za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ŠTA JE TO PENZIJA?"
Pretraga
Verzija za štampu

Penzije bi trebalo da budu ekonomska a ne socijalna kategorija, i njihovo smanjivanje nije prihvatiljvo najbolje rešenje a nije ni sasvim jasno definisano.

Ovo su danas ukazali učesnici okruglog stola na temu "Šta je to penzija".

Ekonomista Milan R. Kovačević rekao je na skupu, koji su organizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert fondacija, da nije jasno koliko i kako će biti umanjivane penzije i da je oblast penzija regulisana u više zakona, te će biti dosta komplikovano pravno u te zakone "udenuti" smanjenje penzija i to u različitim procentima za različcite iznose.

On je naveo da je neke zakonske odredbe teško razumeti i da bi bilo teško naći zakonski i ustavni osnov da se penzije uopšte umanje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sedamdeset druga debata i sedma godina organizovanja ovakvih razgovora na sve moguće teme. Imamo vrlo aktuelnu temu. Neko šesto čulo organizatora vodi da se uvek izaberu zaista važne i aktuelne teme. Juče smo saznali da će penzije u Srbiji, kao i plate u javnom sektoru, biti smanjivane. Trebalo je da budu utešne reči ministra finansija Vujovića koji je rekao da preko 60% penzionera neće biti ni na koji način dodirnut ovim merama, što bi bila dobra vest kad ne bi značila da tih 60% penzionera u Srbiji nema penziju preko 25.000 dinara, odnosno 200 evra. Penzioneri su najavili da će se, a ja ne zna dokle je došla ta inicijativa, obratiti Ustavnom sudu sa molbom da oceni da li su njihove penzije stečena prava i da li se mogu menjati ovakvim merama Vlade. To je jedno pitanje na koje odgovor se još čeka. Da li će takva inicijativa uopšte biti upućena i kad će se izjasniti sud?

Zaboravlja se često da penzioneri, na koje često gledamo kao na teret, zapravo su vrlo često i jedini koji imaju bilo kakva primanja u porodicama i izdržavaju decu, često i unuke sa penzijama koje idu i do osam hiljada dinara.

Mi kad smo učili o penzijama u školi, učili smo o tome da postoje dva načina kako ljudi dolaze do penzija, uplaćuju u fondove tokom radnog veka, kao što se radi u Holandiji i ti fondovi čuvaju njihova sredstva, uvećavaju ih i obezbeđuju im sigurnu starost. Ili kao što mi radimo, po principu međugeneracijske solidarnsoti, zarađujete i uplaćujete dok radite i posle se troši od nekih drugih koji uplaćuju. Penzioneri troše od nekih drugih koji uplaćuju dok rade. Porazgovaraćemo malo i o tome kako cela ova situacija ima jednu emotivnu komponentu, možda da kažemo i neku reč o tretmanu penzionera u ovoj zemlji, koji se često smatraju kao neki teret, pa se kaže da imamo milion penzionera. Zaboravlja se često da penzioneri, na koje često gledamo kao na teret, zapravo su vrlo često i jedini koji imaju bilo kakva primanja u porodicama i izdržavaju decu, često i unuke sa penzijama koje idu i do osam hiljada dinara. Nema mnogo penzija, o kojima je govorio premijer, koje su 80 i 90 hiljada dinara. Ima najviše ovih koji su ispod 25.000 i mnogo onih koji su ispod svakog nivoa bede.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Šta je to penzija? Ako pogledate u Vujaklijin rečnik onda ćete videti da je to nastalo od jedne latinske reči „pendere“ koje je imalo značenje izmeriti, platiti, ali i obesiti. Nemojte se penzioneri ustrašiti ovog zadnjeg značenja, kod na je u široj upotrebi ušlo da bi se označila naknada koju država plaća svojim službenicima kad prestanu da joj služe do kraja njihovog života i do danas je uglavnom taj termin zadržan. Međutim, dosta rano je penzija postala osigurani iznos. Tako da i kod nas imamo princip osiguranja penzije. U čemu se osiguranje sastoji? Uvek u tome da neko plaća neki iznos sa znanjem šta će po plaćanju tog iznosa moći nazad da dobije. Inače, opšte pravilo u privredi i među građanima da uvek treba postojati neka srazmera činjenja u svakom odnosu poslovnom, a i penzija na neki način je jedan poslovni odnos.

Ne postoji želja da se napravi rekonstrukcija i da se vidi šta bi i danas PIO fond trebao da ima kao svoju imovinu. Kad bi se to uradilo onda bi se kroz zakup ili prodajom te imovine mogao popraviti sadašnji odnos koji je krajnje nepovoljan, jer oko 40% isplata za penziju sad ide iz republičkog budžeta.

Međutim, dosta dugo je kod nas funkcionisala penzija kao osiguranje. U tom periodu su imali čak penzioni fondovi akumulirane iznose koje nisu utrošili, a s druge strane su investirali i stvorili dosta značajnu imovinu. Međutim, na žalost, mi spadamo u naciju koja zapostavlja institucije i koja je nemarna. Hronologija nastanka fondova i njihovo sadašnje stanje su poznati. Ne postoji želja da se napravi rekonstrukcija i da se vidi šta bi i danas PIO fond trebao da ima kao svoju imovinu. Kad bi se to uradilo onda bi se kroz zakup ili prodajom te imovine mogao popraviti sadašnji odnos koji je krajnje nepovoljan, jer oko 40% isplata za penziju sad ide iz republičkog budžeta. To znači da smo se ponovo vratili u onu prošlost da država plaća 40%, a da na neki način cirkuliše od doprinosa za isplate penzija oko 60%. Što se tiče odnosa penzionih obveznika ili osiguranika i penzionera, obično se govori o pogrešnim brojkama. U prošloj godini smo imali penzionih obveznika 2,4 miliona, dok je penzionera i ove godine 1,7 miliona. Ipak je taj odnos drugačiji. To već upućuje na potrebu da treba popravljati koncept penzionog osiguranja. Trebalo bi više brinuti o prihodima, a isto tako striktno i preciznije voditi računa o isplati prava iz penzionog osiguranja. Kod nas je tu veliki nered.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Upravo se nalazimo pred odgovorom šta je to penzija ili šta je plata i nešto od čega se živi, šta je to? To nisu neke neobične kategorije. Ako bude proizvoljno onda imamo veliki problem da smo zavisni nekom dobrom voljom ili socijalnim osećanjem koje vlastodržac može da ima, nešto humanosti više ili manje, pa će se njome pohvaliti ili ne. Šta je ovde problem? Šta je pojedinac u zajednici u kojoj radi, doprinosi, dao je svoj glas, svoju saglasnost da u njoj učestvuje? Ono što najmanje od nje on traži jeste da mu obezbedi bezbednost i život. Nije to stvar ničije dobre volje. To je stvar osnovnog društvenog ugovora koji sklapamo kad potpisujemo ili nas upisuju u neko državljanstvo. Inače nismo ravnopravni građani. Drugi je problem humanosti. Živimo u vreme velike krize humaniteta. Da ne ulazimo u sve te razloge, ali očigledno da motivacija koja se meri profitnom stopom, a što je neka vrsta uspeha, shvata da se efikasnost na neki način time meri.

