za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"RADNO ZAKONODAVSTVO I INTERESI GRAĐANA"
Pretraga
Verzija za štampu

Kakve su šanse da sindikati, poslodavci i resorno ministarstvo postignu komprimis o novom Zakonu o radu i jesu li očekivanja od zakona ravna verovanju u perpetum mobile koji će rešiti sve probleme srpske privrede, pitanja su na koja su danas pokušali da ukažu učesnici debate "Radno zakonodavstvo i interesi građana".

Smatram da Vlada Srbije, ova, prošla, pretprošla, šibicari sa zakonom o radu, dok se naše uvo ne navikne na fleksibilnost svega, pa i samog života, izjavio je saradnik Centra za sindikalizam Srećko Mihajlović, dok je predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković naglasio da se postojeći zakon mora uskladiti sa evropskim.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kao i uvek trudili smo se da nađemo aktuelnu temu koja zanima najveći broj građana i koja je društveno relevantna. Mislim da u ovom trenutku kada se najavljuje Zakon o radu i o štrajku i mnogi drugi zakoni tema itekako uzbuđuje veliki deo građana i svet rada i kapitala, kao i mnoge druge organizacije i ljude koji ne spadaju u tu dihotomiju rada i kapitala, a koji na neki način dele sudbinu tih odnosa. Istorija radničkog zakonodavstva je stara više od deset godina i uglavnom su zakoni o radu i o radničkom udruživanju, organizovanju i pravima donošeni na pritisak radništva i radnici su se obično radovali i smatrali to velikim pobedama kada se donose zakoni o ograničenju radnog vremena, o zabrani rada dece, o zabrani noćnog rada, o osmočasovnoj radnoj nedelji, itd.

Nije ništa novo da su rad i kapital pokušavali da nađu zajednički jezik.

To su bile pobede ka humanizaciji rada i ravnopravnosti građana, mada to u prvom pogledu nije bilo političko pitanje. Sada imamo situaciju u kojoj se radno zakonodavstvo dobrim delom menja na pritisak poslodavaca. Inicijativa dolazi iz one druge strane, ne sveta rada, već sveta organizatora rada i kapitala. Nije ništa novo da su rad i kapital pokušavali da nađu zajednički jezik tokom istorije. Nedavno sam naišao ponovo na jedan tekst Furijea, socijaliste utopiste, koji je pre 180 godina smatrao da je našao formulu. Kaže: “Pet desetina viška vrednosti pripadaće radnicima, 3% kapitalistima koji su uložili kapital, kupili mašine, a 2% inovatorima”, to zove talentom, itd. Znači, pokušao je da nađe nekakvu pravednu raspodelu viška vrednosti, jer o tome se radilo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Naziv teme o kojoj ću da govorim glasi – prirodna selekcija, što bi rekao Darvin ili socijalni darvinizam u Srbiji. Da podsetim da je Biljana Stojković nedavno rekla da su većina današnjih vrhunskih biologa evolucionista, bila i ostala, levičari. Sažetak mog izlaganja svodi se na sledeću rečenicu: tržište rada je arena borbe za opstanak. Cilj novog Zakona o radu je da kapitalistima omogući da u toj areni legalno biraju najbolje po najmanjoj ceni. Imam tri polazne tačke. Prva, nekada je kapitaliste okupljao njihov pojedinačni, privatni interes, a radnike solidarnost. Danas se zajedništvo kapitalista zasniva na njihovom zajedničkom interesu, dok su radnici okupljeni svojim pojedinačnim preživljavanjem. Na internacionalnom planu, radničke internacionale zamenjene su internacionalom kapitala, koje veoma dobro funkcionišu.

Naš današnji pojedinačni radnik ima protiv sebe i zajednicu domaćih kapitalista i zajednicu kapitalista celog sveta. Radničku parolu o ujedinjenju, “proleteri svih zemalja ujediniti se”, ostvarili su kapitalisti.

Naš današnji pojedinačni radnik ima protiv sebe i zajednicu domaćih kapitalista i zajednicu kapitalista celog sveta. Radničku parolu o ujedinjenju, “proleteri svih zemalja ujediniti se”, ostvarili su kapitalisti. Radnici celog sveta su odavno razjedinjeni i na nivou sveta i na nivou svake zemlje pojedinačno. Poenta ovog polazišta je u tome što su danas radnici taoci u rukama kapitalista. Druga polazna tačka, danas u Srbiji jedni imaju posao i dobru platu. Drugi imaju posao i bednu platu. Treći imaju posao, a nemaju platu. Četvrti imaju povremeno neki posao za bilo koju platu. Peti su se prodali onim famoznim agencijama, pa povremenu imaju posla i nekakvu platu. Šesti nemaju ni platu, ni posao. Nešto od nabrojanog je zakonito, ali bogme i dosta nezakonito.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svaki put pre nego što krenem neko izlaganje u ovakvim povodima uvek želim da pohvalim organizatora. Mislim da su i teme prave, ovog puta, po svom običaju, prof. Mićunović je zaista na pravi način dao uvodnu reč. Dalje, gospodin Mihajlović je to produbio iz potpuno jednog sindikalnog, opšteg pogleda na svoj vrlo duboko naučni način. Međutim, ja bih hteo iz ugla srpskih poslodavaca i iz ugla trenutne stvarnosti da nešto kažem o ovom problemu koji je na prvi pogled nije izgledao tako problematičan, a to je promena starog Zakona o radu. Kod toga bih hteo da se vratim na onaj sam osnovni stav sindikata u Srbiji, a to je zašto se menja zakon i da ne treba menjati zakon. Ukoliko se ne bi promenio, ovaj zakon bi bio jedini u setu svih brojnih zakona koji je praktično Srbija dužna da prilagodi zakonodavstvu EU.

