad u blizini ustanova kulture, osim kad su tamo iz nekog razloga prisutne kamere. Njihovo prisustvo ili odsustvo utiče na promociju vrednosti. Naši političari imaju problem, kao što su i moji prethodnici rekli, imaju problem sa brkanjem suprotna dva pojma sa pojmom estrade i kulture, pojma  kulture i zabave, dijaloga sa svim ostalim pojmovima. To uopšte nije jasno. Ovaj stav ili situacija koju imamo trenutno sa političarima proizvodi jedan vrlo konkretan efekat i takvo mišljenje ću zadržati sve do trenutka dok ne bude budžet za kulturu podignut na jedan odnosno dok ne bude prešao ceo posto BDP. Do tada nećemo uopšte moći da mislimo ili da planiramo ili da zamišljamo nešto drugo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Drage kolege i koleginice, kao znani ljubitelj reči na ovaj skup me je pored sadržaja povukla uspela igra reči u naslovu debate, da li je nebriga za kulturu nekulturna. Uveren sam da protiv ovog naslova ne bi se usudio da govori neko ko se baš mnogo ne brine za kulturu. Nastavljajući igru reči iza kojih stoji ozbiljna tema, hteo bih da doprinesem toj temi, sužujući je ovako, da li je u kulturi dozvoljen nekulturni odnos prema kulturi. Budući da sam već deceniju duboko u praksi kulture i umetnosti, tamo gde se ona ostvaruje, obratiću pažnju ovom skupu na nekoliko karakterističnih negativnih primera bez kojih bi u kulturi bilo bolje, lakše i kulturnije.  

Relativno najlakši deo, ukoliko imaš dosta dobar plan i program je da za svoju ustanovu postigneš saglasnost između instance i sebe i te ustanove... najteže je dobiti sredstava u roku koji stoji na hartiji

Prvi primer se odnosi na problematiku sredstava koji se ugovorom i dogovorom dobijaju od nadležnih instanci za delatnost u kulturi. Relativno najlakši deo i ukoliko imaš dosta dobar plan i program da za svoju ustanovu postigneš saglasnost između instance i sebe i te ustanove, a zatim i ugovor formulisan na nešto niže instance. Da skratim priču, najteže je dobiti sredstava u roku koji stoji na hartiji. Sleduje telefoniranje, slanje SMS poruka, obavezno hvatanje za rukav ministra, sekretara ili zamenice sekretara na raznim prijemima po ambasadama, koji slave svoj državni praznik, na domaćim premijerama i otvaranju značajnih izložbi. Dakle, još jedan balkanizam. Kad god kažem, nemoj to više da radiš Jovane, sam kažeš da je to balkanizam, na kraju bivam primoran.   

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nebriga o kulturi, u kulturi, da li je to nekultura, to nije adekvatan naslov za ovu diskusiju po mom mišljenju, jer je reč, upravo naglasak je na nebrizi. To onih koji su zaduženi da shvate šta je kultura, a kultura nije pitanje samo sredstava koja se daju za kulturne institucije, a što je do sad manje ili više naglašeno, nego je kultura temelj celokupnog društvenog sistema. Kad neko kaže, kao što većina ispitanika u  ovoj mojoj knjizi - samo obaveštenje kratko u međuvremenu, to je knjiga koja se bavi analizom kvalitativnom, ne anketom, putem slobodnog intervjua, o stanju kulture među građanstvom, kako građani smatraju kulturu, da li je ona sastavni deo njihovog života ili nije.  Nažalost, većina ispitanika su rekli, šta me pitaš o kulturi, daj da prvo rešim pitanje para, pitanje novca, pa kad budem imao ili imala novca kupiću kulturu. Znači, kultura se kupuje. Konzumerski jedno shvatanje kulture, a ne kulture kao načina života, kao onog što u društvu treba da predstavlja.  Ako je kulturna politika u pitanju, treba da predstavlja smernice kuda će društvo ići u ovoj našoj tzv. demokratskoj tranziciji, to je najvažnije. 

