za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ETIKA INFORMISANJA - MEDIJI IZMEĐU SLOBODE I ODGOVORNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu

U Srbiji ne postoje uslovi za ekonomsku samoodrživost medija i loša situacija u toj oblasti je danas društveno relevantan problem, ocenjeno je u Beogradu na debati "Etika informisanja — mediji između slobode i odgovornosti".

 

Oglasno tržište u Srbiji vredi 170 miliona evra što je nedovoljno, a problem je i što se novi mediji pokreću bez biznis plana i obezbeđenih sredstava za funkcionisanje, navela je Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka na skupu u Narodnoj banci Srbije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih izvesno iznenađenje da iskažem. Nedavno sam bio na jednoj debati povodom izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju gde se nije moglo ući u salu, jer su bili zainteresovani novinari, pre svega, lokalnih medija, da li će ostati na nekim budžetskim prihodima ili će biti privatizovani. Bilo je u pitanju jedno usko profesionalno intersovanje za položaj tih medija. Centar za demokratiju je želeo da u skladu sa svojom politikom otvori debatu širih razmera. Ne samo o jednom tehničkom pitanju, da li će zakoni biti ovakvi ili onakvi i promeniti jedan ili drugi član, nego uopšte jedno pitanje sfere koja je veoma značajna, a to je uloga medija u današnjim društvima i kako situacija u tom pogledu stoji kod nas. Mi smo uvek pozivali, kako bi se to reklo, sve strane. Sve faktore koji utiču na stvaranje javnog mnjenja. To smo uradili i sada. Neki su došli, neki su rekli da će doći, ali nisu. Zašto smo otvorili ovu temu? Danas imamo situaciju, a to je zadatak upravo ovih debata, da analizira tekuće situacije, da je problem medija postao izuzetno društveno relevantan. Suočavamo se sa pojavama koje smo smatrali da se neće više dešavati, a sa druge strane otvorila se jedna vrlo zanimljiva uloga medija u političkom i društvenom životu.

Pitanje slobode medija je jedno od verovatno najviše diskustovanih pitanja u istoriji društava i čovečanstva. Kako je rekao Ruso: “Čovek se rađa Slobodan, ali je svuda u okovima”.

Pitanje slobode medija je jedno od verovatno najviše diskustovanih pitanja u istoriji društava i čovečanstva. Kako je rekao Ruso: “Čovek se rađa Slobodan, ali je svuda u okovima”. Mogli bi da kažemo i na drugi način: slobode je uvek bilo, ali je različito raspodeljena. Uvek je neko bio slobodan, a neko nije. Jedna anegdota sa Čaušeskom. Njihov najčuveniji pisac koga je on negovao, došao je kod Čeušeskua i on ga pita: kakvo je stanje? Kaže pisac: u ovoj zemlji samo smo nas dvojica slobodni. Ja da kažem šta god hoću, a ti da uradiš šta god hoćeš. Dakle, slobode ima. Ponekad je ona ogromna za mnoge da urade šta god hoće, ali pitanje je ne kako je distribuirana sloboda, nego da ona postane univerzalna vrednost, da postane svojstvo svakog čoveka. Tu je sloboda medija bila prva na udaru. Prvo su bile cenzure i jedna od najpoznatijih je rasprava velikog pesnika Miltona “Areopagitika”, gde je on o cenzuri izrekao rečenicu koja je podigla ceo problem na najviši principijelni politički nivo, a ona je glasila: “Kada neko ubije jedno ljudsko biće, on je napravio jedan zločin jer je ubio jedno stvorenje, ali kad neko ubije jedno delo, on je na izvršio zločin prema čovečanstvu, jer ga je lišio nečeg što pripada celom čovečanstvu”. Ovom metaforom Milton je hteo da kaže da je sloboda preduslov da čovečanstvo napreduje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moja primedba je da ovu raspravu danas ne svedemo na jadikovanje oko Farme i „velike braće“, jer to je ona osnovna tema koja se pojavi kad se god pomene etika i mediji. Mi u stvari treba danas da sagledamo strukturne uzroke krize medija i krize novinarske profesije, a nesumljivo je da one postoje i da traju veoma dugo. Krizno stanje, naravno, nije pogodno za razgovor o etici. S druge strane, da bi novinarstvo uopšte opstalo kao profesija, a i to je danas u pitanju, neophodna je upravo reafirmacija novinarstva na profesionalnim i etičkim standardima. Ponudiću neke tri teme ili tri teze za razgovor i za svaku od njih neke istraživačke podatke kojih u medijima ima veoma malo. Prva je da većina novinara vidi etiku kao ključni deo svoje profesije, a nizak stepen profesionalizma kao jedan od glavnih problema novinarstva danas. Druga je da danas ni ekonomsko ni političko okruženje nije povoljno za odgovorne medije i da se ono neće promeniti u skorijoj budućnosti. Mi ćemo, zbog ekonomske krize i zbog objektivne potrebe novih vladajućih partija da preko medija, kao najpogodnijih sredstava, mobilišu javnu podršku za svoju politiku, imati sve veći pritisak na medije i sve manji prostor za profesionalno odgovorno ponašanje. Treća tema ili teza je da odgovorno novinarstvo zavisi, pre svega, od novinara, a jedini autentični saveznik novinara u tome je civilno društvo.

Pokazalo se da etike nema dovoljno u obrazovanju, ali se isto tako pokazalo da novinari veoma visoko vrednuju etičku stranu profesije kao ključni deo.

Institut društvenih nauka, u kome radim, je pre nekoliko godina radio dva velika istraživanja o obrazovanju novinara i jedan od fokusa ovih istraživanja je bio koliko je prisutna etika u obrazovanju novinara. Inicijator tih istraživanja inače je bio Stevan Nikšić, novinar koji je shvatao koliko je to važno, i Centar za profesionalizaciju novinarstva. Pokazalo se da etike nema dovoljno u obrazovanju, ali se isto tako pokazalo da novinari veoma visoko vrednuju etičku stranu profesije kao ključni deo. Nekih 250 anketiranih urednika tada kao tri glavne osobine dobrog novinara istaklo je na prvom mestu poznavanje zanata, na drugom mestu profesionalno moralno ponašanje i na trećem mestu široko opšte znanje. Pitali smo urednike koji se bave mladim novinarima koliko smaraju da je obrazovanje važno i da je etika važna u obrazovanju kao priprema za profesiju? Od ponuđenih odgovora da je to malo važno ili veoma važno, 83% urednika je smatralo da je obrazovanje novinara, odnosno etičko obrazovanje, upoznavanje novinara sa etičkim principima profesije veoma važno za buduće novinare. Većina anketiranih je smatrala da osnovni uzroci zbog kojih se novinari ponašaju neetički jesu neshvatanje svoje društvene odgovornosti i neshvatanje posledica neetičkog ponašanja. To nas vraća na problem obrazovanja. Isto tako su na drugom mestu politički pritisci i na trećem su ekonomski razlozi, odnosno težnja da se zaradi što više.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo posla sa jednim veoma složenim problemom na više ravni. Možda je i najvažnija ova ravan demokratije i politike i uloge medija u svemu tome. Živimo u složenim društvima. Nisu to društva kao što su antički polisi gde je svako svakog znao. Nema načina da običan građanin u društvu od sedam i po miliona, koliko recimo ima sada Srbija, zna šta se stvarno događa u različitim sferama ako nema kvalitenih medija. Mediji moraju da budu i oni su uslov demokratije. Bez kvalitetnijih informacija nema kvalitetnog političkog odlučivanja, makar se ono dešavalo jednom u četiri godine pred glasačkom kutijom. Da bi građani mogli da donesu kvalitetne političke odluke, shodno svojim interesima, oni moraju da budu objektivno, pravovremeno i na neki način celovito informisani. Potrebni su nam takvi mediji. Međutim, medija takvih ima malo i može se reći da postoji čak proces, koji nije samo kod nas prisutan nego i u zemljama starih i razvijenih demokratija, da takvih medija ima sve manje. Probleme koje ima BBC, uzmite i New York Times, itd.

