za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"TOLERANCIJA I DISKRIMINACIJA"
Pretraga
Verzija za štampu

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić rekla je danas da toj instituciji pristiže sve više pritužbi, kao i da je Srbija daleko od društva gde vlada sila zakona, jer u njoj vlada zakon sile.

"Predstoji nam dug put do društva istinske ravnopravnosti koje svima pruža podjednake šanse za razvoj i samoispunjenje", rekla je Petrušić na okruglom stolu "Tolerancija i diskriminacija" održanom 27. septembra 2012. u Narodnoj banci koju je organizovao Centar za demokratiju i Fondacija "Fridrih Ebert".

Ona je istakla da od države očekuje ne samo da sankcioniše, već da stvara pravni i politički ambijent da pravda bude dostupna svima.

"Moramo da budemo svesni da je donošenje dobrih zakona, a naši antidiskriminacioni zakoni su dobri i usklađeni sa evropskim standardima, samo početak u borbi protiv diskriminacije", rekla je Petrušić.

Prema njenim rečima, čak i kada bi se zakoni striktno primenjivali to ne bi bilo dovoljno za suzbijanje netolorancije i diskriminacije prema onima koji su drugačiji po boji kože, etničkom poreklu, veri, seksualnoj orjentaciji...

"Ne prođe nijedan dan a da javnost u Srbiji ne sazna za neki slučaj nasilja, pretnje, šikaniranja, najstrašnijih izliva mržnje i netrpeljivosti prema pojedincima i grupama samo zato što se po nekom svom ličnom svojstvu razlikuju od većine", rekla je Petrušić.

Ona je istakla da je uoči ovogodišnje Parade ponosa javni prostor zagađen najstrašnijim govorom mržnje i otvorenim pretnjama.

Petrušić je napomenula da živimo u društvu gde je romski dečak u autobusu pretučen a da niko od putnika nije reagovao osim jednog gospodina koji je zbog toga bio izložen šikaniranju.

"Nama se desilo da direktor jedne osnovne škole izoluje romsku decu u poseban objekat i taj slučaj još nije dobio sudski epilog", rekla je Petrušićeva, dodajući da decu i mlade moramo da naučimo kako različiti mogu zajedno da žive u harmoniji.

Ona je podsetila da u zemlji živi 29 različitih etničkih zajednica i dodala da se tolerancija i otvorenost kao lekcije moraju naći u nastavnim programima.

Predsednik Centra za demokratikiju Dragoljub Mićunović naglasio je da je diskriminacija postala sastavni deo našeg života i da su posebno diskriminisane žene.

Ukazujući da da se svakog trenutka suočavamo sa pojavom diskriminacijom, on je naglasio da se ljudi moraju naučiti toleranciji koja izvorno znači trpeti onog pored sebe ma ko to bio.

"Moramo naučiti ljude da trpe što je neko drugačiji", zaključio je Mićunović.

(Izvor: Tanjug)

U debati su učestvovali: Vesna Marjanović (Narodna skupština Republike Srbije), Zorica Mršević (Institut društvenih nauka), Lazar Pavlović (Gej Strejt Alijansa), Srećko Mihajlović (Centar za razvoj sindikalizma), Pavel Domonji (Pokrajinski ombudsman), Eva Vukašinović (Pokrajinski ombudsman), Oliver Muškinja (Pokrajinski ombudsman), Bojana Jevtović (Građanske inicijative), Radica Hura (Labris), Mihajlo Čolak (Fondacija za otvoreno društvo), Nadežda Satarić (Amity), Petronijević Vladimir (Grupa 484), Živica Tucić (Verska informativna agencija), Vlastimir Matejić (Evropski pokret u Srbiji), Ivana Bartulović (Beogradska otvorena škola), Nevena Petrušić (Poverenik za zaštitu ravnopravnosti), Mila Tanasković (Ryformiss), Dina Rakin (Evropski pokret u Srbiji) i drugi.
Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako malo istorijski pogledamo, videćemo da mi pored borbe za slobodu imamo neprekidnu borbu protivu slobode

Zahvaljujem vam se što ste došli. Kada smo planirali ovu sekciju, nismo očekivali neke napetosti oko tolerancije i diskriminacije, koje su se u međuvremenu usijale i vidim da početak oktobra treba da donese razrešenja u tom smislu. Neki su mi prigovorili da je tema previše teorijska, stara, itd.  Pretpostavljam da nisu dobro razmislili o temi. Jeste stara, ali zato što je stara, to govori koliko je značajna.

Od kako postoji ljudska zajednica, postavljalo se pitanje, da li pored mene postoji još neko drugi sa kojim ja treba da sarađujem i da ga trpim? Tolerancija dolazi od latinske reči tolerare, što znači trpeti. Trpeti drugoga, iako je drugačiji od mene, drugačije misli, drugačije se oblači, govori, veruje, itd. Drugog je pola, što je možda, najdublja razlika. S druge strane, postojala je diskriminacija. Kada govorimo o demokratiji, obično se govori s puno lepih reči, o vladavini naroda, o suverenitetu građana, itd. Ako malo istorijski pogledamo, videćemo da mi pored borbe za slobodu imamo neprekidnu borbu protivu slobode, koja se ispoljava kao forma diskriminacije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem na pozivu da danas učestvujem u ovoj debati. Pozdravljam vas u svoje ime i u ime osamnaestoro zaposlenih u službi poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Jednog relativno novog nezavisnog tela, evo dve pune i nešto više godine, od toga kako radimo. U ime osamnaestoro ljudi koji su zaista, uprkos raznoraznim teškoćama spremni, voljni da se bave onim što je njihov zadatak, a i ono što je istovremeno uloga ovog nezavisnog tela. To je da na jednoj strani reagujemo u slučajevima diskriminacije i postupamo po pritužbama, a na drugoj strani da, koristeći sva ovlašćenja koja imamo u onome što znači preventivno delovanje, što znači podizanje svesti javnosti, nastojmo da ljudima predočimo kakve štetne posledice društvo i pojedinci trpe od diskriminacije. Nekako da pokušamo da pokažemo ljudima, kakvu individualnu korist svako ima, ako sam nastoji da da doprinos izgradnji društva u kome se razlike i različitosti uvažavaju i poštuju.

