za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"NASILJE I ŠKOLE"
Pretraga
Verzija za štampu

Beograd, 26. septembra 2013.

Nasilje u školama ove godine je eskaliralo, te je neophodno hitno se pozabaviti tim pitanjem, i rešavati ga u širem drustvenom kontekstu, a ne samo u školama, poručuju učesnici skupa "Nasilje i škole".

Ivana Filipov iz kancelarije poverenice za zaštitu ravnopravnosti kaže da škole često umesto da reaguju na diskriminaciju i verbalno nasilje, reaguju tek na fizičko nasilje.

"U školama se ne radi na podizanju tolerancije i smanjivanju predrasuda. Mladi su postali nasilni, homofobični, sa rasističkim stavovima i niskim nivoom tolerancije za pripadnike manjina", kazala je Filipov.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan i hvala vam što ste se odazvali pozivu. Imamo sreću ili nesreću kada pokrenemo neku debatu događaji još usijaju stanje, tako da ona postaje veoma aktuelna. Tema je mnogo šira, morali smo da je suzimo, tema je bila nasilje u društvu, kao fenomen, ali o tome ćemo sledeći put. Hteli smo da izaberemo nešto što je najdramatičnije, a to je da se nasilje spustilo do najmlađih generacija, koji će za pet ili deset godina biti građani ove zemlje. Društva možemo da klasifikujemo na razne načine, evo mogao bih jedno da predložim, na društva dijaloga i društvo monologa. Postoje društva gde se stvari rešavaju na komandnom principu, ona imaju etiku, tamo nema dijaloga, slave se junaci, heroji, komandni jezik je ključni jezik i to su hijerarhijska društva. Da bi ona funkcionisala neophodno je nasilje koje obezbeđuje funkcionisanje sistema. Druga društva su dijaloška, ona društva u kojima se vode rasprave kojim se dolazi do nekih rešenja. Postoji pluralizam gledišta, pa se onda argumentima pokušava nešto uraditi. Ne bih ulazio tako daleko u te teme, ali mogu samo da kažem da društva koja su formirana na dijalogu, kao antička društva, demokratska, kao građanska društva, jesu ona koja su napredovala.

U čemu je napredovanje nekog društva? Neko će reći samo u onoj skali nacionalnog dohotka, da izmerimo koliki je on i time smo pitanje društva završili.

U čemu je napredovanje nekog društva? Neko će reći samo u onoj skali nacionalnog dohotka, da izmerimo koliki je on i time smo pitanje društva završili. Možemo reći da društvo opet napreduje u političkom smislu ukoliko obezbeđuje slobode, ravnopravnost i jednakost građana. Ima i treći način koji bi bio filozofski, etički, formulisao ga je Kant, da društva napreduju jedino na osnovu humaniteta, na osnovu toga koliko su moralno podigli čoveka u tom drušvu u kome je čovek čoveku sveta stvar. To je ključno pitanje. Danas smo prilično zbunjeni svi, živimo u brzom vremenu u kom još uvek dominira koncept ekonomije, vulgarno tržišne ekonomije, koja se zasniva isključivo na slavi profita i profit je ono što je ključno. Čiji je taj profit? Šta smo mi dobili time? Danas 3% ljudi poseduju preko 50% celokupnog svetskog dohotka. Mnogi ljudi danas kao pojedinci mogu da izdržavaju čitave afričke države. Da li mi smatramo da smo kao ljudi, kao čovečanstvo napredovali? Da li smo mi ovde napredovali kao ljudi ako danas pogledamo koliki je broj nezaposlenih ljudi? Kažu nije važno, dovešćemo nekog pa će da unapredi preduzećem. Super, ima 500 radnika, a 400 će da otpusti. Sigurno da sa sto radnika će on biti rentabilniji nego sa 500 radnika, a kao uveo je novu tehnologiju, pa to završava. Šta je sa onih 400 radnika?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pokušaću da moja reč da prostor i za vaše reči i da što više tu bude interakcije, da ne gledamo na celu situaciju jednostrano. Počastvovan sam i srećan da u ovakvom impresivnom skupu u ovako bitnom trenutku možemo o ovoj temi da razmenjujemo mišljenja i da insistiramo da to utiče na ono što je praksa, pre svega, sa decom. Zato ću se predstaviti, iz prakse dolazim. Lekar sam, dečiji psihijatar, radim u Institutu za mentalno zdravlje u Klinici za decu i adolescente, a već 17 godina u okviru našeg Instituta radi odsek, sada već i Kabinet za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Usmereni smo na to da radimo dijagnostiku i tretman za decu koja su preživela zlostavljanje i zanemarivanjue i često su žrtve nasilja ili svedoci nasilja u porodici. Radimo sa njihovim porodicama. U poslednjim godinama smo dosta orijentisani i na forenzičku psihijatriju i direktnu saradnju sa pravosuđem oko dobijanja dokaza za najteže oblike i posledice zlostavljanja dece. Veliki deo naše aktivnosti predstavlja i niz edukacija, počevši od perioda kada je sve bilo u povoju i zasnivalo se na jednoj šaci entuzijastkinja i entuzijasta, koji su pre 20-ak godina počeli ovom temom da se bave ozbiljno i gde sada imamo određeni razvoj koji odgovara problemu mnogo više od toga postoji i na određeni način je etablirano ili proklamovano, ali mnogo više i potrebe za raznim nivoima praktičnog delovanja takođe postoje.

Nasilje je jako bitno sa zdravstvenog aspekta i kao takvo je prepoznato kao jedan od vodećih uzroka smrti i invaliditeta za decu od 0-18 godina.

Trenutak je, kao što čujemo, poseban. Dodao bih samo i ovaj najdrastičniji primer koji je juče i prekjuče bio u štampi, a to je dete od pet godina koje je bilo fizički ozbiljno zlostavljano i ugroženo, a koje se inače nalazi u posebnoj brizi. Dete je bilo smešteno u ustanovu dečije socijalne zaštite iz koje ga je odrasla osoba uzela i posle toga izložila mučenju radi prosjačenja. Bilo je čak u više kontakata sa zdravstvenom službom dok se nije cela situacija odvila i to zahvaljujući određenim timovima koji postoje u Dečijoj klinici u Tiršovoj. Nasilje je jako bitno sa zdravstvenog aspekta i kao takvo je prepoznato kao jedan od vodećih uzroka smrti i invaliditeta za decu od 0-18 godina. Zato je i pokrenuta od strane Generalnog sekretara UN specijalna i posebna istraživačka delatnost, koja obuhvata procenu i ispitivanje globalno koliko je zastupljeno zlostavljanje i zanemarivanje, koliko je zastupljeno nasilje kao uzrok smrti i uzrok poremećaja kod dece ovog uzrasta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde smo da bismo smislili neku strategiju prevencije. Bojim se da pričamo o onom što svi znamo, ali ne znamo kako da izađemo iz toga. Kada govorimo o školi i nasilju, govorimo o jednom fragmentu u društvu koji je samo deo one celine u kome je nasilje dominantna forma života. Nema nijedne forme našeg postojanja koja nije u znaku nasilja i to traje. Negde, čini mi se, 1901. godine prošlog veka Bogdan Bogdanvić je rekao: “malo morgen stil”, to znači ušćšao se stil življenja, imamo sve forme kontra kutlurnog ponašanja. Kontra kulturno ponašanje je nešto što dominira u našoj zajednici. U tome je prednjačila politika. Ovde konačno imamo nasilje kao sliku koja je najdominantnija u ovoj zajednici. To je nešto što je evidentno. Dolazeći ovamo setio sam se kako pristupamo svetu i gde smo u odnosu na svet. Mislim da smo, što se tiče nasilja, zaista vrlo napredni. Tu smo napredovali.

