za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"CIVILNO DRUŠTVO U ODBRANI DEMOKRATSKIH VREDNOSTI"
Pretraga
Verzija za štampu

Beograd, 8. jula 2014.

Civilno društvo u Srbiji je u ozbiljnom problemu i ako se nastavi proces njegove depolitizacije, postoji opasnost da će potpuno nestati, ocenjeno je danas na javnoj debati posvećenoj ulozi civilnog sektora u odbrani demokratskih vrednosti.

Govoreći na debati koju je u Beogradu organizovao Centar za demokratiju, sociolog Srećko Mihajlović je ocenio da civilno društvo u Srbiji postoji samo u tragovima, što je posledica pogrešnog shvatanja politike i depolitizacije civilnog sektora.

"Politika se pogrešno shvata kao prljava stvar sa kojom ne treba imati kontakta. Civilno društvo nema pravo na tu vrstu depolitizacije jer ako se taj trend nastavi, sa civilnom društvom je gotovo. Uz to, desno orijentisani deo civilnog sektora se ne distancira od bavljenja politikom za razliku od demokratskih organizacija koje se bave projektnim aktivizmom", rekao je Mihajlović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hvala vam što ste došli na novu debatu Centra za demokratiju, poslednju u ovoj sezoni. Moram da vam kažem i slavljeničku na neki način i da onima koji ne znaju kažem da Fondacija Centar za demokratiju ove godine obeležava 20 godina rada, a da se sedam godina sastajemo oko ovakvih okruglih stolova i razgovaramo o najvažnijim pitanjima ovog društva. U temi koja je izabrana za današnji razgovor imam utisak da ima velike simbolike. Dvadeset godina posle osnivanja Centra i sedam godina posle pokretanja Demokratskog političkog foruma vraćamo se temi uloge civilnog društva u odbrani demokratskih vrednosti koje su, po ocenama mnogih, ponovo dovedene u pitanje.

Da li civilno društvo dogovoljno glasno postavlja pitanja i istrajava na učešću u demokratskim procesima ili se, kao i društvo, kako je nedavno sugerisala sociološkinja Zagorka Golubović, uzdržava od kritičkog mišljenja, jer ono danas nije popularno, a može da bude i opasno?

Govoreći na jednoj od ranijih debata, a to je bilo 2009. godine, profesor Mićunović je upitao kako bi kod nas izgledala i došla demokratija da nije bilo ovog sektora koji je pomagao u najkritičnijim trenucima, ne samo u izbornim kampanjama, nego i u protestima i svemu onom što je bilo neophodno da bi se ostvarili preduslovi za demokratski život? Ako bismo isto pitanje postavili danas, kakav bismo odgovor dobili? Da li civilno društvo sa istim žarom kao pre 15 ili 20 godina istrajava u borbi za politička, ekonomska, kulturna prava? Da li dogovoljno glasno postavlja pitanja i istrajava na učešću u demokratskim procesima ili se, kao i društvo, kako je nedavno sugerisala sociološkinja Zagorka Golubović, uzdržava od kritičkog mišljenja, jer ono danas nije popularno, a može da bude i opasno?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zašto je došla ova tema? Na neki način, tu je da zaokruži neka naša razmišljanja. Trudili smo se da sa 70 debata podstaknemo dijalog. Bez pitanja nema odgovora, nema nikakvog napretka dok se mišljenja ne suoče. Ovde je prošlo nekoliko stotina vrlo pametnih ljudi, izrekli su razne ideje. Međutim, iako je to prenošeno i preko televizije, nije ostavilo velikog traga da postane neka opšta debata, kao što je slučaj sa mnogim potpuno bizarnim temama koje se pojavljuju u našem društvu. Ova tema na nekima izgleda provokativna, a u stvari ona je standardna. Postoji stalna borba za proširenje slobode. Nijednog trenutka nismo verovali da treba samo još neke stvari da uradimo, pa ćemo živeti u dobrom društvu, podnošljivom, idealnom da ne kažem. Ovde smo pred jednom drugom zagonetkom danas, želeo sam da nju osvetlim.

Dok nam je država prilično jasna u svojoj nemoći ili nedostacima, dotle nam je društvo nepoznanica velikim delom i to iz raznih razloga. Društvo nije samo zbir pojedinaca, neki konglomerat, pre svega ono podrazumeva odnose. Ti odnosi nisu jasni.