Živimo u Srbiji u kojoj je direktor decu romske nacionalnosti, decu iz osnovne škole smestio u jedan poseban objekat,u dvorištu u kome se nalazi škola, izopštio ih i ta deca pohađaju školu u tom posebnom objektu

Želim da čestitam organizatorima na izboru ove teme, tema je više nego aktuelna, naročito ovih dana.  Ne prođe ni jedan dan, a da javnost u Srbiji ne sazna za neki slučaj nasilja, pretnje, šikaniranja, najstrašnije izlive govora mržnje i netrpeljivosti prema pojedincima i grupama, samo zato što se po nekom svom ličnom svojstvu, po nekoj svojoj ličnoj osobenosti razlikuju od većine. Živimo u Srbiji u kojoj je petnaestogodišnji dečak romske nacioanlnosti u autobusu napadnut i svi su putnici ćutali, izuzev jednog koji je i sam nakon toga napadnut. Živimo u Srbiji u kojoj je jedan direktor decu romske nacionalnosti iz osnovne škole smestio u jedan poseban objekat, u dvorištu u kome se nalazi škola, izopštio ih i ta deca pohađaju školu u tom posebnom objektu, da ne govorim o tome kako izgleda objekat u kome ostala deca uče, a kako izgleda objekat u kojem su ta romska deca. Taj slučaj još uvek nije dobio sudski epilog iako su iskorišćeni svi mehanizmi i naša institucija je podnela odgovarajuće prijave.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ja se, neuobičajeno za ove debate, danas javljam na početku. Obično kao jedan od domaćina ostavljam svoje učešće za kraj. Čini mi se da i borba za toleranciju i borba protiv diskriminacije zahtevaju izuzetno jaku kritičku javnost. S druge strane, čini mi se da u smo Srbiji svi svedoci, u poslednjih nekoliko meseci, možda i godina, da se suočavamo sa velikim sužavanjem onoga što jeste kritička javnost, što je aktivnost akademskih centara, intelektualnih grupacija, udruženja, rekla bih čak i organizacija civilnog društva. Svi smo se zatvorili u svoje projekte, u svoje koalicije, i malo smo u interakciji, odnosno nedovoljno, s obzorom na pojavu, mislim da ćemo se svi složiti, rastuće i sve vidljivije amosfere straha, s jedne strane koji se javlja, i s druge strane, odsustva vere da bilo kakav angažman može da dovede do rezultata i pozitivnog ishoda.

Gledaj svoja posla, ne vredi da se boriš, ništa ne vredi – to su poruke, odnosno rečenice koje ćete čuti od velikog broja građana koje mi kao Centar za demokratiju vrlo često čujemo od građana sa kojima radimo kroz različite akcije.

Čini mi se da ta atmosfera straha i to odsustvo vere da se ikakava promena može postići u nekom realnom, našem okruženju, dovodi do potpunog odsustva solidarnosti između građana – gledaj svoja posla, ne vredi da se boriš, ništa ne vredi – to su poruke, odnosno rečenice koje ćete čuti od velikog broja građana koje mi kao Centar za demokratiju vrlo često čujemo od građana sa kojima radimo kroz različite akcije. To su poruke koje prevashodno idu, ako hoćete, iz političkog spektra. Svedoci smo jedne banalizacije problema, kojima teba da donosimo konkretne političke poruke. Uzmite recimo, reakcije jednog od naših sada rukovodećih državnih funkcionera: „Izem ti Evropsku uniju“, koristi se čak i taj rečnik. To je jedna banalizacija problema koji su suštinski demokratski problemi, na koji kao država moramo da damo jedan ozbiljan demokratski politički odgovor.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da imamo bolju javnost, da imamo bolju inteligenciju, da imamo bolje društvene institucije, da imamo bolju vlast, bili bi bolji građani.

Kad god imam priliku, ja navodim podatke iz jednog istraživanja od pre trideset godina. U tom istraživanju 4/5 demokrata priznalo je da „ponekad udari ženu ili dete“, samo kad zasluži. Ne verujem da su ovi podaci mnogo zastareli i da su mnogo izgubili na svojoj važnosti i istinitosti. Možemo da ih komentarišemo samo jednom rečenicom: nema demokratije bez tolerancije, a tolerantni ne moraju biti demokrate. Inače, javio sam se pre svega da komentarišem ono što je Nataša Vučković govorila, milsim da je to veoma dobro, ali da odgovornost za netoleranciju i diskriminaciju treba rangirati. Da ne izađe onako kako može da izađe, da su sami građani za sve krivi i da su oni jedini krivci, a kad bi imali bolje građane, imali bi i bolje intelektualce, bolju inteligenciju, bolje institucije i bolju vlast. To jednostavno nije tačno, stvari su obrnute. Da imamo bolju javnost, da imamo bolju inteligenciju, da imamo bolje društvene institucije, da imamo bolju vlast, bili bi bolji građani. Naravno, veza nije prosta, ona je složena, ali vredelo bi se njom ozbiljnije pozabaviti.

