za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
MEDIJI – JAVNO MNJENJE – POLITIKA
Pretraga
Verzija za štampu
Mediji u Srbiji treba da budu manje podložni uticajima države i političkih grupa, poručili su učesnici debate "Mediji - javno mnjenje - politika" koja je 2. jula 2007. održana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu.

U debati su učestvovali urednici, novinari i predstavnici novinarskih udruženja, predstavnici Republičke radiodifuzne agencije, Ministarstva kulture, Odbora za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, kao i predstavnici političkih stranaka i nevladinih organizacija i stručnjaci iz različitih oblasti.

Debatom "Mediji - javno mnjenje - politika" želeli smo da, sagledavajući ulogu medija u društvu, pokušamo da ustanovimo i stepen njihovog uticaja na javno mnjenje, ali i uticaj donosilaca političkih odluka na nezavisnost medija.

Učesnici u debati potražili su kroz razgovor odgovore na neka od pitanja koja se u poslednje vreme često postavljaju: Gde je pravo mesto političara i novinara u kreiranju kvalitetnog političkog izveštavanja? Kakva je zapravo sprega između politike, medija i javnog mnjenja? Koliki je uticaj vlasnika medija na javno mnjenje u Srbiji? Da li je regulisanje etičkih pravila stvar vlasti ili autonomnog uređivanja od strane samih medija? Koliko ljudi u Srbiji čita novine, koliki je uticaj srpskih tabloida?
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Dobar dan. Zadovoljstvo mi je da vas pozdravim, u ime Centra za demokratiju koji je organizator Demokratskog političkog foruma. Ovo je naša četvrta tribina i ja se nadam da ćemo sada u jednom novom okruženju, odnosno sa novim učesnicima, otvoriti neke teme koje se tiču našeg društva i da, kako kaže naš slogan, pokušamo da pronađemo neka zajednička rešenja.

S obzirom da je današnja tema "Politika, mediji i javno mnjenje", danas ne postoji razlika između učesnika i novinara, jer smo svi učesnici. Nadam se da kao medijatorka i voditeljka ovog skupa neću imati mnogo posla i da će diskusija, kao što je bilo i do sada na našim tribinama, biti dovoljno dinamična da moja intervencija neće biti značajna.

U okviru naših dosadašnjih tribina koje su se vodile pod drugim naslovima i drugim temama, vrlo često su učesnici isticali ulogu medija.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Dobar dan. Želim da vas pozdravim kao domaćin i da kažem samo nekoliko reči, jer pre svega želimo da podstaknemo diskusiju učesnika s obzirom da dolaze iz različitih nivoa javnosti.

Ono što verovatno čini pretpostavku napredovanja to je svakako dijalog, jer demokratija bez dijaloga ne može da postoji. Lepota dijaloga je u tome što su ljudi ravnopravni, što tu važe argumenti, što teže nekom zaključku na kraju. Budući da mi nemamo neku veliku demokratsku tradiciju, iako se njome često dičimo, postoji jedan problem u našoj političkoj kulturi ili istoriji: mi smo epska nacija, ono što je bilo valjano i što smo mi izneli je bila epska poezija.

Razlika između epa i dijaloga je u tome što učesnici u dijalogu raspravljaju vrlo uljudno, prateći argumente, kao ravnopravni ljudi, a u epu se veličaju junaci, borbe, pogibije, dakle tamo se samo sluša. S druge strane u epu postoji i neka vrsta komandovanja, to je jedan drugi jezik i to je bespogovorno, za razliku od dijaloga.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja bih želela da u nastavku našeg današnjeg razgovora pokušamo da otvorimo teme koje nas mogu usmeriti u pravcu traženja gde su te tačke saradnje ili razumevanja od strane politike i medija. Političari ili predstavnici vlade koji su takođe ovde danas doduše u dvostrukoj ulozi jer su do juče bili, odnosno došli su iz novinarske profesije, gledam gospodina Janjića, dakle koje su to tačke o kojima moramo zajednički da vodimo računa, da brinemo, u onome što se zove izgradnja demokratskog društva ili demokratskih institucija.