Karl Poper je svojevremeno u jednoj od svojih poslednjih političkih analiza rekao da mu je žao što nije posvetio dovoljno vremena medijima kao jednom od stubova demokratije.

Karl Poper je svojevremeno u jednoj od svojih poslednjih političkih analiza rekao da mu je žao što nije posvetio dovoljno vremena medijima kao jednom od stubova demokratije. Posebno ulozi privatnog interesa koji poseduje medije i kako taj privatni interes na neki način dezavuiše demokratska i ljudska prava građana, jer služi, pre svega, svom vlasništvu. Pominje i onu, na engleskom to dobro zvuči: “Freedom of press posess thouse who posess the presses”. Znači, oni koji imaju štamparske mašine ustvari jedini imaju slobodu štampe. Na srpskom to malo rogobatno, a ustvari privatni interesi i privatno posedovanje medija jeste jedan faktor koji dovodi do aberacije pogleda u društvu. Posebno jedna nova nauka, PR ili marketing, koja je sve razvijenija i čija je jedna posebna grana, spinovanje, kod nas izuzetno prisutna, ali je prisutna i svuda u svetu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Predsednica sam Sindikata novinara Srbije. Nema demokratije bez slobodnih medija, a slobodnih medija bez slobodnih novinara. Slobodni novinari su zaštićeni novinari, a njih štite kolektivni ugovori i sindikati. Kolektivni ugovori i sindikati u Srbiji postoje samo u medijima u kojima je država zadržala vlasništvo. Ukoliko se država povuče iz medija, kako predviđa Nacrt zakona o javnom informisanju, ostaćemo bez zaštićenih, slobodnih novinara i bez začetog istinskog sindikalizma u medijima. Suštinsko pitanje je zašto u privatnim medijima nema sindikata? Nema ni informacija o delovanju i zahtevima novinarskog sindikata. Ko sprečava osnivanje sindikata i cenzuriše rad novinarskog sindikata? Vlasnici, direktori, glavni i odgovorni urednici vodećih medija, nekadašnji borci za slobodu medija, reći će da zaposleni nisu zainteresovani za ovakav vid zaštite, a da naš sindikat nije relevantan, što naravno nije tačno. Istina je da su naše kolege do te mere uplašene za svoje radno mesto i za egzistenciju da se ne usuđuju da koriste ono što im zakon garantuje, da se sindikalno organizuju i štite svoja radna i profesionalna prava.

Može li iko ozbiljan da očekuje od novinara koji neredovno prima platu, koja je vrlo često manja od 20.000 dinara, koji nije prijavljen na birou, koji nema zdravstveno osiguranje, da se bavi istraživačkim novinarstvom?

S druge strane, poslodavci na svaki način pokušavaju da neutrališu naš sindikat. Pojedini esnafski funkcioneri i istaknuti čelnici poslodavačkih organizacija, konkretno Asocijacija medija, to rade udruženim snagama o čemu imamo dokaza. Može li iko ozbiljan da očekuje od novinara koji neredovno prima platu, koja je vrlo često manja od 20.000 dinara, koji nije prijavljen na birou, koji nema zdravstveno osiguranje, da se bavi istraživačkim novinarstvom? U Sindikatu novinara smatramo da se nisu stekli uslovi da se država povuče iz medija, tim pre što je privatizacija ostavila katastrofalne posledice. Izlazak države iz medija u nepromenjenim uslovima značio bi otkaz za oko 5.000 naših kolega. Podsetiću da je Sindikat novinara Srbije svojevremeno u raspravi o medijskoj strategiji insistirao na osnivanju regionalnih javnih servisa, donošenju dva zakona o transparentnosti vlasništva i kontroli medijske koncentracije vlasništva i donošenju granskih kolektivnih ugovora koji je za nas zakon. Tim pre što je veoma važno precizirati, ko može da bude novinar.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da naša medijska sfera je u konfuziji, da je u polumraku ili mraku, da je bez strategije. To je strategija bez strategije i meni se čini da imamo ono najgore što smo imali iz prethodnog perioda, to je teror nad istinom i ukusom. To su dve dominantne dimenzije ove naše situacije. Mediji su fokusirani na političko polje, na političku realnost, na realnu politiku i iz nje iziskuju oni koji omogućavaju tu realnu politiku i politiku uopšte. Ako analiziramo šta je najprisutnije u medijima onda ćemo videti da je tu prisutno političko polje ili politička realnost. Politika danas drastično koristi medije za dominaciju. To znači, ko prvi stigne do medija i do informacija iz medija i u medijima, koji su na neki način u interesnom odnosu prema politici, toga je i vlast prisutna ili politika koja dominira. Dominacija u medijima iz politike je dominacija u političkom polju. To je ono što se može reći.

Istina je teška i ona nije prisutna. Ona je nepoželjna. Kad imamo glasanje bez poznatog izvora informasanja šta onda imamo nego intrige? Intriga je ovde postala mesto i rekao bih ishodište iz medija.

Ovde smo rekli etička dimenzija informisanja. Ovde ne postoji etička dimenzija, ovde ne postoji etička paradigma. Ona nije dominantna, nije prisna. Ne mislim kod svih medija i ne podjednako, ne mislim o svima na isti način, ali imamo medije koji zloupotrebljavaju slobodu medijskog iskazivanja, najavljuju prvo hapšenja, presuđuju osumljičenima, služe se intrigama, jer ja tvrdim da je intriga prisutnija u jednom broju medija nego same istine. Istina je teška i ona nije prisutna. Ona je nepoželjna. Kad imamo glasanje bez poznatog izvora informasanja šta onda imamo nego intrige? Intriga je ovde postala mesto i rekao bih ishodište iz medija. To kažem zbog toga što se ovde pominje pravo ljudi na dostojanstvo i da ih neko ne zgazi javno bez ičije odgovornosti. Kakva je to sloboda ako može lažima da se neko baci u blato? Mi tu stvar imamo od jutra do sutra, to je naša situacija u ovom polju gde postavljamo pitanje etičke dimenzije. Moja je teza da je etička dimenzija ne postoji i to je problem najveći mogući.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pitajući se šta bih kao sociolog mogao da kažem o zadatoj temi, a da ne bude ponavljanje nekih opštih mesta, došao sam do zaključka da bi trebalo predstaviti jednu studiju slučaja. To ću zapravo uraditi i na osnovu nje će se videti odgovor na ovo pitanje koje ste pomenuli. Tu studiju slučaja sam nazvao - knjige ne čitamo, ali sve najgore o njima mislimo. Zapravo radi se o tome što hoću da pokažem na koji način mediji, pre svega tabloidi, a sve veći broj medija postaju tabloidi, kolonizuju svet u kome živimo. Šire se na oblasti u kojima do sada nisu imali pristup, preteći da uđu u sve pore društva. Evo jednog primera iz oblasti obrazovanja. U jednom udžbeniku sociologije, to je primer iz moje branše, našle su se fotografije Mona Lize, grupe gajdaša u tipičnim škotskim kiltovima, Merlin Monro i neimenovana folk pevačica, nazvaću je NFP u karakterističnoj nošnji sa dubokim dekolteom. Tim fotografijama su ilustrovane visoka, narodna, popularna i masovna kultura, a od učenika se onda očekuje da na osnovu teksta i pomenutih ilustracija uoče razlike između ovih različitih tipova kulture. Ništa neobično, ništa što se inače ne nalazi u udžbenicima sociologije.