Znači, kultura se kupuje. Konzumerski jedno shvatanje kulture, a ne kulture kao načina života, kao onog što u društvu treba da predstavljaPrema tome, moj utisak je, koliko sam se bavila tim problemima kao antropolog celog života sa tim problemima kulture se bavim, jer je to jedno od najvažniji područja antropologije i zasluga antropologije što su shvatili koliko je kultura značajna za život određenih društava i kako im daje smernicu, moj utisak je da je kod nas uvek na prvom mestu budžet, a ne kvalitet. Čak i moj dugogodišnji prijatelj Ćirilov vrlo značajni predstavnik kulturne institucije, počeo je sa pitanjem sredstava pa je onda prešao na ovo drugo. Dakle, mislim da je kvalitet kulture u pitanju i u vezi sa tim, da li postoji jaz između kulture i zabave u tom smislu što je zabava komercijalizovana, a kultura nije, tj. ne daje se dovoljno sredstava i ne posmatra se kroz tu prizmu, bar sam tako ja shvatila potrošačko društvo, po mom mišljenju nije u tome problem. Problem je što se toleriše tzv. isprazna zabava. To je jedan autor, Maze se zove, u knjizi „Ispravna zabava“ veoma dobro ocenio, zabava kao takva nije loša stvar, jer čoveku je potrebna i zabava. Koju vrstu zabave mi tolerišemo? Molim vas, TV Pink je dobila nacionalnu frekvenciju, dajte da država objasni kako je to dobila TV Pink nacionalnu frekvenciju, koja proizvodi nekulturu, koja radi sve suprotno onom što je kultura trebalo, a kultura bi trebalo da obrazuje i vaspitava i pojedinca i njihovu svest, kako treba razvijati društvo, naročito jedno demokratsko novo društvo, ali i društvo u celini.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Poštovane kolege, kad govorimo o izdavaštvu i knjižarstvu u Srbiji, govorimo oko 14 hiljada novih naslova godišnje, o ukupnom godišnjem tiražu od više od šest miliona knjiga. Govorimo o hiljadama ljudi koji žive od ovog posla, o visoko kvalifikovanoj radnoj snazi. Izdavaštvo je najrazvijenija kulturna industrija u Evropi sa prometom koji samo u domenu knjige prelazi 20 milijardi evra i ima presudnu ulogu u razvoju društva, znanja i očuvanja kulturnog identiteta, značajno doprinoseći privrednom razvoju, kulturnom životu i ugledu zemlje u inostranstvu. Državne institucije u Srbiji, posebno u poslednjih nekoliko godina ignorišu i srozavaju izdavaštvo, ugrožavajući položaj knjige i čitalaštva. Svi zakoni u ovoj oblasti koji su bili u proceduri, definisani su bez ijednog jedinog predstavnika struke. To je bio slučaj i sa Zakonom o izdavaštvu, sa Zakonom o obaveznom primerku. To je slučaj i sa Radnom grupom za izradu strategije o kulturi. Na taj način se grubo krši pravo izdavačke profesije da učestvuje u regulaciji sopstvene oblasti i važni evropski sporazumi.  

Državne institucije u Srbiji, posebno u poslednjih nekoliko godina ignorišu i srozavaju izdavaštvo, ugrožavajući položaj knjige i čitalaštva. Svi zakoni u ovoj oblasti koji su bili u proceduri, definisani su bez ijednog predstavnika struke 

Na primer, država uvodi obavezu dostave elektronskih fajlova pripreme za štampu u Narodnoj biblioteci, uprkos negativnom mišljenju Međunarodne asocijacije izdavača i Sporazumu Evropskih biblioteka i izdavača gde  predaja elektronskih verzija knjiga treba da bude na dobrovoljnoj osnovi. Bez obzira na činjenicu da nismo uspeli da pronađemo nijednu zemlju u kojoj ovakva praksa postoji. Beogradski sajam knjiga je po svojoj statutarnoj definiciji kulturna manifestacija izdavača i knjižara, ali ga organizuju tela u kojima nema nijednog jednog predstavnika struke. Ove godine u sveopštoj krizi kad je promet u trgovini značajno opao, izdavačima su organizatori sajma nametnuli povećanje troškova zakupa za 20%. Udruženje izdavača i knjižara Srbije uzalud je tražilo da se makar cena ulaznica za posetioce snizi. Kao rezultat takvih odluka imali smo proređeni broj posetilaca. Tako su oštećeni mnogobrojni ljubitelji knjige koji bi rado došli na Beogradski sajam knjiga ali ne mogu to da plate. Iznos finansijskih sredstava koji se izdvajaju za sektor su ponižavajuća, samo za sektor knjige u Hrvatskoj je u 2008. i 2009. godini izdvojeno oko 5 miliona evra, deset puta više nego što je kod nas izdvojeno za otkup 2009. izdavačima još uvek nisu isplaćena sredstva za otkup knjiga za biblioteke iz 2010. godine. Enciklopedije, rečnici, stručna i mnoge druge vrste literature se uopšte ne otkupljuju, pa ih i nema u mnogim bibliotekama širom Srbije. Mnogi naši sugrađani u manjim mestima lišeni su u potpunosti mogućnosti da dođu do važnih naslova.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz medija. Urednica sam kulture na Radio Beogradu 2. Kad govorimo o Javnom servisu, onda bih rekla da na Drugom programu Radio Beograda mi imao ono što se zove Javni servis, ali kako vidim, 90% ljudi koji prisustvuju ovom okruglom stolu su gostovali i bili učesnici naših emisija. Međutim, niko to ne primećuje zato što smo mi radio, a ne  TV. To je jedan razlog. Drugi razlog je to što se kod nas vrlo često kultura poistovećuje sa tim da mi pratimo kulturu. Gde je pratimo? U šetnju. Kulturu vrlo često na taj način podrazumevamo. To što se zove emisija iz kulture, koje su recimo kreativne, istraživačke i postavljaju pitanja itd., mi na Drugom programu imamo, na TV ih nemamo. Samim tim u kući koja se zove Javni servis smo negde na repu događaja. Dođite da vidite. Mislim da imamo ovde ljudi koji su u našim upravnim odborima i raznim drugim savetima, kako izgleda radio u programskim odborima, kako izgleda radio i kako izgleda TV.  

