za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"SOCIJALNA CENA RESTRUKTURIRANJA JAVNIH PREDUZEĆA"
Pretraga
Verzija za štampu

Direktorka Centra za visoke političke studije Kori Udovički ocenila je na debati "Socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća" da država Srbija nema institucije koje bi mogle da provedu restrukturiranje privrede, koju su oraganizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija 15. maja 2013. godine.

"Srbija nije izgradila kapacitete institucija koje bi mogle da provedu restrukturiranje i to nije urađeno do sada. Te institucije se dugo grade i to me brine", rekla je Udovički na skupu "Socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća", koji je organizovala Fondacija Centar za demokratiju.

Udovički je ocenila da će se restrukturiranje najvećeg broja preduzeća koja su na listi "najverovatnije završiti likvidacijom".

Predstavica Privredne komore Srbije Slobodanka Džinović-Kojić je rekla da bi prema misljenju PKS, od 175 preduzeća na listi za restrukturiranje "trebalo osposobiti desetak", do kraja juna naredne godine kada ističe rok za završetak restrukturiranja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moram da priznam da kada smo ovu temu pomenuli, ovako malo rogobatno formulisali, postavlja se za mnoge pitanje o čemu ćemo mi upravo u ovom trenutku sve raspravljati. Kad sam malo počeo o tome da razmišljam zaključio sam da je to jedna prastara tema. Nije to ništa novo. Mi raspravljamo o privatnom i javnom. To je odnos dva lica koje dominira od Francuske revolucije do danas. U Francuskoj revoluciji su to jasno razgradili i odvojili, pa je postojao građanin, koji je imao određene političke obaveze i prava da glasa i da ga glasaju, da ide u vojsku i donosi odluke i da učestvuje u debatama i bužua, tržišni privatni čovek koji izlazi na pijacu, prodaje svoje proizvode i ima svoje privatne interese, koji su odvojeni od onog što je javno. To je na neki način formulisano deklaracijom i smatralo se bitnim. Ono što mi je palo na pamet jeste da mi danas vrlo lako za jednu stvar koja je tekuća kažemo da je večna, tako je bilo oduvek i tako mora biti. Nije tako bilo.

Došlo je do ekonomskih revolucija, do pojava građanina, privatnika i ova privatna sfera je granula, da bismo danas došli do toga da kažemo da ništa osim profita ne postoji.

Onaj ko se malo bavi istorijom zna da nije istina da su sve privrede bile profitne. Ne treba mnogo znanja, pa pogledati ceo srednji vek i videti da je on živeo bez veličanja profita kao takvog, a da ne govorim o drugim. Došlo je do ekonomskih revolucija, do pojava građanina, privatnika i ova privatna sfera je granula, da bismo danas došli do toga da kažemo da ništa osim profita ne postoji. Ne postoji nijedna jedina vrednost u društvu koja se sa tim može meriti. Mnogi su spremni da daju i život da odbrane profit. Došao je i iznad života. To je poslednja konsekvenca neoliberalne ekonomije. Videli smo, iako mnogi kod nas i uporno istrajavaju u drugom ubeđenju, da je to navodno najzad nađeni večni i najpametniji oblik privređivanja i odnosa ljudi na tržištu i u društvu. Jasno je da je to diskutabilno i tu postoje problemi. U sudaru javnog i privatnog, danas javno strada i to nije nikakva tajna, to je logika cele tzv. tranzicije i to se završilo. Postavilo se pitanje socijalnih konsekvenci, jer čovek nije samo ekonomsko biće, on je i političko biće. To znači da živi u društvu, nekom pripada, da su po toj pripadnosti podeljeni, imaju različite interese. Postoji nešto što zajednica kojoj on želi da pripada, njegova politička zajednica, od njega očekuje. Solidarnost, brigu da ne dozvoli da umre i nestane i bude potpuno ponižen, porobljen.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Postoji nekoliko poruka koje nastojim da pošaljem u javnost Srbije koje mislim da su izuzetno važne za ovaj istorijski trenutak u kome se nalazimo iz ekonomskog ugla. Da naglasim, pošto smo svi skoncentrisani na neke druge aspekte ovog istorijskog trenutka, mislim da je važno da budemo svesni da Srbija mora neke svoje prakse uskoro da promeni ili da se suoči sa velikom ekonomskom krizom u ne tako dalekoj budućnosti. Počnimo od toga da malo predstavim cenu, a pre nego što uđem u cenu, samo da razjasnimo jedno metodološko pitanje. Mislim da debata neće moći tako da se uredi ukoliko nemamo neke termine i koncepte vrlo jasne, inače se nećemo razumeti. Postoje dva krupna sektora, još uvek u državnim rukama, dva tipa preduzeća. Jedno su ono što ekonomisti i zakon zovu javna preduzeća i ona se u velikoj meri, mada ne u potpunosti, pružaju neke fundamentalne funkcije kao što je proizvodnja električne energije, telekomunikacije, javna-komunalna preduzeća. To su neke fundamentalne funkcije koje zapravo nisu rađene iz privatnog vlasništva do pre dvadesetak godina i koje imaju izuzetnu društvenu i privrednu važnost i uređena su posebnim zakonom.

Povod za današnji razgovor jeste izmena Zakona o privatizaciji koji je dao rok da se završi sa restrukturiranjem onih preduzeća koja su danas u nadležnosti Agencije za privatizaciju i koja su zapravo najčešće još uvek u društvenom vlasništvu.