Pre četiri godine, rađena je evropska studija vrednosti i Srbija je prvi put posle dugo vremena uključena u međunarodna istraživanja. Ako mislite da je Srbija iskoristila tu šansu, varate se.

Naveo bih primer, gde se institucije ovog društva, ova država, političke stranke pokazale neodgovornim kada je reč o dimenzioniranju pojedinih društvenih vrednosti, pa i ovih o kojima danas govorimo. Pre četiri godine, rađena je evropska studija vrednosti i Srbija je prvi put posle dugo vremena uključena u međunarodna istraživanja. Ako mislite da je Srbija iskoristila tu šansu, varate se. Ti podaci su ostali neiskorišćeni, iako su već dve godine javno dostupni. Samo tri-četiri istaživača su parcijalno koristili neke od podataka iz tog istraživanja, u koje je bilo uključeno 48 ili 49 evropskih zemalja. Šta pokazuje to istraživanje kada je reč o Srbiji i o odnosu građana Srbije prema diskriminaciji i toleranciji?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kao što vam je poznato, ja se bavim religijom i religijskom analizom i zahvalan sam profesoru Mićunoviću da je on dotakao ta pitanja religije i tolerancije. Nije bitno samo da li je neko religiozan, nego postoji taj kulturni koncept koji je preuzet od religije, tako da se neko ponaša u skladu sa religijom. Možda ima i takvih koji su pravoslavni ili katolici ateisti, ali nosioci su te kulture, tolerancije i netolerancije. Crkveni koncept ljudskih prava i onoga što je dopušteno i demokratski su u mnogo čemu različiti. Tu se ne može napraviti čak ni neki kompromis. Gospođi Petrušić bih preporučio da zatraži jedan termin kod patrijarha i da Sinodu objasni šta to znači. Naravno, neće se oni promeniti odmah, ali jako je potrebno da vi to uradite, da ne kažu niko nam to nije rekao. Taj koncept demokratije i ljudskih prava se stalno razvijao. Crkve polaze od svog dogmatskog prava i prema njemu se ponašaju.

Koja je to tolerancija, 90 % pravoslavaca će vam reći da je rimokatolik jeretik i otpadnik? Ako je takav onda on ne zaslužuje toleranciju. Nedavno je bio jedan skup religija u Sarajevu, tolerancija, verski mir, svi su se grlili. Zamislite na primer, na sajtu Srpske pravoslavne crkve, nije objavljeno niti da je održan taj skup, niti da je patrijarh tamo nastupio, a kamoli da je objavljen taj apel za versku toleranciju i mir. Jednostavno to nije nešto o čemu treba prezentovati ni verničkoj ni drugoj javnosti da je uopšte održano. Puno tu ima pitanja. Ja nisam toliko ni u snazi, niti energiji, ali u iskušenju sam da napišem nešto duže od deset, dvadeset stranica. Trebalo bi tolerancija i religija u Srbiji, po tačkama: mesto žene uopšte, mesto drugačijeg, mesto drugovernog. Koja je to tolerancija, 90 % pravoslavaca će vam reći da je rimokatolik jeretik i otpadnik? Ako je takav onda on ne zaslužuje toleranciju. Ruska crkva čak zabranjuje u svojim zvaničnim dokumentima reč tolerancija. Ja imam dokument o tome, jer to je kao neka zapadna reč, nemaju oni pojma šta to treba da znači, eto mi smo imali neki suživot sa nekima tu i tamo i to se može podnositi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Institucije su nastale kao jedan organizacioni vid odbrane društva od nasilja. Kad otplivamo uzvodno i pogledamo poreklo države, poreklo institucija, bilo kojih, to je neka suština, time je ljudska zajednica rešila da ne bude horda, da ne bude jedna neorganizovana zajednica, gde će vladati pravo jačega i gde će postojati neka pravila kojih će se svi pridržavati. Država i danas ima obavezu da zaštiti prava i slobode onih koji ne ugrožavaju druge svojim ponašanjem, a još manje samim svojim postojanjem, ali uprkos tome im se ugrožava fizička bezbednost. Tu negde, u tom krugu se kreću moja razmišljanja.

Kad saberemo stare i zatvorenike, LGTB populaciju, Rome, pripadnike malih verskih zajednica i čitav jedan niz nekih drugih, koji možda deluju kao tanane manjine, to može vrlo lako da se pretvori i u više od 50%.

Postoje tzv. nepopulane manjine, ne samo kod nas nego svuda i nekakva obaveza države je pre svega vratiti im prava, koliko god to možda većina ili samo proklamovana većina ne bila uvek srećna da posmatra ili da u tome saučestvuje. Imamo još kod De Tokvila pojam “tiranija većine”. Većina ne sme da bude tiranija nijedne manjine, pa ni onih tzv. nepopularnih manjina. Puno je nepopularnih manjina i kad ih saberemo, veliko je pitanje da li su oni uopšte više manjina. Kad saberemo stare i zatvorenike, LGTB populaciju, Rome, pripadnike malih verskih zajednica i čitav jedan niz nekih drugih, koji možda deluju kao tanane manjine, to može vrlo lako da se pretvori i u više od 50%. Tu je negde još izraženija obaveza države da deluje kroz razne vrste institucija. Kroz koje institucije? Mi često kad kažemo, država je dužna da zaštiti od nasilja, onda zamišljamo odmah kordon policajaca, teško opremljenih za borbu protiv huligana. Nije to početak borbe protiv nasilja i borbe protiv maltretiranja i netolerancije. Početak je na nekim drugim mestima i ta druga mesta, ta druga dugmad treba da se pritisnu pre nego što stvari dođu do ulice i dođu do otvorenog okršaja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću da ekonomišem vremenom i zbog toga ću vrlo kratko saopštavati to što sam nameravao. Prvo, imam po dve polazne tvrdnje, koje su na neki način već izrečene, a ja ću ih ponoviti u uvodnom saopštenju. Prva je da je tolerancija jedna od kljućnih osnova za rešavanje problema ljudske egzistencije, razvoj demokratije i posebno kooperacije. Društva koja nemaju sposobnost da kooperiraju unutar sebe i sa spoljnim svetom su nedovoljno sposobna za razvoj. Druga tvrdnja je da je društvo u Srbiji veoma netolerantno. Nije netoleranto samo između posmatranih grupa, unutar grupa vlada takođe velika netolerantnost, s jedne strane i s druge strene, postoji tolerantnost tamo gde joj nije mesto.