Šta je zlo? Zlo je gubitak saosećanja. To je jedna definicija koja se meni dopala. Onog trenutka kad nesaosećamo sa drugim, tog trenutka smo već u vlasti zla koje nas koncentriše samo na sebe i drugi ne postoje, možemo s njima raditi bilo šta. Zato se ta kateogrija humanosti uključuje u političku zajednicu.

Na drugi način se pitanje onih koji jednostavno nemaju ni profit nikakvu stopu u njemu rešava. To je ono što danas nazivamo ogromnom socijalnom rasturenošću društva, to možemo gledati od države do države, pa unutar države od klase do klase, od pojedinca do pojedinca. To narušava osnovnu odredbu političke zajednice, a to je njena unutrašnja solidarnost koja ima moralnu kategoriju humanosti što je nešto što je održava. Šta je humanost? Humanost je osećanje da pripadamo istoj vrsti sa kojom se saosećamo. Sinoć sam gledao po deseti put Nirnberški proces. Jedan psihijatar, koji obilazi Geringa i druge, pokušava da definiše zlo. Svi bivaju zgroženi zločinima koje gledaju i te gomile leševa, radi se o milionima ubijenih žena i dece. To jeste bio jedan šok. To je došlo od jedne sofisticirane, rekao bih kulturne nacije, koja ima lepu muziku, Baha, Mocarta, filozofe. Odjednom bacamo ljude, pravimo od njih sapun, četke, ne interesuju nas žene, deca, bilo ko. Šta je zlo? Zlo je gubitak saosećanja. To je jedna definicija koja se meni dopala. Onog trenutka kad nesaosećamo sa drugim, tog trenutka smo već u vlasti zla koje nas koncentriše samo na sebe i drugi ne postoje, možemo s njima raditi bilo šta. Zato se ta kateogrija humanosti uključuje u političku zajednicu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Preciznosti radi, najpre bih se osvrnuo na nekoliko pitanja koja su uvodničari pomenuli, prosto da dam dopunsko objašnjenje i ispravku kad je reč o brojevima. Gospodin Milan Kovačević je spomenuo broj zaposlenih i broj obveznika platilaca doprinosa. Tu stvari stoje ovako: broj zaposlenih prema najširem obuhvatu koji daje anketa o radnoj snazi sredinom 2014. godine je negde oko 2.342.000. To obuhvata naravno i poljoprivrednike i sivu zonu, one koji kažu da nešto rade u nedelji kad se vrši snimanje ankete, tu spadaju i oni koji nisu permanentno zaposleni. U nešto rigoroznijoj evidenciji, broj zaposlenih je 1.897.000, to podrazumeva stalno zaposlene. Ta dva koncepta se razlikuju, jer evropski koncept gde sledi anketa u kojoj je zaposlen svako ko obavlja jedan dan posao u nedelji u kojoj se vrši snimanje i koncept permanentne zaposlenosti se bitno razlikuju. To je ono što je činjenica.

Ono što imamo kao evidenciju iz PIO fonda je da je krajem 2013. godine ukupna masa penzionera 1.729.649, a broj osiguranika je 1.875.964 i tu je naveden odnos 1:1,1.

Ono što imamo kao evidenciju iz PIO fonda je da je krajem 2013. godine ukupna masa penzionera 1.729.649, a broj osiguranika je 1.875.964 i tu je naveden odnos 1:1,1. Dakle, ukupna masa zaposlenih nije i ukupna masa osiguranika. Ta ukupna masa zaposlenih obuhvata privremeno ili povremeno ili kako bi se reklo tekuće zaposlene ljude, a ne stalno zaposlene ljude, obuhvata i sektor poljoprivrede gde imate i pomažuće članove koji nisu obavezni da uplaćuju doprinose. Drugo pitanje, gospodin Kovačević je rekao da nije jasno kako izgleda formula smanjenja penzija. Formula smanjenja penzija, a to smo čuli  juče od Vlade, izgleda tako da do 25.000 se ne uzima ništa, od 25.000 do 40.000 ta razlika se zahvata stopom od 22%, a ostatak iznad 40.000 zahvata se stopom od 25%. Prosto da tu ne bude zabune, to je jedan matematički obrazac koji nema alternativu. Bilo je velikih zabuna u novinama. Jučerašnja Politika je rekla da se ova druga stopa primenjuje na celu razliku od 25.000 pa dalje. Međutim, to bi onda značilo da neka penzija koja prekoračuje 40.000 primenom te stope može postati manja od one penzije koja je bila recimo 39.000. To je prosto jedan matematički obrazac koji mora da drži rastući trend.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Danas sam došla obradovana da neko hoće malo da pričamo o našim mukama koje su sve evidentnije i veće. Dr Kovačević i dr Mićunović, a i gospodin Kovačević su sad izneli neke podatke i moram da vam kažem da je ovo društvo odavno prestalo da bude humano, odavno je prestalo da brine o čoveku. Mi penzoneri to najbolje osećamo. Milion i 730 hiljada penzionera je 1/4 stanovništva. Po nekim našim internim statistikama izdržavamo preko tri miliona ljudi u Srbiji. Ne bih da govorim o statistikama, pošto se moji penzioneri jako uplaše statistike, ne razumeju šta znače statistike. Ja sam na terenu stalno, sad sam došla iz Negotina, a bila sam u Bujanovcu, Leskovcu. Beograd nije Srbija. Beograd je svetska metropola u kojoj ima 400.000 penzionera. Od tih 400.000 je u Beogradu i 57.000 penzionera iz Hrvatske koji isključivo primaju penziju iz Hrvatske, koje naš pravni sistem ne prepoznaje u tom smislu. Njima se banke najviše raduju, zato što preko banaka to dobijaju.