Ono što je posebno važno istaći kad je reč o tabloidima to je da sam sadržaj onog što oni donose i nije tako značajan i interesantan kao što je bitno ono što oni postižu, a to je efekat i reakcije publike.

Ono što je interesantno je kako tabloidi stvaraju ni iz čega slučaj. Tako je ova fotografija NFP bila povod da se stvori jedna svojevrsna moralna panika. Onda su se, i to je ono što je zapravo najinteresantnije, u većini medija, odnosno u svim tabloidima, pojavili sledeći naslovi: "Srednjoškolci uče na NFP", "NFP ušla u udžbenike za srednju školu", "Lekcija za pamćenje - NFP ušla i u udžbenik", "Ima šta da se vidi, NFP ušla u udžbenike", "NFP u udžbeniku, uče gimnazijalci", itd. Tekst odnosno sadržaj teksta u tabloidima koji je pratio ove vrišteće naslove i fotografije pevačice bio je manje-više korektan, ali ništa posebno interesantno u njemu nije bilo. Ono što treba zabeležiti i što predstavlja fenomenološki interesantnu stvar je sledeće: sam sadržaj teksta čini obično oko 10% čitave stranice, a naslov i fotografija oko 90%. U tekstu se ne pominje ono što je bitno, ne kaže se šta je masovna kultura na koju fotografija upućuje. Tekst ne vodi računa o objektivnosti, odnosno istinitosti, pa se prenose pogrešne informacije da je tu reč o popularnoj, ne o masovnoj kulturi. Tekst zanemaruje kontekst u kome se govori o sadržaju o kome je reč. Ne problematizuje se fenomen. Akcenat je na osudi, a ne na analizi. Uvek je reč o ličnom pristupu, važno je istaći ime, jer tako se u prvi plan ističe ime pevačice, iako se njeno ime recimo ne pominje u udžbeniku. Skreće se pažnja sa fenomena, čitaoci se usmeravaju da misle o drugim stvarima, kao što je na primer problem obrazovnog sistema o kojem tu nema govora. Ono što je posebno važno istaći kad je reč o tabloidima to je da sam sadržaj onog što oni donose i nije tako značajan i interesantan kao što je bitno ono što oni postižu, a to je efekat i reakcije publike. Želeo bih da vam skrenem pažnju na reakcije koje ovakav pristup budi kod čitaoca.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nemojte da zamerite kad budem često koristio termin novinar. Sticajem sam nekih okolnosti pre šest ili sedam godina sedeo u ovoj sali baš nekako na istom mestu, tribina je bila posvećena krizi koja je dolazila i medijima. Slušao sam diskusije i kako je vreme prolazilo prosto nisam mogao da verujem sopstvenim ušima, ljudi su pričali o privatizaciji, o tranziciji kao neverovatnom uspehu. Nisam ni mislio, ni planirao da se javljam, ali prosto nekako revolitran na izjavu čoveka koji je potegao iz Amerike da priča kako je ovde privatizacija fantastična, zamolio sam ga da dođe i to ispriča u Kruševcu, Kraljevu, Leskovcu, Pirotu. Zašto ovo kažem? Slušao sam na Radio Beogradu diskusiju o setu medijskih zakona koji treba da bude usvojen i gospodin Avramović je pričao upravo to, o privatizaciji medija, povlačenju države iz medija, kao o nečemu što će napraviti jedan neverovatan iskorak napred u razvoju medija i srpskog novinarstva. Opet mi se činilo da ja i taj čovek ne živimo u istoj državi i da ne pričamo istim jezikom.

Do budućnosti nekih medija i novinarstva, voleo bih da je i ministar kulture tu da ovo javno njemu kažem, nije stalo ni državi ni političkim strankama, svejedno na kojoj su strani, ni novinarskim udruženjima.

Ograđujem se od gospodina Avramovića, obišao sam dobar deo medija u centralnoj Srbiji, govorim o lokalnim medijima koji su privatizovani i odgovorno tvrdim: devet od deset lokalnih medija, novina, radio stanica, TV ili ne radi ili su se pretvorili u stanice želje i pozdravi sa razjurenim novinarima, bez ikakve strategije i bez ikakvog novinarstva. Ovo odgovorno tvrdim zato što sam bio u Smederevu. Kragujevcu, Kraljevu, Nišu. Ista slika. Pokušao sam sebe zarad da napravim neku analizu, naravno zbog para i vremena to nisam bio u stanju. Po pravilu iz medija su prvo oterani najbolji novinari, najbolji snimatelji i najbolji montažeri. Zašto? Verovatno zato što su imali dovoljno autoriteta ličnog da pokušaju da brane profesiju sopstvenu, ne samo parče hleba, nego profesiju. Zato su morali da odu, ali ono što je ostalo i stojim iza svake reči koju kažem, siguran sam da u ovom trenutku o budućnosti srpskog novinarstva jedino i najbolje razmišljaju novinari u svim medijima, od onih najmanjih redakcija od desetak članova do velikih medija. Do budućnosti nekih medija i novinarstva, voleo bih da je i ministar kulture tu da ovo javno njemu kažem, nije stalo ni državi ni političkim strankama, svejedno na kojoj su strani, ni novinarskim udruženjima. Jedino istinski za novinarstvo se bore i stalo je novinarima koji su ovde i ljudima koje oni predstavljaju širom Srbije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Na početku želim da kažem da gospodin Mićunović odlično zna da su lokalni i regionalni mediji verovatno imali ključnu ulogu u demokratizaciji Srbije 90-tih godina. Mislim da se gospodin Mićunović slaže sa tim. Tada je postojao Studio B u Beogradu, u Nišu Niška TV i TV 5, postojala je u Kragujevcu RTV Kragujevac. Sve ono što nismo imali na nacionalnom nivou smo praktično dobijali tim sistemom regionalnih i lokalnih medija koji su se tada udružili i preuzimali programe. Mislim da je to pokazalo kolika je važnost regionalnih i lokalnih medija. Danas čini mi se da imamo jedan obrnut process. Čini mi se da se smanjuje značaj lokalnih i regionalnih medija, da se vrši medijska centralizacija zemlje, a sa takvom centralizacijom mi imamo i lakšu kontrolu. Zašto to kažem? Mislim da to pokazuju nacrti zakona o javnom informisanju i nacrt zakona o elektronskim medijima.