Imamo zakon koji je više nego drugi zakoni potekao iz nekih rešenja koja su bila karakteristična za prethodni samoupravni period koji je predviđao da osnovno zašto radnik radi, odnosno zašto ga poslodavac plaća, se zvalo ličnim dohotkom.

Imamo zakon koji je više nego drugi zakoni potekao iz nekih rešenja koja su bila karakteristična za prethodni samoupravni period koji je predviđao da osnovno zašto radnik radi, odnosno zašto ga poslodavac plaća, se zvalo ličnim dohotkom. To je bilo sasvim logično i to je bio deo profita koji se delio između svih zaposlenih, jer to je bila njihova dobit, koja je deljena zavisno od učešća i značaja pojedinca u tom kolektivu. Promenom sistema, moramo jednom da prihvatimo da ipak idemo ka drugom sistemu, to više nije lični dohodak. To je plata, trošak za poslodavca, a jednostavno to je način na koji se održava egzistencija zaposlenih.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jednom sam kao student učestvovao u Kumrovačkoj školi o filozofiji samoupravljanja, mislio sam da je samoupravljanje upravljati sobom, a izgleda da se ispostavilo da je upravljati drugima. Nadahnuti govor gospodina Srećka Mihajlovića je bilans esencijalnog komunističkog poimanja sveta, tržišne privrede i kako on kaže kapitalista. Ovako tretirati poslodavce i preduzetnike nije problem u jednom izdvojenom mišljenju komunističke provinijencije. Problem je u tome što to pokušava da provejava kod znatnog dela javnosti i ljudi koji gaje nasleđe komunizma, tzv. raja u kom smo živeli, a koji je funkcionisao po principu posao jednom zauvek i nikad vam niko ne može uzeti, od svih firmi koje rade pozitivno država uzme koliko joj treba, a sve koje su loše posluju budu sanirane i nikad likvidirane.

Govoriti kako biramo na tržištu rada kao da smo došli na sajam robova, neko ko više ili manje vredi je zaista uvredljivo za elementarno logičko promišljanje.

Ovo je zaista jedna kardeljevska opasna teza o Zakonu o radu i ja sam očekivao da će zaključak biti da sve poslodavce treba žigosati da se znaju da ti truli kapitalisti, koji vezuju radnike bodljikavom žicom i uzimaju sav profit za sebe, vrše diskriminaciju i mobing i ne zaslužuju ništa dugo do da povremeno budu obešeni, ako ne i trajno. Gospodo, ako prisvojimo za sebe celokupni kapital i profit onda bi bar elementarna logika trebala da vam naloži da znate da je u prošloj godini 38.000 firmi poslovalo sa gubitkom ispod vrednosti kapitala, da je 150.000 firmi upadalo u povremene blokade, da su trenutna dugovanja privrede 20 milijardi evra, da živimo u jednom mnogo širem kontekstu od onog koji vidite, a to je kontekst pravde i nepravde. Govoriti kako biramo na tržištu rada kao da smo došli na sajam robova, neko ko više ili manje vredi je zaista uvredljivo za elementarno logičko promišljanje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Najpre da kažem, kao sociolog koji se bavi sindikatima i globalizacijom, da na ovim prostorima ne kruži bauk komunizma i socijalističkog smaoupravljanja, nego svetom, Evropom i regionom i Srbijom kruži bauk neoliberalne globalizacije, svetske krize i pre svega prevlasti, interesa i moći globalizovanog kapitala na račun rada. To bi bila jedna uvodna konstatacija, koja se sasvim jasno dokazuje na suštini izmena radnog zakonodavstva u Srbiji i regionu, pre svega, zemljama koje su nastale raspadom druge Jugoslavije. Kampanja za izmenu radnog zakonodavstva, a Zakon o radu je tu ključni, a potom Zakon o stečaju, privatizaciji, penzijama, zdravstvenom i socijalnom osiguranju, porodici, i traje najmanje dve godine.

Na prostoru bivše Jugoslavije nastajale su zemlje kapitalističke periferije. Njih sociološki i ekonomski karakteriše nizak nivo razvoja, siromaštvo, nezaposlenost, prezaduženost, ubrzana neoliberalna tranzicija i privatizacija koja je uništila radničku klasu, a sada vidimo da dolaze na red srednji društveni slojevi.