Sećam se onog filma Kjubrikovog, “Paklena pomorandža”. Tamo se mladići kojima je dosadno obraćaju na najcrnji mogući način starijim ljudima, zato što su različiti. Imamo tu priču o razlici. Ovde je razlika inače postradala.

Sećam se onog filma Kjubrikovog, “Paklena pomorandža”. Tamo se mladići kojima je dosadno obraćaju na najcrnji mogući način starijim ljudima, zato što su različiti. Imamo tu priču o razlici. Ovde je razlika inače postradala. Onda dođe do lobotomije. Šta su ti mladići koji su izlečeni od nasilja, jer je centar za nasilje amputiran? Oni su mrtvi, vegetiraju. Ne postoje kao živa bića. To je složeno pitanje. Moram samo da kažem da se meni čini veći problem vršnjačko nasilje, jer je ono u neku ruku izletelo iz škole, izletelo iz porodice i ono je najbliže onom što je kolektivno, masovno nasilje koje imamo na utakmicama. Neću time da se bavim, nego samo da kažem da sam se sam pitao, obzirom na sopstvenu edukaciju i obrazovanje, da li smo u školi više edukovani za mržnju ili za ljubav? Dereta je pre neki dan u „Politici“ napisao da je ovde obezvređen ljudski život. Mislim da je to suštinsko pitanje. Čini mi se da je u onom što se dešava sa nama temeljna kategorija i temeljna odrednica našeg života zapravo mržnja. Od mržnje do nasilja je korak, a od nasilja do ubistva nema ni koraka. To nije priča za školu i u školi samo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne znam odakle da počnem, pošto je ovo ozbiljno pitanje. Počeću od onog što mi smeta. Pre svega mi smeta što je škola proglašena za jedinog i dežurnog krivca. To sasvim sigurno nije. Naime, napravljen je jedan prenos odgovornosti svih onih koji nisu spremni da nešto preduzmu na školu. Pogrešna su očekivanja od škole koja nijedna škola ne može da zadovoljni, očekivanja u smislu borbe protiv nasilja. Posebno ne može škola koja je koncipirana kao što su naše škole koncipirane. Doživljavam da su škole, kao institucije danas u Srbiji, jedan od uzroka nasilja među mladima. Zato što vrše jednu vrstu pritiska na mlade, koji nije fizički, najčešće ih ne tuku, iako ima i slučajeva da povremeno profesor u prolazu udari učenika, nego je to vrsta psihičkog pritiska na učenike. Meni se jako dopala formulacija koja je ovde rečena, a to je da mi ovde moramo da uvažimo potrebe mladih.

Učenici prosto reaguju na ono što vide oko sebe. Oni vide loše odnose među nastavnicima u školi, vide da nemaju pravo na govor kada osećaju potrebu da govore, oni vide da su sputani u kretanju.

Uveren sam da u najvećoj meri naše škole uopšte ne razumeju potrebe mladih i ne znaju kako na njih da odgovore. Tako da vidim da je jedina mogućnost da škola preduzme nešto popravak onog što postoji, ali mislim da jedna ozbiljna reforma škole mora da se sprovede pre nego što se može očekivati bilo kakav rezultat po pitanju nasilja učenika. Učenici prosto reaguju na ono što vide oko sebe. Oni vide loše odnose među nastavnicima u školi, vide da nemaju pravo na govor kada osećaju potrebu da govore, oni vide da su sputani u kretanju. Podsećam vas da naša škola još uvek je jedna od retkih u kojima učenici sede jedni drugima iza leđa. Današnje škole su uglavnom škole oko četvrtastih ili okruglih stolova gde se oni koji učestvuju u procesu gledaju međusobno, ne gledaju jedni drugima u teme. Ne gađaju se tako da ne može da se vidi ko te gađao.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz službe Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, pre svega želim da se zahvalim organizatoru na pozivu u ime institucije iz koje dolazim. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti bavi se borbom protiv diskriminacije, pa ću zato pokušati da dam neke odgovore kroz aktivnosti kojima se Poverenik za zaštitu ravnoprvnosti bavi i preduzima. Dete može da trpi diskriminaciju, može da vrši diskriminaciju i često te situacije prerastu u fizičko nasilje. Primera ima, čuli smo i ovde, čitali ste i po novinama. Diskriminacija romske dece u školama, diskriminacija dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, diskriminacija mladih ljudi koji izraze svoju seksualnu orijentaciju. Dete može biti diskriminisano od strane svojih vršnjaka od druge dece, dete mogu da diskriminišu i odrasli, pa između ostalog i nastavno osoblje, nenastavno osoblje, menadžment škole.

Ono što smo zapazili, to je da škole ponekad ne reaguju adekvatno i ne reaguju na vreme. Da li zbog toga što diskriminaciju i verbalno nasilje ne prepoznaju ili ignorišu, ali ponekad škole reaguju tek kad dođe do fizičkog nasilja.

Ono što smo zapazili, to je da škole ponekad ne reaguju adekvatno i ne reaguju na vreme. Da li zbog toga što diskriminaciju i verbalno nasilje ne prepoznaju ili ignorišu, ali ponekad škole reaguju tek kad dođe do fizičkog nasilja. Mislim da je izuzetno važno da napomenem da je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je stupio na snagu 2009. godine, propisao da će se u roku od tri godine od stupanja zakona na snagu doneti poseban podzakonski akt kojim će se bliže urediti kriterijumi za prepoznavanje diskriminacije u ustanovama obrazovanja. Danas je kraj septembra meseca 2013. godine, podzakonski akt još uvek nije donet. Škole nemaju drugi akt izuzev Protokola o postupanju u odgovoru na zlostavljanje, zanemarivanje i nasilje, koji ne daje mogućnost da nauče kako da preopoznaju diskriminaciju, niti protokol po kome bi postupali u slučajevima diskriminacije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mene iznenađuje, u svim našim drušvenim raspravama o nasilju i o drugim stvarima, tačne su konstatacije, dobra je analiza, ali nema predloga šta treba da se radi, šta hitno da se radi. Mi smo potpuno zaboravili da se društvu mogu nametnuti određene procedure i represije i da su to stvari koje moraju da se rade isto tako kao i ova edukacija u školama, u raznim institucijama. Na jednom ću primeru opisati koji nije prepoznatljiv, iako često se sa njim srećemo, skoro svakodnevno, i to stotinu puta u toku mesec dana. U javnom prevozu način ponašanja naše omladine u odnosu na starije ljude ili invalide. Stalno vidite sliku, ima izuzetaka naravno, da stariji ljudi ljuljaju se i jedva drže, a mladi dečaci i devojčice sede i računaju na računaru ili igraju neke igrice, ništa ne primećuju. Ako im kažete da ustanu, podsetite ih, oni to neće. Dakle, jedno ponašanje koje je asocijalno, nehumano, nemoralno, svakodnevno možete to da vidite u beogradskom javnom prevozu desetine puta, koliko god da se vozite. Mislim da je to jedna stvar koja bi mogla da se reši, to dajem samo kao jedan primer, gde smo mi neefikasni.