Prvo je pitanje koji faktori ponašanja, stavovi i tako dalje generišu i održavaju toleranciju odnosno netoleranciju i drugo pitanje je na koji od tih faktora se može delovati tako da proizvode rast tolerancije?

Hoću da naznačim dva ključna pitanja. Prvo je pitanje koji faktori ponašanja, stavovi i tako dalje generišu i održavaju toleranciju odnosno netoleranciju, i drugo pitanje je na koji od tih faktora se može delovati tako da proizvode rast tolerancije? Naravno, broj faktora kod ovakvih fenomena je izuzetno velik i jako je teško izdvojiti koji su ključni. Hoću da kažem nekoliko reči o sledeća tri faktora. Prvi faktor je istorijska kumulanta otvorenosti posmatranih aktera tolerancije i netolerancije, pri čemu tu kumulantu indicira nivo interakcije sa okolinom. Drugi faktor su dimenzije vladajuće kulture, načina rešavanja problema, posmatranog entieta, bilo da je pojedinac, bilo društvo u celini, u okolnostima i sredini u kojoj on živi. Treći faktor je nešto što se u teoriji kooperacije, koja mi je metodološki osnov za ovo, naziva matrica isplata, koliko mi se isplati da budem tolerantan odnosno netolerantan?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Reći ću nekoliko reči u vezi sa primenom propisa i zakona. Toleranciju obezbeđuje zakon, samo onaj minimum tolerancije. Tolerancija je mnogo šira od primene zakona, naravno. Slažem se potpuno sa prethodnim govornikom, prof Matejićem, da je kod nas dug put do opšte tolerancije. Mi moramo da obezbedimo prvo onaj minimum koji obezbeđuje zakon, a drugo je posle ono što ide: obrazovanje, vaspitanje, društvena svest, itd. To mi ne možemo da primenimo lako. U pravu je gospođa Petrušić koja je govorila da su naši zakoni, koji se tiču tolerancije u društvu dobri, ali da se ne primenjuju. Ne dolazi samo do neprimenjivanja tih zakona.

Ne možemo da imamo mi primenu zakona o toleranciji nikako ako imamo ministra u vladi koji kaže pogrešna je odluka Vrhovnog suda.

Kod nas je vladavina prava i primena zakona uopšte u krizi, u jednom stalnom procesu sumnje, izbegavanja, izvrdavanja i nepoštovanja. Pravna svest naša nije na visokom nivo. Često imate u raznim društvima, kad hoćete nešto da uradite kako je to po zakonu ili po propisu, svi kažu: nemoj da si formalista, zašto to tako ide? U školi gde sam ja predsednik školskog odbora, jedna profesorka je uzela advokata da istera svoje pravo pred školom. Svi su se zgrozili. Ona je uzela advokata, zamislite! Da se ne držimo zakona kao pijan plota ostalo nam je u nasleđu. Ne možemo da imamo mi primenu zakona o toleranciji nikako ako imamo ministra u vladi koji kaže pogrešna je odluka Vrhovnog suda. Konačna odluka Vrhovnog suda je bila u nekoliko važnih slučajeva i resorni ministar na koga se to odnosi je rekao: pogrešna je odluka Vrhovnog suda. I niko tu ne reaguje. Ni vlada, ni društvo, niko.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

2009. posle mnogo muka i raznih prepreka, vraćanja četiri puta Zakon o ravnopravnosti polova dolazi u Narodnu skupštinu i konačno je usvojen Opšti antidiskriminacioni zakon.

Inspirisalo me je vaše izlaganje. Potpuno sam saglasna sa ovim o čemu ste govorili. Podsetiću sve nas, imamo 2006. Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba za invaliditetom. To je prvi zakon. Pre toga Zakon o nacionalnim manjinama, ako mogu ovako jednu malu retrospektivu. Onda naravno 2009. posle mnogo muka i raznih prepreka, vraćanja četiri puta Zakon o ravnopravnosti polova dolazi u Narodnu skupštinu i konačno je usvojen Opšti antidiskriminacioni zakon. Sada imamo taj zakon. Neke manjkavosti koje postoje, koje naravno praksa pokazuje mogu se polako otklanjati, ali da li u Srbiji iko zna, ne kroz istraživanja ad hoc koja ćemo uraditi, nego da li imamo sistem koji  obezbeđuje da znamo da od 2006. do sada svi ovi zakoni obezbeđuju mehanizme pravne zaštite od diskriminacije?

Propisan je sudski postupak, parnica za zaštitu od diskriminacije, sa jasno definisanim zahtevima koji se u tužbi mogu istaći protiv diskriminatora. Znamo li koliko je presuda doneto?