Ove argumente koje navode poslodavci, sindikati, radnici za i protiv njihovih izmena su gotovo isti na regionalnom nivou. Šta se dešava? Na prostoru bivše Jugoslavije nastajale su zemlje kapitalističke periferije. Njih sociološki i ekonomski karakteriše nizak nivo razvoja, siromaštvo, nezaposlenost, prezaduženost, ubrzana neoliberalna tranzicija i privatizacija koja je uništila radničku klasu, a sada vidimo da dolaze na red srednji društveni slojevi. U poslednje dve godine sve ove zemlje su pritisnute, a zato postoje jasni dokazi od strane MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i njenih čelnika, da tako prezadužene moraju da što brže menjaju Zakon o radu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Poslednjih sedam godina sam radila u Ministarstvu rada, na mom spratu radi 30-ak ljudi od kojih polovina nema ugovore o radu, ima ugovore o delu, desetak godina ljudi rade u Ministarstvu rada na određeno, zato što rade jednu godinu jedan opis posla, pa se promeni jedna reč, druge godine, pa onda sada kada se promeni ime ministarstva, pitanje je da li neki koji su zaposleni u tom ministarstvu su i dalje zaposleni. Tako da priča o bilo kom zakonu, izvinjavam se, meni deluje grotesno. U sadašnjem Zakonu o radu piše da ne morate da imate ugovor o radu na radnom mestu, na mestu obavljanja posla. Zašto uopšte zapošljavate ljude kada to nije neophodno, možete pola da ih zaposlite po ugovoru o delu, što znači da ih zapošljavate po komadu koji naprave, ako radite tekstil.

Imamo mnogo veće probleme oko toga da li ćemo imati neke nijanse, za većinu smrtnih povreda ljudi koji su poginuli na gradilištima niko nije osuđen.

Možete da imate ugovor na određeno, možete na napišete ugovor kada vam dođe inspekcija, za poslednjih sedam godina inspektorat samo opada u kapacitetu. Imamo mnogo veće probleme oko toga da li ćemo imati neke nijanse, za većinu smrtnih povreda ljudi koji su poginuli na gradilištima niko nije osuđen. To je suviše velika tema za ovu diskusiju. Govorila bih na sasvim drugom planu, o Socijalno ekonomskom savetu i uopšte o socijalno ekonomskom dijalogu. Imamo veliki problem koji se do sada ocrtavao ako je država, ko god je oličavao, želela da zavadi pa vladaj, uspela je. Sada zamišljamo da u socioekonomskom dijalogu idealnom imamo predstavnike zaposlenih, a to su sindikati, predstavnike poslodavaca i predstavnike države koja predstavlja društvo, jel tako? To je problematično.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Najpre mislim da se rasprava o radnom zakonodavstvu i drugim institucionalnim elementima tržišta rada ne može fundirano voditi, a da se ne sagleda stanje na tržištu rada. Kada kažem stanje, ne mislim samo na indikatore koji mogu biti bolji ili gori, nego mislim i na uzroke tog stanja. Ovde ću referisati jednu studiju grupe autora MMF-a iz januara ove godine koja se bavi tržištem rada zemalja zapadnog Balkana. Da podsetim tu spadaju Albanija, BiH, BJR Makedonija, Crna Gora i Srbija. Paralelno, bavi se i tržištem rada zemalja novih članica EU i tu spada nekih 11 zemalja od Baltika preko Poljske, Slovačke, Slovenije, Bugarske, Rumunije. Studija nosi naslov „Podsticanje rasta zaposlenosti u zemljama zapadnog Balkana“.

Srbija ima lošije performanse tržišta rada nego Makedonija ili Crna Gora, zato što nije odmakla sa institucionalnim reformama u kojima su one odmakle recimo.

Prilično je obimna i ne bih mogao govoriti o detaljima, ovde sam u ograničenom vremenu. Želim samo da kažem da je to naučno sagledavanje tržišta rada, nema nikakve veze sa istorijskim i ideološkim sentimentima ili pak sa doktrinarnim paradigmama. Ona je moglo bi se reći jedno krajnje racionalno, merljivo sagledavanje tržišta rada koje zahteva naučne metode, račune, ekonometriju, da ne pominjem sada sve ono što ta metodologija podrazumeva. Ono što se ovde može dobro sagledati je koji su faktori koji utiču na loše performanse tržišta rada u svim zemljama zapadnog Balkana. Srbija nije izuzetak, po mnogim indikatorima je i vodeća. Srbija ima lošije performanse tržišta rada nego Makedonija ili Crna Gora, zato što nije odmakla sa institucionalnim reformama u kojima su one odmakle recimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

U pristupu zakonu o radu i njegovoj izradi, prezentaciji i medijskom spinovanju prisutan je neverovatno tabloidan način rasprave. Nastavio bih se na minijaturu gospodina Mihajlovića, koji je dao izvanrednu kulturološku i sociološku analizu našeg društva. Pored starog Rima, dovoljno je da se vratimo 60 godina u našu istoriju, u Kraljevinu Jugoslaviju. Položaj radnika u Kraljevini Jugoslaviji je nedostižni nivo aspiracija našeg vremena. Podsetiću da su bile radničke komore, sindikalne komore, kolektivni ugovori, minimalne nadnice, Zakon o zaštiti radnika i sudovi dobrih ili časnih ljudi koji su sudili radne sporove u roku od 10 dana. Šta je osnovni problem u Zakonu o radu? Različiti nivoi aspiracija i prevelika očekivanja.