Onog koga naterate da ustupi mesto starijem i ako to uđe u društveni običaj, u društvene norme, taj će teško posle na nekog takog starog ili mlađeg napasti i biti surov i ispoljavati takvu netoleranciju i takvo nemoralno ponašanje.

U Češkoj, u Pragu, ne može da se desi da stariji čovek uđe, starija žena, a da joj mladi ne ustanu i ne ustupe mesto. To pokazuje svu surovost. Tu se isto stvara odnosi među ljudima i među različitima, stariji i mladi. Onog koga naterate da ustupi mesto starijem i ako to uđe u društveni običaj, u društvene norme, taj će teško posle na nekog takog starog ili mlađeg napasti i biti surov i ispoljavati takvu netoleranciju i takvo nemoralno ponašanje. Predlagao sam gradskim funkcionerima da se vrati na javnom mestu one table „ustupi mesto starijem“ ili da se poveća njihova frekvencija. Pa kažu to će biti ovako ili onako. Ovo dajem kao primer naše neefikasnosti, moraš da razmisliš kako ćeš to da uradiš. Evo kako svi oni koji se jeftino voze, studenti, srednjoškolci, ne znam koliko plaćaju, ali vrlo jeftino, svuda mogu da se kreću, neka na njihovim kartama stoji stajanje. Ovi drugi koji plaćaju normalno, oni će moći da sednu. Šta ima dečko od 20 godina da sedi u gradskom saobraćaju, kada je već takva situacija? To je primera radi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dobar dan svima. Prvo da zahvalim na organizaciji ovakvog skupa, jer mislim da je svaki skup na kome se govori o nasilju dobrodošao i da nam pomaže da otvorimo još jedna vrata i još jedan put ka njegovom smanjenju. Takođe, zahvaljujem na pozivu. Ovde sam kao predstavnik Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i koordinator sam jedinice za prevenciju nasilja, koja je u februaru 2012. godine osnovana u Ministarstvu pod pokroviteljstvom ili uz saradnju sa UNICEF-om koji je ostao i dalje naš ključni partner. Mislim da sam trebala da kažem ove uvodne reči prosto da pozicioniram priču, gde smo, šta smo i kako radimo. Program „Škola bez nasilja“, koji je pomenuo moj dugogodišnji saradnik Oliver Vidojević, je počeo 2005. i on nam je pokazao u stvari da postoji veoma snažna potreba da se sistem uključi u priču o prevenciji nasilja. Mi smo počeli da primenjujemo ono što se zove celoškolski pristup, jer smo shvatili da ako radite samo sa jednom grupom, bilo odraslih, bilo dece, da tu efekta nema. Poslednja istraživanja koja su vršena u svetu pokazuju da nešto što se zove pristup čitave zajednice je jedini ključ ka rešenju. Nasilje i pitanje nasilja u stvari jeste apsolutni izazov za ljudsku vrstu.

Radila sam dugo u školi i kada sam prvi put, pre nekih 20-ak godina, čula da je Margaret Mid pravila istraživanje i došla do zaključka da u istoriji ljudske vrste ne postoji ni u vremenu ni u prostoru zajednica u kojoj je bilo zabeleženo da nema nasilnog ponašanja.

Radila sam dugo u školi i kada sam prvi put, pre nekih 20-ak godina, čula da je Margaret Mid pravila istraživanje i došla do zaključka da u istoriji ljudske vrste ne postoji ni u vremenu ni u prostoru zajednica u kojoj je bilo zabeleženo da nema nasilnog ponašanja. To je za mene bio šok totalni, ali sam pomislila: dobro, ajde da uvedemo koncept realističnosti. Neću da kažem kao naš uvaženi profesor Božović da nisam optimista, hajde da budem realista i da kažem: hajde da radimo na tome da se smanji intenzitet i učestalost. To je već korak, bar ja to doživljavam kao pomak. Onda smo prešli neki put. Kada kažem mi ne govorim o sebi, nego o jedinici, o Ministarstvu i o svim svojim saradnicima, UNICEF-u, GIZ-u, to je nemačka agencija za saradnju i međunarodne odnose, Centaru za prava deteta, E8, Incest trauma centaru, MUP-u, sa kojim sjajno sarađujemo, Ombudsmanu, Ministarstvu za omladinu i sport. Mi smo raširili tu mrežu. U toj mreži u stvari vidim podršku.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mnogo je tema koje su se otvorile, mnogo je tema koje su zaista značajne za zaštitu prava deteta i onog čime se bavimo i način koji pokušavamo da podržimo našu državu, institucije i organizacije da zaista deluju u najboljem interesu dece. Ipak ću početi od pitanja koja nisu lako rešiva, ali verujem da su vrlo značajna. Potpuno bih se složila sa konstatacijama više govornika pre mene da je škola postavljena na stub srama kada je nasilje u pitanju, a da zaista uprkos svojoj velikoj odgovornosti nije jedina odgovorna za ono što se dešava, ni u njoj ni u društvu. Samim tim su velika očekivanja usmerena na školu, a da smo sami krivi zašto je škola devalvirana u našem društvu. Ono što je ključno, pominjano je ne tako direktno od strane prethodnih govornika, jeste da bi škola u svom delovanju bila uspešna, a njeno delovanje je prvenstveno obrazovno i vaspitno, a ne apriori represivno i često čujemo takva očekivanja od same škole, neophodna je saradnja roditelja i škole, odnosno roditelja, škole i dece.

Čini mi se da je suprostavljena uloga koja je sve češća, roditelji i škole, u stvari glavni krivac za nenapredovanje ni škole, a ni roditelja u vaspitanju dece.