Šta je to država? Možemo samo pojmovno da znamo, jer ovo što je sada država ima ogromne nedostatke da bi se ta institucija stvarno tretirala sa svom ozbiljnošću koju zahteva. Ostaje onaj drugi deo, a to je društvo. Sa društvom imamo drugi problem. Dok nam je država prilično jasna u svojoj nemoći ili nedostacima, dotle nam je društvo nepoznanica velikim delom i to iz raznih razloga. Društvo nije samo zbir pojedinaca, neki konglomerat, pre svega ono podrazumeva odnose. Ti odnosi nisu jasni. Društvo ima institucije i određene procedure i odnosi su zasnovani na nekim vrednostima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Slažem se da ova tema nije nova i da ona dominira modernom od pozne renesanse pa do naših dana, odnos civilnog društva i države, odnos civilnog društva i demokratije, iskazujući se uvek u aktuelnom društvenom i političkom kontekstu, istorijskom momentu. Da li je naslov baš adekvatan ili nije? Sam naslov bi mogao možda da vuče na to da smo postigli visoke demokratske vrednosti pa ih sada treba braniti. Mislim da smo i u pogledu demokratije i u pogledu razvoja civilnog društva i u pogledu stanja države u mnogo čemu u ozbiljnim problemima. Ovo što ću razmotriti je odnos civilnog društva i demokratije, nekim konkretnijim pokušajima da ukažem na neke od problema. Ne mogu da odolim, a da ne kažem, jer mislim da ideje o kojima raspravljamo moramo povezivati, ne zato što sam se teorijski time bavio, već zato što uvek moramo imati u vidu šta se odvijalo u relaciji civilno društvo i demokratija civilnog društva, civilno društvo i država.

Kontinentalno evorpski koncept počinje sa Monteskijeom, za koga je ključno pitanje kako sprečiti da vlast ne postane nekontrolisana i ne ode u despotizam? To je ključna uloga civilnog društva.

U osnovi, krajnje skraćeno, mogli bismo da kažemo da postoje dva teorijska toka ili dve tradicije mišljenja, na neki način dva koncepta. Jedan je kontinentalno-evropski, a drugi je anglosanksonski. Kontinentalno evorpski koncept počinje sa Monteskijeom, za koga je ključno pitanje kako sprečiti da vlast ne postane nekontrolisana i ne ode u despotizam? To je ključna uloga civilnog društva. Monteskije smatra da vladavina zakona, podela vlasti i postojanje civilnog društva idu zajedno i padaju zajedno. Na drugoj strani imate Loka kao najreprezentativnijeg predstavnika anglosaksonske koncepcije civilnog društva koja je više okrenuta ideji društva u nepolitičkom smislu, sa stanovišta obezbeđenja neotuđivih prava ljudi na slobodu i imovinu u širem smislu, ne svodeći imovinu samo na vlasništvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kao uvodnu priču u ovu debatu o samom nazivu ove sesije prokomentarisao bih tako da je napad najbolja odbrana. Mislim da je princip odbrane demokratskih vrednosti nešto što civilno društvo i demokratiju može vremenom da dovede u servilan odnos prema državi i političkim akterima. To je ono što je glavna ocena uloge civilnog društva u Srbiju u proteklih 13 godina tranzicije, da je pre svega bilo servilno i servisno prema političkim akterima koji su vodili proces tranzicije i da sebe kao subjekt nije nametnulo. U prvom delu ću izneti nalaze istraživanja koja su urađena u Srbiji u protekle 4 godine. Istraživanje koje se bavilo temom položaja civilnog društva, a da je imalo uporedni okvir, je bio Civicus koji je urađen 2005. godine, a to je radio istraživačko-analitički centar.

Kada sam se pripremao za ovu diskusiju, ono što me je zaprepastilo su nalazi iz 2005. godine, gde je autorka Zdenka Milivojević konstatovala da je civilno društvo u Srbiji u traganju za identitetom, uticajem i svojom funkcijom u društvu.