Propisan je sudski postupak, parnica za zaštitu od diskriminacije, sa jasno definisanim zahtevima koji se u tužbi mogu istaći protiv diskriminatora. Znamo li koliko je presuda doneto? Ne znamo, naravno. Zašto ne znamo? Zato što nemamo zapravo, jedno mesto gde se ti podaci slivaju, pa da mi kažemo na osnovu toga, ljudi koriste te mehanizme koje imamo. Ne znamo koliko je parnica vođeno, ne znamo ishode tih parnica. Kad tome dodamo da mi imamo sada Zakon o parničnom postupku koji kaže da u sudskom postupku možete da budete neko ko lično preduzima parnične radnje, možete da se laički izrazim sami sebe zastupati, ili ako niste u stanju, jer ne znate pravo, jer ste nesigurni u toj oblasti, prosto to nije vaš teren, onda morate da angažujete punomoćnika, a taj punomoćnik mora biti isključivo advokat. U Srbiji u kojoj nemate sistem besplatne pravne pomoći, jer nije uspostavljen, u kojoj imate takse kakve imate, imate dužnost da angažujete advokata, a to ne može biti pravnik iz nevradine organizacije, vaš komšija koji možda bolje to poznaje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se na prvo pozivu da učestvujemo kao Grupa 484 na ovom današnjem skupu. Profesor Mićunović je u svom uvodnom izlaganju rekao da u 21. veku Srbija i srpsko društvo jesu na tom nivou da pokazuju jasnu netoleranciju prema romskoj nacionalnoj manjini. Postoje delovi Beograda u kojima se građani bune, da treba napraviti posebno naselje ili naselje u kome će živeti Romi. Sasvim je izvesno da mi prema jednoj nacionalnoj manjini, jednoj nacionalnoj grupi koja vekovima živi na ovom prostoru nismo izgradili odgovarajući stav. Stav koji bi značio tolerantan odnos prema drugima i drugačijima.

Sada ta zvanična statistika pokazuje nekih 3100 lica koja su izrazila nameru da traže zaštitu u Srbiji, a prvih šest meseci 2012. god taj broj je već negde oko l000.

Sve više se susrećemo sa jednim novim fenomenom, a to je činjenica da sve veći broj ljudi u Srbiji izražava nameru da traži međunarodnu zaštitu i da dobije azil zbog ugroženosti njihovih prava u zemljama odakle oni u Srbiju dolaze. Srbija nije zemlja u kojoj imamo veliki broj imigranata, što je na neki način i refleksija stanja ekonomije u našoj zemlji, ali već od 2010. god ljudi koji izražavaju nameru da u Srbiji traže zaštitu konstantno raste. 2011. god taj broj je povećan šest puta, u odnosu na  broj iz 2010. god. Sada ta zvanična statistika pokazuje nekih 3100 lica koja su izrazila nameru da traže zaštitu u Srbiji, a prvih šest meseci 2012. god taj broj je već negde oko l000.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zamenica sam pokrajinskog ombudsmana i zadužena sam za zaštitu prava nacionalnih manjiina. Moja institucija prva ove vrste u Republici Srbiji, 2002. je osnovana, zadužena je da štiti ljudska i manjinska prava, koja su zagarantovana međunarodnim i domaćim propisima. Tako da imamo možda najduže iskustvo, još malo pa deset godina, kako delujemo, i možda smo imali najteži zadatak, upravo zato što smo prvi bili od tih institucija. Čini mi se da je u počektu edukativna uloga puno više bila izražena, nego kontrolna, ta druga uloga nadziranja organa. Pošto sam ja zadužena za pravo nacionalnih manjina, ja bih iz moje oblasti nekoliko reči samo kratko, pa bih uz vašu dozvolu dala reč mom saradniku Oliveru Muškinji, koji je autor našeg najnovijeg istraživanja.

Jedan banalan primer koji se ponavlja: ugovor sačinjen na jeziku koji je u službenoj upotrebi, konkretno mađarskom, organ službe za katastar nepokretnosti ne prima kao punovažan.

Slažem se sa gospođom Petrušič, gde je pričala o nedostatku sankcija, to je moje iskustvo. Kada pričamo o nacionalnim manjinama, uvek, već koji put kada pišemo godišnji izveštaj, konstatujem da je manje-više što se tiče regulative, mada manje nego u vašoj oblasti, kod nacionalnih manjina postoji neusaglašenost propisa. Zaista bih rekla da je zadovoljavajući zakonski okvir, ali je primena jako loša. Svaki put ponovo treba iste stvari da dokazujemo organima. Jedan banalan primer koji se ponavlja: ugovor sačinjen na jeziku koji je u službenoj upotrebi, konkretno mađarskom, organ službe za katastar nepokretnosti ne prima kao punovažan. Bar je tri zakona tu u pitanju koja su prekršena. Nikada se ne postavlja pitanje odgovornosti tog službenika i slažem se sa vama, kada bi bila adekvatnija ta kaznena politika, da bi to davalo neki pozitivan primer u budućem radu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

U našem uzorku od 500 učenika, gde su bili obuhvaćeni učenici 6 različitih nacionalnosti, 96% je odgovorilo da u svakodnevnoj komunikaciji koristi isključivo svoj maternji jezik.