Po svim statistikama na koje se pozivate penzioneri su u evropskom vrhu po tome da državi sve plate odmah, a za njih ako nešto ostane.

Imamo oko 120.000 penzionera koji po raznim drugim osnovama spolja dobijaju penzije, neki to zovu devizne penzije, a mi ne bismo to tako zvali, jer sve to što su ljudi mrkotrpno stekli je njihovo, kako god da ih raspoređuju. Zašto vam ovo kažem? Kad odete među penzionere koji po ovoj cifri koja se neće smanjivati, to je otprilike 1.000.000 penzionera koji neće biti obuhvaćeni ovim merama, videćete da oni žive ispod granice socijalne kateogrije. To je zastrašujuća kategorija i zastrašujuća cifra. Ta cifra govori da sa tih 24.029 dinara ne možete elementarno da zadovoljite svoje potrebe koje vam trebaju. Po svim statistikama na koje se pozivate, a sigurno gospodin Kovačević to najbolje zna, penzioneri su u evropskom vrhu po tome da državi sve platimo odmah, a za nas ako nešto ostane. Jedemo nekvalitetnu hranu, pijemo skupe lekove koje ne možemo da platimo i imao veliki problem sa tim kad god se ovakve mere pomenu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Biću krajnje lična u ovom obraćanju, mada inače ne činim tako. Osećam se prevareno. Živela sam u iluziji da znam šta je država, znam šta je pravna država. Prosečna penzija je u ovom momentu 57% od prosečne plate i evo priča se da će ona ići ispod 50%. Ne bi čak bio problem ni da je 50%, ali da je plata 1000 evra ovde, pa onda da i mi sa 500 evra penzije možemo da živimo. Problem je što smo svi u bedaku. Ja sam socijalna radnica i bavim se zastupanjem i zagovaranjem za one najisključenije. Godinama pričam, nije bilo pravično da ne dobiju nikakvu penziju oni ljudi koji su uplaćivali doprinose, ne onoliko koliko su hteli nego koliko je država odredila da se uplaćuju, ali ih nisu uplaćivali više od 15 godina i oni nemaju ništa, nisu ništa dobili, mnogi od njih danas žive u bedi. Mnogi su radili kao sezonci gradeći i Beograd i skoro sam bila u Crnoj Travi, pa jedan crnotravac vremešni me pita, kad je čuo da sam sa Novog Beograda, da li sam videla kako su lepi odžaci na novobeogradskoj toplani? Šokirana, nikad ne gledam odžake, a on kaže sa žarom u očima da ih je gradio kao i druge odžake na toplanama novobeogradskim, 40 godina je bio sezonac, a da mu preduzimači nisu uplaćivali doprinose za PIO. Danas živi tako što kilometre prepešači u sezoni da ubere kilogram pečurki ili borovnica.

Ne dozvolite da vam uplaćuju doprinose na minimalnu cenu rada, mislite o sopstvenoj starosti. To treba da vam bude zalog za sigurnost u starosti.

Država i sistem nisu mislili na te ljude i nema tu međugeneracijske solidarnosti o kojoj se priča kad današnji penzioneri primaju penzije da oni primaju od onog što se ulaže u rad. Ti ljudi su dali doprinos. Danas strašno zagovaram na terenu i obraćam se mladima kad radim sa starima i kažem da vode računa, da reaguju, da ne dozvole danas da poslodavci ne uplaćuju doprinose i da rade u sivoj zoni, misleći kako je to važno, jer iz tih doprisna treba da se isplaćuju penzije današnjim penzionerima. To je ta međugeneracijska solidarnost. Ne dozvolite da vam uplaćuju doprinose na minimalnu cenu rada, mislite o sopstvenoj starosti. To treba da vam bude zalog za sigurnost u starosti. Mene deca koja rade u Amity-ju pored mene pitaju da li sam normalna, šta  pričam? Bili bi srećni da država ne uzima ovoliko para za doprinose, pitanje je da li će uopšte biti penzija kad budu ostarili, da li da se sad okreću privatnim fondovima? Nema sistema i nema države. Ovim što se sad čini šalje se loša poruka, dalje se još podstiču mladi da rade u sivoj zoni. Čemu uopšte uplaćivati ako ma koliko da su ti uzimali procenata od onog što radiš za penziju to niko neće garantovati da će ekvivalentno tome biti visoka penzija?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prvo bih hteo da kažem da je ova vlast otimačka, gleda što više da uzme za sebe. Kako je gospodin Kovačević rekao, reformisan je Upravni odbor PIO. Šta je urađeno u tome kad je reformisan? Od 28 ljudi koji su bili članovi pravi se ušteda sa sedmoro ljudi od kojih petoro dolazi iz Vlade. Imate jednog predstavnika penzionera i jednog predstavnika poslodavaca i Vladu. Zašto je to napravljeno? Da bi se oduzela imovina penzionog fonda. Odmah posle toga, taj UO je izglasao da se proda imovina penzionog fonda koja je uknjižena. Penzioni fond 10 godina se sudi da se vrati imovina, sudije su uvek partijske i ne smeju da presude. Na kraju četvoro sudija se odlučilo i vratilo je četiri banje. To je sad tapija, uknjiženo i oni su našli da to prodaju. Tih petoro iz UO. Taj UO PIO fonda je napravljen samo da bi rasprodao imovinu. Sledeća stvar, ako se ušteda pravila u PIO fondu što nije bio predlog da se u UO svi smanje po broju članova, ili, što je Sindikat penzionera, da članovi UO budu nezavisni, volenterski? Ako ćemo uštedu, neka bude ušteda.