Kada sam se pripremao za ovu diskusiju, ono što me je zaprepastilo su nalazi iz 2005. godine, gde je autorka Zdenka Milivojević konstatovala da je civilno društvo u Srbiji u traganju za identitetom, uticajem i svojom funkcijom u društvu. Kada pogledamo ova 3 istraživanja, a pre svega se referiramo istraživanjem koje je urađeno 2010. godine od strane OEBS-a i dva istraživanja koja su urađena od strane Građanskih inicijativa 2010. i 2013. godine imamo istu situaciju. Civilno društvo je profesionalizovano, najveći deo ljudi koji rade u civilnom društvu jesu, kako je to autor ove prve studije za potrebe OEBS Šuper rekao „na platama“. Onaj volonterski deo je vezan za tradicionalna civilna društva, odnosno za humanitarne organizacije, što opet stvara mogućnost zloupotrebe, jer su bliski državi i državnim projektima, tako da se često dešava da su takve forme organizovanja partijska krila određenih stranaka.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Država je dovoljno vešta da se vadi na različite načine zbog budalaštine oko nepostojanja debate oko novog Zakona o radu. Na primer, kažu da ne donose novi zakon, a u tom zakonu se menjaju dve trećine članova. Ne znam koliko članova postojećeg zakona treba promeniti da bi ga prihvatili kao novi? Sve to što se dešava oko Zakona o radu je dobra prilika da se testira ponašanje i civilnog društva, ali i mnogih društvenih grupa, inteligencije, radnika, sindikata, mnogih profesionalnih udruženja i da se vidi kako niko ništa ne čini ili čini veoma malo. Ispada donekle čudno što se mediji javljaju kao jedan od aktivnijih aktera u reakciji na ovakav zakon i ovakav način donošenja zakona.

Mislim da je uloga nevladinih organizacija na kraju prošlog veka, a posebno krajem 1999. godine i u 2000. godini bila veoma važna u okupljanju opozicije i u stvaranju DOS-a.

Podsetio bih na dva istraživača tranzicije, Linca i Stepana, koji su krajem 80-tih i tokom 90-tih godina prošlog veka insistirali na klasifikaciji delovanja civilnog društva, odnosno organizacija civilnog društva, u takozvanom revolucionarnom i postrevolucionarom periodu, pri čemu je ta uloga u revolucionalnom periodu manje-više bila sjajna, dok sa ostvarivanjem formalnih ciljeva te „revolucije“ dolazi do pasivizacije civilnog društva, povlačenja, njegove periferizacije. Ta klasifikacija je utoliko dobra što se može primeniti na naš slučaj. Mislim da je uloga nevladinih organizacija na kraju prošlog veka, a posebno krajem 1999. godine i u 2000. godini bila veoma važna u okupljanju opozicije i u stvaranju DOS-a.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem na pozivu za učešće na ovom vrlo zanimljivom skupu. Žao mi je što profesor Pavlović nije imao malo više vremena da nas na svoj način uvede u ovu temu. Definitivno je jasno, praktično od pada Miloševićevog autoritarnog režima se suočavamo sa neprijatnom istinom da je proces tranzicije komplikovaniji, kompleksniji, kontraverzniji od onog što smo očekivali ili čemu smo se nadali. Suočavanje sa tom istinom otvara potrebu da se preispituje gomila stvari koje smo nekad prihvatili kao aksiome. Sećam se mase jako simpatičnih i lako prihvatljivih stavova. Listajući Slobodana Jovanovića, savršeno je jasno i potpuno prihvatljivo bez ikakve sumnje izgledao njegov odgovor na dilemu može li politička stranka da bude subjekt koji nema ideologiju.

Možete prepoznati ideologiju stranke u papirima koje produkuju, iz programa i slično, ali u realnom političkom delovanju to je neuporedivo teže.