S obzirom da sam ja odnedavno deo jedne od tih institucija, parlamenta, a i naš novi predsednik parlamenta je pokušavao da govori o tome šta je to što pre svega parlament treba da učini da povrati dostojanstvo te institucije. I kada počnemo da razmišljamo o tome, pored stvari koje se tiču nas lično i onih koji donose odluke, mnogo toga se svede i na to na koji način će i ta slika parlamenta izgledati drugačije u medijima.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Na samom početku hoću da istaknem da mi je veoma drago što je tema odnosa politike, medija i javnosti otvorena za ozbiljnu javnu raspravu jer ona to i te kako zaslužuje. Ako današnjim razgovorom uspemo da doprinesemo debanalizovanju javnog govora o ovoj temi, mislim da će to biti već značajan uspeh.

Naime, ovo je jedna od onih tema o kojoj se svako oseća stručnim da govori, samim tim što gleda televiziju ili čita novine. Ne želim ovim da zastupam neki stručni elitizam, već želim da vas uputim na razmišljanje o tome zašto je ova tema kao značajan indikator razvoja demokratije u jednom društvu u našoj javnosti toliko banalizovana, zašto ona nije predmet naučnih istraživanja, zašto u našem društvu funkcionisanje medija nije važno društveno pitanje i to već dugi niz godina i zašto u našem društvu ne postoji snaga koja ima moć da pitanje funkcionisanja medija definiše kao važno društveno pitanje koje zahteva sistemska rešenja o kojima se sistematski brine na nivou donosilaca odluka.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Pre svega bih želeo da zahvalim Centru za demokratiju, profesoru Mićunoviću i njegovim saradnicima što su me pozvali da učestvujem u ovoj debati.

Spadam u one koji misle da neke teme treba neprestano držati otvorene pod pažnjom javnosti, prosto zbog toga da bi se ostvarila što je moguće snažnija korektivna uloga javnosti u tim temama. Mediji i njihov odnos sa politikom svakako jesu jedna od tih tema. Uostalom, u poslednjih nekoliko godina teorija medija označava medije kao četvrtu granu vlasti, što samo dokazuje kolika je njihova socijalna važnost.

Inače, koliko je ova tema značajna kod nas u poslednje vreme može da posvedoči i saopštenje Nezavisnog udruženja novinara, koje je moralo da upozori medije da se ne svrstavaju u vrlo aktuelnoj burnoj debati koja je započeta otvaranjem nekakve afere o duvanskoj mafiji i političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Dolazim iz Novog Sada, iz Novosadske novinarske škole, moje ime je Dubravka Valić-Nedeljković i ja se bavim nečim što je vrlo važno za Vojvodinu, ali je jako važno i za ostali deo Srbije. Nama se često čini da za to ne postoji dovoljno sluha, niti u sferi legislative niti u sferi primene postojećih dosta urednih akata kada su oni već u našoj zemlji ratifikovani, na primer nekih međunarodnih dokumenata kao što su Međunarodna konvencija o pravima naconalnih manjina i zaštiti manjinskih regionalnih jezika.

Zato sam htela da uzmem reč pre nekih tema koje bi se vama možda učinile značajnijim, prosto da dam jedan ton o onim pitanjima o kojima se ređe govori. Dakle, reč je o medijima nacionalnih manjina, odnosno, o medijima na jezicima nacionalnih manjina kojima preti nestanak, iako iz političkog establišmenta dolaze neke poruke da to baš i nije tako. Međutim praksa i naša istraživanja pokazuju da baš i jeste tako.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja nisam ministar, ja sam pomoćnik ministra kulture, pa sam na određeni način prozvan. Od kako sam preuzeo ovaj posao dao sam sebi zadatak da u svakom javnom istupanju podsetim da u odnosima između medija i političara nije rešeno nekoliko vrlo važnih problema, odnosno nije rešen ključni problem, a to je: ko je, kako i zašto ubio naše kolege i kako su i pod kojim uslovima izvršeni napadi na naše kolege, u bivše i novije vreme.

Rekao bih da je to jedan od ključnih zadataka vlasti, istražnih organa, na to stalno treba podsećati, zato što ima indicija da je najmanje jedno od tih ubistava, a to je ubistvo Slavka Ćuruvije, organizovano od strane države. Ne može država potpuno da izravna svoje odnose sa medijima dok ne reši to pitanje. No, ne možemo ni čekati sa reformom medijske scene i medijskog prostora dok policija i sudstvo obave posao. Dakle, moramo da razgovaramo o tim pitanjima i da nastavimo da radimo.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hteo bih da se zahvalim profesoru Mićunoviću, Vesni Marjanović i Centru za demokratiju što su nam ponudili mogućnost da o ovoj temi razgovaramo.