Ima partijskih službenika koji su sad zaposleni toliko da primaju milijardu evra svoje plate, a ništa ne rade. Oni uopšte nisu ni oporezovani, a čak treba da se otpuste.

Smatram da ova vlada uopšte nije razmišljala o prihodovnoj strani, samo da oporezuje, a da stvori nove pare nije. Sem toga, nepravilno je oporezovano, samo penzioneri, a drugi nisu. Sinoć na TV gospodin Radulović je rekao da ima partijskih službenika koji su sad zaposleni toliko da primaju milijardu evra svoje plate, a ništa ne rade. Oni uopšte nisu ni oporezovani, a čak treba da se otpuste. Smatram da treba te ljude otpustiti. Oni su imali solidarni porez, sad je ukinut, uveden je nov porez, oni su ostali na istom. Nije im smanjeno ništa, do sad su plaćali solidarni porez. Jeste da jedan deo nije plaćao solidarni porez. Mi se žalimo Ustavnom sudu, Sindikat Nezavisnost, odnosno penzioneri Nezavisnost i Udruženi sindikati, već smo napravili pismo Ustavnom sudu i čekamo da Skupština usvoji to i idemo na Ustavni sud. Obzirom da nemamo poverenje u Ustavni sud, jer oni rade po partijskim direktivama, idemo dalje da se žalimo Strazburu. Nećemo se zaustaviti na Ustavnom sudu, jer imali smo loša iskustva. O stanju penzionera neću da govorim, gospođa Šantić je sve rekla kako je loše stanje. Mogu da završim sa jednim aforizmom koji mi se sviđa, penzioneri su do sad izdržavali unuke i sinove, a sad izdržavaju i Vladu. Hvala vam.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Posledice koje danas trpimo su mogle da se prepoznaju još 80-tih godina na zapadu u zemljama EU. Problem demografskog tipa uvećanja broja penzionera u odnosu na broj radnika je utvrđen tad, ali su utvrđeni koraci ka prevazilaženju tih problema, u smislu uvođenja drugog i trećeg stuba penzijskog osiguranja. To nije osiguranje, to su fondovi. Državni i penzijski sistem u Srbiji, odnosno sistem penzijskog osiguranja funkcioniše kao sistem međugeneracijske solidarnosti. Ono što danas uplaćujemo služi da moji roditelji dobiju penziju, sutra će moje ćerke uplaćivati neka sredstva da bih ja imao penziju. Sistem međugeneracijske solidarnosti može da funkcioniše na adekvatan način samo ukoliko imate dovoljan broj radnika koji će svojim doprinosima pokrivati tekuće rashode penzijskog sistema, jer naš penzijski fond suštinski nije fond, to je jedan veliki protočni bojler koji ima funkciju da se određeni novac u njega ubaci i taj novac se sa tog protočnog računa prebaci penzionerima. Na žalost, profesor Kovačević reče da 40% rashoda državnog penzijskog fonda mora da dođe na neki način iz republičkog budžeta.

2006. godine na preporuku MMF i Svetske banke krenulo se u reformu penzijskog sistema u Srbiji. Prvi korak u toj reformi bilo je upravo uvođenje dobrovoljnih penzijskih fondova kao trećeg stuba.

Jedno od rešenja jeste i ovaj posao kojim se bavim i o čemu ću vam par rečenica reći. 2006. godine na preporuku MMF i Svetske banke krenulo se u reformu penzijskog sistema u Srbiji. Prvi korak u toj reformi bilo je upravo uvođenje dobrovoljnih penzijskih fondova kao trećeg stuba. Tada je nomenklatura Svetske banke podrazumevala državno penzijsko osiguranje kao prvi stub, drugi stub obavezno penzijsko osiguranje, odnosno obavezne privatne penzijske fondove i treći stub dobrovoljne penzijske fondova. U Srbiji tad nije bilo snage ni volje da se uvede drugi stub, ali je treći stub uveden uz određene poreske olakšice. Dobrovoljni penzijski fondovi nisu ništa komplikovano, to je penzijska štednja, gde za razliku od državnog penzijskog sistema osiguranja gde je to zbirni račun na koji se uplaćuju sredstva svih nas, u privatni penzijskim fondovima svaki član ima svoj individualni račun i taj novac na tom računu pripada isključivo njemu. Zašto i kako stimulisati poslodavce i pojedince da uplaćuju za sebe doprinos u privatne penzijske fondove? Tako što ćete im dati određene poreske olakšice.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Krenuo sam nešto da radim sa podacima. Osporavno je, odnosno potvrđivano, koliki je broj zaposlenih u Srbiji. Mislim da je to jedan od osnovnih problema kad pristupamo penzionom fondu. Sa kojim podacima baratamo? Sad sam otišao na sajt Republičkog zavoda za statistiku, pa kažu da je administrativna evidencija broja zaposlenih 1.690.439. Administrativna evidencija zaposlenih u stvari obuhvata ljude koji rade pod ugovorom. Znamo da danas u Srbiji pored onih koji rade pod ugovorom ima znatan broj onih koji rade, plaćaju poreze, doprinose i nisu pod ugovorom. Ajde da vidimo taj drugi broj koji kaže da je ukupno zaposlenih u Srbiji 2.407.930. Super, onda kaže sledeće, od 15 do 64 godine 2.277.413. Onda idemo na treći podatak, koliko je njih u stalnom radnom odnosu, koji rade puno radno vreme, 2.133.337. Onda 274.593 radi nepuno radno vreme. Treba se snaći.

Osnovno pitanje je sledeće: koji je to broj zaposlenih koji uplaćuje penziju i koji je broj tih penzionera koji treba da primaju penziju i koliko njih bi trebalo da prima penziju po osnovu radnog staža, odnosno koliki deo penzije treba da bude neka socijalna kategorija?