Lepo je rekao da ako je nema da postaje obično preduzeće za eksploataciju vlasti, da se otima za vlast da bi je uzela i zadržala i da bi sebi i svojim članovima omogućila takve preference, na koje inače pretenduje preduzeće, gde samim tim, kao klasičan egositičan subjekt, neminovno oko sebe širi korupciju. To je meni izgledalo kada sam čitao kao nesporna istina. Mi živimo 15 godina u vremenu u kome je teško prepoznati nekakvu ideologiju ponašanja većine. Možete prepoznati ideologiju stranke u papirima koje produkuju, iz programa i slično, ali u realnom političkom delovanju to je neuporedivo teže. Na isti način otvara se pitanje uloge i pozicije civilnog sektora. O tome je Zoran Gavrilović dobro govorio šta možemo da očekujemo od civilnog sektora. Čast izuzecima, uvek će biti ljudi koji se bore za dobre stvari i sva sreća da je tako, da je velika istina da su za većinu tih stvarno dobrih stvari koje su ostale zapamćene izborili se ljudi koji su nastavili da se bore. Dakle, biće uvek takvih ljudi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta je bio moj poriv kada sam dobila poziv da budem na listi političke partije? Za mene je bilo neočekivano kada sam dobila poziv od strane DS. Koje su zapravo stvari opredelile da odlučim da odem na listu kao neko ko je pre toga imao tvrd stav da neće da radi iz partijske uloge na nekim procesima. Pre svega, zato što sam u razgovoru sa Draganom Đilasom dobila obećanje da ću se držati tema koje sam radila unutar civilnog društva. Drugo, otišla sam na listu opozicione stranke. Bilo je čak poziva da uđem u poziciju, što meni nijednog trenutka nije padalo na pamet. Mislila sam da je ono što sam radila u Novom Pazaru nedovoljno moglo da gađa i postigne efekat i činilo se da će ovakvo delovanje moći da bude snažnije. Kada govorimo o civilnom društvu nekako zaboravljamo da je Srbija vrlo disperzirana, da nevladin sektor, odnosno civilno društvo u Srbiji je prilično različito razvijeno i uglavnom vidimo centar, Beograd, prepoznatljive i prominentne organizacije u Srbiji.

Kada imate tesne odnose na ivici sukoba sa političkim partijama na lokalu, onda je opseg vašeg rada skoro sveden na minimum i skoro da nemate partnera ako hoćete nešto da uradite.

Postoji veliki broj malih organizacija koje na volonterskim osnovama traju, ali i nešto što je pomenuto više puta, prof. Pavlović je rekao, ta depolitizacija koja je ključ u procesima. Nažalost, maloj nevladinoj organizaciji koja se bori da opstane pitanje je da li je moguće da uopšte dobaci do centra, ako sa lokalnim vlastima nema dobre odnose, njen krug za delovanje je gotovo nikakav. Znate da je provincija opterećena brojnim problemima, različitim vrstama netrpeljivosti i tenzija. Mogu da svedočim, delimično na mom primeru, može da bude indikativno, imate ozbiljan sukob sa jednom ili obe verske zajednice dominantne u toj sredini. Kada imate tesne odnose na ivici sukoba sa političkim partijama na lokalu, onda je opseg vašeg rada skoro sveden na minimum i skoro da nemate partnera ako hoćete nešto da uradite.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Otvoreno je toliko tema i pitanja na koje bih rado odgovarao. Prva rečenica koju sam zatekao kada sam ušao je ovo što je Mićun rekao, a to je da je za nas društvo apsolutno nepoznanica. To je jedna katastrofalna dijagnoza, ne poznajemo društvo u kome živimo i to je uzrok mnogih nesporazuma. Jednako nepoznajemo civilno društvo ili ga još manje poznajemo. Govoriti o održivosti civilnog društva ili samoodrživosti civilog društva u društvu koje nije održivo je nemoguće. Srbija se pokazala kao finansijski neodrživo društvo, društvo koje svakog dana sve siromašnije i sve se teže organizuje i opstaje. Očekivati da određene grupe, koje bi trebalo da budu po nekoj viziji jedinstvene u svojim stavovima i odnosu prema sistemima vrednosti, budu drugačije od društva iz koga potiču je apsurd. One to nisu i neće biti.

Civilno društvo jeste strukturisanje prekarijata, civilno društvo je nešto što je privremeno, povremeno.