OLIVER MUŠKINJA: Zahvaljujem se. Više puta smo ovde pomenuli obrazovanje kao jedan važan faktor u stvaranju nekog boljeg ambijenta za ovo o čemu smo pričali. Mi smo završili istraživanje i ono što je zaista poražavajuće i što zaista pokazuje dokle smo mi odmakli sa tolerancijom, jeste da u našem uzorku od 500 učenika, gde su bili obuhvaćeni učenici 6 različitih nacionalnosti, 96% je odgovorilo da u svakodnevnoj komunikaciji koristi isključivo svoj maternji jezik. Bilo kakva komunikacija između učenika različitih nacionalnosti unutar škola, unutar sredina ne postoji. Oni su potpuno odvojeni. Ako vam kažem da postoje takvi stavovi da citiram: „Bolje da dobijem batina nego da pričam sa učenikom druge nacionalnosti“, može se reći da mi nismo odmakli daleko.

Postoji paradoks da deca mogu da uče srpski i kineski, srpski - nemački, srpski - engleski itd, ali ne postoji primer da se uči srpski - mađarski, srpski - rusinski, srpski - slovački.

Veliki je problem to što pored tog odsustva komnikacije, postoji i problem učenja drugog jezika. Obrazovni sistem, što se tiče učenja jezika, kako srpskog tako i jezika koji je dominantniji u nekoj multinacionalnoj sredini, je katastrofičan. Postoji paradoks da deca mogu da uče srpski i kineski, srpski - nemački, srpski - engleski itd, ali ne postoji primer da se uči srpski - mađarski, srpski - rusinski, srpski - slovački. To su neke stvari na kojima je ovaj obrazovni sistem pao i nažalost ta komnikacija koja je potpuno odsutna doprinosi ovakvom stanju. Pored čitave ove analize, mi smo se bavili medijima koji su potpuno zanemarili sve principe objektivnosti, nezavisnosti, istinitosti. Svi ovi incidenti kojima smo se mi bavili, su daleko od istinitih stvari. Ono čime bih završio je da ako imate u jednoj sredini u Vojvodini autobus koji petkom ili subotom vozi učenike u večernji izlazak u drugu opštinu zbog toga što se ne osećaju bezbedno u svojoj sredini, pod policijskom pratnjom, onda je stvar vrlo ozbiljna. Hvala.

 

ŽIVICA TUCIĆ: Ja ne znam ko treba o tome da razmišlja, koja to vlast? Jednostavno je nedopustivo. Ovo je mene uznemirilo što sam čuo od gospodina.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svakodnevno sam u kontaktu sa siromašnim ljudima i isključenima na terenu. Stalno imam ličnu zapitanost: zašto je to tako? Zašto su oni sve više isključeni?

Zahvaljujem organizatoru na pozivu i na prilici da danas nešto kažem o diskriminaciji i netoleranciji prema onima koji su najsiromašniji u našem društvu, prema onima koji su socijalno isključeni, tim pre što dolazim iz organizacije koja se upravo bavi tim pitanjima. Nisam istraživač, naučnik, niti teoretičar, već sam neko ko dolazi iz prakse. Svakodnevno sam u kontaktu sa siromašnim ljudima i isključenima na terenu. Stalno imam ličnu zapitanost: zašto je to tako? Zašto su oni sve više isključeni? Zašto su oni sve više disrkiminisani po raznim osnovima kada je naše društvo demokratstko, kada imamo proklamovane stavove i zakonske okvire za borbu protiv socijalnog isključivanja, za borbu protiv diskriminacije i kada imamo pozitivan zakonski okvir i regulativu?

Preko 50% posto građana netolerantno, čak i oni koju su diskriminisani i koji trpe netoleranciju, onda oni prema drugima, koji su na još nižoj lestvici i rangu od njih, se isto tako ponašaju u borbi za neko golo preživljavanje ili opstanak.

Ne mogu sebi da dam odgovor na to pitanje, ali sam poredila situaciju 1999.godine kad su nas bombardovali i kada nismo imali niti hrane da kupimo, niti bilo čega, dok smo bili u onim skloništima. Čini mi se da nikad veće tolerancije nije bilo između nas. Prešli smo to vreme i danas mi se čini da što više kao idemo ka nekom razvoju, ka Evropskoj uniji, ka nekom svetu, sve je više netolerancije. Rečeno je ovde da je preko 50% građana diskriminisano u ovom društvu, i ja se potpuno sa tim slažem. Isto tako bih rekla da je preko 50% posto građana netolerantno, čak i oni koju su diskriminisani i koji trpe netoleranciju, onda oni prema drugima, koji su na još nižoj lestvici i rangu od njih, se isto tako ponašaju u borbi za neko golo preživljavanje ili opstanak. Model im itekako daje država.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Na najčitanijim vestima, gde imate preko 600 komentara na neku vest, i dalje veliki broj tih komentara sadrže govor mržnje

Nastaviću ovu priču primera iz prakse, pošto dolazim iz Građanskih inicijativa, konkretno iz programa za mlade. Taman ću se nadovezati na par nekih primera. Mogla bih prvo da krenem od internet sajtova i činjenice šta je najviše posećeno. Ono što je meni za sada najinteresantije jeste pitanje blogova i foruma koje se nekako stalno preskače. Čak i vesti, kad pustite komentare pogotovu na Blicu i na B92, mislim da bi tu ipak administrator morao biti pažljiviji. Tek u poslednje vreme se vide neki pomaci, ali danas na najčitanijim vestima, gde imate preko 600 komentara na neku vest, i dalje veliki broj tih komentara sadrže govor mržnje, vrlo su diskriminatorni i mislim da je to nešto o čemu moraju mediji na prvom mestu da rade, jer su inernet i takva vrsta komunikacije sada za mlade najzanimljivija.

Ono što je meni vrlo interesantno je da, ekstremističke grupe takozvani ljudi koji vrše diskriminaciju su postali moderni i vrlo vispreni, koriste savremene metode.