Kad se govori o javnim servisima ide se samo do republičkog i pokrajinskog nivoa. Diskriminišu se građani pojedinih delova zemlje. Namerno se odustaje od medijske strategije koju je usvojila Vlada Srbije i koja predviđa regionalne javne servise.

Kad se govori o javnim servisima ide se samo do republičkog i pokrajinskog nivoa. Diskriminišu se građani pojedinih delova zemlje. Namerno se odustaje od medijske strategije koju je usvojila Vlada Srbije i koja predviđa regionalne javne servise. Namerno se odustaje od medijske studije koju su uradili stručnjaci EU tako da na neki način imamo utisak da smo u određenim delovima zemlje diskriminisani i da prisustvujemo centralizaciji u medijskoj sferi. Što se tiče slobode, mislim da je to ključna reč oko koje svi treba da iznesemo neki svoj stav. Niko nama slobodu neće dati. Slobodni ste onoliko koliko se za tu slobodu izborite. Novinarsku karijeru sam počeo u Radio Nišu 1997. godine, bio je to crveni radio. Mi smo se tada bukvalno borili za prostor da pustimo jednu muzičku numeru zabranjenih izvođača, u to vreme Riblje čorbe ili Đorđa Balaševića. Kad to prođe onda se čovek izbori i za neku slobodnu informaciju. Moram da kažem posle toga sam prešao u Nišku TV, Niška TV je 90-tih godina tretirana kao bastion medijske slobode. Gostovali su i gospodin Đinđić, Mićunović, Koštunica i svi opozicioni lideri. Tada smo bili u statusu javnog preduzeća. Danas smo u istom statusu javnog preduzeća, danas nam kaže da smo režimlije, da moraju da nas privatizuju, da treba da nas ugase, da radimo protivno svim etičkim standardima, a ja mislim da radimo isto kao i tada.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želeo bih prvo da se zahvalim na mogućnosti da nastupam na ovom uvaženom forumu, da se zahvalim uvodničarima, uvaženom profesoru Mićunoviću na veoma inspirativnom izlaganju i gospođi Matić koja je na jedan veoma konstruktivan način sagledala svu problematiku medijske politike u Srbiji. Pre nego što pređem na svoje izlaganje želeo bih da repliciram uvaženom kolegi Petkoviću iz Niša. On je pomenuo da zakonska rešenja i projekti predviđaju dva javna srevisa u Beogradu. To nije tačno. Dva kanala javnog servisa da, jer kao što znamo ovim problematičnim nacrtom zakona o javnom informisanju u prelaznim odredbama član 144. stav 2. briše se mogućnost osnivanja javnih servisa od strane lokalnih samouprava. Kao što je već dobro poznato, gospođa Matić je nešto o tome i rekla na početku današnje debate, pažnja javnosti poslednjih meseci usmerava se na nekoliko tema.

Na udarnim stubcima su vesti i ogledi povodom tekućih pregovora zvaničnog Beograda sa predstavnicima Prištine uz posredstvo međunarodnog faktora, a nešto ranije pažnja je bila izrazito fokusirana na temu borbe protiv korupcije. Uporedo sa tim procesima teče ova burna rasprava povodom pripreme seta medijskih zakona.

Na udarnim stubcima su vesti i ogledi povodom tekućih pregovora zvaničnog Beograda sa predstavnicima Prištine uz posredstvo međunarodnog faktora, a nešto ranije pažnja je bila izrazito fokusirana na temu borbe protiv korupcije. Uporedo sa tim procesima teče ova burna rasprava povodom pripreme seta medijskih zakona. U velikom delu javnosti, argumenti Studija B i srodnih kuća u kojima osnivačka prava imaju lokalne samouprave nailaze na odobravanje, a postoji i neverica da je nekom palo na pamet da, uprkos svemu što smo danas čuli, jednim potezom pera izbriše ono što je veliki deo javnosti prepoznao kao vrednost i kulturnu tekovinu. Pitanje položaja kulture ostaje nekako u senci ovih dešavanja, a po mnogim školama mišljenja to je pitanje svih pitanja, ono koje mora i može dati odgovor da li postoji konsenzus u pogledu vrednosti koje društvo brani sistemski? Shodno tome, da li postoje sve pretpostavke postojanja javnosti u radu i unapređivanju demokratskih mehanizama i principa odlučivanja? Zašto je pomenuti korpus po meni potrebno problematizovati? Pre svega, zato što su u javnosti počele da se pojavljuju teze koje su u potpunoj koliziji sa postojećom evrpskom praksom i dostignutim stepenom ostvarenih sloboda i prava na individualnom i kolektivnom nivou.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kad govorimo u stanju u medijima zapravo govorimo o stanju u društvu, o odgovornosti, slobodama, ljudskim pravima građana, o pravu na slobodnu informaciju. O etici i načinu na koji se istina plasira, o istini, slobodi i najosnovnijim ljudskim pravima. U obavezi je države da ih pruži građanima. Upravo zato ova tema je važnija i šira od samih medija. Ona jeste najvidljiviji odraz stanja u svakom društvu i zbog toga je ona naš zajednički problem ili bar zajedničko pitanje kojim bi trebalo svako od nas na svoj način da se bavi. Kvalitetna zakonska regulativa, nezavisna tela, jaka strukovna udruženja, zaštita novinara, transparentnost vlasništva su osnovni preduslovi da bi danas govorili o slobodi medija. Njihova odgovornost i moć je ogromna i o tome smo u mnogobrojnim prethodnim diskusijama čuli. Ono što je važno da interesi tržišta, politički i različiti drugi uticaji, teška ekonomska situacija, ne smeju biti olakšavajuća okolnost kada govorimo o suštini. Suština jeste to da ne sme biti olakšavajućih okolnost kad govorimo o istini, o ljudskim pravima i o slobodama. Nažalost, danas to nije slučaj i to mnogo više od samih medija govori o nama samima.

Kršenje pretpostavke nevinosti, proglašavanja krivaca, etiketiranja ljudi, naknadno maltretiranje žrtava zločina, kršenja ne samo novinarske etike već mnogo opasnije osnovnih vrednosti i garantovanja ljudskih prava jesu situacije u kojima bi i sami mediji trebalo glasnije da osude.