To što se zove emisija iz kulture, koje su recimo kreativne, istraživačke i postavljaju pitanja itd., mi na Drugom programu imamo, na TV ih nemamo. Samim tim u kući koja se zove Javni servis smo negde na repu događaja 

TV izgleda velelepno, a radio se raspada poslednjih 40 godina. To se isto odnosi i na ono što se zove ljudi koji rade u toj instituciji, to se zovu naše plate, naši putevi itd. Pomenu prof. Golubović zabavu, zabava je vrlo korisna stvar, međutim, ima tu još jedna stvar, a to je sport. Znači, ako se daje negde, a ja nemam ništa protiv sporta, vežbam redovno. Ako se daje na nešto u kući koja se zove Javni servis, daje se na Evroviziju i na sve prenose iz sportske oblasti, razne druge vrste. Imamo nekoliko festivala na kojima smo dobili nagrade iz radija, radijske emisije, da ne mislite da je neko od nas dobio dnevnice da otputuje na te radijske festivale. Ne išli smo za svoje pare. Ostavila sam kod kuće ljude koji su bez novca, a ja sam otišla na festival na koji nije da smo loše prošli, od tri festivala A kategorije, recimo, na dva smo dobili nagradu. Da li se to zna? Ne zna se. Ovo je samo jedan od primera.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Poštovani profesore, drage kolege i prijatelji, hvala vam što ste me pozvali, ali kad ste me pozvali na ovu tribinu, razmišljala sam da li da učestvujem pa sam ipak odlučila da da, bojeći se da ako navodim neke konkretne primere, a njih je jako mnogo konkretnih i raznih, navući ću na sebe samo još znatan broj neprijatelja više. Sad ću da kažem samo kratko i uopšteno par stvari, a racionalizacije vremena radi ovo što sam pribeležila ću brzo da vam iznesem. Nije ovde reč o tome da na upitni naslov lako zaključimo da smo ponovo svedoci jednog necivilizacijskog odnosa prema kulturi. Nije reč ni o dostatnom nedostatku sredstava. Reč je o slaboj preraspodeli postojećih sredstava. Dakle, reč je o tome da se na svaki način zanemaruje značaj kulture, a suština tog značaja i da se ne postavlja na najviše mesto koje joj svakako  pripada. Zapravo nema svesti o tom mestu koje joj se stalno oduzima. Zaključili smo davno, pre dve decenije, na jednom sličnom skupu da je kultura identitet svakog naroda ili kao što je Ivana rekla - strateški resurs ili kao što je prof. Golubović rekla - temelj sistema.  

U našem društvu je oko 40% nepismenih, ali nisu valjda oni krivi što im se za kulturne potrebe nameće estrada i ta prizemna razonoda. Krivi su oni koji odlučuju što se ne promovišu prave vrednosti

U našem društvu je, kažu, oko 40% nepismenih, ali nisu valjda oni krivi što im se za kulturne potrebe nameće estrada i ta prizemna razonoda. Krivi su oni koji odlučuju što se ne promovišu prave vrednosti, a ne mitologizirane vrednosti, kao što je i ovde primećeno, koji bi razvili duhovne potrebe neprosvećenog naroda. Do pravednog i emancipiranog društva se može doći samo vladavinom koja počiva na izvrsnim sposobnostima donosioca odluka. Složićete se da u našem slučaju nije to uvek tako. Nema nikakve ozbiljne strategije koja bi odredila prioritete, pa se ne bi davalo na kojekakve festivale i trećerazredne manifestacije u trenutku kad su nam zatvoreni muzeji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema kulture spada u red najkompleksnijih tema i sigurno je da nam ne bi bilo dovoljno ni tri nedelje, a kamoli tri sata da obuhvatimo sve one aspekte koji su važni za naše promišljanje kulture.  Iz toga da bi se fokusirali možda bi bilo neophodno jedno uputstvo, više da bi se čitava diskusija fokusirala na one stvari koje nam mogu biti korisne  u ovoj kratkoj debati. Razumevajući i tumačeći naslov ove debate, negde sam fokusirao svoja razmišljanja na temu države, imajući u vidu kategoriju brige, odnosno nebrige. Shvatio sam da je u pitanju uloga države u kulturnom sistemu i njoj ću dati, ovom poglavlju ću dati primat u ovom kratkom obraćanju.  