Idemo na PIO fond. PIO fond kaže sledeće: broj osiguranika iz izveštaja PIO fonda koji je godišnji izveštaj 1.875.964, ali kaže i drugi izveštaj isto na sajtu PIO fonda, broj korisnika penzija prema broju osiguranika u junu 2014. godine je 2.439.813. To su oni koji uplaćuju doprinose. Nije ni to pravi broj, jer među ovima koji uplaćuju doprinose ima onih koji dobrovoljno uplaćuju. Osnovno pitanje je sledeće: koji je to broj zaposlenih koji uplaćuje penziju i koji je broj tih penzionera koji treba da primaju penziju i koliko njih bi trebalo da prima penziju po osnovu radnog staža, odnosno koliki deo penzije treba da bude neka socijalna kategorija? Znamo da jedan deo ide iz poreza, pa i tu je sad diskusija koliko je to, da li je to 40% ili 48%? Ovo govori da se sve mora doterati, moramo znati koje su to stvarno cifre da bi mogli odrediti da li tu penziju treba smanjiti 3%, 5%, 7% ili 30%. Idemo na jednu drugu temu koja mi se u stvari nametnula, zašto sam odustao da pričam uopšte o penzionom fondu, a to je članak koji je objavljen, a koji kaže koji su najveći poreski dužnici u Srbiji. 435 firmi je stavila Uprava za porez na svoj sajt, tu su Zastava Oružje, Mere invest, Mlekara Šabac, Ritej grupa, Zekstra grupa, Pink internacional.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kad god neko krene da ovu vrstu analize pravi to traje i vidite da ljudi pokazuju izvesnu socijalnu empatiju. Ako to predugo traje onda pokazuju izvesnu nervozu i kažu: nemojte sad o tome ko je za ovo kriv od 1989. godine i od situacije kad je bilo mnogo više zaposlenih u odnosu na penzionera, a ne ovaj odnos 1:1. Stvar je u tome da se 40% penzija godinama alimentira iz budžeta i da jednostavno ne možete u tim veličinima da nađete rešenje. Onda postanu ljudi nervozni i kažu: dobro hoćete li uputiti neki praktičan predlog? Strašno volim i mislim da je nenadoknadiv značaj svega ovog što je antikrizni menadžment, što je priča o privatizaciji, kapitalizaciji socijalnih fondova, što je priča o tome da se podigne prihod i da se obezbedi kontrolom i da se obuhvati više onih koji ne uplaćuju u penzione fondove, da se izbalansira i da se malo pažljivije radi na sticanju penzionih prava. Pošteno rečeno u zlatno doba samoupravljanja bez mnogo dokaza si odlazio u penziju, a iz političkih razloga kad derogiraju bezbednosnu službu pošalju ljude sa 38 godina u penziju.

U tranzicionim društvima sa korumpiranim slabim državama, penzije su pored toga što su ekonomsko-socijalna kategorija, dominantno političko pitanje.

Meni fali samo Goca Matković. Zašto pominjem Gocu Matković? U tranzicionim društvima sa korumpiranim slabim državama, penzije su pored toga što su ekonomsko-socijalna kategorija, dominantno političko pitanje. Goca je bila ministarka i u njeno vreme krenula je priča da moramo da idemo na kapitalizaciju socijalnih fondova, da ne možemo da imamo klasičan državni sistem i da će se to samo po sebi posle izvesnog vremena urušiti. Šta se desilo? Desila se kriza 2007/08.godine, a Goca Matković je rekla da ta priča u vreme krize više ne pije vodu, da se mi vratimo ipak na ovaj domaći program. Naše istraživanje koje smo radili u CESID-u početkom ove godine je pokazalo da polovina građana i građanki Srbije živi u porodicama gde je prihod do 100 evra po članu porodice, a samo 10% u onima u kojima je 300 i više.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imam dve opaske zbog nesporazuma koji već duže vreme traje. Naime, jedna grupa okupljena oko foruma „Makroekonomske analize i trendovi“ radila je svoju koncepciju da reformi u javnom sektoru i još od 2006. godine je to dežurna tema sve do dana današnjeg. Jedna od centralnih tačaka tu jeste penzioni sistem i posebno ovaj državni penzioni fond zaposlenih. Naravno, naša ideja jeste bila ta kapitalizacija, i o tome smo pričali. Vrlo poštujem i cenim bivšu ministarku Matković i delim mišljenje sa profesorom Stojiljkovićem. Nesporazum koji smo i u javnosti doticali više puta na liniji tim “Markoekonomskih analiza i trendova” i Fiskalni savet je oko toga kako kapitalizovati Fond. Ne radi se ni o kakvim finansijskim sredstvima. To je vrlo bitna činjenica. Profesor je bio u pravu da u krizi to nije moguće izvesti, ili bi profesorka Matković bila u pravu, kad bi se radilo o finansijskim sredstvima. Ne radi se o finansijskim sredstvima. Moram to da ponovim, ideja je zapravo da se formira portfelj ograničenog investicionog fonda PIO fonda, gde će on biti učesnik u vlasništvu, strukturi vlasništva javnih dobara i javnih preduzeća i zemljišnih fondova, za koje smo pravili određenu konstrukciju, gde će se pojaviti neki prihodi bilo od onog što su preferencijalne akcije u tim preduzećima, ali još više od određenih renti koje svuda postoje u gradovima u svetu, ali kod nas ne postoje.

Sva ekonomsko-politička pitanja su par exelans politička pitanja, jer nema nijednog ekonomskog pitanja na makro nivou, na onom nivou gde pitanja rešava vlast jedne zemlje, da nisu politička pitanja.