Želim da vam kažem da me odnos politike i medija podseća na jednu stvar početkom rata iz Slovenije, pa da parafraziram, imam utisak da politika pokušava "kao nešto" da nas pritiska, a mi "kao nešto" pokušavamo da se odbranimo.

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem dve stvari. Prvo, da je nekako u velikoj meri u prirodi politike i političara da pokušava da utiče na medije i to je po mom mišljenju čak i sasvim legitimno njeno pravo, da je isto tako legitimno pravo i svih drugih da tako kažem društvenih aktera, pre svega ekonomskog i komercijalnog sektora, koji takođe pokušavaju da na ovaj ili onaj način utiču na medije.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Naša tema je toliko ogromna da me je prosto strah da započnem sa neke strane, ali hajde, vezaću se za ono što je najaktuelnije.

U ovom trenutku mi smo svesni da traje jedna medijska kampanja čiji je cilj da se strpaju u zatvor neki ljudi koji su javne ličnosti. Želim da upozorim kolege i političare da se to ne razlikuje mnogo od kampanje da uhvatimo nekog, da ga odvedemo tamo gde mu je mesto, na kraju da mu uskratimo i pravo na život, jer kada se to preko medija radi, onda se radi upravo na taj način.

Međutim, da budemo potpuno iskreni i otvoreni, ovde takoreći da ne postoji ni jedna relevantna politička stranka koja nije tokom svog postojanja na ovaj ili onaj način zloupotrebljavala zajedno sa medijima javnost, lične i privatne podatke, podatke iz bolničkih kartona i iz svega ostalog i učestvovala u strašnom i bespoštednom ratu svih protiv svih.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Želeo sam da govorim o nekim svojim utiscima koji mi se slažu već duže vreme. Uvek mi se činilo da je ovde Peti oktobar za medije i odnose koji kasnije proističu između medija i politike, dakle da je za ovdašnji medijski svet Peti oktobar bio nešto što je za Ameriku svojevremeno bio Votergejt. Upravo ta afera kvalitativno je podigla nivo američkog novinarstva i postavila ga na jednu potpuno drukčiju i višu platformu nego što je pre toga bio slučaj.

Takva šansa mislim da se ukazala i ovde. Ako ćemo iz praktičnih razloga da posmatramo, svi mi koji dolazimo iz medija i pamtimo te dane možemo svakako objektivno da potvrdimo da možda negde jeste bilo pokušaja političkog mešanja, ali apsolutno se niko nije usuđivao da vrši bilo kakav pritisak, jer bi taj pritisak podrazumevao da nekome kažete: "čekajte, ovo je sada demokratija, a pritisci su suprotni demokratiji". Na taj način je otvoren jedan prostor koji na žalost, posmatrajući sada sa ove distance, mediji nisu ispunili.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Zahvaljujem na pozivu. Pravo mesto političara i novinara je definisano na različite načine. Novinari bi trebalo da kritikuju društvenu stvarnost, a političari, naročito oni koji vrše vlast, da je afirmišu. Političari čije je delovanje opoziciono imaju isti zadatak kao i novinari, samo sa različitog aspekta.

Koliko ljudi u Srbiji čita novine, a koliko tabloide ? Za novinare i za sve nas bi bilo važnije da definišemo kad novine prestaju da budu novine i postaju tabloid. To je važno pitanje. To je teško merljivo, a očigledno se na tom pitanju prelamaju neki odnosi koji mogu u izvesnim situacijama da oblikuju javno mnjenje u onoj meri u kojoj to u izvesnim situacijama može da bude društveno štetno, a ponekad i društveno opasno.

Ako mi živimo u državi u kojoj je koncept liberalne ekonomije ključni koncept - onda taj koncept i u medijskom prostoru podrazumeva da tržište reguliše sve, a to je u medijima daleko opasnije nego u fabrici koja proizvodi eksere ili nešto slično.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja bih hteo da pokušam da definišem jednu temu, a to je odnos naših medija, novinara i novinarske profesije, prema društvu u kojem funkcionišu i u kojoj relaciji to stoji prema svetu ili prema nekom međunarodnom iskustvu.