Možemo o javnim preduzećima i njihovoj privatizaciji i restrukturiranju da govorimo. Radi se opet i na njihovoj depolitizaciji. Povod za današnji razgovor jeste izmena Zakona o privatizaciji koji je dao rok da se završi sa restrukturiranjem onih preduzeća koja su danas u nadležnosti Agencije za privatizaciju i koja su zapravo najčešće još uvek u društvenom vlasništvu. Ima tu i državnog i javnog, obično se ne misli na njih kad se govori o javnim preduzećima. Ta preduzeća se opet dele na ona koja su u restrukturiranju i na ona koja nisu u restrukturiranju, ali su u pripremi za privatizaciju. U mojim uvodnim izlaganjima ću se fokusirati na to, jer imamo deset minuta, ali možemo da se vratimo na temu privatizacije kad je reč o javnim preduzećima koja su tu da štite neki fundamentalni javni interes.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako je ključna reč „počeće“ onda bih rekao da mi počinjemo bar 12 godina kasnije nego što smo ovu temu ozbiljno trebali da postavimo, politički i šire društveno. Znali smo da će socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća, ne samo javnih nego i ovih drugih koji su bili u državnom vlasništvu, da košta. U međuvremenu smo dobili i značajna sredstva na ovaj ili onaj način iz sveta. Kao društvo stajali smo mnogo bolje u tom materijalno-finansijskom donosu onda nego sada, mogli smo mnogo lakše da podnesemo tu socijalnu cenu. Mnogo smo lakše mogli da prebrodimo teškoće do kojih je svakako trebalo u određenoj meri da dođe. Treba odmah odvojiti jednu stvar. Dolazimo do toga da ćemo možda da prodajemo i neka javna preduzeća koja ne bi trebalo i koje druge države ne prodaju, jer smatraju da je to neka opšte značajna stvar, poput energetike i poput nekih drugih stvari. Mi smo zajedno u jednu torbu stavili i preduzeća koja su bila državna, društvena i ova javna. Ogromna sredstva su se odlivala za nefunkcionisanje ili loše funkcionisanje tih preduzeća. Jasno je, javna preduzeća mogu da efikasija, sa manjim brojem zaposlenih, da daju bolje rezultate, da više i sami štede, da ne budu tako veliki rasponi između plata zaposlenih u javih preduzećima ili ne privatizovanim državnim u odnosu na realnu privredu.

Kroz sve ove godine, a to je bar tih 12 ili više godina od kako smo krenuli u ozbiljije demokratske promene, praktično realna privreda nosi uglavnom teret neefikasnosti ovog drugog dela vlasništva.

Kroz sve ove godine, a to je bar tih 12 ili više godina od kako smo krenuli u ozbiljije demokratske promene, praktično realna privreda nosi uglavnom teret neefikasnosti ovog drugog dela vlasništva. Pre svega se krenulo vrlo pogrešno. Pre desetak godina nam je u poseti Uniji poslodavaca bio gospodin Vaclav Klaus, značajan čovek za češku privredu i značajan političar u Češkoj. Radilo se i mi smo ga zvali da on da svoje viđenje privatizacije u Češkoj. Onda je rekao: „Smatram da ste ovde u prednosti u odnosu na nas Čehe, jer kod nas kad smo krenuli u privatizaciju ništa nije bilo privatno. Ni prodavac novina nije bio privatan, sve je bilo državno. Vi imate kontinuitet da vam je zanatstvo, poljoprivreda bila praktično svo vreme privatna, ne računajući pokušaje pravljenja zadruga tamo 40-tih godina“. Smatrao je da ćemo mi mnogo lakše. Imali smo iskustva svih zemalja koje su prošle proces privatizacije, tako da smo mogli videti gde su pogrešili Mađari, gde Rusi, gde Česi, pa je on rekao neke stvari koje smatra da su pogrešili.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Iskoristiću priliku da u par minuta iznesem viđenje oko restrukturiranja realnog sektora. Taj proces u Srbiji traje već 17 godina. Ne treba ići po pitanju restrukturiranja daleko u neke druge zemlje i neke druge kontinente, dovoljno je samo pogledati šta se dešavalo po pitanju restrukturiranja u realnom sektoru i izvući iskustva i na osnovu toga doneti političke i druge odluke vezane za restrukturiranje javnog sektora. Restrukturiranje realnog sektora započeto je 90-tih godina prošlog veka. Bez obzira u kojim oblicima, zakonskim i nekim drugim, i bez obzira ko je bio na vlasti taj proces restrukturiranja je proizveo katastrofalne posledice što za rezultat ima ovo naše izglanje ovde da industrije uopšte i nema. Ako se sećate, restrukturiranje je imalo neke poklamovane ciljeve, ono nije uvedeno iz nekog besa. Tadašnja vlada je rekla da preduzeća koja će biti obuhvaćena procesom restrukturiranja su strateška preduzeća pre svega, koja imaju nacionalni ili regionalni značaj i koja zapošljavaju veliki broj radnika, a koja imaju određene probleme vezano za svoja dugovanja. To je bilo 1996. godine. Kriterijumi su bili tada prihvatljivi, računalo se da će taj proces ići pozitivnim pravcem. Sve se kod nas nekako izvrne u neku negativnost.

Šta mi ustvari radimo da tu 2014. dočekamo sa potpuno jasnom situacijom, ovo smo spasili i ovo smo preduzimali, ovde smo vodili takve i takve aktivnosti i nešto smo uspeli i nešto nismo?