One bi bile kompenzacija za određenu relaksaciju fiskalnog pritiska kad su plate u pitanju i na taj način bi se omogućilo više stvari. To je jedna matrica, kompleksan pristup u kome se istovremeno rešava više pitanja, pa i dopunski prihodi samog penzionog fonda, a naravno tu ima još mnogo stvari koje bi morale da se urade sa penzionim fondom da bi on postao ograničeni investicioni fond. Na žalost, to jeste zapravo političko pitanje par exelans. Tu je profesor Stojiljković apsolutno upravu. Sva ekonomsko-politička pitanja su par exelans politička pitanja, jer nema nijednog ekonomskog pitanja na makro nivou, na onom nivou gde pitanja rešava vlast jedne zemlje, da nisu politička pitanja. Sad se krenulo u reforme i tu ima više faza. Jedna je na delu, a to su ove restrikcije, štednja, koja je bila nužna. Ljudi su obuzeti problemima i emocijama, ali to je bila nužda. Druga faza je ona koja se najavljuje, reč je o tome da će se poraditi mnogo oko javnih preduzeća i dovršavanja restrukturacije ovih preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju. Treća faza, koju možemo očekivati, jeste ova dublja reforma u javnom sistemu i sama dalja reforma i eventualna reforma penzionog fonda. To moramo sačekati da vidimo šta će biti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sa velikom pažnjom sam saslušala prethodne govorike, s obzirom da su uglavnom ekonomisti imali reč. To je meni posebno zanimljivo, s obzirom da nisam iz tog konteksta. Dodala bih nekoliko svojih razmišljanja iz jednog šireg konteksta. Bavim se starenjem i socijalnom zaštitom, pa bi to možda bio jedan pravi ugao sa koga posmatram ovaj problem zbog koga danas ovde sedimo i o kome razgovaramo. Prvo što sam primetila, moram da istaknem kad govorimo o penzionerima u Srbiji, to i nisu stariji ljudi. To vam je kao ono sa čašom koja je do pola puna, pa sad možete gledati da je do pola puna ili je do pola prazna. Samo je polovina penzionera u stvari starijih ljudi. Kad govorimo o njihovom pravu na penziju i na određeni iznos te penzije, koje potrebe treba da zadovolji, onda pre svega govorimo o polovini ove ciljne grupe oko koje danas najviše razgovaramo. Druga polovina i nisu stariji ljudi, uglavnom su korisnici invalidskih i porodičnih penzija, pa je to priča koja treba da bude nešto drugačija. S obzirom da sam iz socijalne zaštite moram da skrenem malo priču na pitanje osnovih ljudskih prava i njihovo poštovanje.

Postoji veliki broj ljudi u Srbiji koji penziju nije uspeo da stekne, koji su stariji ljudi, nemaju svoje lične prihode i kojima je država u obavezi da odgovori kad je u pitanju njihova osnovna egzistencija.

Kad govorimo o pravu na život moramo imati u vidu da svi ljudi imaju pravo na život. Da je država garant kao jedan od učesnika po onom ugovoru o kome ste profesore Mićunoviću govorili na početku. Shodno tome, svi stariji građani imaju elementarno ljudsko pravo da računaju na tu osnovnu životnu sigurnost i u svom starijem dobu. U svojoj sam karijeri u više navrata učestvovala u organizovanim i dobrim kampanjama za socijalnu penziju. Postoji veliki broj ljudi u Srbiji koji penziju nije uspeo da stekne, koji su stariji ljudi, nemaju svoje lične prihode i kojima je država u obavezi da odgovori kad je u pitanju njihova osnovna egzistencija. Ne da ih zakonom obaveže da tuže svoju porodicu, decu, unuke, da bi dobili 3 dinara socijalne pomoći, već da dobiju socijalnu penziju i da na određeni način dožive dostojanstvenu starost, s obzirom da su to ljudi koji su u velikom broju slučajeva radili i imaju određene solidne godine uplaćenih doprinosa, a penziju nisu stekli. To mislim da je jedna od stvari koja je uspela da uđe i u naša strateška dokumenta. Rezultat tih akcija je ipak nešto što obavezuje ovu državu da svake 2-3 godine napravi istraživanje i pogleda malo u budžet i kaže kakva je situacija i obeća da će u narednom periodu tu obavezu i izvršiti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Sociolog sam u penziji. Žao mi je što ne mogu kao Nada Satarić da budem ljut kao penzioner, jer sam prevaren odavno, varan sam često i navikao sam se i povukao sam se u rezignaciju. Dakle, kao penzioner izdržaću i ovo jer sam izdržao i mnogo toga drugog i goreg. Olakšavajuća okolnost je verovatno to što su mi deca zbrinuta, što su se izborila za svoj put, bez države i moje pomoći, svojom snagom, upornošću i kapacitetima. Penzija mi nije velika, ali ne zbog penzionog sistema, nego zbog plate koja nije bila. Time se vraćam na drugi kolosek, bilo bi mi lakše da sam samo penzioner, jer se u rezignaciji može mirovati. A pošto sam zoon politikon, mnoge druge stvari me muče, pa i ova današnja diskusija, koja mi nije preterano pomogla ni da razumem, ni da mi bude lakše. Osim jedne stvari, da je penzija pojam u kojem se prelamaju razne dimenzije. Ne bih se složio sa Zoranom da je isključivo politička dimenzija ključna. Jeste u stvarnosti, jer nam zavisi od političke volje ili nam bar izgleda da nam zavisi samo od toga.

Naša politička stvarnost me često podseća na to da se u njoj toliko prelamaju nade, očekivanja, a da realnost izmiče, da kad se suočavamo između realnosti i izbora, nama to onda ponekad liči da je samo stvar u političkoj volji, jer realnost guramo pod tepih.