Ono što mi zovemo evropeizacija Srbije, pa i evropeizacija medija, ono što je zapravo već golim okom vidljivo i ne treba da se ulazi u neka duboka razmatranja, jeste da Srbija i javnost u Srbiji živi potpuno drugačiji život od neke uobičajene demokratske javnosti.

Ako merimo vreme od 2000. pa do 2007. godine, možemo da kažemo da je to jedna javnost sudskog procesa, to je dominanta našeg političkog javnog života, a samim tim i medija. Možemo to da vidimo upravo i ovih dana, ali to nije počelo danas, to je repriza nečega što je počelo ranije, već od 2000. godine. Znači to su razne vrste formiranja ili razmatranja u javnosti događaja, heroja, dokumenata koji su karakteristični upravo za sudski proces.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja bih se osvrnuo na ideju koja se ovde čula, ne od autora ideje. Priča se da postoje šanse, ideje ili inicijative da se izmene Zakona o radiodifuziji izvrše tako da mediji koji informišu na jezicima nacionalnih manjina ostanu u državnoj svojini ili pri lokalnoj zajednici. I uopšte osvrnuo bih se na to zbog toga što je Vojvodina vrlo interesantno, da ne kažem vrlo osetljivo područje i na medijskom planu.

Kada smo radili Zakon o radiodifuziji, gospodin Veljanovski je tu da to potvrdi, mi smo znali za tu situaciju i znali smo takođe da je Vojvodina jedno područje vrlo teško za organizaciju medijskih, radijskih frekvencija i radio mreža, pre svega zbog toga što je to ravnica gde se talasi ne zaustavljaju tako lako. Drugo, zato što je okruženo sa četiri države. To je takođe problem koji nije mogao biti rešen jer su Srbija i Crna Gora dugo bile van Međunarodne unije za telekomunikacije i nije bilo koordinacije sa tom institucijom, tako da su okolne zemlje prigrabile više frekvencija za svoje potrebe. Treća stvar je što se na tom području nalaze ne samo nacionalne manjine nego i razne konfesije, mnogo više nego na drugim područjima, pa i veliki broj nevladinih organizacija.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Hvala na pozivu. Imam potrebu da skrenem pažnju na nekoliko stvari koje su rezultat nekog iskustva u vršenju funkcije na kojoj se sticajem okolnosti nalazim.

Bilo je logično da danas ovde ljudi uglavnom govore kao novinari ili uglavnom kao političari, ali mi se čini, sem par učesnika, da nismo iskoristili šlagvort koji nam je dao ako se ne varam Đorđe Vlajić. Mi smo možda političari, možda novinari, ali pre svega građani i najviše građani ove zemlje. Za društvo koje ima želju da bude demokratsko, očigledno da nam nedostaje jedan fenomen, jedna institucija, zovite to kako hoćete, jedan kompleks odnosa koji je imanentan u demokratskom društvu, a koji se kolokvijalno zove javnost. Mi to zapravo nemamo. U najboljem slučaju, možemo da govorimo o nečem što je čini mi se Đorđe nazvao javnim mnjenjem, dakle jednim rudimentom koji ne može da nadomesti to što je javnost.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Govoriću kao jedan od koorganizatora Demokratskog političkog foruma, ali i kao narodni poslanik, sa stanovišta ciljeva ovog projekta, ali i sa stanovišta onoga sa čim se susrećemo u Parlamentu.

Kada smo pokretali ovaj projekat mi smo kao jedan od njegovih ciljeva definisali da želimo da popravimo imidž politike u našoj javnosti, smatrajući pre svega da čitav ovaj proces reformi i evropskih integracija ne može da prođe kao prihvatljiv proces za građane ukoliko politika koja taj proces vodi ne bude na neki način uglednija i kredibilnija. Naravno za lošu percepciju politike i političara su najviše zaslužni političari, i na nama je da na tome najviše radimo. Međutim, jedan deo loše percepcije politike i političara ipak jeste i na medijima. Jedan proces koji je globalni, to je naravno medijatizacija politike i to ukidanje razlike takoreći između estrade i politike nužno dovodi do jednog drugačijeg viđenja politike i političara. To je globalni proces, on se dešava svuda i sva društva, i ona mnogo više demokratska od našeg se sa tim procesom suočavaju i traže odgovore upravo na ta pitanja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Javio sam se pre svega da javno pozdravim ideju da se ovakav Demokratski politički forum organizuje s obzirom da sam sticajem okolnosti prvi put ovde.