U prethodnim diskusijama smo čuli primer stravičnog zločina u Ivanči od pre nekoliko dana koji jeste primer medijskog kršenja ljudskih prava i svih etičkih normi. U vestima o zločinu smo čitali da je za tragediju odgovorna javnost i nepoznata devojka čiji su podaci u pojedinim tabloidima iznošeni, da je porodica prokleta. Čitali smo o genu zla, o navodnim istorijskim događajima koji su doveli do tragedije. Konstantno podilaženje demagogiji, populizmu, senzacionalizam za koji su odgovorni političari, intelektualna elita, nevladin sektor i sami mediji, posebno u medijskoj sferi je višestruko opasno i važno sa dugotrajnim posledicama, za koje nisam sigurna da smo kao društvo potpuno svesni kolike su. Kršenje pretpostavke nevinosti, proglašavanja krivaca, etiketiranja ljudi, naknadno maltretiranje žrtava zločina, kršenja ne samo novinarske etike već mnogo opasnije osnovnih vrednosti i garantovanja ljudskih prava jesu situacije u kojima bi i sami mediji trebalo glasnije da osude.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mada smatram da o medijskim slobodama je uvek zgodno razgovarati, ovaj trenutak je u nekoliko značajan za mene i moju organizaciju, jer se na medijskoj sceni dešavaju neki vrlo opasni procesi koji se tiču aktuelnih događanja u Vojvodini. Meni je žao, a očekivao sam da će možda neko od mojih prethodnika ukazati na te medijske procese ili ih bar naznačiti, ali osim dragocenih teorijskih uvida i te čuvene rasprave o regionalnim javnim servisima, nismo nešto mnogo čuli o tome. Mi smo u nedelju izdali saopštenje u kome smo upozorili da se dešava vrlo opasna medijska praksa u izveštavanju o događajima u Vojvodini koji nisu samo predmet ugrožavanja medijskih sloboda, niti demokratizacije društva, nego da mogu da prouzrokuju i ugrožavanje bezbebednosti građana i proizvodnje vrlo opasne krize. Samo bih pre nego što krenem na konkretne slučajeve, u nadi da neću spustiti nivo ove rasprave, ukazao da je svakako dobro što predstavnici političkih stranaka se bore za medijske slobode, ali je činjenica da u poslednjih 20 godina uglavnom oni političari koji se nalaze u opoziciji se veoma strasno zalažu za medijske slobode. Dok to veoma retko rade u onim trenucima kada se nalaze u poziciji vlasti.

Posebno je opasno kad poluge kontrole nad medijima dođu u ruke onima koji žive od proizvođenja krize i proizvodnje neprijatelja.

Dobro je što su spomenuta dva zakona, taj Šešelj – Vučićev zakon iz 1998. godine i ovaj iz 2009. godine, mada nisam sklon da ta dva zakona upoređujem, jer ako ni po čemu drugom po posledicama su dramatično različiti. Bilo bi dobro da one stranke koje su glasale za taj zakon iz 2009. godine jednostavno kažu da su pogrešile i da se ograde od tog zakona, mada on nije ostavio tako dramatične posledice kao onaj zakon iz 1998. godine i nikako ne predstavlja neku vododelnicu u našem medijskom životu. Za razliku od izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o kontroli i pritiscima na medije, koji jeste jedan izuzetno značajan dokument i koji nam govori o jasnom, veoma preciznom i konkretnom mehanizmu pritiska i kontrole nad medijima. O tome zašto zapravo političari kad se nalaze u opoziciji kukaju na medijske slobode. Zato što jednostavno kad neko dođe na vlast iste te kontrole poluge medija samo preuzme, a mi smo svedoci i jasno je da ljudi koji su činili prethodnu vlast mogu da kažu da postoji u sadašnjem trenutku mnogo opasnije i gore tendencije ugrožavanja medijskih sloboda nego u periodu dok su bili na vlasti, to svakako nije način da se skine breme odgovornosti. Posebno je opasno kad poluge kontrole nad medijima dođu u ruke onima koji žive od proizvođenja krize i proizvodnje neprijatelja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne znam koliko ja mogu da se umešam u ovaj razgovor jer stvarno nisam kompetentan. Možda bi bilo od neke koristi da vam predočim sa kojim etičkim pitanjima se suočavaju ljudi koji se bave umetnošću. Možda je to nešto slično. Moram da kažem da od 1987. godine nisam kupio novine. Na to me je naterao prljavi slučaj u Politici Žike Minovića poznat kao humoreska Gojko i Savle, svi znate o čemu govorim. Cela ta stvar je bila do te mere mučna da sam jednostavno prestao da kupujem štampu. Do tada sam je gutao, svako veče sam ispred Narodnog pozorišta kod kolportera koji se zvao Spasa kupovao sutrašnje novine. Bio sam prosto navučen na novine, a od tog trenutka sam se prosto skinuo sa štampe. Doduše, to mi nije uspelo sa TV, pa sam i dalje se trovao, možda žešće. Nisam se zaustavio kod kioska da kupim novine od 1987. godine. Lažem, jedanput sam to učinio 1994. godine kad je u Novostima Anđelko Dragojević objavio onu čuvenu prevaru sa reprodukcijom slike Uroša Predića „Siroče na majčinom grobu“ iz 1888. godine, koju je pokušao da proturi kao fotografiju srpskog dečaka iz Kelana kod Srebrenice kome su Muslimani pobili čitavu porodicu. Bilo je to do te mere bezočno krivotvorenje da sam glavnom junaku mog poslednjeg filma falsifikator dao ime Anđelko. To je bio jedan jedini put da sam za ovih četvrt veka kupio novine.

Nekoliko puta sam u svojim kolumnama pomenuo činjenicu da u umetnosti možemo slobodno radvojiti umetnički proizvod od njegovog autora. Tolika remek dela su stvorena od strane raznih pokvarenjaka, slabih karaktera i zloća, a da se u njima ne može primetiti ni trunka loših osobina njihovih tvoraca i obrnuto.

Pre izvesnog vremena sam i sam počeo da za Politiku pišem kolumne, ali ne baš kao kolega novinar, nego kao umetnik koji bi ponešto da rasvetli ustvari najviše sam sebi iz jednog posebnog ugla. Novine i dalje ne kupujem, ostalo mi je to iz onih olovnih vremena, ali evo možda mogu da vam kažem nekoliko reči o tome šta za nas koji se bavimo umetnošću znači etika. Nekoliko puta sam u svojim kolumnama pomenuo činjenicu da u umetnosti možemo slobodno radvojiti umetnički proizvod od njegovog autora. Tolika remek dela su stvorena od strane raznih pokvarenjaka, slabih karaktera i zloća, a da se u njima ne može primetiti ni trunka loših osobina njihovih tvoraca i obrnuto. Koliko li samo divnih, plemenitih i poštenih ljudi na ovom svetu nema ni trunke talenata. Bez obzira na eventualnu površnost i odsustvo samokontrole ili krajnju neodgovornost koju autor može privatno ispoljavati, unutar dela koje stvara on je prinuđen da uspostavi savršen moralni sklad. Obaveze da strogo poštuje zakone priče koju je sam izmislio, striktno sprovodi zlatna pravila ponašanja svojih likova, po svaku cenu održi stilsko jedinstvo i slično. Svaka proizvoljnost i odsustvo discipline u pridržavanju sopstvenih pravila igre biće strogo kažnjena. Reklo bi se da se konstrukcije jednog umetničkog dela, estetika i etika, ne samo dodiruju nego i mešaju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nesporno je, a danas smo to čuli više puta, da je odgovornost medija nesporna. Tako bi trebalo da bude u svakom društvu, pa i u ovoj mladoj demokratiji, kakva je u Srbiji. Da li su svi mediji u svim prilikama, kao što je i kolega naveo niz primera, izveštavali objektivno, nepristrasno, u traganju za istinom? Može se reći čak i za one sa nacionalnom frekvencijom da nije tako. Opravdano se postavlja pitanje – zašto? Sloboda medija za koju se zalažemo trebalo bi prvo da proizvodi slobodu za novinare, jer ako nema slobode za novinare kako ćemo onda tražiti od njih da budu nezavisni, nepristrasni i da tragaju za istinom? Opet se vraćamo na primer nacrta zakona o javnom informisanju i medijima. Predlagači zakona zalažu se u ovom nacrtu za potpunu privatizaciju lokalnih i regionalnih medija. Da li znamo kolika je zapravo sloboda novinara u tim privatnim medijima?