Bežeći opravdano od socijalističkog etatizma, mislim da smo se prilično opasno približili nečemu što se zove neoliberalizam. Srpsko društvo, po mom mišljenju, nema kapaciteta da živi u okviru liberalne ili neoliberalne ideologije 

Kad govorimo o državi, vrlo je važno da se dotaknemo ideološkog okvira koji je ovde u nekoliko navrata već bio pomenut.  Želeo bih da kažem samo to da negde u nekom periodu od četiri decenije unazad ili nešto više ili nešto malo kraće, bežeći opravdano od socijalističkog etatizma, mislim da smo se prilično opasno približili nečemu što se zove liberalizam, neoliberalizam ili hiperliberalizam, kako god tumačili sadašnje stanje. Što za tip društva, kakvo je srpsko, mislim da je izuzetno visok rizik. Srpsko društvo, po mom mišljenju, nema kapaciteta da živi u okviru liberalne ili neoliberalne ideologije. Mislim da se tu krije jedan veliki izvor nesporazuma sa kojima se i u ovoj današnjoj temi susrećemo. Kultura, naravno je jedna od poslednjih stvari da živi na neoliberalnim principima u društvu kakvo je srpsko. Mislim da ćemo se, pretpostavljam, složiti da je onda u srpskom društvu pitanje kulture zapravo državno pitanje. Ne zanemarujući i sve ostale aspekte. Ovde pod državom podrazumevam niz institucija po strukturi vertikalno u kojoj sede ljudi koji donose odluke o raspodeli sredstava i pre svega o tome.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Koje su naše teme, a teme su nam toliko drugačije od onog o čemu se govori da je ta ravan jačine stvarnosti u odnosu na naše glave ovde  veoma plastična. Noćas sam bila u Novom Sadu u fabrici gde petstotina studenata traži da li da ide odmah napolje ili šta da radi sa sobom. Da li znate šta se dešava oko nas, znate šta je liberalno. Ne mislimo mi da imamo tržište, pod brojem jedan, nego imamo jednu, nemamo tržište,nego jednu uzurpiranu ekonomsku ludnicu koja je korupcionaška. Ne vidim kojoj državi ja treba da se obratim, jer ne vidim na koji način državne institucije postoje, postoje partijske institucije. Postoje institucije u kojima se ljudi ganjaju oko nečeg. Molim vas, jedanput mi je to ovde bilo jasno, poštedite nas fizičkog bola, a duhovni prepustite meni. Nemam nameru  posle smrti Radeta Konstatinovića da se vežbam u svojoj pameti. To ipak bi bilo malo deprimantno. 

Ne mislimo mi da imamo tržište, pod brojem jedan, nego imamo jednu, nemamo tržište, nego jednu uzurpiranu ekonomsku ludnicu koja je korupcionaška

Prvo, smanjite te honorare autorske, zakasnila sam, jer sam potpisivala, a da li znate da je 64% autorski honorar na svakog čoveka i da se na 5.000 ljudi ne može zaraditi privreda ove zemlje, a da niko od nas više nikog neće moći da pozove na saradnju i svi ćemo fotografisati, ja ću da uzmem mobilni, pa ću da fotografišem stvari koje se dešavaju, jer ne možemo plaćati, reducira se. Dakle, 74 vlasnika privrednih malih preduzeća se ubilo prošle godine, mi ćemo, neki od nas, biti 75 ili 76, jer je nemoguće izaći sa dažbinama koje postoje nad kulturom. Došla sam u Atelje 212 da radim autorski je bio 2,5% porez, bravo hvala ti Cvejo, ti si super. Danas iznosi 78%. Svaki dan treba potpisati ovoliki tovar papira... ne znam šta radi Cveja kad Slavka moja iz Centra ode u banku. Stvarno ne znam šta radi, ne znam gde to drže. Uopšte mi nije jasno šta rade sa tim. To je drugo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde su dve dame govorile ono što sam ja mislio da govorim. I moja je emocija negde vezana za tu priču Borkinu. Razume se, istraživanje vezano za Zagu Golubović i kompliment za ovu knjigu, zaista pročitao sam je i šteta je što nema više tih istraživanja. Malo sam se nasmejao kad sam dobio pismo Mićunovo, dakle, Šekspir ili kobasice. Pa, kobasice, kobasice, nego šta, kobasice. Znate šta, kad bi na TV imali prostora za knjigu koliko za kobasice i za kuhinju, onda bi sve bilo u redu. Mi to nemamo. To je naša slika i to je naša priča. To je ono kad smo već pominjali medije i to šta se u njima dešava. Ja vam kažem u medijima  izaberimo jednu stručnu grupaciju ljudi sa nekim našim kritičarima, neka bude to neko ko se razume u knjige. Izaberimo najgoru knjigu koja se pojavila ove godine, kažem vam, kad se pojave naši u medijima da je ona važna i vredna i da je ona bitna i da je treba čitati, ona će biti bestseler. Da li imao tu priču gospodo? Mi tu priču imamo, to se nama dešava. Imamo izdavačku delatnost, ali mi imamo tu priču, imamo tu kuhinju i imamo te kuhinje na TV. To su naši problemi i to je naša priča.  