Deca su aktivni učesnici školskog života i svog života i moraju da budu pitana da učestvuju aktivno u izgradnji škole onakve kakvu oni žele. Čini mi se da je suprostavljena uloga koja je sve češća, roditelji i škole, u stvari glavni krivac za nenapredovanje ni škole, a ni roditelja u vaspitanju dece. Ako deca provode toliko vremena u školi, ako i roditelji imaju uticaja na ono što se dešava, onda škola ne treba da se u svom delovanju brani od roditelja, već da roditelje doživljava i kreira kao svoje saradnike da bi zajednički rešili ova pitanja. Ako su vrednosti i sistem vrednosti poremećeni trenutno u društvu i to se prenelo i deca se ponašaju kako se ponašaju, videli smo mnoge situacij koje ne bi želeli da vidimo, onda u tom pogledu moramo da napravimo mnogo tešnju, bolju saradnju roditelja i škole i da to delovanje bude mnogo efikasnije. U tom nam nipošto ne pomažu mediji koji često na senzacionalistički izveštavaju po određenim pitanjima, podstaknuti nekad roditeljima, nekim drugim akterima kada su ove teme u pitanju, a što ne znači da o nasilju treba da ćutimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ceo radni vek sam proveo radeći sa problematičnom decom, huliganima, kriminalcima, pa sve do onih osuđenih na smrt. Mogu mirne duše da vam kažem da mi zapravo sada prepoznajemo ono što smo sami izazvali. Kada postavite pogrešan zahtev detetu, izazivate otpor i onda proglasite dete nevaspitanim, komšijsko naročito. Mi smo zaporavo bežeći od nečega što je bilo patrijarhalno, što je tražilo prirodnu promenu odnosa porodice i dece otišli u drugu arhaičnu stranu. Taj kvazi humanizam nas je dotukao. Mi smo uveli pravnizaciju svega, prava deteta, prava ovoga, prava onoga. Sva prava svima, osim vaspitaču. Izbrisali smo razliku između vaspitanika i vaspitača i zato sada deca tuku nastavnike, roditelje i na žalost ubijaju. Nema ministra od 2000. godine, naročito obrazovanja, koji nije uvodio nekakvu svoju reformu. Onaj Gaša Knežević imao je neke radionice čiji je osnovni cilj bio rušenje autoriteta škole i porodice, pa evo šta imamo sada. Sada onaj Obradović i ko zna ko sve i šta će nam sve još menjati.

Sada kada smo sve ovo dobili kao genetski modifikovano i uvozili smo sve novotarije sa zapada i istoka, mi se čudimo i hvatamo se za glavu. Ne valjaju deca? Nije tačno.

Zašto recimo niko ne postavlja pitanje da Japanci i Englezi neće da menjaju svoj sistem školski? Šta smo uradili sa bolonjom? Evo danas imamo protest na Ekonomskom fakultetu. Da li ćemo u pomoć iz interesa pozvati te tzv. navijače pod čim trpamo sve? Ja vam kažem da ti navijači nisu navijači, to su zaposleni radnici koje zovemo huligani zbog načina ponašanja, a oni su plaćeni i to dobro. Kada pogledate šoping molove koje oni posećuju po Italiji videće zašto to govorim. Sada kada smo sve ovo dobili kao genetski modifikovano i uvozili smo sve novotarije sa zapada i istoka, mi se čudimo i hvatamo se za glavu. Ne valjaju deca? Nije tačno. Šta da se radi ili šta uraditi? Prvo, ne možemo da izbrišemo ono što je psihologija kao nauka dokazala, pominjem Ajnzaka, Harija, Teri Mofit i ostalo da možete stvarati moralnost kod dece bez kazni. Zapamtite, pod kaznama vaspitnim ne podrazumevam nasilje. Nasilje je sasvim druga stvar.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta su naši zakoni ponudili i šta naši zakoni propisuju kada je u pitanju vršenje nasilja maloletničkog? Nekako se stiče utisak da je škola nešto posebno istaknuta. Normalno je da škola bude posebno istaknuta, posle porodice škola je druga prirodna sredina za dete i maloletnika. Najnormalnije je i najuobičajenije da će se u takvoj sredini dešavati određeni oblici nasilja. Mi smo 90-tih godina imali ratno huškačku politiku, na svim medijima, koja je dovela do toga da se podigne naša uznemirenost, da se probudi naš limbički sistem, da se pojača naša potreba za samoodbranom. U radu sa decom konkretno, često srećem decu koja ne prepoznaju, nemaju empatiju za patnju druge dece koju su povredili ili druge ljude koje su povredili. Deca prvom redu imaju pred sobom neprijatelja ili sredstvo preko koga oni dolaze do nečega. To snižavanje praga tolerancije kroz medije, odnosno snižavanje praga empatije, nuđenje modela kroz različite oblike medija kako sve može da se uradi na nasilan način dovodi do ovoga. Odgovor društva, koji je značajan, u lokalnoj sredini je da najčešće ljudi ne odreaguju kada primete nešto.

Ono što se predviđa kada su u pitanju maloletni nasilnici, moram da kažem da su deca ispod 14 godine krivično neodgovorna i ona me mogu da budu procesuirana ukoliko vrše neko krivično delo ili u ovom slučaju nasilje, već bude uključen organ starateljstva.

Mi smo svakodnevno svesni ne samo da su deca ili bilo koji nasilnik u našem dnevnom okruženju prošli nekažnjeno, nego se to dešava i na višem nivou. Ta opšta atmosfera, opšta situacija ekonomske krize nije jedini razlog. Čini mi se da je razlog ovolike pojave nasilničkog ponašanja vezan za pad moralnog sistema, vrednosnog sistema. Imamo urušen sistem koji nažalost nismo nadomestili. Tu bih se sada vratila, neće pravosudni sistem moći da popravi vrednosni sistem. Ono što se predviđa kada su u pitanju maloletni nasilnici, moram da kažem da su deca ispod 14 godine krivično neodgovorna i ona me mogu da budu procesuirana ukoliko vrše neko krivično delo ili u ovom slučaju nasilje, već bude uključen organ starateljstva. To je ono što je malo pre gospodin Zlatko Nikolić rekao, to je prva karika. U našim okolnostima reforme, mi smo ulazili u reforme i radili ih jako brzo bez dovoljne procene, bez dovoljno preispitivanja, želeli smo da budemo brzi. Nažalost u mnogim stvarima nismo uradili dobre stvari, tako su nam ti Centri za socijalni rad postali kuća u kojima ima duplo manje zaposlenih.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nasilje vidim, pogotovo kada se društvo prepoznaje po nasilju, kao mehanizam kojim taj deo društva osigurava svoju egzistenciju, ako hoćete koji postaje mehanizam razvoja društva. Naravno u pogrešnom smeru, na pogrešan način. Ljudi žive u okolnostima u kojima u nedostatku nekih drugih mehanizama, zbog toga što ih neće ili zbog toga što ih niko ne podstiče ili pak ne sprečava, uzimaju mehanizam nasilja kao fundamentalan mehanizam za osiguranje svoje egzistencije. Kako dolazi do toga? Nasilje kod mladih je refleksija nasilja kod starijih. Nasilje se na neki način uči, ako je tačna tvrdnja koju sam saopštio da ono jeste mehanizam egzistencije, pa čak i evolucije. Čovek pogleda i kaže: to je nešto što treba da prihvatim, jer ima neku korist od svega toga. Ostavljam po strani neke čisto psihološke elemente i ono što bi se moglo dati samoj prirodi ljudskog bića. Odakle ove tvrdnje?