Desilo se da su rukovodstva u tim preduzećima shvatila da su postali beli medvedi srpske ekonomije. Nisu morali da uplaćuju razne dažbine državi i nijedna banka, niti bilo koji poverilac nije mogao da nalati svoja potraživanja. Za ta preduzeća vezuju se najveće korupcionaške afere u prethodih 15-20 godina. Na čelu tih preduzeća u visokom procentu su bili ljudi koji su dolazili iz struktura vlasti, tj iz određenih političkih partija dok su god ta preduzeća bila vitalna i dok god je imalo šta da se krade i šta da se rasparčava. Zbog takvog ponašanja došli smo do jedne druge konstatacije, a to je da je broj tih preduzeća i ta lista preduzeća ustvari bila svojevrsna lista preduzeća za odstrel i ubijanje srpske industrije i ekonomije. Sada čujemo najavu od Vlade RS da taj proces restrukturiranja treba da bude završen u junu 2014. Ne znam šta će od tog trenutka neko da radi i da li je to vlast ili je to svet privrede, sindikati. Šta mi ustvari radimo da tu 2014. dočekamo sa potpuno jasnom situacijom, ovo smo spasili i ovo smo preduzimali, ovde smo vodili takve i takve aktivnosti i nešto smo uspeli i nešto nismo? Očigledno da taj proces je prilično tajnovit i ne znamo ko će tu da preživi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Generalni sam sekretar Konfederacije slobodnih sindikata, sindikalne centrale reprezentativne na nivou Republike, koja upravo predstavlja velike državne sisteme, javna preduzeća i javni sektor. Imamo preko 180.000 zaposlenih i predstavljamo ih. Hvala vam što ste nas pozvali kao reprezentativnog predstavnika koji treba da odgovara upravo na ova pitanja. Prethodnici su već naveli neke teme i pitanja koja su vrlo kompleksna i sama tema koja je ovde postavljena kao socijalna cena restrukturiranja se svodi samo na socijalni aspekt restrukturiranja i privatizacije javnog sektora. Cela tema je vrlo problematična sa stanovišta politike i strateškog razvoja jedne države. Mi to vrlo dobro znamo, pre svega, zato što javna preduzeća za sve države predstavljaju neke strateške sektore kao što su energetika, telekomunikacije, raspolaganje vodama. Ako hoćemo objektivni da budemo u svemu onom što se do sada uradilo jeste to da je pogrešan koncept društvenih reformi i privatizacije doveo u ovu situaciju u kojoj se danas nalazimo, da nemamo drugog izlaza osim privatizacije ovog što je preostalo.

Treba da se zapitamo i da analiziramo unazad šta se sve postiglo od 2000. do danas i da li još postoji neki prostor da ne privatizujemo i ovo malo nekih strateških stvari koje su ostale?

Zašto je to tako? Treba da se zapitamo i da analiziramo unazad šta se sve postiglo od 2000. do danas i da li još postoji neki prostor da ne privatizujemo i ovo malo nekih strateških stvari koje su ostale? Meni je drago da je Kori Udovički priznala da je neoliberalni pristup koji su zastupali 2000. godine bio pogrešan u odnosu na energetski sektor. Inače sam iz Elektroprivrede došao u Konfederaciju slobodnih sindikata i tada smo još pričali o lošim privatizacijama i efektima koje su druge zemlje koje su prošle sve to imale, ali iz nekih razloga išlo se na taj neoliberalni koncept brze privatizacije. Uspeli smo to da sprečimo i mislim da smo bili u pravu. Nisam siguran da ni nova vlast neće biti primorana da tu privatizaciju sprovede i sprovode neke stvari danas. Ono što bih hteo da naglasim jeste da od samog početka društvenih reformi bio je nedostatak socijalnog dijaloga i socijalno odgovorne politike. To se ništa nije promenilo. I danas ne postoji socijalni dijalog, ne uvažavaju se socijalni partneri. Nova vlast to ne radi, videli smo da je to pogrešno, videli smo da je to imalo loše rezultate. Ne znam zašto ponovo dolazimo u istu poziciju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Očekivao sam da ćemo govoriti generalno o učešću države u investiranju u privredne delatnosti, ali sa druge strane verovatno da bi to bilo previše ambiciozno i sviđa mi se ova ideja da stavimo poentu na ovih 150 preduzeća koja su u restrukturiranju, a koja po mom mišljenju troše novac ili imovinu, i jedno i drugo ustvari i nemaju nikakve šanse da opstanu ako se radikalne promene ne urade. Podsetio bih vas da je kod donošenja Zakona o privatizaciji bilo zabranjeno ili odloženo ili neko vreme zabranjeno restrukturiranje. Podsećam vas da je u zakonu pisalo da onaj ko kupi kapital koji je do tada bio društveni, 2-3 godine, a negde čak i duže, agencija je ugovarala, da ne sme da se promeni delatnost, ne sme da se proda imovina i kupi druga, da ograničeno se zadužuju. Taj jadni vlasnik je ustvari morao biti pomalo lukav. Ne služi za opšte dobro privatizacija, tako da je ovo tačno što gospodin Atanacković kaže da su neki tipovali na to i dobar deo privatizacije je zato i upropašten.

Da li je restrukturiranje što su oslobođeni poreza? To je suprotno restrukturiranju, nekom olakšati da još lošije može da posluje.