Ne možemo mi više partokratski da rezonujemo o kulturi, da se u tim institucijama nalaze ljudi po logici partijske pripadnosti i partijske podobnosti. Imamo staru priču na taj način. Moraju tu biti ljudi koji nešto znaju, koji su kompetentni, koji mogu da odlučuju 

Ovo danas vidim kao kompenzaciju za prethodne jade, za ono što mi vidimo, čujemo itd., došao sam da čujem ljude koji su iz kulture, nekako po strani, pa nešto posmatram i čudu se ne mogu načuditi šta se to sve dešava sa nama u odnosu na kulturu. Dabome, slažem se da je kultura pretpostavka za sve, da se u kulturi zauzima stav o svemu što se u državi dešava. Mislim da bez kulture nema napretka i ne treba da vam pričam priču sa opštim mestom. Moram da kažem, negde mi se čini da je taj upravljački kulturni model problematičan u nas. Ne možemo mi više pratokratski da rezonujemo o kulturi, da se u tim institucijama nalaze ljudi po logici partijske pripadnosti i partijske podobnosti. Imamo staru priču na taj način. Moraju tu biti ljudi koji nešto znaju, koji su kompetentni, koji mogu da odlučuju. To ne znači da mi nemamo i takve ljude u našim institucijama. Ne govorim i ne ocenjujem i ne mislim o celini, ali pazite, kultura se ne prepoznaje sa stanovišta kulturnog kapitala. Jednostavno, mi rezonujemo na stari način, kultura je nešto što je nekakav javni trošak, a ne pretpostavka razvoja. Tu staru priču mi imamo i dalje. Nemamo drugu priču. Kad to prevedeno na ono što je praktička realizacija te kulturne politike i strategije, onda imamo tu priču. Onda se mi tu očekujemo od onih koji ne znaju šta je kultura i koliko će dati za kulturu i to je strašno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sad sam u nekoj situaciji da branim Javni servis RTS. Čak ga branim od koleginice sa radija koja zaboravlja da je TV Beograd isto tako javna ustanova, da potpada pod ingerencije države i da država uopšte ne brine o sudbini kako opstaje Javni servis, odnosno u celini RTS. Zbog toga što nema pretplate, što država ne obavlja svoju zakonsku dužnost da pomaže TV, radio izgleda tako kako izgleda. Ne izgleda zato što TV izgleda nešto bolje. Jednostavno renoviralo se pre deset godina. Nismo mi krivi za vašu sudbinu. Isto ono što ste vi rekli za radio, svi ovde koji sede za stolom su prisutni u programima kulturno obrazovnim. Hoću da kažem da kulturno obrazovni program uprkos svemu, takođe postoji na TV i zauzima negde oko 30% programa TV Beograd, verovali ili ne. Samo što postoji proketstvo jedno, stalno se poredi nekadašnja RTS sa sadašnjim RTS. Nekadašnji RTS je bila jedna jedina TV stanica sa dva kanala, a sad postoji jedna prokleta sprava koja se zove daljinski upravljač i koja može da pokrene, zavisi koliko ko plaća, ali  od deset do 150 kanala, i ljudi sede vrlo nestrpljivo sa tom spravom u rukama i onda recimo ne primete kad ide emisija o Isidori Sekulić, ne primete da je išao memorijam Radomiru Konstantinoviću. Ne primete mnogo što šta što se dešava itekako zanimljivo u kulturi i obrazovanju na našem programu. Kultura i obrazovanje je, takođe, moram da priznam u jednoj nezavisnoj situaciji u Javnom servisu i o minimalnim parama ili nema uopšte para, radimo emisije sa nula populacijom, a vi znate šta to znači.  

Naši termini su vrlo nestalni, jer upada sport, remeti nas sport, remete nas Skupštine to je skandalozno, a da bi se brendirale i gledale  emisije, treba da imaju stalni termin 

Naši termini su vrlo nestalni, jer upada sport, remeti nas sport, remete nas Skupštine to je skandalozno, a da bi se brendirale i gledale jedne emisije, treba da imaju stalni termin. Uprkos svemu, recimo, daću vam jedan primer. Imali smo pre neki dan emisiju memorijam Radomiru Konstantinoviću. Našli su neki materijal iz 1963. godine i to smo pustili i imali smo mali rejting. Nizak rejting. Naravno, podvlačim nizak rejting pošto i kod nas rejting je glavna reč, stravična reč. Nizak rejting emisiju je gledalo 70.000 ljudi. Pomislio sam kad se štampa Radomir Konstantinović, on se ne štampa više od 2000 primeraka knjiga. Radomir Konstantinović, kad se pojavio zadnji put  u javnosti u beogradskom krugu, bio je pred stotinjak ljudi. Pretpostavljam kad se pojavila ova Filozofija palanke, kad se pojavila, imao je promociju u Kolarcu, tu staje 500 ljudi. Molim vas, 500 ljudi i 70.000 ljudi, koji je to rejting. To je 120 i  100 puta više gledalaca nego što bi ga videlo ljudi uživo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Osnovna greška i mislim da je to problem celokunog našeg razgovora što se delimo na nas i njih, ove one, leve i desne, gore i dole. Kultura u onom smislu u kome sad govoriš je bila stvar manjine, uvek je bila stvar elite. Na jednom planu moramo, kad kažem moramo, moramo da se izborimo za to da u ovoj državi, bez obzira na to ko je trenutno na vlasti ili ko će biti na vlasti kroz deset godina, proradi i profunkcioniše svest o onom o čemu je gospođa Zagorka Golubović govorila. Dakle, da dinemo ruke od marksističkog modela po kom je ekonomija baza, a vrh piramide je kultura kao potrošnja. Mi od toga moramo da odustanemo. To je jedan zadatak. Drugi zadatak, a to je dugoročan zadatak, a mi nemamo mnogo vremena da čekamo da taj zadatak bude realizovan. Druga je stvar da se bavimo najelementarnijim praktičnim primerima preživljavanja kulture i onog segmenta kulture koji ne sme da bude izložen tržištu. To je drugi problem. Tu su procesi i nemamo mnogo vremena ni za jedna ni za drugi.  