Nisam ekspert za ovu oblast, ali kao posmatrač onoga što se dešava u medijskoj sferi hteo bih da napravim neka poređenja sa recimo Britanijom gde sam pre par godina bio i moram da priznam ono što je mene tada fasciniralo, nisam primetio mnogo razlika između medija kod nas i medija tamo, ali jedna bitna razlika i nešto što čini mi se nedostaje, a što otvara zapravo jednu Pandorinu kutiju - je istrajnost, istrajnost novinara da kada se otvori neka tema da se ta tema dovrši do kraja. Ono što kod nas jednostavno ne postoji to je zapravo činjenica da ni jedna tema koja je kod nas otvorena velika ili mala svejedno, nema velikih i malih tema ako se ona pojavi negde u medijima u novinama, ona mora na ovaj ili onaj način dovršena. Građani u krajnoj liniji imaju pravo da saznaju nešto što ih je na ovaj ili onaj način zaintrigiralo. Toga kod nas nema i to otvara neka razmišljanja zašto je to tako.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Želim da kažem samo nekoliko zapažanja na temu koja je, čini mi se, trebalo da bude glavna ovde. Ja sam već podosta godina u ovoj novinarskoj profesiji i uvek me je ta tema privlačila i na nju nikada nisam mogao da dam konačan odgovor. To je uticaj medija na društvo, na politiku, na javno mnjenje, na koga hoćete.

Ja sam išao od onoga što je Jovanka Matić govorila, o one tri teorije. Jedna koja je govorila "mediji su strašno važni", onda je došla druga koja je govorila "ma nisu važni" i onda je sada došla treća koja je nešto između. Kako ste ono rekli "indirektni ili trajni uticaj"? Odlično.

Dakle, ja sam čas bio pristalica jedne, čas druge, čas treće teorije. Međutim, iako ne volim da se bilo kako vezujem za tu ličnost i za to ime, ali mislim da je Slobodan Milošević presudno uticao na mene da postanem pristalica prve teorije. Zašto?
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja ću pokušati da dam doprinos ovoj debati sa nekoliko teza, sa nekoliko komentara i nekoliko pitanja.

Poznato je, i to je opšte mesto, da i mediji idu tamo gde je većina. Međutim, to ima svoje konsekvence i svoje posledice. I političari idu tamo gde su mediji i mediji idu tamo gde je politika. Političari su zagledani u rejting agencije, pa makar im pružala ulepšanu sliku ili proizvodila njihov rejting, televizije su zagledane u piplmetre nezavisno od toga da li je u pitanju javni servis ili komercijalne televizije.

Ako je političar državnik, on mora da vodi politiku nezavisno od rejtinga. Mislim da je dobar primer izjava predsednika Republike, njegovo izvinjenje. On je znao kakav je to rizik na unutrašnjem političkom planu, ali je preuzeo rizik na sebe i poneo se državnički zbog eventualnih prednosti na spoljno-političkom planu, a možda i unutrašnjem.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Ja sada imam potrebu da kažem da u ovoj našoj temi, javno mnjenje i politika, možda to zvuči pomalo paradoksalno, najteže je uočiti, definisati i analizirati korelacije sa ovim središnjim pojmom koji jeste paradigma naše teme - javno mnjenje.

Slažem se sa Rodoljubom Šabićem da je naša javnost jedna nekonstituisana javnost, ona je slaba, ona je usitnjena, ona je fragmentizovana, ona je zaista nekonstituisana. Imam potrebu da podsetim da jedan broj teoretičara političkog sistema u svetu za Veliku Britaniju recimo kaže da nosilac suvereniteta u toj zemlji nije ni monarhija, ni parlament, vlada, pa čak ne ni narod u onom najširem smislu, nego javno mnjenje. Razume se, taj pojam obuhvata narod koji je zreo građanski, zbog stalne inicijative što odmah određuje suštinsku funkciju njihovog paradigmatičnog javnog servisa koji je pre svega permanentna, javna tribina o najvažnijim društvenim pitanjima i to javna tribina sa tim istim građanima.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Za sve ovo što danas govorimo, plastičan primer je čini mi se ono što je rekao gospodin Šabić i problemi koje ima njegova kancelarija. Posledica odluke, ja mislim da je ta odluka na neki neformalan način doneta, dakle posledica odluke posle 5. oktobra da se u Srbiji usvoji rumunsko-bugarski model pristupanja evrointegracijama koji se otprilike zasniva na principu "usvoj zakone sa agende koju ti neko dostavi, koga briga za primenu".