Bila je perfektna šansa u to vreme da opravimo baš metalni sektor, pa deo hemijskog sektora i neke druge sektore, zato što su oni najviše stradali zbog zabrane izvoza u doba kad smo bili potpuno isključeni od ostalog sveta. Izuzetno važno je bilo njima dodati nekakve mogućnosti da kreativnije nešto urade. Danas posle toliko godina, više od jedne dekade, ta preduzeća ne mogu u toj delatnosti, jer ta delatnost je prošlo vreme, više ništa uraditi. Da li je to što su povremeno davali oglase da još neko ih kupi restrukturiranje? Nije. Da li je restrukturiranje što su oslobođeni poreza? To je suprotno restrukturiranju, nekom olakšati da još lošije može da posluje. Da li je smanjivana zaposlenost? Naravno da jeste, to je moglo bi biti deo restrukturiranja, ali u ovim uslovima ostalim nije to restrukturiranje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ova tematska raspava danas treba da da odgovor na elementarno pitanje gde su javni sistemi danas, gde treba da budu sutra i kako do toga da se dođe? Tri su osnovne karakteristike sadašnjeg stanja javnih sistema. Prvo, stručna nekompetentnost u javnim sistemima. Drugo, predstavljaju političku lovinu i kapital. Treće, sistemi, ali i sredstva za rad su jako izraubovani. Sada opšta karakteristika javnih komunalnih i javnih sistema je sledeća, oni su u prethodnih 20 i 30 godina bili amortizer svih socijalnih gibanja u Srbiji i način socijalnog preživljavanja. Drugo, ekonomski i funkcionalno su urušeni do raspada. Treće, ponavlja se kao mantra pod eufemizmom samo da se izvrši privatizacija, promena vlasničke strukture. Nijedna od tih stvari nije tačna.

Izgubili smo dragoceno vreme i propustili da napravimo iskorak, da vidimo gde ćemo da budemo sutra.

Drago mi je što vidim gospodina Mićunovića danas ovde i gospođu bivšu minstarku Kori Udovički koji su bili nosioci najodgovornijih državnih aktivnosti. Izgubili smo dragoceno vreme i propustili da napravimo iskorak, da vidimo gde ćemo da budemo sutra. Šta znači reč restrukturiranje? Da li to znači stvaranje političke podrške i preživljavanje ili znači odvajanje sporednih delatnosti od glavnih i stvaranje samostalnih i samofinansirajućih preduzeća koja sutra u partnerstvu sa privatnim sektorom mogu da imaju ekonomski prosperitet i napredak. Mi na tome ništa nismo radili i dali smo obeležja u kome danas pričamo. Socijalni apsekt transformacije javih preduzeća završi se na taj način i ne moramo da bežimo od istine da u javnim i javno-komunalnim preduzećima postoji višak zaposlenih i da je on uslovljen političkim delovima i to je u procentu od 15-30%. Najsigurnije primanje, najmanja odgovornost za povereno upravljanje i prema državi i prema sistemu. To nije sporno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim ispred Privredne komore Srbije, rukovodilac sam Centra za restrukturiranje i privatizaciju i obzirom da su sada moje cenjene kolege rekle dosta onog što sam stavila na papir pripremajući se za ovaj skup moja diskusija će biti usmerena pre svega na preduzeća u restrukturiranju, koje su pod ingerencijom Agencije za privatizaciju i koja treba da se restrukturiraju do 30.06.2014. godine. Malo sam juče sela pa sam po granama vadila koliko koga ima, gde i šta. Samo bih dopunila da je na primer najzastupljeniji metalski sektor sa 33 preduzeća i 12.848 radnika, zatim iz oblasti poljoprivrede 27 preduzeća sa 5.312 radnika, tekstil i obuća 8 predueća, ali ima 5.375 radnika, hemijska industrija 10 preduzeća i 3.845. Pomenula bih preduzeća sa Kosova i Metohije, 7 preduzeća sa 7.270 radnika. Ne bih nabrajala dalje. Ukupan broj preduzeća je 175. Pripremajući se za ovaj skup malo sam razgovarala sa nekim od preduzeća. Ona koja ne vide svoj boljitak su mi rekla ovako, upravo nešto slično što je gospođa Udovički u svom uvodnom obaraćanju rekla, niko ne prodaje preduzeće koje je na izdisaju. To je bilo jedno preduzeće iz tekstilne industrije.

Predlagali smo oporavak proizvodnje drumskih saobraćajnih sredstava, pre svega, kad je u pitanju proizvodnja traktora, kad su u pitanju IMT, IMR i FAP Priboj.