Moramo da dignemo ruke od od marksističkog modela po kom je ekonomija baza, a vrh piramide je kultura kao potrošnja. Druga je stvar da se bavimo najelementarnijim praktičnim primerima preživljavanja kulture i onog segmenta kulture koji ne sme da bude izložen tržištu 

Mi koji radimo u institucijama kulture koje su najreprezentativnije sa stanovišta prepoznavanja da Srbija postoji, jer Srbija u svetu postoji zato što ima Kosovo kao problem i ima neke ljude, bilo da se bave sportom, bilo da se bave kulturom, to su reprezentativni modeli. Trećeg nema, odnosno četvrtog nema. Ko će postati svestan da su kultura i sport zapravo reprezentanti onog što se događa na nivou širem, to je druga stvar. To su dva procesa . Ovde su kolege iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To je jedino pozorište iz Republike Srbije koje se nalazi u Evropskoj teatarskoj uniji. To je najekskluzivniji pozorišni klub koji postoji na svetu. Ako oni ostanu bez 50% budžeta uz pomoć kog mogu da realizuju međunarodnu saradnju, pa ko nas reprezentuje u Evropi osim Srpskog narodnog pozorišta koji je u Evropskoj teatarskoj konvenciji. Koje, takođe, treba nekako da obezbedi pare da obavi svoju kulturnu misiju, pozorišnu misiju u kontekstu Srbije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čini mi se ključni termin koji je pomenula Vida na početku i gospođa Golubović, a i drugi su taj termin podrazumevali, to je ta kulturna potreba u jednom kontekstu koji je zaista umesan i koji govori o stanju Univerziteta, pre svega, kad je rekla da menadžeri u kulturi koje školujemo, da oni sami nemaju kulturnu potrebu. Dakle, taj proces truljenja je zahvatio toliko da onaj ko studira kulturu nema kulturnu potrebu. To je tačno. Mi živimo u zemlji u kojoj ne postoji izražena, razvijena kulturna potreba,  a ovde su izneti i statistički podaci, koje iz iskustva svi znamo. Tamo gde je nekad bila kakva – takva kulturna potreba, pojavila se zabava, sport, pornići, kladionica, šta god, ali više potrebe nema.Jedina stvar koju sam ovde kad sam dolazio imao u džepu jeste da Srbija proizvodi previše kulture. Srbija proizvodi neuporedivo više kulture nego što ima kulturnih potreba. Gospodin je rekao da je prošle godine objavljeno 14.000 knjiga(naslova), a ja sam pomislio da smo u Nemačkoj. To je zapanjujuće.

Srbija proizvodi previše kulture. Srbija proizvodi neuporedivo više kulture nego što ima kulturnu potrebu

Proizvodimo kadrove...da vam ne pričam, reditelja, glumaca, slikara, muzičara... Vidim u novinama, pre neki dan slučajno konkurs za, naslov kaže „Master studije“ za  „kreativne producente“.Biće to masteri „kreativne produkcije“. Nekad su bili organizatori, pa im to nije izgledalo dovoljno zgodno, pa su sad bili producenti, pa onda ni tu nije dovoljno, jer je su tu kao neke pare. E, sad su oni kreativni producenti. Drugim rečima, sve ovo drugo što oni angažuju, nije tako bitno. U toj ogromnoj zatrpanoj masi onog što mi zovemo kultura, što lično vidim, pre svega, kao proizvodnju lepote, kao ponudu nečeg što je lepo i istinito svom narodu. Dakle, sad imamo problem za koji se svi ovde slažemo, kuknjavu do neba, „država ne brine, nemamo para, neće niko to da podržava,“... Pa i ne treba verovatno da podržava sve to. Ta jadna država, svi znamo kakva je, nemojte od nje previše da očekujemo. Radi se o tome da se kulturna potreba razvija. Kako to može da se izvede? Imam ideju, u skladu sa onim što je Vida rekla, hajde da vidimo šta možemo da uradimo u tom pogledu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se na ovom pozivu. Zaista nije jednostavno bilo odgovoriti na njega, upravo mnogi su pre mene rekli da je zaista problem pozicija iz koje govorimo. Međutim, s druge strane i nije u prirodi mog bića ni u prirodi mog posla da dignem ruke od stvari, pre nego što se iscrpe sve mogućnosti. S druge strane, računam na ljude koji sede u ovom forumu i iskoristiću ovu priliku da vas zaista zamolim da se svi uključite u jedan zajednički projekat, a to je da se završi rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti. Hoću da kažem rekonstrukcija Narodnog muzeja nije počela. Rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti je počela 2007. godine i prekinuta 2010. godine, 2009. na 2010. godinu na pola posla. Mi prosto moramo i da zaštitimo tu investiciju, a tu je već jako mnogo investirano i sad stoji na pola, a završetkom takvog jednog projekta ne samo što ćemo se mi bolje osećati, nego ćemo na neki način početi da gradimo tu intelektualnu platformu sa koje svi mi hoćemo da govorimo.  