Ima privatnog nasilja, strogo unutar porodice, ali nasilje kao javan fenomen je posledica odsustva ili posledica činjenice da su institucije koje su u vezi sa tim odustale od svoje funkcije kada je u vezi sa nasiljem.

Prvo, kako se stvori društvo u kome nasilje postoji i ove karakteristike? Nasilje je, o kome mi govorimo ovde, javni fenomen. Ima privatnog nasilja, strogo unutar porodice, ali nasilje kao javan fenomen je posledica odsustva ili posledica činjenice da su institucije koje su u vezi sa tim odustale od svoje funkcije kada je u vezi sa nasiljem. Primera radi, ilustracija će to najbolje da kaže, tokom bavljenja oko razvoja obrazovanja u Srbiji, uočili smo da je obrazovni sistem u Srbiji isključivo okrenut sebi. On nije okrenut onima kojima se bavi, on je okrenut onima koji rade u obrazovnom sistemu. Ono to ga dominantno karakteriše, mislim da je isti slučaj i sa policijom, bavi se sobom, svojom egzistencijom. Kakve će nam biti plate? Kakvi su nam uslovi rada? Kako ćemo mi preživeti? Ljudi koji su izloženi nasilju odustaju od toga da se pozovu na takvu jednu društvenu službu koja treba da taj mehanizam priguši i da ga odstrani potpuno sama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moj opšti utisak do sada, nakon nekog vremena, puno sam čula nasilje, žrtva, vađenje očiju, baklje, huligani, kazna, sankcija, pa imam potrebu istaknem da imamo more dobre dece koja su prazno platno, u smislu da njima samo je pitanje šta ćemo im pružiti dalje. Treba da im pružimo da kvalitetno provode svoje vreme, na njima atraktivan način, tako da zadovolji njihove potrebe. Ako im to ne pružimo mala je ta granica, sutra kada ode kući i zatekne oca očajnog bez posla, to je vrlo nezahvalna pozicija, gubiš veru u sebe, u društvo, nervozan si. Prosto da ga ojačamo da sutra kada dođe kući i vidi takvog oca da ne poklekne, da se ne udruži u čopor da bi razbio izlog, nego da se udruži da bi otišao na košarkaški teren, jer eto u njegovoj školi je organizovano, postoji takva mogućnost. Jako mi se dopalo što je rekla koleginica pre mene. Pravosudni sistem ne može da popravi sistem vrednosti, onda je već kasno. Kada dođemo do pravosudnog sistema to je doviđenja i gledamo kako da ga sklonimo.

Edukacija roditelja? Znam iz prakse da je problem da se ne odazivaju roditelji, oni koji se odazovu su oni koji su po difoltu savesni i u kući svoje svoje dete vaspitavaju kako treba.

Važno je da reagujemo na vreme i da reagujemo na pravi način. Naš sekretarijat je pre 2-3 meseca objavio konkurs za prevenciju nasilja i diskriminacije. Onda nam je u fokusu bilo, pošto kroz praksu videli da nije poenta da dođemo na tu radionicu na temu tolerancije, ljudskih prava, manjinskih prava, rodne ravnopravnosti i da vidimo niz ženskih glavica. Poenta je da vidimo niz dečačića. To je populacija na koju treba staviti fokus, na dečake mi treba da utičemo da oni danas poštuju i uvažavaju svoju drugaricu, sutra ženu, pa je onda tu zdrava porodica. Obuhvat šire populacije, a ne mladih iz osetljive grupe i žrtava. Treba da pronađemo mehanizme da zainteresujemo širu populaciju. Edukacija roditelja? Znam iz prakse da je problem da se ne odazivaju roditelji, oni koji se odazovu su oni koji su po difoltu savesni i u kući svoje svoje dete vaspitavaju kako treba. On nam nije fokus. Problem je kao privući i pronaći mehanizme kako privući ostale roditelje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Profesorka sam građanskog vaspitanja, klinički psiholog po obrazovanju, koja već dugo radi u školi. Trenutno radim u školi „dr Dragan Hercog“, a to je škola koja radi sa bolesnom decom u bolničkim uslovima lečenja i kućne nastave, kao i u specijalnoj školi lake i umerene mentalne retardacije „Boško Buha“. Kao praktičar susrećem se sa bolesnom decom čitave Srbije, jer imam 17 radnih jednica gde radim kao psiholog, odnosno profesor građanskog vaspitanja. Po mom mišljenju, vršnjačko nasilje predstavlja nov fenomen sa kojim se susrećemo i koji može da se definiše. Nažalost, suviše se posvećuje pažnje opisivanju događaja vršnjačkog nasilja, a ne govori se o uzrocima. Veliku teškoću predstavljaju razna uverenja koja vladaju u društvu, od toga da je nasilje posledica siromaštva i nedemokratičnosti društva. Zatim, uverenja da nasilje proističe iz agresivnosti. Međutim, pojam agresivnosti u nauci psihologije je jedan razvodnjen pojam koji obuhvata vrlo širok spektar od onih koji smatraju da je agresivnost urođena, pa  teritorijalna agresija, anticipatorska agresija, dakle agresija iz predviđanja da će ovaj mene da napadne i iz straha, iz predviđanja odbrane, zaštite sebe.

U psihologiji humanističke orjentacije, nasilje se definiše počevši od instrumentalnog nasilja, gde agresija nije sama cilj, već putem agresije doći do cilja. Konkretno u školi šta je to? Zvuk zvona koji označava završetak časa, svi učenici u vidu stampeda brzo nastoje da izađu iz prostorije, bez obzira da li pri tom sruše nastavnika, slome klupu, pregaze vršnjaka.