U Sindikatu novinara Srbije imali smo priliku da se više puta suočimo sa tim, jer novinari u privatnim medijima ne smeju ni da pomisle na sindikalno organizovanje.

U Sindikatu novinara Srbije imali smo priliku da se više puta suočimo sa tim, jer novinari u privatnim medijima ne smeju ni da pomisle na sindikalno organizovanje. Strah od gubitka posla je takav da čak uopšte ne smeju ni da razgovaraju sa predstavnicima sindikata da se sindikalno organizuju. Kolika je onda njihova sloboda ako oni čak i to ne smeju? Upravo zato u Sindikatu novinara Srbije smo protiv privatizacije, jer je ona pokazala kobne posledice u svih prethodnih deset godina, a čuli smo i podatak da od svih tih 56 privatizovanih medija, samo jedan je opstao i radi svoj posao. Ostali, koji su imali nesreću da budu privatizovani, pretvoreni su u tržne centre, u zavinosti od toga ko je njihov vlasnik. Ubeđuju nas da ne postoje regionalni javni servisi u EU i u zemljama Evrope. Naravno, to nije tako. To prosto nije istina. O tome se vrlo malo govori u medijima. Ugrožavanje slobode novinara biće još veće, a sada je veliko pogotovo u malim sredinama. Tu je ugroženost novinara veća, a ono što se predlaže novim nacrtom zakona kao projektno finansiranje mislimo da će tu situacija biti još teža. Koliko god želeli da budemo uvereni u dobre namere predlagača zakona ne možemo da budemo uvereni u nezavisnost i nepristrasnost nekakvih budućih komisija koje bi trebalo da odobravaju takve projekte.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pitam se da li smo na dobar način definisali pojam? Možemo da govorimo o slobodi medija, o pritiscima kojima su mediji izloženi, uticajima, izbacivanjem iz onog koloseka u kom bi mediji trebali da budu. Mislim da je sloboda novinara, autorska sloboda novinara, u izvesnoj meri ograničena uređivačkom politikom medija u kome radi. Ako se zaposliš u NIN-u poštovaćeš uređivačku politiku NIN-a. To je neka vrsta dogovora, profesionalnog odnosa. Postoje neka pravila u kojima redakcije funkcionišu i koja poštuju. Nema apsolutne slobode novinarske. Meni bi to ličilo na anarhiju da novine mogu da pišu šta hoće i da se objavljuje šta hoće bez ikakvog reda, a iskreno govoreći, dolazeći ovamo poneo sam dve stvari za koje mislim da su važne. Jedna je nešto što se zove Kodeks novinara Srbije i praktično posle onih nekoliko redova preambule, prvi stav je istinitost izveštavanja.

Mediji imaju pravo da imaju različite uređivačke politike, ali ih kodeks novinara Srbije obavezuje, novinare i urednike, da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose i komentara, pretpostavki i nagađanja.

Imamo kodeks, neverovatno, ali novinari Srbije, bez obzira na nekoliko udruženja, imaju svoj kodeks. Uspeli su da se o tome dogovore i čak mislim da ga pre godinu dana izmene i unesu neke odredbe koje ističu nespojivost PR-a sa novinarstvom, jer se u poslednje vreme primetilo da se to nedopustivo meša. Doneo sam nešto što je izvod iz medijske strategije usvojene pre nekoliko godina, kojom je definisan javni interes u medijima. Postoje dve ozbiljne stvari koje bi trebalo da budu osnova za nešto što je nesmetani, koliko-toliko slobodan rad medija u onim okvirima koje postavlja uređivačka politika, a uređivačka politika je nešto što je sloboda vlasnika medija. Mediji imaju pravo da imaju različite uređivačke politike, ali ih kodeks novinara Srbije obavezuje, novinare i urednike, da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose i komentara, pretpostavki i nagađanja. Mislim da na ovoj odrednici pada nešto što je kvalitet profesije novinarstva i medija u Srbiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pre nego što kažem ono zbog čega sam se javio, ne mogu da ne prokomentarišem nekoliko stavova koji se kroz diskusiju sve vreme preciziraju, a odnose se na Javni servis i na mogućnost opstanka malih medija u malim sredinama. Obzirom da sam preko 20 godina proveo radeći u provinciji i baveći se društvenim aktivizmom i medijima, ne mogu da ne budem na neki način razočaran stepenom nepoznavanja i nerazumevanja od strane eminentnih beogradskih stručnjaka, pripadnika profesije, onim što se dešava u malim mestima. Prvo, ne slažem se baš, ali dajem za pravo da se misli, da u malim mestima je lošije stanje. Mislim drugačije, ali dobro, prihvatam i razumem takav stav, nije sporno. Mislim da nema apsolutnog poznavanja oko toga šta tamo stvarno jeste problem. Sada u Srbiji imamo nekoliko stotina radio stanica sa dozvolama i 88, čini mi se, TV stanica, lokalnih plus ovih regionalnih, potom pokrajinski i u Beogradu šta već ima. To je skoro ista brojka kao i 90-tih godina, tu se ništa nije promenilo, samo što su dobili dozvole i što su dobili namete. Upravo u tim nametima koji su došli, a ja namerno koristim taj esnafski termin, jeste i ključ poraza lokalnih medija.

Mi smo pod deregulacijom podrazumevali otprilike stanje da se pogase mali mediji, da se izvrši jedna vrsta majorizacije Srbije u licu Javnog servisa, dva ili tri nebitno, ili regionalnih u nekom krajnjem slučaju.