Pitanje prekarijata je nešto što se najzad definisalo kako treba. Civilno društvo jeste strukturisanje prekarijata, civilno društvo je nešto što je privremeno, povremeno. Nije nešto što je deo onog sistema koji proizvodi prekarijat. Prekarijat je suština civilnog društva: povremeno i privremeno plaćeno. Podatak koji smo naveli je potpuno pogrešan. Ne postoji visok stepen profesionalizacije u civilnom društvu u Srbiji. U 21.000 registrovanih organizacija postoji 4.500 stalno zaposlenih. Onih koji su prekarijat ima mnogo više i motiv za organizovanje mnogih organizacija jeste upravo želja da se bar privremeno i povremeno obezbedi opstanak sebe, svoje porodice i interesne grupe koje se zastupaju, jer suština civilnog društva jeste organizovanje oko pojedinih interesa.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Iznenadio sam se vašim osvrtom. Postoji dokaz da civilno društvo ne trpi evalucije i samoevaluaciju koju sami organizuju. Istraživanje koje sam pomenuo urađeno je 2010. godine, Srećko i ja smo bili deo istraživačkog tima za potebe OEBS-a. Ocena o profesionalizaciji je urađena na osnovu metodologije koju je istraživač iz Nemačke uradio i nije stvar samo brojeva. Njegova analiza je pokazala da onaj deo civilnog društva koji je donatorski je na platama, a pre svega ljudsko-pravaške organizacije. Imate njegovu analizu. Druga stvar, govorite o četiri i po hiljade ljudi. To je upravo deo ljudi koji radi u tom donatorskom delu civilnog društva. Čak je lepo odvojen taj deo i tzv. organizacije zasnovane na voluntarizmu, kao što je na primer Crveni Krst, jer verovatno u tom Crvenom Krstu ima 50.000 volontera.

Suština priče je u sledećem, problem civilnog društva je najmanje finansijski, njegov problem jeste njegova institucionalna neodrživost.

Kada se koristi statistika, jako je bitno koristiti proseke i standardne devijacije, onda se dolazi do slike. Kada govorim o neodrživosti civilnog društva, ne mislim na njegovu finansijsku održivost. Suština priče je u sledećem, problem civilnog društva je najmanje finansijski, njegov problem jeste njegova institucionalna neodrživost. Baš u vašem istraživanju analiza pokazuje da imate situaciju da su upravni odbori ti koji odlučuju o svemu, skupštine nema nigde, nadzornog odbora takođe. Imate procedure koje su na nivou organizacija civilnog društva nedovoljne i da samo postoji statut. Sve ostale procedure koje se odnose na prava, obaveze i odlučivanje faktički ne postoje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ove debate su sjajne, jer uvek se da što šta naučiti ili obnoviti i ono što sam naučio to je da sam bio u večitoj zabludi da znam definicije države, društva i civilnog društva. U mom pojmu, država i društvo nisu u suprotnosti i negde me uvek debata oko toga šta je država, šta je društvo, a šta organizacija civilnog društva podseća na onu versku raspravu gde svako govori o svom bogu, pri čemu ne dokazuje postojanje svog boga nego samo vera u različitost koja postoji. Prva stvar koja je ovde izrečena je to da civilno društvo nije očekivalo da 2000. godine pa na ovamo da smo sve završili i da je sav posao završen. Mislim da celo društvo nije očekivalo, ali je mnogo više verovalo da će uspeti da uspostavi sistem koji je tada nazvan demokratski, koji će stvoriti sve one druge sisteme da učini jednu državu funkcionalnom.

S jedne strane se očekuje da organizacije civilnog društva podrže i učestvuju u raspravama o zakonima, u radnim grupama, da pomognu opoziciji da izbori svoje mesto i da uzmogne snage da se bori. S druge strane, da edukuje društvo, jača instituciju građanina. Da li zaista to sve možemo da uradimo?