U okviru ovog uverenja i ovog shvatanja nasilja ide se dotle da se čak pravi dinstinkcija između muške agresivnosti koja je biološki uslovljena lučenjem hormona testosterona. Tek kod mlakih muškaraca, kastriranih muškaraca, nema agresivnosti. Takođe, govori se i o među ženskoj agresivnosti koja je, takođe, biološki uslovljena, nešto manje izražena, ali ona je izazvana lučenjem hormona testosterona. Za ovakve pristalice, obično važi deviza „batina je iz raja izašla“. U psihologiji humanističke orjentacije, nasilje se definiše počevši od instrumentalnog nasilja, gde agresija nije sama cilj, već putem agresije doći do cilja. Konkretno u školi šta je to? Zvuk zvona koji označava završetak časa, svi učenici u vidu stampeda brzo nastoje da izađu iz prostorije, bez obzira da li pri tom sruše nastavnika, slome klupu, pregaze vršnjaka. U našoj sredini taj oblik instrumentalnog nasilja, nešto kao kulturološko, je normalno. To su osobe, odnosno deca koja su stalno izložena nasilju, to je strahom indukovano nasilje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pozdrav od mene i mojih kolega učitelja za koje bih rekla da imaju privilegiju, kako je i zakonom regulisano, da su čitavog radnog dana sa svojim učenicima i onda koriste svaku priliku ne samo za direktan rad kada su nastvni sadržaji u pitanju, nego naravno i vaspitni. Roditelji mlađih učenika su zainteresovaniji za saradnju sa učiteljem i statistike pokazuju da je najmanji procenat nasilja upravo među decom tog uzrasta, od prvog do četvrtog razreda. Nažalost, svedoci smo da se nasilje dešava nad učenicima tog uzrasta. Ono što prepoznajem kao problem u našem obrazovnom sistemu to je kada dođemo do predmetne nastave i kada naše učenike preuzimaju nastavnici. Oni u svom inicijalnom obrazovanju ne samo da nisu imali dovoljno metodika nego, kao ni mi učitelji, u inicijalnom obrazovanju nisu imali dovoljno znanja i veština usvajanih od nekih savremenih stvari. Jedno od toga jeste i nasilje i zbog toga često govorim o tome da ne razumem autonomiju univerziteta, a pogotovo državnih. Ne može da postoji neka zakonska regulativa koja će reći da mora da postoji fleksibilnost univerziteta na nove programe, da upravo nastavnički i učiteljski fakulteti moraju u svojim programima biti fleksibilni i prihvatati različite sadržaje koji tretiraju i nove probleme, tehnike učenja i tehnike i metodologije rada?

Kao roditelj i dok je moje dete bilo mlađe, ne pamtim da sam uspela da ga uključim u neku sportsku aktivnost, a da to debelo ne platim. Zanima me šta je sa našim dopunskim, dodatnim sekcijama iz fizičkog? Zašto moramo sve da platimo?

Dozvolite mi da sada progovorim kao majka jednog gimnazijalca koji je juče došao sa ekskurzije po Srbiji gde je u autobusu ispred njega njegov drug, druga godina gimnazije, bacio petardu šoferu koji vozi kod nogu. To je interesantno novinarima. Ono što mene zanima kao građanina Srbije i kao majku učenika te škole to je da li će to uopšte biti procesuirano? Ako bude procesuirano, da li će samo učenik ili roditelj biti kažnjeni? Mnogo me više zanima da li će ta porodica i taj učenik biti procesuiran u smislu podrške i pomoći ispitivanja zašto je do toga došlo i podrške konkretno tom detetu i toj porodici da do toga više ne dođe? Jako me zanima šta će gospodin Atanasov da kaže, jer zajedno smo na jednom zadatku koji se tiče sporta i fizičkog vaspitanja. Kao roditelj i dok je moje dete bilo mlađe, ne pamtim da sam uspela da ga uključim u neku sportsku aktivnost, a da to debelo ne platim. Zanima me šta je sa našim dopunskim, dodatnim sekcijama iz fizičkog? Zašto moramo sve da platimo?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Drago mi je što ste nam pružili priliku da predstavimo nešto što radi Ministarstvo omladine i sporta, pošto gospodin Dereta je izrazio sumnju da smo samo Ministarstvo sporta i da je omladina nestala. Zamoliću vas u okviru moje kvote za govor da se obrati i Vesna Vidojević, iz Sektora za omladinu, bićemo vrlo kratki i koncizni. Malo mi je depresivna čitava ova diskusija danas bila i rizikovaću da budem glup, pošto sam čuo danas i naučio sam da biti optimista znači da ste glupi, ali ja jesam optimista i ispričaću u nekoliko rečenica šta to Ministarstvo konkretno radi i čime se bavimo. Da li je to dovoljno, da li smo kolibri ili nismo, da li pevamo nekakvu pesmu ili nosimo malo vode, to ćete sami proceniti. Na inicijativu Ministarstva omladine i sporta 2013. godina je proglašena od strane Vlade RS za godinu tolerancije i fer pleja u sportu. Mi smo u tom smislu organizovali fer plej karavan koji se zove “Fer plej pobeda”. Tu smo pozvali dobitnike nacionalnih priznanja, vrhunske sportiste da krenu sa nama po školama i da razgovaramo sa decom o značaju fer plej tolerancije, ne samo u sportu, ne samo na sportskom terenu, već upravo i u školi, o čemu danas govorimo.

Školski sport je tema koja je ozbiljna, mi smo u svojoj strategiji za period 2009.-2013. definisali razvoj sporta, dece i omladine kao prvi prioritet.

To je bio mali trik da privučemo i medije, pošto sa njima uvek imamo problema. Pošto smo prepoznali problem nedostatka medijske podrške ili preterane podrške kada se govori o promociji nasilja radili jedno istraživanje o kome ćemo pričati kada za to dođe vreme i objavili smo jednu knjigu zajedno sa udruženjem sportskih novinara Srbije. Školski sport je tema koja je ozbiljna, mi smo u svojoj strategiji za period 2009.-2013. definisali razvoj sporta, dece i omladine kao prvi prioritet. Danas sam čuo da neka ministarstva nisu uradila neka podzakonska akta. Mi smo dobri đaci. Nakon usvajanja Zakona o sportu napravili smo sva podzakonska akta koja zakon je propisao. Uradili smo Strategiju razvoja sporta, akcioni plan, Zakon o mladima. Našli smo se u dilemi kako da uđemo u ingerencije Ministarstva prosvete, ali nam je prosveta tu otvorila vrata, jer su opterećeni sami sobom, svojim platama i nedostatkom prostora za drugo delovanje, osim onog što nam je propisano zakonom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prvo da se zahvalim gospođi Ilić i da počnem sa tom konstatacijom, da u pravu je, trebalo je ovde da budu mladi, jer ništa bez mladih o mladima, što jeste princip rada Ministarstva omladine i sporta. Zaista jesmo sva strateška dokumenta koja se tiču mladih: Nacionalnu strategiju, Strategiju karijernog vođenja i Zakon o mladima upravo donosili u širokom konsultativnom procesu sa predstavnicima mladih. Druga stvar koju bih htela da kažem, da je naše najšire polje delovanja upravo prevencija nasilja. Što se tiče nasilja, istaći ću dva primera dobre prakse. Prvi, dosta smo čuli o nasilju na Internetu i preko digitalnih tehnologija, kao jedan novi problem na koji se tek nalazi rešenje. Zbog toga smo se priključili kampanji Saveta Evrope protiv govora mržnje na Internetu. Kao Ministarstvo smo nacionalni koordinator te kampanje i imamo već brojne aktivnosti. Bili smo prisutni na svim velikim događajima ovog leta koji su se dešavali za mlade; Egzit, Lav fest, Gitarijada u Zaječaru, bili smo i na derbiju Crvena Zvezda – Partizan, čime je zvanično i započela kampanja u martu ove godine.