Šta je suština Zakona o radu? To je vrlo jednostavno i prosto, da uredi odnose između sveta rada i sveta kapitala, odnosno da uredi pravila igre između poslodavca i zaposlenih.

Poslodavci i preduzetnici imaju svoja očekivanja, veliki tzv. biznismeni imaju svoja. Strane privredne komore, u kojima ima vrlo mali broj stranaca, imaju svoja očekivanja, sindikati svoja, a država ili vlada očekuje od zakona da bude jedan perpetuum mobile koji će da reši sve ekonomske probleme. I zapošlajvanje i sve ostalo. Šta je suština Zakona o radu? To je vrlo jednostavno i prosto, da uredi odnose između sveta rada i sveta kapitala, odnosno da uredi pravila igre između poslodavca i zaposlenih. Sve ostalo je postskriptum. Marginalni efekti su nešto što je poznato, ali ne može glavni nivo očekivanja od Zakona o radu da budu protivurčenosti i da se očekuje da Zakon o radu reši pitanje novog zapošljavanja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ukazala bih na dve konkretne stvari koje mislim da treba precizirati Zakonom o radu. Prva se odnosi na otpremnine. Ako pođemo od cilja otpremnine, a to je reintegrisanje na tržište rada, onda ih treba usmeriti na oblike. Kako na oblike? Imamo sada 20 milijardi za restrukturiranje u privatizacionom fondu. Dve milijarde su za zapošljavanje, a 18 je za minimalne zarade, povezivanje staža i otpremnine. Te otpremnine bi bilo dobro usmeriti u obuke, prekvalifikacije, dokvalifikacije, kako bi ti ljudi postali konkurentni na tržištu rada. Mislim da ćete se složiti sa mnom, oni imaju veliko iskustvo. Ne ukidamo delatnost, ukidamo preduzeće. Ti ljudi nalaze svoje mesto. Potrebni su.

Druga stvar su agencije za zapošljavanje. One postoje de facto i de jure. Predviđene su Zakonom o zapošljavanju. Evidentirane su u privrednim registrima. Naše Ministarstvo rada daje dozvolu za rad. Zašto ih ne staviti u pravni okvir Zakona o radu?

Druga stvar su agencije za zapošljavanje. One postoje de facto i de jure. Predviđene su Zakonom o zapošljavanju. Evidentirane su u privrednim registrima. Naše Ministarstvo rada daje dozvolu za rad. Zašto ih ne staviti u pravni okvir Zakona o radu? One zapošljavaju 50.000 ljudi, ima ih preko 60, možda ih ima i više. Zašto ne urediti prava, obaveze, provizije tih agencija? Imam nezvanične informacije da se svi plaćaju minimalno, a da se od poslodavca uzima po 70-80 hiljada. Gde ide taj novac? Mislim da bi bilo dobro to urediti Zakonom o radu. One su prihvaćene i konvencijom, gospodin Protić može da me ispravi, 181 Međunarodne organizacije rada, to je za zakon ratifikovano.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ponešto sam naučio iz ovih osvrta na istoriju i pozivanja na iskustva drugih zemalja, ali ću se okrenuti u drugom pravcu. Pokušaću da nešto govorim o našim uslovima i da doprinesem da korak po korak idemo iz ove rupe u koju smo upali. Ovde se kaže da je problem oko izmene Zakona o radu regulisati odnos rada i kapitala. Čini mi se da je to potpuno pogrešna teza, jer nemamo dovoljno rada, imamo mnogo nezaposlenih, a nemamo ni kapitala, mnogo smo se zadužili. Jedan drugom unutar zemlje dugujemo i upravo jedino to negde reguliše taj zakon. Bavim se stranim ulaganjima već 40-ak godina, a među njima dolaze i neki kapitalisti, radio sam General Motors, ali radio sam i za neke male strane ulagače, koji su, kao gospodin Knežević, pohvaljeni u svojoj zemlji i ovde kako posluju sa radnicima. Prva stvar za njih je da će morati angažovati neke radnike, a da ne govorim veliki problem neku zgradu da izgrade, pa kakvi su uslovi i da razumeju naš sistem koji nije tržišni.

Šta je u savremenom svetu rad? Rad je različit oblik, može biti rad privremeni, može od kuće biti, može radno mesto na razne načine. Ovde bi morali konačno da uradimo ono što je svet uradio, da se vratimo na ugovor o radu.