Sada dobijamo da se od organizacija civilnog društva očekuje da budu alternativa vladajućem i opozicionom sistemu. U tom slučaju, nama ova dva prva ne trebaju. Postavlja se pitanje da li organizacije civilnog društva imaju snage za sve to? S jedne strane se očekuje da organizacije civilnog društva podrže i učestvuju u raspravama o zakonima, u radnim grupama, da pomognu opoziciji da izbori svoje mesto i da uzmogne snage da se bori. S druge strane, da edukuje društvo, jača instituciju građanina. Da li zaista to sve možemo da uradimo? Imamo ozbiljan problem. Razmišljam kako nam je sistem devalvirao i propao, mi nismo više parazitska država, parazit jede tuđi organizam, mi smo autoimuna bolest. Mi smo počeli da izjedamo sami sebe.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zaista ove rasprave me podsećaju na one debate koje smo vodili tokom 90-tih godina na forumu nevladinih organizacija, na raznim konferencijama FENS-a. Postavljam pitanje svima za razmišljanje, nije li trenutak da razmišljamo u pravcu institucionalizacije ili reorganizacije nekih foruma koje smo tada imali i koji su upravo služili za raspravu o ovim pitanjima šta sve civilno društvo danas treba da čini? Otvoreno je mnogo tema i neću moći da dotaknem sve što me je podstaklo da komentarišem, ali moram na početku da kažem da nije tačno da nijedna nevladina organizacija nije reagovala na najave odsustva javne rasprave o Zakonu o radu. Više nevladinih organizacija je reagovalo.

Problem je što možda mi činimo nedovoljan napor da budemo obavešteni o tome šta jedni ili drugi rade. Tu je sada problem civilnog društva.

Prošle nedelje je reagovala čak i radna grupa koja je pri Konventu organizovana i koja prati poglavlje 19 i 2. Reagovali smo, objavljeno je saopštenje i u okviru Evopskog pokreta. Imali smo i ovde jednu debatu pre mesec dana upravo iz ugla na koji način bi izmene Zakona o radu pogodile i uticale na neke specifične grupe, mlade koji su nezaposleni, starije radnike, itd. To je jedna od tema kojima se inače Centar za demokratiju kontinuirano bavi. Šta je problem? Problem je što se to ne vidi. Problem je što možda mi činimo nedovoljan napor da budemo obavešteni o tome šta jedni ili drugi rade. Tu je sada problem civilnog društva. Znamo da ima 21.000 nevladinih organizacija, to je bila tema kojom smo se uvek bavili, od prvog foruma, šta sve čini civilno društvo i naravno da one čine civilno društvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Halej je svojevremeno govorio o onom što je on nazvao civil society in the state, civilno društvo u državi. Smatrao je podjednako kao i drugi snažni akteri tadašnjeg civilnog pokreta u Čehoslovačkoj da je to jedan od najvažnijih uzroka demobilizacije civilnog društva. Učiniću nekoliko napomena opštije i posebne naravi koje se tiču civilnog društva, jer ovu vrstu rasprave smatram izuzetno važnom i smatram da se ona vodi u jednom sistemskom kontekstu koji naprosto ovu raspravu čini ne samo poželjnom nego nužnom. Reći ću jednu opštiju stvar, filozofija i delanje civilnog društva, po mom sudu, počiva na tri temeljne vrednosti. Prva su ljudska prava. Druga temeljna vrednost je demokratska legitimnost. Treća temeljna vrednost je pluralizam. Dodao bih jednu važnu četvrtu stvar. Sve ove vrednosti unutar jednog pluralizovano horizontalnog polja povezuju javne vrline civiliteta ili javne vrline građanstva.

U Srbiji civilno društvo u svojoj najrubusnijoj formi nastalo je u odgovoru i otporu na tri negativne političke legure. Prva je rat. Druga je diktatura. Treća je nacionalizam.

Sve organizacije, a takvih danas u Srbiji po mom sudu ima dosta, koje razaraju i rastaču temeljne vrednosti pripadaju onom što je naš kolega, jedan od vodećih teoretičara civilnog društva, Džon Kin nazvao necivilno civilno društvo. To je ta cenzura, tačka, vododelnica između aktera civilnog društva i onih aktera koji su po svojoj provenijenciji neprijatelji i civilnog društva i demokratije. U Srbiji civilno društvo u svojoj najrubusnijoj formi nastalo je u odgovoru i otporu na tri negativne političke legure. Prva je rat. Druga je diktatura. Treća je nacionalizam. Oblikujući jednu političku kulturu otpora koja je dobila svoju najsnažniju, najrobusniju javnu artikulaciju u različitim formama građanskog otpora i građanske neposlušnosti, u studentskim nemirima 1996. i 1997. godine, to je onaj dar koji je političko društvo u Srbiji, civilno dijalog u Srbiji podario evropskom političkom diskursu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prva stvar, dolazim iz organizacije koja u protekle dve godine se bavila dvema prioritetnim temama, medijima i stanjem u njima. Na polu volonterskom nivou sa štapom i kanapom u tehničkom, ne u metodološkom smislu, uradili monitornig medija. Taj monitornig medija je pokazao da je stanje u Srbiji što se tiče medija za 20% gore u odnosu na 2012. godinu, ni mediji ni civilno društvo se za to nije zainteresovalo. Mi smo te naše izveštaje dostavili i međunarodnim organizacijama i sada pokušavamo da napravimo inicijativu, odnosno da uradimo monitoring rada RRA, da vidimo da li ta institucija koju svi plaćamo radi svoj posao.