Rekonstrukcija Muzeja savremene umetnosti je počela 2007. godine i prekinuta 2010. godine, 2009. na 2010. godinu na pola posla. Mi prosto moramo i da zaštitimo tu investiciju

Mi sad nemamo platformu sa koje govorimo, sa koje uopšte pominjemo reč kultura, a da ne kažem reč umetnost koja je nestala iz svakodnevnog govora. Svaki muzej je pola svoje delatnosti, recimo da je 50%, pošto je zaštita i briga o delima koje čuva i predstavlja, 50% je naša obaveza da vršimo obrazovne programe. Zaista bi bila sreća i mi već sarađujemo, moram da kažem, i sa RTS i sa Drugim programom radija, sarađujemo i sa B92, prosto to je jedan vrlo normalan i smislen način da se proizvode obrazovni programi u današnje vreme i to je svakako naša i vaša medijska obaveza. Smatram, neko je ovde rekao i svi se mi ovde dobro poznajemo, svako ko sedi za ovim elipsastim stolom ima mnogo medijske pažnje i medijskog vremena i ima mogućnost da ne propusti nijednu priliku da na neki način istakne važnost ne samo da popravimo i sačuvamo ono što smo nasledili i ono što smo dobili.  

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svi sagovornici su rekli neke tri ključne stvari, a to je politizacija u kulturi, nedovoljna saradnja sa sektorom obrazovanja i nepostojanje evaluacije rada institucija i zaposlenih u kulturi. Da počnemo od te politizacije, zapravo. Govori se o tome da političari se hvale da ne idu u ustanove kulture ili da su retko tamo, osim ako oni nisu direktori. Rukovodioci ustanova kulture su zapravo političke ličnosti, to je problem što se oni ne biraju po stručnosti. Nije problem ako je neko politički angažovan i pri tom stručan, prosto to je sad u rangu nekih slobodnih aktivnosti, da li je član fitnes ili nekog političkog kluba. Ne, upravo su rukovodioci direktori kulture isključivo partijske ličnosti. Šta ima za posledicu to?  

Rukovodioci ustanova kulture su zapravo političke ličnost. To je problem, što se oni ne biraju po stručnosti 

Jedno je pitanje kvaliteta rada tih institucija i programa koji se nude građanima, ali ono što je jako bitno, a to je pitanje kontinuiteta upravljanja. Za kulturu je potreban jedan dugoročni proces. Svi direktori se smenjuju ako pun mandat izdrže najviše na četiri godine. Taman se počne da se nešto radi, efekti u kulturi su na dugom štapu i oni tad odlaze. Pripadajuće mesto i zato dolazi neko novi na pripadajuće mesto. Počinje neke svoje nove programe i onda imamo jedno šarenilo i nemamo nikakvu stratešku usmerenost, a što može da dovede do zaključka da je naša kulturna politika zapravo stihijska kulturna politika i da zavisi od pojedinaca.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovako, uzeo sam uglavnom ne zbog toga što me ponukao Manda, naslušao sam se i lepih i pametnih stvari, bogu hvala, zahvalan sam ovim ljudima koji su to govorili, a naročito se slažem sa Ratkom, gospođom Zagom. Evo, Manda kaže, zašto tamo u Skupštini ne drže se zakona. Iz prostog razloga, Mando, što zakon ne postoji, mi živimo u besudnoj zemlji. Nema zakona. Tvrdim vam da nema zakona. Kao što ne postoji Zakon o kulturi. Pozivaju se i kad kaže: ovo je po zakonu, a ja ne znam po kom zakonu. Jedan zakon je izglasan, a nije stupio na snagu. Drugi postoji, a ne valja. Preživeo je. O tome se radi. To otvara polje mnogim gadnim stvarima, pre svega, voluntarizmu.  

Tvrdim vam da nema zakona. Kao što ne postoji Zakon o kulturi. Pozivaju se i kad kaže: ovo je po zakonu, a ja ne znam po kom zakonu. Jedan zakon je izglasan, a nije stupio na snagu. Drugi postoji, a ne valja, preživeo je 