Doktorska disartacija koju sam odbranio pre šest godina na Fakultetu političkih nauka glasila je – Razvojni aspekti privatizacije mas medija. Tada sam tvrdio u ishodištu rada da će privatizacija porazno da deluje na medije i one koji su privatizovani, naročito na male, na beogradske i ne toliko, i da to neće dati nikakav doprinos, odnosno daće loš doprinos razvoju, demokratizaciji i napretku društva u celini. U malim sredinama, kao što je malo čas kolega iz Niša to i rekao, bili su bastioni razvoja društva, neću da kažem nekih demokratskih, ovakvih ili onakvih promena, ali razvoja društva u svakom slučaju tokom 90- tih godina i to je trebalo nastaviti 2000. godine. Nije se desilo. Mi smo pod deregulacijom podrazumevali otprilike stanje da se pogase mali mediji, da se izvrši jedna vrsta majorizacije Srbije u licu Javnog servisa, dva ili tri nebitno, ili regionalnih u nekom krajnjem slučaju. Da imamo jedno lakše baratanje sa medijskim sistemom Srbije i sa stanovišta međunarodnog komuniciranja, nacionalnog komuniciranja, političkog komuniciranja, pa i privrednog komuniciranja prvenstveno kroz oglasne, marketinške i PR aktivnosti. Mene sve podseća i sve mi liči ovih godina na to.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što mi se čini da je na ovoj diskusiji jako dobro to je da smo odlično dijagnostifikovali stanje, počev od zaista izvrsnog razumevanja koje je Jovanka na početku dala i zaključka da će biti sve gore. Tu se slažemo u potpunosti, što i jeste razlog zbog čega sve ovo može da bude pomalo i zanimljivo. Delim skepsu profesora Božovića, ako sam dobro razumeo da ništa naročito mi ne možemo ni da uradimo, što celu stvar čini još zanimljivijom i izazovnijom da se čovek time pozabavi. Slika ovakva kakva je ovde data je prilično realna, ali čini mi se da uopšte nismo čuli ništa o mogućim rešenjima i popravci te slike. Pretpostavljam da je to zato što nam se svima zajedno, priznali to ili ne, čini da nekog ozbiljnijeg rešenja i nema. Što ne znači da ne treba pokušati da se uradi sve što je moguće da se stvar popravi, ali zaista moja skepsa je veoma velika iz svih ovih razloga, iz ekonomskih koje smo ovde čuli, političkih, na koje nam je kolega Sejdinović dodatno ukazao, jer meni se čini da situacija što se tiče tog političkog pritiska konstantno raste. Nije bilo savršeno naravno u prethodnoj vladi, ali čini mi se da je sada taj proces negde nastavio da se razvija.

Mislim da novinari, urednici i ljudi koji se bave ovim poslom imaju dužnost da se za tu slobodu maksimalno bore i isto tako da imaju dužnost da se pridržavaju sopstvene odgovornosti.

Mislim da je ključno ono što smo takođe rekli, kod nas nema ni slobode ni odgovornosti. Ono pitanje da li je starija kokoška ili jaje se naravno uvek postavlja. Mislim da novinari, urednici i ljudi koji se bave ovim poslom imaju dužnost da se za tu slobodu maksimalno bore i isto tako da imaju dužnost da se pridržavaju sopstvene odgovornosti. U tom smislu sam hteo da skrenem pažnju, postoji nekoliko kodeksa. Kodeks elektronskih medija, on je negde krajem 90-tih usvojen koliko se sećam. Postoji zajednički kodeks dva, tri vodeća udruženja novinara koji su tu i koje je prihvatila i asocijacija medija. Taj kodeks je osnova rada komisije za žalbu Saveta za štampu, čiji sam ja član i to je jedna grupa ljudi koji predstavljaju sva ta razna udruženja koja su tu uključena plus tzv. predstavnici civilnog sektora. Jednom mesečno se reaguje na predstavke i žalbe na osnovu kodeksa.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pozdravio bih uvodna izlaganja, koja su bili vrlo iscrpna. Zamolio bih gospođu Matić, ukoliko je moguće, da nam mejlom pošalje njeno izlaganje i analizu, jer mislim da je sveobuhvatno i da može da se koristi za neke buduće orjentacije. Javio sam se povodom dve stvari koje su se čule u uvodnom izlaganju. Prva, da je trenutno strahovita borba za opstanak medija i druga, da je u toku preraspodela političke kontrole nad medijima. Što se tiče strahovite borbe za opstanak medija potpuno ste u pravu, jer imamo dve vrste medija. Jednu koju su stvarale lokalne samouprave i država radi zadovoljenja javnog interesa iz oblasti informisanja iz važećih zakona i ti mediji su stvarani unazad 30, 40 godina, imali su svoju funkciju i razvijali se. Druga grupa medija su mediji koji su nastali 90-tih godina, privatni mediji, kao što ste rekli, koji su pokretani bez biznis plana, bez održivog ekonomskog opstanka, a od 2000. godine nema nijednog medija. U toj borbi smo došli u situaciju da imamo polarizaciju između novinara i profesije koji su u jednim i drugim medijima. Ta polarizacija traje dosta dugo i često se koriste termini zavisni i nezavisni mediji.

Tačno je da država ne može da izdržava 1000 medija, da tržište takvo kakvo jeste sa skromnim marketinškim budžetom koji će biti sve manji ne obezbeđuje opstanak ni privatnih medija.

Ne poznajem u novinarstvu pojam ni zavisnog ni nezavinosnog novinarstva, već samo profesionalnog i manje profesionalnog. Ta borba, u početku stidljiva, iz dana u dan je sve veća, da bi ovih dana eskalirala upravo pripremom seta medijskih zakona, jer se radi o opstanku, koja će opcija preživeti. Tačno je da država ne može da izdržava 1000 medija, da tržište takvo kakvo jeste sa skromnim marketinškim budžetom koji će biti sve manji ne obezbeđuje opstanak ni privatnih medija. Treba naći prostor i za jedne i druge. Umesto da u ime profesije se udružujemo, mi koristimo novonastalu situaciju da jedni druge napadamo i da urušavamo sami sebi iznutra profesiju i ono zbog čega smo tu gde jesmo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću vrlo kratko kao predsednica Skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje da vam dam nekoliko informacija o ulozi Parlamenta u onom što je pokušaj medijske reforme koja je trenutno na javnoj raspravi kad su u pitanju zakoni iz ove oblasti. Mi smo imali dve, po mom mišljenju, vrlo značajne rasprave, javna slušanja u okviru Odbora za kulturu i medije. Prva je bila u vezi sa medijskim slobodama i ona je protekla u jednoj vrsti ozbiljne rasprave o slobodi medija i pravu na privatnost i na druga ljudska prva, zaštitu ljudskih prava nosilaca javnih funkcija. Druga rasprava o nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima je protekla sa veoma velikom količinom strasti koju ni ja nisam očekivala, ali koja je pokazala da su u pitanju vrlo značajne teme, u jednoj vrsti sukoba između nekoliko vrlo legitimnih iskazanih interesa i potreba. Od želje predstavnika pokrajine, lokalnih zajednica i nacionalnih manjina da zadrže prvo na osnivanje medija, od opravdanog straha zaposlenih u medijima od privatizacije i gubitka posla, interesa vlasnika medija, takođe legitimnog i potrebe da se stvori jedna stabilna zakonska regulativa koja će omogućiti konkurenciju u oblasti medija. Kada kažem konkurencija mislim na konkurenciju u oblasti medijskog kapitala i u oblasti informisanja, pošto je to po mom mišljenju jedan ideal koji treba omogućiti i stvoriti uslove zakonima da se ta konkurencija omogući.

Rasprava koju smo mi imali u Odboru jeste pokazala da se neka suštinska pitanja nisu rešena i da zapravo ne da ne postoji konsenzus, nego ne postoji ni većina u Parlamentu još uvek koja bi sve te predloge u ovom trenutku usvojila.