Imamo zbog neodrživosti, institucionalne i kadrovske, s jedne strane pasivizaciju civilnog društva, a sa druge strane usku specijalizaciju kroz servise.

Druga dimenzija, ono što radimo, jeste rad na lokalnom nivou i stvaranje lokalnog mehanizma za borbu protiv korupcije, gde nam je glavni partner civilno društvo, ali ga jako teško nalazimo. Deo mojih stavova je zasnovan ne toliko na empirijskim podacima koje sam čitao, koliko na samom posmatranju sa učestvovanjem. Zaista imamo zbog neodrživosti, institucionalne i kadrovske, s jedne strane pasivizaciju civilnog društva, a sa druge strane usku specijalizaciju kroz servise. Slažem se sa kolegom Satarićem da je bitno da se bavimo servisima, ali pazite jednu stvar, marginalne grupe u Srbiji su generator, da budem precizan, neko preko koga se radi jako puno korpucije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nadam se da će ovo ostati neka oaza slobode, a možda to i odgovara svima da kažu. Nije tačno da nema slobode, evo na primer postoji Demokratski politički forum, dođu ljudi i pričaju šta hoće, prenese TV. Ko kaže još da ima censure? Nema cenzure. Ako je to već tako dajte da to iskoristimo, pa da onda kažemo sve ono što se na nekom drugom mestu ne može reći. Miljenko je citirao ono što sam rekao više kao konstataciju o neprozirnosti našeg društva. Dakle, to nije neka osobenost, mi smo kroz takve turbulencije prošli menjajući društvene sisteme, vrednosti i ratove, tako da je jako teško to sada videti. U tome smo bili dugo zbog jedne druge stvari, zbog lažne slike, potrebe nekog skrivanja. Sa svojim kolegama sam, evo neki se sociolozi ovde sećaju toga, vodio sporove svojevremeno, oko proučavanja strukture jugoslovenskog društva. Tvrdio sam da je to uzaludan posao.

Mi nismo strukturirano društvo zato što nemamo institucije, nije jasno na koji način neko ulazi u klasu bogatih ili siromašnih, da li to što je ušao u tu klasu utiče na njegov stil života ili ne utiče, itd.

Mi nismo strukturirano društvo zato što nemamo institucije, nije jasno na koji način neko ulazi u klasu bogatih ili siromašnih, da li to što je ušao u tu klasu utiče na njegov stil života ili ne utiče, itd. Taj problem smo imali i to me je vodilo, ali su me sprečile ondašnje vlasti da to nastavim. Hteo sam da se okušam i sam na istraživanju sociološkom. Moja ideja je bila da se uzme nešto što je polu case stady ili polu studija. Ulica Francuska, ne traje kilometar. Imate deo s pozorištem, Dom Armije, tu je vrh vlade. Malo dalje siđete, ima i po neka ambasada, Grčka. Dođete do šina, odatle neka pumpa, pa crkva i neke zgrade onako iz perioda prvog posleratnog, stalno je neki poluproletarijat. Onda idete malo dalje pa počnu neke montažne zgrade, tu stanuju pridošlice, neprijavljeni i razni drugi ljudi, onda stovarište Kopaonik. Tu je prodaja uglja, svega i svačega. Mislite da je to kraj? Ne. Iza toga ide Dunav tamo. Međutim i tamo ima parkiranih napuštenih autobusa u kojima ljudi stanuju. To im je neki krov nad glavom. Onda mislite da je to kraj. Dolazite do Dunava. Ali u Dunavu postoje napušteni čamci u kojima neki beskućnici takođe stanuju.

Opširnije >>>