Moram još nešto da kažem i da jedna od poruka bude, mi smo se kao Komora Srbije nekoliko puta se obraćali Vladi RS i nadležnom ministarstvu da se za preduzeća koja imaju svoj brend, koja imaju tržište, nađu rešenja. Pomenula bih samo proizvođače saobraćajnih sredstava. Za njih smo Vladi uputili nekoliko predloga. Predlagali smo oporavak proizvodnje drumskih saobraćajnih sredstava, pre svega, kad je u pitanju proizvodnja traktora, kad su u pitanju IMT, IMR i FAP Priboj. Zatim je druga grupa predloga bila državna pomoć i stimulacija i treća grupa predloga je bila revitalizacija preduzeća. Odgovora je bilo samo iz ovog drugog segmenta, a to je državna pomoć i stimulacija. Izgleda da je to ipak bilo najlakše učiniti, tako da za ovaj treći naš predlog nije bilo odgovora i još uvek je status quo. Ne bih više obrazlagala, mislim da bi poruka trebala biti da od ovih 175 desetak preduzeća po nama iz Komore bi trebalo osposobiti. Koliko imam saznanja nekih programa već u Ministarstvu finansija ima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je tema koja je u Srbiji aktuelna punih 16 godina. Nažalost, još uvek smo na samom početku i nismo odmakli od samog početka. Sticajem okolnosti sam bio inicijator donošenja prve uredbe. Tada u svojstvu potpredsednika Vlade, s tim što smo imali tada posebno Ministarstvo industrije koje se bavilo ovim, pa su postojali sektori po različitim oblicima u industriji i bili su specijalizovani timovi koji su samo time bavili. Od 2001. do 2003. godine kad je doneta nova uredba, onda sma u svojstvu savetnika premijera za privredu uticao na to šta su ciljevi za donošenje takve jedne uredbe. Ciljevi su bili da, polazeći od značaja tih preduzeća koje imaju za čitavu Srbiju, za region, za gradove u kojima polaze i za mogućnost pokretanja malih i srednjih preduzeća u njihovom okruženju, njih moramo da učinimo stabilnim da bi mogli da razvijamo mala i srednja preduzeća. Priča o razvoju malih i srednjih preduzeća bez nosilaca stotina velikih preduzeća u Srbiji je potpuno prazna priča. Taj deo smo odradili, a nažalost posle toga se nije radilo ništa.

Srbija nažalost nema značajnih sto i nešto preduzeća ni u potencijalu, niti će da ima po tome koliko smo mala zemlja i po tome koliko nas je proces globalizacije u našem stajanju počistio.

Sada imamo još godinu dana da nešto uradimo. Po starom dobrom srpskom običaju svi su posle skapirali iz lokalnih samouprava da je dobro da budeš na listi preduzeća, pa je prvobitna lista od 32 preduzeća koja su značajna za Srbiju proširio pa smo došli do 150, odnosno 74 plus još 70 i nešto. Srbija nažalost nema značajnih sto i nešto preduzeća ni u potencijalu, niti će da ima po tome koliko smo mala zemlja i po tome koliko nas je proces globalizacije u našem stajanju počistio. Nažalost, ovakva privredna struktura, govorimo industriji Srbije i o njenim tehnološkim mogućnostima, je više od 30 godina u zaostatku za onim što je savremena Evropa, a 50 godina za Amerikom. Evropa kasni za Amerikom otprlike između 16 i 20 godina. Ukupno naše kašnjenje za savremenim svetom, za ono što pokreće svet napred, je oko 50 godina.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MMF ima jednake stavove i kriterijume u razgovorima sa svim zemljama. Oni su jednostavni. Glavna poruka koju MMF šalje kad dođe u neku zemlju je da ta zemlja troši onoliko koliko zarađuje. To je jednostavno njihova poruka. Pokažite nam kako ćete da se reformišete, da trošite koliko stvarate i zarađujete i imaćete aranžman. Srbija je u problemu što dugi niz godina troši daleko više nego što proizvodi, a što se ogleda u velikom fiskalnom deficitu i u javnom dugu koji je sada 60% BDP. Mi smo brzo stigli od jedne od najmanje zaduženih zemalja u regionu do druge najzaduženije, odmah posle Mađarske. Spoljni dug je 80%, jedan od najviših u regionu. Čini mi se da taj „uslov“ koji MMF predstavlja pred Srbiju da trošimo koliko zarađujemo mi bi trebali sami sebi prvi da postavimo. Razvijene zemlje imaju dovoljno jake institucije sistema da su društva u tim zemljama u stanju sami sebi da postave takve uslove i okvire i oni njima ne trebaju. Nažalost, mi smo u takvoj situaciji u kakvoj jesmo, da prvo zbog nas samih moramo da se reformišemo i da shvatimo da nećemo moći da živimo na kredit beskonačno.

U tom smislu je pomoć MMF korisna, jer ako smo spremni da se reformišemo i ukoliko smo spremni da donosimo te nepopularne mere dodatni pečat MMF se prepoznaje u svetu.

U tom smislu je pomoć MMF korisna, jer ako smo spremni da se reformišemo i ukoliko smo spremni da donosimo te nepopularne mere dodatni pečat MMF se prepoznaje u svetu. To će svi strani investirori prepoznati i lakše ćemo privlačiti investicije. Što se tiče investicije javnog sektora, činjenica je da se 60% BDP u Srbij formira u javnom sektoru. Po tome je Srbija negativni rekorder u čitavoj istočnoj Evropi. Ni u jednoj drugoj istočnoevropskoj zemlji taj procenat nije ni blizu toliki, jer je u svim drugim zemljama tranzicija daleko poodmakla i daleko veći procenat BDP se stvara u privatnom sektoru. Ne samo to nego i 40% zaposlenih radnika u Srbiji radi u javnom sektoru u nekom obliku javnog sektora, bilo u državnom sektoru ili javnim preduzećima. Evo kako kriza odmiče i kao zaposleni u privatnom sektoru dobijaju sve više otkaza, taj procenat polako teži ka 50%. Plate u javnom sektoru su u proseku u Srbiji 30% veće nego u privatnom, po čemu je Srbija još jedan negativni rektorder u regionu. Mislim da karakterizacija i dovođenje u vezu liberalnog modela sa Srbijom, kada pogledamo ovakve činjenice i ovakve statistike, teško se Srbija može dovoditi u vezu sa liberalnim modelom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim ispred švajcarske organizacije Soladar Suisse koja je od 2005. aktivna u Srbiji podržavajući projekte sa socijalnom tematikom. Istraživanja o restrukturiranju javno-komunalih preduzeća je radio SES, mi smo samo to podržali. Nemam podatke pri sebi i ne bih ušao u rizik da ih neprecizo interpretiram ovde, ne znam da li ima ovde nekog iz SES-a. Rekao bih drugu stvar, ako se slažete. Mi od ove godine počinjemo četvorogodišnji program čiji je deo usmeren na odvijanje socijanog dijaloga između socijalnih partnera, upravo o restrukturiranju javnih preduzeća na lokalnom nivou. Nekoliko projekata ćemo podržati ove godine, jer smatramo da je upravo dijalog kao forma ovde krucijalan da bi se došlo do određenih rešenja. U ovom smislu je potrebno da akteri koji će voditi taj dijalog budu zainteresovani, da imaju kapacitet da razumeju ovaj proces i da znaju apsolutno šta žele i koje su im pozicije.