Zašto se ne slažem da je samo politička dimenzija važna? Prisećam se jednog poljskog vica na temu šta je socijalizam, prelazni put u komunizam u kom se mrkotrpno dokazuje da dva i dva ne mogu da budu 16. Naša politička stvarnost me često podseća na to da se u njoj toliko prelamaju nade, očekivanja, a da realnost izmiče, da kad se suočavamo između realnosti i izbora, nama to onda ponekad liči da je samo stvar u političkoj volji, jer realnost guramo pod tepih. Kao zoon politikon pokušavam prvo da odbranim zdrav razum od raznih vrsta uticaja, iako znam da je zdrav razum dobar prijatelj samo između četiri zida. Ako izvan zidova postoji mnogo ludila, onda nema drugog načina nego da branim taj zdrav razum između četiri zida. Prvi element tog zdravog razuma koji želim naglas da podelim sa vama je da ne postoji penzionerski novac i da se ne uzima ništa penzionerima. Da postoji penzionerski novac on bi bio u nekom fondu i bio bi kao realna veličina.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovaj današnji razgovor vodimo suštinski između dva pristupa. Jedan je ekonomski, nema alternative, ovo se mora učiniti. Drugi je pitanje šta je sa međugeneracijskom solidarnošću, šta je sa humanizmom i zašto i kako možemo dozvoliti da na ovakav način zadiremo u stečena prava. Počela bih svoje izlaganje citirajući mog prezimenjaka, Vladimira Vučkovića, člana Fiskalnog saveta sa jučerašnje konferencije, koji je rekao da su efekti mera fiskalne konsolidacije su vrlo mali, ukoliko nema drugih mera. Efekat solidarnog poreza ove godine je bio 10 milijardi dinara, a država godišnje za razne kazne, naknade štete koje isplaćuje fizičkim i pravnim licima po raznim osnovama, uključujući i naknadu štete za neosnovan boravak u pritvoru, iznosi tačno toliko koliko je prihod po osnovu solidarnog poreza. Dakle, citiram člana Fiskalnog saveta, on se sam začudio nad ovim podatkom, a za nas je vrlo važan zbog toga što pokazuje da li pravimo i sagledavamo na pravi način efekat mera koje donosimo i koje usvajamo i na nivou Vlade i na nivou Skupštine.

Koji će efekat ovih mera biti dugoročno na ekonomiju i na životni standard ljudi? Koliko će se još ljudi biti čiji će se život i standard značajno smanjiti na osnovu ovog smanjenja plata i penzija?

S tim u vezi, postavljam pitanje koji će biti efekat ovih mera? Osim kratkoročno možda za mesec ili dva, ukoliko posmatramo ove mere sa stanovišta toga da će doći do velikog smanjenja potrošnje robe najšire potrošnje. Ko će biti najviše time pogođen? Pre svega, naša poljoprivredna prerađivačka industrija, s jedne strane. S druge strane, ostaviće se vrlo veliki uslužni sektor koji je dobrim delom zarađivao na osnovu ovih primanja ljudi koji imaju veće prihode, pa i penzionera. Govorim o zanatlijama. Oni će ostatiti bez značajnog dela mušterija, klijenata i samim tim prihoda. Koji će efekat ovih mera biti dugoročno na ekonomiju i na životni standard ljudi? Koliko će se još ljudi biti čiji će se život i standard značajno smanjiti na osnovu ovog smanjenja plata i penzija? Mislim da je to vrlo važno pitanje. S druge strane, imate činjenicu, ukoliko ne dođe do drugih mera, koje bi trebalo da podignu rast privredni, zapošljavanje, ove mere mogu da ne ostvare nikakve pozitivne rezultate.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Humanitarna organizacija MOKA osnovana 1994. godine, u vrlo nezgodno vreme, kad je svakom građaninu naše zemlje bila potrebna pomoć. Tu su bile u prvom redu izbeglice, a druga kategorija su bili penzioneri. Dan danas se javljaju penzioneri, jer mnogo što šta ne reguliše status penzionera. Izneo bih vam dva drastična primera, a mislim da odgovora nema. Kad sam podneo zahtev za penziju, dajem primer poslovanja penzionog fonda i ljudi koji su moćnici u tom fondu, čekao sam kao i svi drugi i došlo je rešenje posle tek 11 meseci. Desilo se to što ne mogu da objasnim i ne znam da li neko može da mi objasni, načelnica me pozvala u vezi problema koji imam i rekla da nisam odjavio firmu privatnu i moram da platitm doprinose za punih sedam godina. Meni to nije bilo normalno. Odem u Upravu prihoda i donesem papir njihov gde se kaže da firma ta i ta Spaspoja Samardžića ne duži se od 31.12.1996. do 16.06.2006. godine. Dam gospođi načelnici i da li znate šta mi je rekla? Bacila je papir i rekla da je to ne interesuje. Donosi odluku sedam godina da mi odbija 1/3 penzije, do dana današnjeg odbija se i neće da se uzme u obzir to. Gde je vladavina prava?

Ne znam koje godine je sporazum sklopljen između Republike Srbije i Slovenije, mislim da je ministar Rasim Ljajić potpisao taj ugovor o penzionom osiguranju, koji ništa naročito ne rešava, kao i u mom slučaju. Ne mogu da se poslužim apsolutno ničim.

Kakva su prava nas penzionera? Može li to neko da reši? Ima li institucije, čoveka, pravnika koji to može da reši? Kažu da nema šanse teoretske. Ako se budem žalio izgubiću sigurno. Neće država da presudi u moju korist, iako imam papir Ministarstva finansija Uprave prihoda. Apsolutno nevažno. Evo sedma godina, 1/3 penzije mi uzimaju. Privremena je još uvek. Inače sam i radio u Holandiji, Francuskoj i Sloveniji. Imam drastičan slučaj iz Slovenije, to je drugi. Koliko sam upoznat, čujem se povremeno i sa nekim mojim prijateljima iz Slovenije, neki su naši ljudi iz Srbije dobili penzije, ali većina nije. Ne znam koje godine je sporazum sklopljen između Republike Srbije i Slovenije, mislim da je ministar Rasim Ljajić potpisao taj ugovor o penzionom osiguranju, koji ništa naročito ne rešava, kao i u mom slučaju. Ne mogu da se poslužim apsolutno ničim.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zavod za socijalno osiguranje je organ za vezu Republike Srbije koji se bavi primenom međunarodnih ugovora o socijalnom osiguranju, ne konkretno o donošenju rešenja nego u nakon potpisivanja sporazuma o socijalnom osiguranju stvaranja preduslove za sprovođenje i realizaciju tih sporazuma. Podstakla me diskusija gospodina vezano za primenu sporazuma sa Slovenijom i o nemogućnosti da realizuje svoje pravo. Principi zaključivanja ugovora o socijalnom osiguranju koji se primenjuju su da se praktično sabiraju staževi iz drugih zemalja, kao uslov za ostvarivanje prava. Doprinosi koji se uplaćuju jednoj zemlji su naravno na teret i osnov za isplatu penzija iz te zemlje. Postoji puno ljudi koji su se nama kao Zavodu javljali, radili su na primer u predstavništvu Radenske u Beogradu, ali nisu mogli da ostvare prava, zato što je u to vreme prijava na osiguranje bila u Republičkom fondu za penzijsko. Jeste slovenačka firma, ali je poslovnica bila u Beogradu, plaćali su se doprinosi u Beogradu. Kad je stupio sporazum na snagu, tražen je taj staž. Dođite u Zavod, mi smo na Novom Beogradu, pa ćemo pogledati zajedno vaš slučaj.