Ako se podsetimo vremena neposredno nakon 5. oktobra, praktično od 6-og uveče, videćemo da su predstavnici nove političke vlasti svoje miljenike u medijima pronašli upravo u onima koji su bili miljenici i bivšeg režima. To je vrlo ružna, ali jasna poruka da je interesni brak između dotadašnje opozicije i onoga što smo nazivali nezavisnim ili slobodnim novinarstvom završen.

Ovaj žal za prvim momentom, kada je u obliku pevanja "maj vej" na Pinku demonstrirana politička neiskrenost novih vlasti, nije prouzrokovan željom da se to možda dogodi na B92 ili na Studiju B, da se to isto peva, već shvatanjem da je iza takvih gestova stajalo nešto mnogo ozbiljnije.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Slušajući ovu debatu danas, uočio sam stvari sa kojima se prilično ne slažem, ali reći ću samo nešto što se u jednom momentu pojavilo kao dilema pa je bilo čak i malo suprotstavljenih mišljenja.

U onom praznom prostoru koji mediji u periodu posle Petog oktobra nisu iskoristili, ja se ne bih složio ni sa jednima ni sa drugima. Prvo, ne znam šta je trebalo da bude taj prazan prostor - da li je to ta zgranutost ljudi u medijima koji su se zatekli usred tih promena pa nisu znali šta da rade, pogotovo one prve večeri kada nisu znali ni ko je pobedio?

Ja mislim da je tu podeljena krivica iz dva razloga. Sticajem okolnosti bio sam pozvan u Radio Beograd, od ljudi sa kojima sam radio. Tamo se pojavio čovek koji je došao da "oslobodi" Radio Beograd. Neko ga je poslao, jedan političar je poslao svog čoveka da "oslobodi" Radio Beograd, da vodi državni radio, odnosno Radio Beograd, 2000 kilovata i uticaja.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Samo sam htela da kažem, kako ne bi ostala neka nedoumica, pošto je ovde nekoliko puta začuđeno rečeno "šta sada tu neki hoće na lokalnom nivou", da postoje neki mediji koji će funkcionisati po modelu javnog servisa.

Da samo budemo jasni šta to znači. To znači da moraju na lokalnom nivou postojati elektronski mediji koji će zadovoljavati informativnu, obrazovnu, zabavnu funkciju, kako god da vi njih zovete, jer inače će vam se desiti da kada imate lokalne izbore neće imati ko da pošalje poruku jer jedan privatni medij može da pusti koga hoće.

Kog ćete vi privatnika da naterate nekim pravilima o ponašanju u izbornoj kampanji? Kad nama Pink izmeni programsku šemu da bi pustio reklame pred izbore, pa šta će jedan lokalni emiter koji od toga isključivo živi, da radi. Pa naravno da će da komercijalizuje šta god može, ne 24 sata, nego 28 sati.
Opširnije >>>
Verzija za štampu
Kada daju savete za dijetu, nutricionisti kažu da treba prestati onda kad je najslađe. Ja imam utisak da smo mi sada u trenutku kada je postalo najslađe, pa treba prekinuti. Na žalost, vreme je jedini razlog za to. Malo smo produžili debatu, ali da kažem na kraju dve, tri rečenice.

Mislim da je debata bila jako korisna i dobra i da će ona biti podsticaj za buduće debate. Ovde je neko pomenuo, čini mi se Veljanovski, da je u ovoj trijadi - politika, javno mnjenje, mediji - ta uloga javnog mnjenja ostala otvorena, ne mnogo problematizovana. Više se govorilo o medijima i o lošim političarima.

Ali problem je upravo u tom delu javnog mnjenja. Ono je najpovezanije za društvo koje najčešće zaboravljamo. Poznajući jedan mali segment toga društva, mi onda izvlačimo neke zaključke o tom društvu i njegovim mogućnostima, i onda se naravno razočaravamo.
Opširnije >>>

Video