Kada dođe na red da zapošljavaju ljude, oni kažu: “Ajde mi dobro prezentiraj čega se moramo držati”, pa onda kažem koliko ima strana Zakon o radu, od 2005. godine, a oni kažu koliko ima jedan kolektivni ugovor, drugi kolektivni ugovor, pa kaže da za preko šest radnika mora imati ove i one pravilnike i ako bih to svaki put rekao svakom, odmah bi odbili. Šta je kod nas sa Zakonom o radu? Ovde je pominjan radni odnos. Radni odnos je bio u socijalizmu jedan odnos koji je zakonodavac uredio bez učešća zaposlenih i poslodavca. Šta je u savremenom svetu rad? Rad je različit oblik, može biti rad privremeni, može od kuće biti, može radno mesto na razne načine. Ovde bi morali konačno da uradimo ono što je svet uradio, da se vratimo na ugovor o radu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nastaviću upravo sa ovom temom koju je i gospodin Kovačević elaborirao, a tiče se naravno doživljaja da je ovde kritikovan sektor poslodavaca i da su neke grube reči izrečene u uvodnom izlaganju. Što se tiče Centra za demokratiju, svi znamo i predstavnici poslodavaca koji su danas ovde, a i tokom svih naših ranijih debata na ove teme, da upravo Centar za demokratiju ima vrlo izbalansiran odnos i razume probleme sa kojima se sočavaju poslodavci i da je to nešto što često i značajno uzimamo u obzir. Ono što je važno da imamo u vidu je da ova država promoviše nejednakost položaja poslodavaca u našoj ekonomiji i da upravo oni poslodavci koji rade u skladu sa zakonom, zapošljavaju ljude u skladu sa zakonom, zapravo imaju veliku pretnju nelojalne konkurencije od onih koji rade na crno, a sa druge strane od onih koji su zaštićeni od države, na taj način da ne izvršavaju svoje obaveze. Onda smo u jednom velikom problemu.

Godinama kao Centar za demokratiju predlažemo Ministarstvu rada i narodnim poslanicima da se izmena u Zakonu o radu uvede da ugovor o radu mora da bude na radnom mestu.

Imamo diskriminaciju, ako hoćemo na taj način da razgovaramo, čak i na nivou neujednačenog položaja i prava poslodavaca, ako mogu tako da kažem. Siva ekonomija koja je jedna od pretnji onom zdravom delu naše ekonomije. Godinama kao Centar za demokratiju predlažemo Ministarstvu rada i narodnim poslanicima da se izmena u Zakonu o radu uvede da ugovor o radu mora da bude na radnom mestu, ono što je i gospođa Mićunović rekla. Mislim da od 2007. godine Centar za demokratiju predlaže tu izmenu uporno i posvećeno, verujući da se na taj način malom merom može postići mnogo u borbi protiv rada na crno i protiv nečega što je siva ekonomija i pretnja ovoj zdravoj ekonomiji koja radi u skladu sa zakonom.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz organizacije koja se bavi unapređenjem društvenog položaja najranjivijih grupa. Lično sam veoma posvećena najstarijoj populaciji, a danas dok slušam ovu teoretsku raspravu oko radnog zakonodavstva prisetila sam se informacije iz aprila meseca da 95.000 među onih 800.000 koji su nezaposleni su radnici koji su ostali bez posla stariji od 55 godina, 12%. To može neko da vaga da li je mnogo 12% ili ne, ali za svaku porodicu od tih ljudi je to katastrofa. Ima tu još jedan podatak, rekli su godišnje sa tržišta rada se skine sa evidencije 750 ljudi smrću. Moje pitanje je, šta neka od tih porodica ima od toga i od ove rasprave i od novog Zakona o radu? Te porodice su u beznađu.

Moje pitanje je kakvo smo društvo ako ne razumemo ljude koji su u situaciji da nemaju za golu egzistenciju, u situaciji lošeg zdravstvenog stanja, krajnje poremećenih porodičnih odnosa, uzdrmanih i rasturenih porodica?

Moje pitanje je kakvo smo društvo ako ne razumemo ljude koji su u situaciji da nemaju za golu egzistenciju, u situaciji lošeg zdravstvenog stanja, krajnje poremećenih porodičnih odnosa, uzdrmanih i rasturenih porodica, o tome je gospodin Mihajlović pisao u knjizi pre dve godine koju je Centar za demokratiju izdao, oni stariji radnici neki bez posla, neki na poslu bez plata, koje su to sve drame u tim porodicama? Kako novi zakon o radu i sve o čemu smo govorili može da doprinese da ti ljudi imaju srećnije i spokojnije živote i da ne traže u samouništenju i smrti izlaz iz svojih problema? Samo još što nas nisu obavestili koliko je od tih koji su skinuti sa evidencije smrću izvršilo samoubistvo. Iz drugih podataka, informacija i statistika znamo da je upravo među tom populacijom najviše onih koji se samoubijaju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Naslov ove rasprave u pozivu u koji smo dobili glasi, „Radno zakonodavstvo, interesi građana“. Pokušaću veoma kratko da se, koliko je god moguće, držim striktno tog naslova. Interesi građana danas, kada je reč o kratkom roku, a u vezi sa radnim zakonodavstvom, su da im se osigura da zadovolje svoje primarne potrebe. Toliki broj nezaposlenih, ne znam tačno koliko onih koji su zaposleni, a nisu plaćeni, ima interes da preživi. Nisu interesi svih građana isti, ali obraćam se ovom delu građana koji je u Srbiji verovatno postao preovlađujući. Potrebno je radno zakonodavstvo koje izlazi u susret tome. To radno zakonodavstvo bi na neki način ličilo na radno zakonodavstvo koje tako ide u prilog preduzetnicima kapitala, kako je danas rasprava to pominjala.  To na srednji rok uopšte ne mora biti interes građana i dolazimo do stvari za koju hoću da napravim malu digresiju.