Kao aktere sa kojima ćemo raditi vidimo pod brojem jedan lokalne vlasti, koje su važne kao donosioci odluka u lokalnim sredinama.

Kao aktere sa kojima ćemo raditi vidimo pod brojem jedan lokalne vlasti, koje su važne kao donosioci odluka u lokalnim sredinama. Lokalne vlasti na kojima je teret donošenja odluke, na kojima je teret da objasne građanima na koji način treba uraditi ovaj proces, koje treba da reše tu dilemu, ako govorimo o javnim preduzećima, da li možemo da plaćamo ekonomsku cenu da reše te potencijalne socijalne bombe u vidu viškova zaposlenih. Bitni su nam sindikati, koji su apsolutno zaitneresovani bar iz mojih kontakata sa njima za položaj radne snage u ovakvim preduzećima i najzad poslodavci koji će ući u čitav proces. Jedna od naših tema su javno privatna-partnerstva koja već se godinama sklapaju u Srbiji. Pretpostavljam da će se taj proces intezivirati sa uvođenjem zakona. Mislimo da naša javnost nije dovoljno upoznata sa ovom formom zajedničkog rada javnog i privatnog. Postoje dosta uspešnih primera u regionu na koje se možemo osvrnuti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želeo bih da se osvrnem kratko na ono što je rekla naša uvodničarka i donekle na ono što je rekao Nikola i još neki raniji diskutanti. To je da pre svega kada govorimo, ja ću se malo više baviti zapošljavanjem zbog ovog pitanja, da kod nas nažalost nedostaju kapaciteti za bavljenje, ne samo ekonomskom analizom nego i mnogim drugim vidovima analize, pre svega nedostaju nam podaci. Nismo navikli istorijski da mere politike koje donosimo zasnivamo na realnim podacima. Naš uvid u to koliko je to delovalo nevažno je bio taj da smo tek 2006. godine upodobili anketu o radnoj snazi kao osnovni instrument traženja podataka o tome kako nam se kreće zaposlenost. Možda se neki u prostoriji sa mnom neće složiti, ali kada bismo probali da unazad prečistimo podatke o zaposlenosti shvatili bismo da bi bio opadajući trend konstantno 25 godina najmanje, od negde 1989. do danas, samo što je to bilo prikrivano jedno vreme kroz socijalnu funkciju preduzeća, koju nisu trebala da vrše. Onda desetak godina nekako opšte ne bavljenje tim pitanjem i stavljanjem toga pod tepih i konačno, rekao bih zadnjih desetak godina, nedostatkom hrabrosti jedne za drugom Vlada da kažu ljudima da oni zaista nemaju posao.

Nažalost još uvek nismo dotakli dno kad je u pitanju onaj na privredi i tržištu zasnovan broj radnika koji je, neću da kažem potreban privredi nego koji u ovom trenutku može da posluje za bilo kakvo tržište i da zaista zavredi platu koju dobija.

Ne da su ga izgubili tog trenutka, već da su ga izgubili mnogo ranije. To je u jednom od sektora donekle urađeno koji sada izgleda potpuno drugačiji nego što je izgledao ranijih godina, ali kažem jedna od mojih glavnih poenti je upravo u tome da nažalost ljudi se decenijski lažu da imaju posao. Zapravo ga nemaju. Dokle god se ne pitaju da li zaista zavređuju i tu zaradu, koliko god mala bila. Tu nema pravog leka za pitanje nezaposlenosti. Nažalost još uvek nismo dotakli dno kad je u pitanju onaj na privredi i tržištu zasnovan broj radnika koji je, neću da kažem potreban privredi nego koji u ovom trenutku može da posluje za bilo kakvo tržište i da zaista zavredi platu koju dobija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Očekivao sam da će ova debata ići u drugom pravcu. Lementiramo non stop na našoj tužnoj sudbini, na promašajima. Što kaže Ajnštajn, mene interesuje budućnost jer u njoj nameravam da živim. Ne radi se ovde o ideji. Ovde se radi o jednom ad hoc pristupu, na naš način koji se zove mačevanje. Čini mi se, čuo sam, video sam. Naš osnovni problem je neznanje. Nedostatak znaja je kod nas osnovna stvar. Našu ekonomiju od početka tranzicije vodi stranka koja nema kapacitet da vodi ni opštinu Merošina. Moramo da se baziramo, a mi nemamo društveni plan. Albanija je 2000. godina imala milenijumski plan, znaju ljudi šta će da rade sledećih sto godina. Mi pričamo o modelima da li ćemo državnu intervenciju, neoliberalnu ekonomiju. Niko nije pomenuo socijalnu tržišnu ekonomiju koja je obezbedila Evropi najveći prosperitet. Kod nas je to zabranjena reč socijalna tržišna ekonomija. Ekonomija znanja, ko uopšte govori?