Planirane su mnoge edukativne aktivnosti, jer čuli smo takođe da nam nedostaje ne samo za nastavnike nego i za mlade edukacija upravo u tim veštinama nenasilne komunikacije.

Planirane su mnoge edukativne aktivnosti, jer čuli smo takođe da nam nedostaje ne samo za nastavnike nego i za mlade edukacija upravo u tim veštinama nenasilne komunikacije. Drugi pravac delovanja jeste da na osnovu našeg konkursa za sprovođenje Nacionalne strategije za mlade podržavamo projekte i programe udruženja za mlade i mladih, koji upravo ovakve obuke iz nenasilne komunikacije organizuju. Ono što je ključno, tu koristimo metod vršnjake edukacije. Organizuju se obuke trenera za tenere, jer su vršnjaci najbolji edukatori i najbolje mogu komunicirati o ovim pitanjima sa mladima. Mi smo i članovi tima „Škole bez nasilja“ i sarađujemo sa Ministarstvom prosvete. Toliko i hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz učionice, imam 30 godina rada u obrazovanju, prema tome mogu da predožim nešto konkretno. Jedno sam konkretno čuo gospodina Slobodana Vučkovića koji je jedan predlog dao, koji je na neki način divan. Pošto radim 30 godina u obrazovanju reći ću da je obrazovanje totalno u propadanju i preduzeće koje ne vredi ništa. 90-tih godina kada su idoli mladih bili Bombona, Pacov i Bagzi, da ne nabrajam niz drugih idola mladih, porodice su to na neki način prihvatile. Ministarstvo prosvete je uticalo na ovakvo nasilje u obrazovanju, odnosno u školama. Godine 2009. povećao se broj neopravdanih izostanaka od 25 na 35, gde je poruka jasno data – beži i napuštaj čas. To se masovno koristilo, naročito u srednjim stručnim školama. Nakon toga došlo je do nekih promena, a ako ste već urezali recimo detetu da može da napusti čas, da može da beži sa časova, onda ćete vrlo teško da ga vratite u klupu. Znate da u proseku ako gledate u srednjim školama od 160 do 180 časova godišnje, opravdanih ili neopravdanih, dete pobegne. To je više od 30 radnih dana.

Veza je važnija od bodova. Iz moje škole, tekstilne i građevinske ispisao sam 15-20 učenika. Gde su se upisali? U medicinsku, ekonomsku, bez obzira što nemaju uspeh, bez obzira što nemaju znanje.

Ono što je bitno to je da su roditelji totalno nezainteresovani, pričam za srednje stručne škole. Hiljadu telegrama šalju razredne starešine i direktori škola, međutim odziv je nikakav, čak dolazite do sukoba zašto ste to uradili. Ono što bih rekao to je da je korupcija kao nasilje u obrazovanju bitna. Veza je važnija od bodova. Iz moje škole, tekstilne i građevinske ispisao sam 15-20 učenika. Gde su se upisali? U medicinsku, ekonomsku, bez obzira što nemaju uspeh, bez obzira što nemaju znanje. Oni su tamo. To je dovoljno. To su direktori dali zvanične podatke. Plan upisa u školama je, ako posmatrate ekonomske, pravne, medicinske i gimnazije imate 60-70%. Majstore i tehničari nemate nigde. Građevinska i tehnička su pred gašenjem, tekstilna škola je pred gašenjem, kožarska takođe. Vrlo brzo doći ćemo u situaciju da uvozimo te majstore i tehničare.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mnogo je tema i pitanja na koje bih htela da dam komentar. Nastojaću da budem maksimalno koncizna. Tačno je da su 90-te, ratovi, modeli ponašanja i način rešavanja konflikata jedan od glavnih uzroka za problem koji danas imamo, ne samo na niovu nasilja u školama nego uopšte razumevanja na koji način se najefikasnije rešavaju konfliti. 90-te su bile vreme proizvođenja mržnje i stvaranja slike da se konfliktom, nasilništvom može problem rešiti. Zašto je ovo važno danas kada govorimo o nasilju u školama? Zato što su danas roditelji osnovaca oni koji su išli u školu i bili đaci 90-ih godina, koji su rasli bez ikakve slike nekog drugačijeg vremena, za razliku od većine nas koji smo prisutni danas na ovom skupu i koji još uvek dominantno rešavamo ovaj problem u našem društvu. To su generacije roditelja koji se ne sećaju nekakvog normalnijeg načina življenja bez obzira na sve probleme koje smo tada imali. Militarizacija društva, stvaranje konflikata na različitim nivoima, etničkom, građanskom, političkom, rezultat je kroz ekstremizme i usvajanje ekstremizama različitih vrsta. Sve je to nešto u čemu su oni rasli i medijska slika koja je bila katastrofalna.

Imamo u našoj tradiciji nipodaštavanje svakog i svega, doživljavanje svakog kao potencijalnog neprijatelja, jer očekujemo agresiju od njega.

Mislim da je gospodin Vidojević to spomenuo, primeri su najvažniji u načinu na koji utičemo na mlade generacije. Čini mi se da je u tome važno da istaknemo jedno, da svi u našem svakodnevnom životu stalno očekujemo agresiju na nas same, u saobraćaju, kroz politiku koju gledamo i slušamo, kroz medije, novine, u svemu što čini našu javnu sferu. Kao odrasli razvijamo neke oblike odgovora na to nasilje i agresiju i to je ono što mladi gledaju i uče od nas. Mislim da je taj primer važan, moramo da nametnemo jedan drugačiji, dominantan oblik rešavanja problema, konflikata u društvu. Mislim da je pojava koju imamo gotovo tradicionalno, čak i mnogo ranije nego što su 90-te, opšte nipodaštavanje. Imamo u našoj tradiciji nipodaštavanje svakog i svega, doživljavanje svakog kao potencijalnog neprijatelja, jer očekujemo agresiju od njega. To je veliki problem koji moramo kao društvo da razrešimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nisam se javljao sa replikama, ali sam prozvan više puta, nakupilo se mnogo toga. Kada sam govorio o apsolutnoj nekažnjivosti, nisam mislio naravno na krivičnu nekažnjivost, nego sam mislio na moralnu i sve druge oblike osude i zgražanja, upotrebiću čak i tu reč, na događajima koji su pred nama. Daću jedan primer koji je aktuelan, čovek koji je pre tri godine uhapšen zbog širenja mržnje prema različitosti je ponovo danas, povodom Parade ponosa, aktivan u pripremi otpora i osude prava na okupljanje jedne male grupe naših stanovnika. To je društvo koje to toleriše, nekoga ko je osuđen na osam meseci zatvora, ponovo mu je omogućeno da to radi. To ne bi bilo strašno da nedavno nismo u Skupštini imali nekoliko zakona iz oblasti obrazovanja. Jedan od amandmana sam imao na činjenicu da je kao jedan od ciljeva obrazovanja izbrisano razvoj, razumevanje i poštovanje raznovrsnosti i ravnopravnosti. To je izbrisano iz jednog od ciljeva obrazovanja. Rekao sam da je to verovatno greška i molio sam da se to vrati. To nije vraćeno. Amandman nije prihvaćen. Kao što nisu prihvaćeni mnogobrojni drugi predlozi.