Po mom sudu, gledano na kratak rok, pre svega bi trebalo da radno zakonodavstvo ima tu osobinu da stimuliše zapošljavanje koje bi osiguralo minimum egzistencije svima u Srbiji.

Proizvodni sistem Srbije je u takvoj krizi da nema sposobnosti da izdrži radno zakonodavstvo koje neliči i priliči 21. veku. Taj prozvodni sistem ne otvara radna mesta. To je proizvodni sistem koji generiše dalju nezaposlenost, interese građana Srbije ne osigurava. Radno zakonodavstvo koje je lepo, a nije primenljivo, je gubljenje vremena. Po mom sudu, gledano na kratak rok, pre svega bi trebalo da radno zakonodavstvo ima tu osobinu da stimuliše zapošljavanje koje bi osiguralo minimum egzistencije svima u Srbiji. Paralelno sa time ili možda i pre toga, problem Srbije je u razvoju proizvodnog sistema koji bi imao sposobnost da generiše novu valjanu zaposlenost. Svuda gde se proizvodni sistem Srbije se sudari sa proizvodnim sistemom Vijetnama ili Kine nema šanse da preživi. Konkurencija je toliko velika da nemate nikakve šanse.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neretko se vode ogromni sporovi oko najniže cene rada. Verovali ili ne, korist od najniže cene rada, odnosno njenog povećanja, nemaju oni koji imaju najmanja primanja, odnosno najnižu cenu rada. Šta se do sada radilo? Poslodavci i predstavnici sindikata ne mogu da se dogovore, Vlada preseče i podigne najnižu cenu rada za 10%. Ako podigne najnižu cenu rada za 10%, onda ta cena rada posluži kao osnovica za povećanje koeficijenata po složenosti, pa onda onaj ko ima koeficijent 5 dobije, recimo na 2.000 – 10.000 dinara, a ovaj jadni radnik koji ima 21.000 dinara dobije 2.000 dinara.

Cena rada nije sporna za one koji najmanje primaju, pod pretpostavkom da država podigne ponekad najniži cenzus neoporezivi.

Mi smo predlagali već treću godinu za redom da se svake godine najniža cena rada onima koji primaju najnižu cenu rada poveća za 10%. Nemamo nikakav problem avansno, ali ne da to posluži kao osnovica za preračunavanje po koeficijentima složenosti, jer od toga ima najveći interes javni sektor. Cena rada nije sporna za one koji najmanje primaju, pod pretpostavkom da država podigne ponekad najniži cenzus neoporezivi. Neka ide sve avansno na plate.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz istočne Srbije, iz jednog malog grada, Knjaževca, predstavnik sam civilnog društva. Udruženje građana Timočki Klub je zajedno u koaliciji sa nekoliko organizacija iz Srbije u prethodne dve godine sprovodilo projekat koji je vama poznat pod nazivom „Crno na belo”. Mi smo krenuli sa dna, iz baze, gde su radnici i poslodavci, gde su lokalne vlasti i odmah na početku svi su imali sumnju šta možemo sa lokala da pokrenemo, kakvu inicijativu da pružimo na temu koja je nacionalna, gde se zakoni donose u Beogradu? Krenulo je vrlo teško, bili smo bojažljivi kako ćemo, šta ćemo i da li imamo dovoljno legitimiteta da to radimo. U skladu sa ovom temom, radno zakonodavstvo i interesi građana, kao neko ko predstavlja civilno društvo, mislim da građani jesu poslodavci i radnici.

Trebalo bi krenuti sa opštom akcijom, informisati ljude sa lokala i pokrenuti socioekonomski dijalog, ne samo na nivou predstavnika u Beogradu.