Svet je ušao u ekonomiju znanja, evo već desetu godinu. Da li ste čuli negde da se o ekonomiji znanja priča nešto? Ne.

Svet je ušao u ekonomiju znanja, evo već desetu godinu. Da li ste čuli negde da se o ekonomiji znanja priča nešto? Ne. Moramo da vidimo prvo gde će ova država i šta ovo društvo želi? Šta želi od ekonomije? Kakvu ekonomiju? Industrijski radnik onakav kakav je bio više ne postoji. Industrijski radnik je sada beli okovratnik. Moramo da imamo jednu ozbiljnu ekonometrijsku analizu, da se manemo političke arbitraže. Imamo autističnu, sterilnu, bezidejnu ili kakvu god hoćete ekonomsu politiku već deset godina. Moramo da vidimo gde su izazovi, gde smo mi u tom globalizovanom svetu. Šta je naš target? Da li je naš target izvoz u Rusiju kada tri samoposluge u Moskvi ne možemo da snabdemo? Gledam vesti, ujutru nam je poljoprivreda, kad se vratim sa posla u pet sati nam je energetika, uveče gledam da pravimo kanal da se spojimo sa južnim kineskim morem. Lutamo potpuno besciljno kao u magli. Kao kod Domanovića onaj vođa, tako i mi lutamo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želela bih da dodam možda 2-3 perspektive ovoj diskusiji. Jedna je ta da govoreći o ceni restrukturiranja, pretpostavljam kako je to u uvodu definisano, da je trebalo da se fokusiramo na to na koji način ćemo postupati i koliko će nas koštati taj momenat završetka restrukturiranja u junu 2014. Čime ćemo rešiti i koja su nam sredstva i kapaciteti da se sa time nosimo. Ono što bi možda bilo važno takođe u diskusiji jeste razmisliti o tome koja je cena 12 godina nezavršenog postupka privatizacije? Koja je cena tog restrukturiranja i donošenje, a sada mislim na proces restrukturiranja, a ne na pojam restrukturiranja koji je širi, uredbi o restrukturiranju koja kao što ste rekli jeste na neki način inicirala stečajni postupak, ali je prenela to u adminstrativni postupak van suda i van nekih drugih principa, što je između ostalog omogućilo da, pošto je država upravljala tim postupkom, to bude jedan postupak bez završetka?

Košta nas i kroz presude Evropskog suda u Strazburu, budući da preduzeća koja su u restrukturiranju su zaštićena od naplate poverilaca te se tako radnici koji potražuju od tih preduzeća, niti drugi poverioci, mogu namirivati.

Restrukturiranje košta ne samo kroz dirktne i indirektne subvencije. Košta nas i kroz presude Evropskog suda u Strazburu, budući da preduzeća koja su u restrukturiranju su zaštićena od naplate poverilaca te se tako radnici koji potražuju od tih preduzeća, niti drugi poverioci, mogu namirivati. Postoji niz predmeta koji se sada rešava u korist podnosilaca predstavki, na štetu države Srbije, i koji iznosi nisu mali. Kada razmišljamo o tome koliko će nas koštati okončanje restrukturiranja, možda kolika god to bila cena treba da ga uporedimo i sa tim koliko bi nas koštalo jedno održavanje status quo stanja. To je jedna stvar.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prethodne diskusije su me podstakle da se javim za reč. S obzirom da sam predsednik sindikata metalaca Beograda, gospodin Krstić je dosta rekao što se tiče metalske industrije za Beograd, spomenuo je par predzeća kao što je IMT, IMR, Ikarbus, Minel. Imali smo ih sedam do pre par meseci u Beogradu, sada imamo samo jedno. I to srećom ili nesrećom što je to preduzeće još bilo pod ugovorom o privatizaciji, obzirom da prethodni vlasnik nije izršavao obaveze u kupoprodajnom ugovoru i ta je privatizacija raskinuta u Minel transforkatori. Trenutni problem imamo u preduzećima u restrukturiranju. Šest preduzeća u Beogradu su u restrukturiranju, to su IMT, IMR, Ikarbus, Minel transformatori u Ripnju i Teleoptik žiroskop. Juče ili prekjuče su dobili jedno pismo iz distribucije Beograd da će im se biti ukinuta isporuka električne struje, s tim da će to da uvede ta preduzeća još u teži položaj nego što su imala. Postavljam sebi pitanje i vama, gde nas sada to vodi? Šta treba da rade sindikati, a šta treba da rade zaposleni? Hoćemo li još tri hiljade radnika da sutra ostavimo bez posla? To će biti.

Istina je da dugovanja postoje, ali ta preduzeća nisu u mogućnosti da prate sadašnje troškove poslovanja.