Slažem se sa jednim od prethodnih govornika da je biti u opoziciji predstavnik političke stranke i boriti se za slobodu medija, ima svoje prednosti. Sada sam opozicioni predsednik Odbora za kulturu i informisanje i mislim da ne treba zanemariti ulogu Parlamenta u ovom procesu. Nisam bila tu od početka i ne znam kako ste došli do zaključka da je stvar nemoguća, ali mislim da ne treba odustati od potrebe da se taj zakonski okvir definiše. Rasprava koju smo mi imali u Odboru jeste pokazala da se neka suštinska pitanja nisu rešena i da zapravo ne da ne postoji konsenzus, nego ne postoji ni većina u Parlamentu još uvek koja bi sve te predloge u ovom trenutku usvojila. Mislim da je to zbog toga što ove grupacije koje sam navela nisu dobro jedni druge razumeli, nisu se ti argumenti i detalji o tome kakvi su sve modeli mogući, dobro raspravili. Mi ćemo kao Odbor i poslanici omogućiti i dalje da se ta rasprava ne završi, već da se razvije na jedan detaljniji i ozbiljniji način.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dajem sebi slobodu da u ime Medijske koalicije se čuje i neka druga strana u ovoj raspravi. Nije mi palo na pamet da će rasprava o medijskim slobodama da se pretvori u raspravu o regionalnim javnim servisima, iz prostog razloga jer je iza nas jedna duga i burna javna rasprava o ovom zakonu, koja je bila po više gradova. Recimo u Nišu su čak učestvovali i pripadnici Kik boks kluba u javnoj raspravi. Hteo sam da kažem da pozdravljamo uključivanje zaposlenih u medijima i drago nam je da su se oni uključili u javnu raspravu. Doduše pre toga je nekoliko godina trajala javna rasprava o medijskoj strategiji, o potrebi reforme medijskog sektora u kojoj su se novinarska i medijska udruženja složila oko osnovnih principa i stvorila organizaciju koja se zove Medijska koalicija.

Zakon o javnom informisanju uopšte se ne bavi temom regionalnih javnih servisa. Time će se baviti zakon o elektronskim medijima koji je u pripremi.

Rekao bih da je proizvod naših zajedničkih stavova interes građana i mogao bi da se svede u dva stava, a to je izlazak države iz medija i finansiranje javnog interesa. To je proizvod ne samo konsultacija sa ekspertima stranim i domaćim, nego i proizvod istraživanja medijske scene, a između ostalog i Jovanka Matić je učestvovala u tome. Zakon o javnim preduzećima koji je na snazi ne predviđa postojanje javnih preduzeća u oblasti informisanja. Zakon o javnom informisanju uopšte se ne bavi temom regionalnih javnih servisa. Time će se baviti zakon o elektronskim medijima koji je u pripremi. Opet mi je žao što je ova rasprava o jednoj bitnoj temi skrenula u razgovor o stvarima koje će tek biti u javnoj raspravi u zakonu o elektronskim medijima. Hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Rešenja naravno ima, ali neće doći brzo. Ono što nas je dovelo u problem jeste tranzicija medijskog sistema koja je počela, a koja se odvija jako nekoherentno, sa lošim rešenjima. To samo govori da mi tu tranziciju moramo da nastavimo, da su potrebne nove reforme medijskog sektora. Na kraju se sve svodi na pitanje ekonomije i razumem ovaj sukob između pogrešno nazvano pristalica privatizacije i protiv privatizacije. Ustvari je to sukob između jednostrano posmatranih dobrih i loših strana jednog i drugog rešenja. Stano govorimo o tome, državne subvencije će obezbediti stabilnost, a ne govorimo da je to mogućnost političkog uticaja, koji takođe niko ne želi. Rešenje će biti u novim medijskim reformama i mi moramo transformisati svoj medijski sistem tako da omogući tu ekonomsku samoodrživost medija, a time i preduslov za uređivačku slobodu i nemogućnost političke kontrole.

U celom medijskom sistemu našem postoji jedna veoma mala grupa novinara kojoj nije stalo do etike i koja smatra da je novinarstvo samo dobro izabran i pogodan način da se obogati.

U celom medijskom sistemu našem postoji jedna veoma mala grupa novinara kojoj nije stalo do etike i koja smatra da je novinarstvo samo dobro izabran i pogodan način da se obogati. To je jedna ista grupa novinara koja je počela sa onim Nacionalom i išla kroz sve moguće tabloide, Kurir, Pres, Informer, itd. To je jedna grupa ljudi koja privlači neke nove mlade ljude. To je vrlo mala i ograničena grupa. Ostali novinari imaju svest o etičkim stranama profesije i oni kad se neetički ponašaju, oni se ponašaju ne zato što misle da tako treba nego što su prisiljeni da se tako ponašaju. Produžetak reformi će doneti rešenje, ali nažalost u doglednoj budućnosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bilo je zadovoljstvo slušati sve učesnike. Mi nismo ni verovali da ćemo jednom debatom rešiti ovako krupno pitanje, ali uvek je važno postaviti pitanje. Ovde je bilo reči o tome da li kriza utiče na etiku, moral. Ne znam koliko se sećate zašto je spaljen Đordano Bruno 1600. godine?  Zato što nije hteo da se odrekne jedne informacije do koje je došao, a ta informacija je da je svet beskonačan. Da ima jako mnogo galaksija, što crkva nije prihvatala. Njemu je nuđeno da se samoodrekne i da ostane živ. Njegova argumentacija je jako zanimljiva. Kaže: evo što se tiče moje ličnosti, radite sa njom šta hoćete, klevećite me, prikazujete me na razne načine, uzmite mi imovinu, ali ovo vam jednostavno ne mogu dati; ja ne volim muke, nisam heroj, ali ne mogu da vam dam, jer to pripada čovečanstvu. Spalili su ga na Španskim stepenicama u Rimu gde danas turisti dolaze sa zadovoljstvom, zaboravljajući to.

To da ne razumemo politički pluralizam govori da je najvažnija stvar kod nas obračun, osvetiti se, satrti protivnika, biti sam na sceni, nema niko drugi. Svest o političkom pluralizmu, o dostojanstvu opozicije, o saradnji, to ne postoji. Ista je stvar sa tržištem.

Postoji kriza. U krizi većina ljudi popusti, jer nije lako. Pitanje egzistencije i svega. Uvek se nađe izvestan broj ljudi koji izdrže. Posle kad prođe kriza svi se pozivaju na te ljude, slave ih kao heroje, baš nije bilo lepo što su one spalili, ali mi smo nekako preživeli. Sada imamo stanje u koje smo bačeni. Nismo mi izvojevali nikakvu demokratsku revoluciju. Ja se javno odričem tog čina da sam uveo višepartijski sistem, iako je to bila prva partija koja je pored monopola komunističke partije osnovana. Pao je Berlinski zid, jake svetske sile, usmereno je sve, pošto je jedan projekat kompromitovan pao, socijalistički. Svi će sada imati samo dve vrednosti, politički pluralizam i slobodno tržište. Mi za to nismo bili spremni. To da ne razumemo politički pluralizam govori da je najvažnija stvar kod nas obračun, osvetiti se, satrti protivnika, biti sam na sceni, nema niko drugi. Svest o političkom pluralizmu, o dostojanstvu opozicije, o saradnji, to ne postoji. Ista je stvar sa tržištem.

Opširnije >>>