Recimo, Cveja me sa druge strane podstakao, recimo, u ovom trenutku ide u gradu Beogradu smena direktora kulturnih ustanova. To bi bilo u redu da je to knap palo onog dana kad se završava njihov mandat, pa makar i po tom preživelom zakonu. Međutim, svi su oni, što se kaže, prećerali. Ipak ostaju, neki više, neki manje. Jednostavno, nije se moglo naći bolje rešenje i zaista ga u ovom trenutku ja, koji sad večito gledam sa strane, ne mogu, a da ne primetim, ko bi to mogao biti u ovom datom trenutku bolji. Na kraju krajeva, neki od tih ljudi, recimo konkretno Cvejić, oni imaju prosto dokumentaciju koja govori njima u prilog. Oni odlično rade svoj posao, ali krećući se negde van zakona, a na to im se odgovara voluntarizmom.  Kaže se – stop, ti ne možeš tako nego ćeš ovako.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo sam da odgovorim koleginici koja je rekla da od direktora zavisi da li će da  promene svoju instituciju, što se tiče zapošljavanja na određeno vreme. Mislim da nije tačno da zavisi od direktora. Nije tačno, jer to može da uradi, naravno, direktor, ali onda kad promeni statut. Da bi promenio statut u ustanovi kao što je Jugoslovensko dramsko, Narodno pozorište, Atelje 212, mora da ima saglasnost osnivača. Ne može direktor sam da promeni statut. Da bi promenio statut i da bi radio na drugi način, mora da se saglasi osnivač i još ne znam, ima i drugih stvari, mora da mu da smernice kakav će da bude statut. Da li znate zašto nisu promenjeni statuti, to je isto zanimljivo za ovu diskusiju, oni su krenuli da se menjaju po novom zakonu, mi jedini to nismo uradili. Evo, ovde je članica upravnog odbora možda će reći zašto, ona to, na kraju krajeva, vrlo je zagovarala da se ne radi, zato što smo odjednom dobili smernice iste. Statut Tvrđave, a to je i ustanova kulture, statut direkcije FEST-a, BELEF-a, Dadova i Jugoslovenskog dramskog i 36 ustanova imaju iste statute. Kako to može? Ne može. Sve je vraćeno natrag. Nismo mi vratili. Oni su sami shvatili da ne može tako.  

Takozvana proslava Nove godine u Gradu Beogradu, gde hrle ludi Slovenci da proslave tu fantastičnu Novu godinu na ulicama Beograda se finansira sa računa Sekretarijata za kulturu Grada Beograda 

Neko ko se u administraciji setio, daj da naredimo ovima da promene statute, bilo je mesec dana. Kad su sami shvatili da tako ne može, onda je rečeno: ljudi, dajte da se vraćaju, vrlo brzo, pa ćemo ponovo, kako da priznamo našu grešku. Nismo ludi valjda. To kaže neki mali ćata, neki sekretarčić tamo, nečija žena nekog muža koja sedi tamo u Sekretarijatu za kulturu već godinama ne radeći ništa, nekompetentna potpuno žena. Zove se inače Avžner, inače da ne mislite da govorim bez imena i prezimena. Sad oni neće da vraćaju to da se ne bi brukali. Da li je to bolje da priznamo grešku, ljudi. Hajmo priznajmo grešku nego da svi naprave statute koji neće proći na nekoj drugoj instanci, jer su potpuno pogrešni. Tako se to radi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde su sad morali da odu uvodničari. Trebao je da odgovore na neka pitanja. Zamisao ovog skupa je bila da predložimo neka rešenja. Ovo se snima, to se emituje preko B92. Ambicija Centra za demokratiju i Fridrih Eberta je da se podstaknu debate u našoj zemlji. Da se ne dešava sve negde iza nekih zavesa, da ne znamo ko je donosio kakve odluke, da li ima nekih predloga ili nema. Prosto podsticanje debate. Dakle, ovo je smisao ovih 49 dosadašnjih debata u kojima su učestvovali iz raznih oblasti uglavnom najeminentniji ljudi. To je slučaj i sad. Nažalost, kultura je jedno bezobalno područje i bila je opasnost da ćemo preći da raspravljamo o kulturi uopšte ili da će nas opet sve ovako nekako previše fokusirati na neke konkretne probleme koji se tiču određenih ustanova. Malo smo iznedrili, tako da kažem, predloga da to uradimo.  

Nikakva katastrofična kuknjava nam neće pomoći. Jednostavno, kukanje je negativno. To je priznavanje poraza 

Ako mi dozvolite, pošto sam i ja učesnik debate, ali ne bih hteo da zloupotrebim vreme, već smo pri kraju ili na kraju, nekoliko ideja koje smo imali u vidu. Nikakva katastrofična kuknjava nam neće pomoći. Jednostavno, kukanje je negativno. To je priznavanje poraza. Prema tome, nikakvu kuknjavu ne prihvatam i imam jako mnogo razloga u raznim oblastima da ih vidim vrlo crno, ali dok smo aktivni ljudi, treba da tražimo neko pozitivno rešenje da iz toga izađemo. Da je stanje loše u privredi, u obrazovanju, u socijalnoj politici, u politici uopšte, to ljudi vide i ne treba o tome mnogo da im govorimo, nećemo ih usrećiti. Ne mislim da mi ovde treba da predstavljamo sad savest ili brigu naroda, čovečanstva itd., nego jednostavno kao ljudi koji smo tu i imamo zadatak možemo li nešto da popravimo i da uradimo.  

Opširnije >>>