Ono što je meni negde izostalo jeste priča o snazi primera. Krenuću od negativnog, na žalost, primera, a ono što je meni vrlo interesantno je da, ekstremističke grupe takozvani ljudi koji vrše diskriminaciju su postali moderni i vrlo vispreni, koriste savremene metode. Jedan od najboljih primera za mene, jeste upravo velika kampanja „Pravda za Uroša“. U toku jednog dana ceo Beograd je bio oblepljen grafitima „Pravda za Uroša“. I ne samo to, Beograd je znao za to već posle sedam dana. Ja verujem da sve NVO organizacije mogu da budu ljubomorne kako je to organizovano u jednom zaista rekordnom roku, vrlo efikasno, a država na kraju nije uspela da odgovori na to. Ti grafiti su stajali po pola godine i godinu dana, na vrlo prometnim mestima i svaki stanovnik, počev od deteta koje ide u osnovnu školu, zaključno sa nekim starijim je znao za tu kampanju, za onaj sadržaj i poruku koja se njime šalje, iako nije imalo ništa u samoj toj rečenici uvredljivo. Poruka koja je išla iz toga je bila vrlo jasna i pokazivala je jedan vrlo oštar stav prema državi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih da ukažem na ekonomsku cenu koštanja diskriminacije.

Moje izlaganje će se fokusirati prvenstveno na tri po mom mišljenju najdiskriminisanije grupe u našem društvu. To su Romi, pripadnici LGTB populacije i osobe sa invaliditetom. Ukazao bih da treba razlikovati pasivnu i aktivnu diskriminaciju. Kod Roma i LGTB osoba naročito je prisutna aktivna diskriminacija koja veoma često prelazi i u fizičko nasilje. Kod osoba sa invaliditetom, nekako je prisutnija pasivna diskriminacija gde se radi o jednom zanemarivanju i jednoj vrsti zaborava i zanemarivanja potreba i problema ove grupacije. Hteo bih da ukažem na ekonomsku cenu koštanja diskriminacije. Mislim da pripadnici, radno sposobno stanovništvo ove tri populacije, zbirno iznosi blizu 10% ukupnog stanovništva Srbije. Ukoliko vi kroz svoje radno zakonodavstvo i svoju radnu praksu diskriminišete ove osobe, jedno drušvo se na neki način odriče potencijala koji leži u nekih 10% predstavnika svoje populacije i odriče se mogućnosti da u potpunosti iskoristi kako stručne tako i radne potencijale populacije, što naprosto nije dobro.

Nažalost mi imamo od 2008.godine jedan prećutni politički dogovor da pravosuđe ne treba da bude nezavisno. Imali smo jednu nakaradnu reformu pravosuđa.

Dosta je ovde bilo reči o pravosuđu i policiji. Nažalost mi imamo od 2008.godine jedan prećutni politički dogovor da pravosuđe ne treba da bude nezavisno. Imali smo jednu nakaradnu reformu pravosuđa. Izgubljeno je četiri godine na tome. Verovatno ćemo izgubiti naredne četiri godine na procesu otklanjanja štete i nakaradnosti koje je ta reforma izazvala i najverovatnije ćemo kroz čeriri godine, opet biti tamo gde smo bili 2008. Nije moralo da bude tako, jer su organizacije civilnog društva i profesionalna udruženja sudija i tužilaca imale veoma jasan plan i davale veoma jasne smernice u kojima treba da se kreće reforma pravosuđa. Bojim se da suzbijanje aktivne diskriminacije koja često prelazi u nasilje, nije moguće bez kompletne reforme policije i kompletne reforme pravosuđa.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Idite vi u svoja četiri zida i radite to što je nama odvratno i da pomislimo, mi nećemo vas da bijemo, ali hoćemo da bijemo one koji propagiraju homoseksualizam

Ja bih samo htela još nešto oko jezika, odnosno terminologije, da napomenem. Jezik jeste instrument diferencijacije, potencijalno  instrument i antidiskriminacije i diskriminacije, zavisno kako se koristi. Pojam  homoseksualizam nije isto što i homoseksualnost. Homoseksualizam je skovan od strane Dveri, desničara, onih pomenutih “Ulija sa Urćola”, itd, i on u njihovim očima predstavlja pokret. To su neprijatelji za njih, znači to su oni koji se bave ljudskim pravima homoseksualaca. Oni hoće da kažu: nemamo mi ništa protiv homoseksualaca i homoseksualnosti. To su jadnici, bolesnici, zabludeli ljudi, neko ko treba da se leči. Idite vi u svoja četiri zida i radite to što je nama odvratno i da pomislimo, mi nećemo vas da bijemo, ali hoćemo da bijemo one koji propagiraju homoseksualizam, znači one koji dobijajući pare sa zapada, donose nama vrednosti suprotne našem pravoslavnom, srpskom, ne znam ni ja kakvom mentalitetu i to su naši neprijatelji.