Danas smo ovde čuli dobre stvari od strane poslodavaca, zašto je novi predlog zakona dobar za njih, ali čuli smo i dobre argumente zašto novi predlog zakona nije dobar zbog radnika. Ovaj projekat koji smo radili je direktno kontaktirao sa 12.000 ljudi, imao je neka istraživanja koja su dokazala, kako je gospođa Vučković rekla, da radni sporovi traju 4-5 godina. Na nivou lokalnom su nam rekli jedno, žele posao, prihvataju da rade bez naknade, jer se bore za golu egzisteciju, znaju da su ugroženi i da se nad njima vrši mobing, ne veruju u institucije. Ne žele da se žale, jer ne veruju da će zakon da ih zaštiti na vreme, jer oni 4-5 godina trebaju da prežive, da hrane svoju porodicu, plaćaju advokate. Samo na kraju da vam kažem, na lokalu postoje stručni i vični ljudi, koji mogu da doprinesu ovoj priči. Trebalo bi krenuti sa opštom akcijom, informisati ljude sa lokala i pokrenuti socioekonomski dijalog, ne samo na nivou predstavnika u Beogradu. Toga isto ima i u mom Knjaževcu, u Pirotu i Beloj Palanci. Tamo ljudi žive i rade. Od njih bi trebalo da čujete šta su problemi. Dok nemamo dobre institucije koje sprovode bilo kakve zakone, nijedan zakon neće građanima pomoći, ni poslodavcima ni radnicima, jer i to su građani i to su njihovi obostrani interesi. Hvala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo sam da potenciram zapravo ovo što je prof. Matejić rekao, sistem proizvodnje takav je da on ne može radno zakonodavstvo ili institucionalni faktori amortizovati te probleme. Tu se naravno slažem i već sam u svom izlaganju rekao da su strukturni faktori dominantni, što naravno ne znači da se ne mora poraditi na institucionalnim faktorima. U vezi sa tim je i ovo što je gospođa Vučković iznela, da je Španija imala iskustvo sa promenom institucionalnih pretpostavki, odnosno Zakona o radu i da to nije pokazalo rast trajne zaposlenosti, već rast prekarijanske zaposlenosti. Moram reći da to nije utemeljeno, kada je Španija u pitanju, kada su u pitanju južne zemlje krize suverenog duga, to nije utemeljeno u institucionalnim faktorima. Može se lako pretpostaviti ili je verovatnoća velika da nije promenjeno zakonodavstvo radno situacija bi bila još gora. Tu su opet u pitanju strukturni faktori, u zemljama suverenog duga to se zna iz analiza međunarodnih finansijskih institucija, Svetske banke, MMF.

U zemljama suverenog duga rigidne distorzije u celoj ekonomiji, posebno kada je u pitanju javni sector, su dosta duboki i veliki problem i kao što ćete videti još uvek se stopa nezaposlenosti rigidno održava na dosta visokom nivou, mada malo pada u Portugaliji, Španiji, pa i u Grčkoj.

U zemljama suverenog duga rigidne distorzije u celoj ekonomiji, posebno kada je u pitanju javni sector, su dosta duboki i veliki problem i kao što ćete videti još uvek se stopa nezaposlenosti rigidno održava na dosta visokom nivou, mada malo pada u Portugaliji, Španiji, pa i u Grčkoj. Te zemlje se u poslednje vreme polako izvlače iz krize suverenog duga, Grčka prednjači, ali one daju doprinos i ukupnom antirecesionom trendu koji vlada u Evropi, bar poslednje dve godine. Doduše, on je još uvek ranjiv. Propulzija na tržištu rada javlja se tek, a to je takođe iz nauke poznato, na otprilike 3.5-4% rasta BDP. Evropa cela nema taj rast, a pogotovo još uvek nemaju taj rast zemlje suverenog duga. One ne mogu još uvek imati propulziju zaposlenosti na tržištu rada i još uvek ne mogu radikalno snižavati stopu nezaposlenosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dolazim iz republičke Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, radim i sa zaposlenima i sa poslodavcima i sa ranjivim grupama koje je pomenula gospođa Satarić. Moram da kažem nešto. Najveći broj sporova i najveći animozitet na nivou poslodavac – zaposleni rezultira baš iz nerazdvajanja socijalnog od preduzetničkog. Preduzetnikov je interes da dobije profit, od tog profita on plaća fiskalne obaveze, država preuzima pare i usmerava na socijalu. Tu veliki problemi nastaju, svaki dan sa tim se susrećem. To treba razdvojiti. To mislim da je veliki problem što se to nikada ne dotiče, ne znam da li zbog nedostatka političke volje ili čega, ali mislim da je to veliki problem. Tu trpe baš ranjive grupe, zato što su negde između. Država prebacuje na poslodavce, poslodavci kažu zašto onda plaćam poreze i doprinose, zašto plaćam procenat za nezaposlene, ako moram da uzimam i invalida? Sada da ne citiramo sve obaveze. Mislim da bi tu trebalo razdvojiti, socijalno se zna šta je, preduzetništvo se zna šta je. Nekako se ne radi dobro, ne vidim neke inicijative neke velike.

Jednostavno, obaveza je društva u širem smislu da vodi računa o osobama sa posebnim potrebama, a ne da bude obaveza poslodavca da on bude taj koji će preuzeti to.