Svaka promena sistema je nešto što profesore obavezuje na novo znanje, na novi napor i na drugačiji odnos, na promenu. Oni ne žele promenu.

Nije recimo prihvaćen predlog upravo za socijalno koristan rad, koji smo predlagali za univerzitet pre svega. To bi trebalo urediti da student ne može da završi studije ako nema potvrdu o društveno korisnom radu, o razumevanju lokalne zajednice i okruženja u kome živi, o potrebama starijih ljudi, o potrebama osoba sa invaliditetom. U tom istom zakonu, koji je odbio raznovrsnost, se nije htelo razgovarati o jednom novom fenomenu koji je vrlo opasan, a to je koliki broj učenika napušta školovanje. UN su, ako se ne varam, predložile određene formulacije, to je takođe odbijeno u celini. Imamo otpor, to je vrlo dobro primetio gospodin Matejić, unutar obrazovnog sistema prema bilo kakvoj promeni zato što su oni onda u sukobu interesa. Svaka promena sistema je nešto što profesore obavezuje na novo znanje, na novi napor i na drugačiji odnos, na promenu. Oni ne žele promenu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što je meni ovde malo zasmetalo je neka ostrašćenost, kao da su sva deca loša. Zaista mi je to jako zasmetalo. Samo želim da vam dam neke statističke podatke koji ukazuju da je broj krivičnih dela koja vrše maloletna lica u smanjenju. U 2012. evidentiran broj krivičnih dela od strane maloletnih učinlaca je 7% ukupnog kriminala koji se vrši na teritoriji Republike Srbije, to treba istaći. Evidentirano je 6899 krivičnih dela izvršenih od strane 4052 maloletna lica, za teritoriju Republike Srbije da to zaista nije mnogo. Posebno nas raduje da je evidentirano smanjenje najtežih krivičnih dela ubistva, ubistva u pokušaju, teška ubistva, teške telesne povrede. Šta je u povećanju? Nasilje u porodici, nasilničko ponašanje, nasilnočko ponašanje na sportskim priredbama ili javnom skupu.

Znate kada je vanredni učenik da on nema nikakvih obaveza da ide u školu. Ko će da ga prihvati? Prihvatiće ga oni koji su na ulicama. To su najčešće dileri, koji vrše krivična dela, koji se ničim ne bave, ali oni prosto nemaju društvo i to postaje njihovo društvo.

Tu treba istaći da je u porastu upravo iz tog razloga zato što je broj prijavljenih krivičnih dela u porastu, ali moramo istaći i da procesuiranje ovih krivičnih dela nisu završena, da je dosta njih odbačeno i da u principu punoletna lica koriste maloletna lica, posebno ova koja su krivično neodgovorna ispod 14 godina, da vrše krivična dela za njih. Kada dođe do mase, oni su povodljivi, oponašaju odrasle, zato na sportskim utakmicama najviše imate odraslih izvršilaca koji su zloupotrebili maloletna lica da vrše nasilje, a oni da se istaknu to čine jednostavno da bi ih neko prihvatio. Ono što mi je zasmetalo je da imamo nenormalno mnogo vanrednih učenika. Znate kada je vanredni učenik da on nema nikakvih obaveza da ide u školu. Ko će da ga prihvati? Prihvatiće ga oni koji su na ulicama. To su najčešće dileri, koji vrše krivična dela, koji se ničim ne bave, ali oni prosto nemaju društvo i to postaje njihovo društvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Na osnovu poslednjih pet ili šest diskutanata bez namere da ponudim panaceju, što imam iskušenja kao lekar, ali kao neko ko se bavi razvojnom psihijatrijom i psihologijom tvrdim, to je potkrepljeno, da je deci potrebna jasna struktura da bi se razvijali. Ono što je jednostavno i jefitno, a to je da postoji kućni red u svakoj školi koji važi za sve koji su pod tim krovom i da postoji dosledna primena tog kućnog reda. Mislim da je to jedna mala, a ključna stvar koja će onima koji ga poštuju dati za pravo, a one koji ga ne poštuju na određen način staviti u fokus nekog rada. Sadržaj može da se odredi demokratski, može sa jako puno učešća dece, ali kada se jednom donese, taj red može da bude jako strukturišući za svu decu, za nastavnike, administratore škola. Hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zadatak ovih debata nije da donesu određene odluke. O njima bi morali da glasamo, a niko nas ne bi ni slušao. Naš je cilj da jednostavno razmenimo iskustva, mišljenja, da zahvaljujući B92 malo animiramo javnost da se čuju razni glasovi i ono što mi se čini važnim da nametnemo u ovom društvu debatu, da može da se razgovara, da nam niko ne saopšti. Ono što sam govorio na početku, da ne budemo monološko društvo nego da razvijamo debatu, bez toga nema razvoja demokratije. O ovom bi mogli da pričamo i zato mi se učinilo u početku možda čak i razumno da još jednu debatu vrlo brzo o ovom nastavimo, jer ovo je vrlo složeno pitanje. Naravno, svako od nas ima određena iskustva, pa od toga polazi. Počeću od ovog poslednjeg što sam čuo, da imamo odlične strategije za obrazovanje.

Šta mi sada pričamo? Hoćemo decu da okupimo nečem pozitivnim, da se takmiče, da rade, da tu treniraju, a nemamo dvoranu.

Počeo sam svoj radni vek u Beogradu u Zavodu za unapređenje školstva pre 50 i kusur godina. Od tada, 50 i nešto godina, se unapređuje školstvo. Postoje institucije, debate, strategije, planovi. Situacija ne verujem da je mnogo bolja, bar nam se sada čini da smo nezadovoljniji, možda imamo više standarde, pa nam onda smeta nešto što se događa. Vidite sada školu kako mi tretiramo. Slažem se da tu nastavnici bi trebalo da budu aktivniji, da malo koče, ali istovremeno, poznato je da i vaspitač treba da bude vaspitan i ti nastavnici su prošli kroz neki sistem obrazovanja. Ako pogledamo škole u kojima, ako je verovati statistikama, možda čak trećina nema rešeno pitanje kanalizacije i klozeta, a koliko njih ima sportsku dvoranu? Koliko? Šta mi sada pričamo? Hoćemo decu da okupimo nečem pozitivnim, da se takmiče, da rade, da tu treniraju, a nemamo dvoranu. Svašta se ovde razbacivalo sa parama, ali najskuplja stvar na svetu jeste da srušiš četiri učionice, pa kažeš sada je ovo dvorana ili nešto uradiš. Dakle, nebriga je u tom pogledu bila totalna što se tiče obrazovanja.

Opširnije >>>