Koliko god se nama činilo potpuno glupo te dve stvari razlikovati, kada izražavamo svoju podršku ovom ili onom, imajte u vidu da tu vrstu diferencijacije prave oni drugi

Koliko god se nama činilo potpuno glupo te dve stvari razlikovati, kada izražavamo svoju podršku ovom ili onom, imajte u vidu da tu vrstu diferencijacije prave oni drugi i da onda koristeći pojam homoseksualizam, zapravo svesno ili nesvesno stajete na njihovu stranu. Pojam LGTB, koji mi vrlo često koristimo izaziva ovako skok do plafona tih koji će reći: evo vi nemate ni svoj termin, odakle ste vi došli, ko vas plaća? Vi samo imate taj engleski termin, ne postojite u ovom društvu, platili su vas Amerikanci da uništavate srpsku porodicu. Lično sam bila na jednom okruglom stolu i čula upravo to od strane onog poznatog, da ga ne imenujemo, nezavisnog DSS analitičara.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

 Danas je ovde bilo apostrofiranih ključnih problema, ali je bilo i dosta dobrih ideja i mapiranja onih polja gde se može delovati. Moram da kažem da je sve ovo što sam danas čula, za sve nas koji radimo u ovom novom organu, dragoceno. Ponovila bih da ovo što smo danas apostrofirali kao neke od najvažnijih pojava i prostora za delovanje, da se zaista nekako potrudimo da to dopre do onih koji će nadam se nastaviti rad na ovom dokumentu koji se zove Nacionalna strategija za borbu protiv diskriminacije. Danas je ovde bilo apostrofiranih ključnih problema, ali je bilo i dosta dobrih ideja i mapiranja onih polja gde se može delovati. Ja mogu na kraju da kažem, u ime svih koji rade u ovom novom nezavisnom telu, da postoji jedan veliki entuzijazam, dobra volja i da smo otvoreni za saradnju i već imamo saradnju i sa medijima i sa organizacijama civilnog društva, sa našim prirodnim saveznicima u borbi protiv diskriminacije, u slanju poruka javnosti da mnogo toga se zaista mora činiti.

Prikupili smo sve ono što su bila istraživanja u Srbiji koja se odnose na nastavne planove i koji se odnose na naše udžbenike i nastavne materijale na jednom mestu. Na 14 strana našim prosvetnim vlastima smo predočili stanje, sistematizovano, sublimirano.

Napomenula bih i volela da i vi to znate, jedna od prvih preporuka koju je poverenik za zaštitu ravnopravnosti uputio različitim organima javne vlasti, koristeći svoja ovlašćenja bila je upravo preporuka upućena Ministarstvu prosvete, Nacionalnom prosvetnom savetu. Prikupili smo sve ono što su bila istraživanja u Srbiji koja se odnose na nastavne planove i koji se odnose na naše udžbenike i nastavne materijale na jednom mestu. Na 14 strana našim prosvetnim vlastima smo predočili stanje, sistematizovano, sublimirano. Sve ono što je unazad nekoliko godina rađeno u Srbiji, kada je reč o rodnoj neravnopravnosti, kad je reč o tome da li jedno romsko dete, koje će se sada naći u školi, može da pronađe sebe u tim školskim udžbenicima iz kojih uči o svetu koji ga okružuje, kako se interpretiraju deci različiti seksualni identiteti i tako redom.Na žalost, koliko je meni poznato, ništa se u međuvremenu nije učinilo i mi ćemo naravno sada ponoviti to, mada se promenila vlast, ali je na čelu ministarstava i dalje ista osoba, jer i ovde se više puta čulo i meni je drago što prosto svi prepoznajemo i slažemo se oko toga, da je obrazovanje važan segment.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Debata nikad nije dovoljno u Srbiji

Mislim da kada televizija bude prenosila ovaj naš skup, što obično čini, ljudi će se malo čuditi jednoj mirnoći sa kojom mi divanimo ovde u ovim uskomešanim i strasnim debatama. Mi predstavljamo jednu vrstu izuzetka. Prosto će im biti dosadno jer niko nikoga nije vređao, niko nikome nije upadao u reč, niko nije uzeo banku da samo on govori, itd. To samo govori da treba na ovome da istrajemo i da debata nikad nije dovoljno u Srbiji, zemlji koja ima jednu usmenu kulturu, gde je ep ključna umetnička forma, ep ne za dijalog, nego za monolog. Prema tome, koliko god budemo razgovarali neće biti dovoljno. Ovde je bilo nekoliko vrlo zanimljivih tema, sadržajno mislim da smo veliki deo tema pokrenuli, pokušali ono što je najteže – da sagledamo društvo, vrlo kritički, da se podsetimo na šta to sve nama izgleda.

Šta su mnoge vrlo kulturne nacije, da pomenem samo Nemačku, zbog neopreznosti doživele?

Razmišljajući ovde hteo sam da skrenem pažnju na još jedno pitanje koje nije samo naše, rekao bih da je univerzalno, a to je da treba biti oprezan sa čovekom. To jeste misleća životinja, najkulturnija, ali istovremeno je najopasnija životinja. Kad kažem to, treba znati i one nagone koji su mnogo jači od onog kulturnog premaza koji tu postoji. Čak i kada verujemo da smo napredovali, treba biti oprezan. Šta su mnoge vrlo kulturne nacije, da pomenem samo Nemačku, zbog neopreznosti doživele? Ja se sećam jednog trenutka, negde krajem 70-ih godina, kada sam bio u Holandiji. Tada je bilo demonstriranja holandskih radnika protivu onih poslodavaca koji strance otpuštaju. Poznati reditelj, interesantan reditelj Trifo, rekao je da je bio strašno raočaran u tok istorije, život, itd, a da mu je ta pojava, da su ljudi izašli da se bore za prava onih koji su im konkurenti, nešto što mu je izgledalo potpuno fantastično. Ne znam kako bi Trifo reagovao, nedavno smo imali čak vrlo značajan napredak stranke u Holandiji koja je upravo ceo svoj program na tom izolacionizmu i borbi protivu imigranata zasnovala. Stvari se kreću kad su ugroženi ljudi, onda popuste svojim sebičnim instinktima i deluju na taj način.

Opširnije >>>