Nebojša Atanacković: Radi se o tome da je država prebacila, mada nije to elegantan način, svoju obavezu na poslodavca. Jednostavno, obaveza je društva u širem smislu da vodi računa o osobama sa posebnim potrebama, a ne da bude obaveza poslodavca da on bude taj koji će preuzeti to. Došlo se do toga da nema ni dovoljno takvih lica koji bi mogli da rade u određenim firmama. Postoje firme koje prosto ne mogu po svojoj logici onog što rade da zaposle nekog sa stepenom invalidnosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Treba imati visoki nivo socijalne odgovornosti. Ja se ne slažem, u mojoj fabrici žene koje su preko 50 godina su najodgovorniji radnici, a sada kada primam i nove radnike, primam upravo takve radnice, jer su one porodično organizovane, zrelije shvataju svoj posao na etičkoj odgovornosti, ne znam kako drugi rade. Kada su u pitanju invalidi, imam fabriku sa četiri sprata, vlada je to elegantno prebacila tako što to stavi u ravan etike. Kao das mo mi ljudi koji neće jedan hendikepirani sloj društva da uvaži i njihove hendikepe i da ih zbrinemo materijalno.

Na četiri sprata prvo moram da imam rampu za invalide, zatim moram da primim četiri invalida preko 150 zaposlenih. Moram da napravim WC za te invalide. To je investicija ne manja od 30.000 evra.

Na četiri sprata prvo moram da imam rampu za invalide, zatim moram da primim četiri invalida preko 150 zaposlenih. Moram da napravim WC za te invalide. To je investicija ne manja od 30.000 evra. Nije država ni imala nameru da kod poslodavaca zbrine invalide, ona je imala nameru da mi njima izdvajamo novac kada ne možemo angažovati invalide. Pokazaću vam svoj konkurs u Pančevu, na četiri konkursa nije se javio nijedan invalid, mada u tekstilnoj firmi u kojoj sam vlasnik mogu da rade potpuno ravnopravno kao i svi drugi izvođači, jer to su automatizovane mašine, tipa prišivanja dugmadi u čemu on rukom pritisne i to je potpuno ista radnja. Ti ljudi su sasvim drugog metalnog, socijalnog i afektivnog sklopa, jako su osetljivi, oni očekuju ono što je u nekim zemljama zaista tako da ih država zbrine na primeren način. Mislim da je bolje rešenje zaštitne radionice, kojima inače dajem jedan deo poslova, nego da svaki od nas uporno traži i država nam uzima novac, a opet nismo zbrinuli invalide niti ih je država zbrinula. To je ta perfidnost u kojoj stalno šibicarite, kako ste rekli, umesto da sistemski i suštinski rešite problem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Izneo bih 3 tvrdnje koje smatram relevantnim za svaku raspravu o ovoj temi. Prvo, fleksibilizacija i prekarizacija nisu rezultat ekonomske nužnosti, već i/ili političke volje. Drugo, posledice fleksibilizacije i prekarizacije su civilizacijski tragične. Kada ćemo to shvatiti, pitanje je. Treće, život bez budućnosti, bez predstave i o onom bukvalnom šta će biti sutra, a u takvoj situaciji je sve više i više ljudi na ovom svetu, predstavlja jedan od oblika animalizacije ljudskosti. Po tome se čovek razlikuje od životinje koja samo instiktivno može da ima „predstavu o onom sutra“. Da li hoćemo da čovečanstvo ide tim stopama ili ne, to je stvar odluke nekih verovatno izvan nas.

 

 

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pažljivo sam slušao i moram da kažem da je ovo jedna od naših najozbiljnijih debata. To znači da smo stvarno u problemu koji treba da rešavamo. Kada o tome razmišljamo imamo dva vidljiva problema. Jedan koji je opšti, koji nas pritiska, guši, živimo u stisnutim okolnostima, nezadovoljavajuće stanje društva koje ne otvara jasnu perspektivu, a na koji ne znamo na koji način možemo da utičemo. Glavni problem vidim u tome što danas ne znamo koje su granice u kojima možemo nešto da popravimo i da bude situacija drugačija, a koje su determinisane nekim silama koje su izvan naših moći da na njih utičemo. To je centralno pitanje. Globalno gledano, ne možemo tu mnogo da menjamo.

Ima tu idologije koja je uspela da nas sve zavara da nije ideologija, a to je sledeće: kapitalizam je jedan dobronađeni oblik koji je večan, trajan i nemojmo da izmišljamo toplu vodu, da pokušamo sada nešto da menjamo.

Ima tu idologije koja je uspela da nas sve zavara da nije ideologija, a to je sledeće: kapitalizam je jedan dobronađeni oblik koji je večan, trajan i nemojmo da izmišljamo toplu vodu, da pokušamo sada nešto da menjamo. To je realistički stav i verovatno u okvirima vremena koje nam je život dao mnogo nećemo ni promeniti. Obrazovaniji svet zna da nije tako bilo, ko malo gleda istoriju zna da je bilo perioda kada nije bilo kapitalizma, kada je bio feudalizam, kada je bilo ropstvo, kada je bio socijalizam. Mogući su različiti oblici postojanja političkih i ekonomskih zajednica. To je ono što nam daje pravo da, što bi rekao gospodin Knežević, metafizički raspravljamo i o pravdi i o svemu tome. Da li je to iole smisleno? Naravno, mi nismo vlada, niti Vladu interesuje uopšte šta pričamo. Ona sve zna, ima gotova rešenja, imaju svoje interese.

Opširnije >>>