Prošle godine smo imali isti taj problem, bila je ukinuta isporuka električne energije. Istina je da dugovanja postoje, ali ta preduzeća nisu u mogućnosti da prate sadašnje troškove poslovanja. Ne bih dužio mnogo, još bih jedno naglasio. Spomenuću reč je o Ministarstvu ekonomije i razvoja gde smo mi sa gospodinom Ćirićem imali razgovore u vezi prodaje IMT traktora na tržištu Srbije. Imali su subvencije 20% po traktoru. Ministarstvo poljoprivrede, na čelu je bio Saša Dragin, koji je prodavao traktore po Vojvodini sa 30% subvencija, uvozni traktor, i kada sam postavio to pitanje Ćiriću on je meni odgovorio, to je pitanje za predsednika Vlade Cvetkovića. Mi nažalost nismo uspeli nikad doći do tog predsednika Vlade i ne znam sada kakva je sudbina ovdašnje vlasti i buduće vlasti. Toliko i hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Iznenađena sam merom u kojoj smo zapravo saglasni u ovoj debati. Nažalost, nismo srećni zaključkom, a ja ću ga sada na neki način ponoviti. Ne kažem da se svako potpisuje na ovo što ću ja reći, ali mi se čini da će ovih nekoliko reči koje ću sada da kažem da sumira debatu adekvatno. Mislim da gospodin Rajković nije tako stvarno mislio, nego se izrazio pogrešno, ne živi cela Srbija od javnih preduzeća i penzija. Cela Srbija živi od ono malo privrede koja stvarno proizvodi nešto što može da se proda van zemlje. To je tako. To je po definiciji. Sada, cela Srbija vidi kao svoj prihod i kao svoj političko-ekonomski interes javna preduzeća i penzije. Upravo je na eliti naše države koja je predstavljena ovde da nekako podigne svest o tome da na kraju neće biti ni plata u javnim preduzećima ni penzija ako onu malu pravu privredu potpuno urušimo.

Nemamo dijalog o politikama, nemamo kapacitet da uradimo nešto bolje od relativno minimalnih politika koje treba da rasterete privatnu privredu i ako može državni javni sektor da posluje što bolje.

Srećom ona je žilava, kao što je rekao gospodin Kovačević, i moram da kažem da je ona ušla u ekonomiju znanja. Šta smo mi kao država uradili kada je ušla u ekonomiju znanja? Prvo to nismo ni znali, a onda smo odjednom otkrili da mi izvozimo IT, informatičke usluge, odjednom neko odluči da njima trebaju subvencije. Ubio me bog ako sam ja to ikad razumela, ali to nas dovodi na ovu diskusiju, odnosno na zaključivanje. Nemamo dijalog o politikama, nemamo kapacitet da uradimo nešto bolje od relativno minimalnih politika koje treba da rasterete privatnu privredu i ako može državni javni sektor da posluje što bolje. Moramo da se suočavamo sa ovim sa čim se suočavamo sada, sa preduzećima u restrukturiranju. Mislim da su gospodin Krstić i gospođa Džinović - Kojić jako lepo to ilustrovali, oni predstavljaju privredu u kojoj ima puno predstavnika.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neko je već pomenuo važnost dijaloga, tvrdim da ga nema. Evo upravo u odbranu je ovo što mi radimo već 61. put, pokušavamo da nametnemo javni dijalog. Javni, a to znači da to što mi govorimo bude dostupno najširoj javnosti preko TV i da to bude jedan posticaj drugima da se uključe u određene debate, a mi smo ih vodili u najznačajnijim pitanjima ove države. Gotovo da nema oblasti sa kojim se nismo sreli. Nažalost, tradicionalno ne obožavamo dijalog. Ono što mi nekad nazivamo dijalogom, to je obično svađa, pošto smo jedna usmena zemlja navikla na monolog. Monolog je naša forma odnošenja. To je dobro za epove, za vojnu istoriju, tu imaju samo komande i nema dijaloga, jer za dijalog je potrebna argumentacija, poštovanje onog drugog, iznošenje nekih razloga i želja da napreduje tema. Bićemo uporni u ovom dok god postoji Centar za demokratiju, da podstičemo dijalog, jer mislimo da je to naš osnovni deficit.

Nikad nismo napravili istinski popis naše privrede, ni 1945., ni 1990., ni 1999. ili 2000. godine, pa ni danas ne znamo šta istinski imamo, pa se onda iznenadimo ovim dečacima koji su naučili da prave softvere.

Nisam ekonomista, ni stručnjak, ni programer, neko je rekao da sam bio na značajnim funkcijama. Ako neko smatra da je Parlament toliko značajna funkcija, da može i jedan vladika da ga upokoji kad mu padne na pamet, onda mi ne razumemo situaciju u kojoj se nalazimo. Naš osnovni problem nepostojanja istinske demokratizacije i liberalizacije je u tome što izvršna vlast ne da nikakvu šansu Parlamentu i smatra ga svojim slugom, predmetom za zabavu medija i jednom rečju o podeli vlasti ovde nema govora. Bez podele vlasti, nezavisnog sudstva i nezavisnog Parlamenta nemojmo izigravati demokratiju. To je moje mišljenje i braniću ga uvek. Problem je u tome što dijalog nije moguće nametnuti. Drugi naš problem je što mrzimo statistiku, ne uvažavamo je, uništavamo je i to je nekakva poslednja stvar. Nikad nismo napravili istinski popis naše privrede, ni 1945., ni 1990., ni 1999. ili 2000. godine, pa ni danas ne znamo šta istinski imamo, pa se onda iznenadimo ovim dečacima koji su naučili da prave softvere.

Opširnije >>>