Penzija kao insitut jedan bi trebalo da bude ekonomska kategorija, vrlo jasna i precizna u našem sistemu, a to nije do danas. Izmenama zakona u poslednjih dve, pet, deset godina mnoge stvari su se stekle koje ne mogu da daju jasan način za obračun penzije.

Penzija kao insitut jedan bi trebalo da bude ekonomska kategorija, vrlo jasna i precizna u našem sistemu, a to nije do danas. Izmenama zakona u poslednjih dve, pet, deset godina mnoge stvari su se stekle koje ne mogu da daju jasan način za obračun penzije. Moje lično mišljenje je da stvari moraju da se stavljaju na određeno mesto. Da se Zakon o PIO iščisti od nekih stvari koje nisu penzijska kateogrija. Tako da mislim da bi bilo dobro da u narednom periodu država uz pomoć svih ljudi koji se bave ovim problemom se založi da se stvari stavljaju na jasno mesto. Tamo gde i pripadaju. Imate apslurd u primeni, s jedne strane ljude koji su radili 35 godina, pun staž, u niskoakumulativnoj grani industrije, na primer u tekstilu, imaju penziju koja je 10-12 hiljada. S druge strane, imate pravo iz penzijskog osiguranja, a to je novčana naknada za pomoć i negu, koja je sada oko 16.000. Naravno da je ona itekako mala za to lice koje je nesposobno da se samo stara o sebi, ali to davanje anulira nečiji rad i uplatu doprinosa od 35 godina. Pokušano je kroz više reformi zadnjih godina da se nešto uradi, neke stvari se pomeraju napred. Tendencija je i u svetu podizanje starosne granice, samo drugi fondovi vrše bolju naplatu doprinosa, poreske uprave su ažurnije i imaju bolje evidencije. Na tom polju treba da se radi u narednom periodu, a osnivanje centralnog registra treba da doprinese tome.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ako se sećate kad je gospodin Vučić u zadnjem mandatu u Skupštini govorio, onda smo dobro primili to njegovo izlaganje, jer je bila ideja da smo previše zaduženi, previše imamo deficita u budžetu, previše ljudi koje država izdržava na jedan ili drugi način, kroz javna preduzeća ili direktno. S druge strane, imamo veliki broj onih koji pate, ti su među nezaposlenima, među penzionerima, pa se isticalo kako je cilj i plan da to promeni. Da se smanji ono što ide u taj državni koš za one koji rade za državu, a da se ovi primaknu nekoj boljoj relaciji. To bih ja nazvao nekim razvojnim prilazom. Zaista kod nas nije samo problem koliki su javni rashodi, a među njima i ovo što se uzima za penzije, nego je mnogo veći problem što smo duboko u recesiji, što opada privredni rast, tehnološki zaostajemo, postajemo nepismeniji, u kulturi opadamo. Meni se tada svidelo kako je gospodin Vučić baš bio na toj linij razvojnoj.

Danas imamo čisto fisklani prilaz, država nema novaca, treba da to namakne. To je potpuno pogrešan način i na taj način će samo da bude još gore. Sve što se radi neće nas izvući iz sadašnje situacije.

Međutim, ništa od toga nije ostalo, baš ništa. Danas imamo čisto fisklani prilaz, država nema novaca, treba da to namakne. To je potpuno pogrešan način i na taj način će samo da bude još gore. Sve što se radi neće nas izvući iz sadašnje situacije. Šta je taj fiskalni način? Žao mi je što moj prezimenjak mi je zamerio da nema ovde ni malo štednje. On je pričao o nekim segmentima, da će penzioneri štedeti, zaposleni takođe, ali neko će imati više, jer je generalno današnji rebalans budžeta da bude više rashoda. To znači rasipanje, nije štednja. To je užasno zabrinjavajuće stanje. Mi nemamo koncept izlaska iz sadašnje situacije. Kakav bi bio taj razvojni aspekt? Ne bi trebalo da penzionerima iko priča koliko je iz budžeta i koliko doprionsa za penzije dato. Ukinite penzioni fond, dajte sve iz budžeta, ali poštujte prava na penzije, da vidimo koliko one treba da budu u relaciji sa drugim slojevima ovog društva. To je jedan od načina. Kad bi na to došli, onda bi morali se malo vraćati na ono što nas je zavarao gospodin premijer, morali bi se vratiti na razvoj.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bilo je mnogo zanimljivih ideja i opaski, ali konstatacija je opšta, nemamo jasan uvid u to šta je naše društvo, od čega se ono sastoji. Taj popis privrede traje godinama, nikad to ne znamo, ima preduzeća za koja niko nije ni čuo, a odjednom se kaže da imaju velike dugove. Imamo institucije za koje niko nikad nije čuo, a oni su na nekim platnim spiskovima. Imamo masu ljudi na margini za koje ne znamo uopšte kako preživljavaju. Indeks bede kod nas nije ozbiljno ispitan. Svojevremeno sam imao diplomski rad koji sam dao studentima pre 30 godina, bio sam onda šokiran koliko u Beogradu na jednom velikom uzorku ipak ima bede koju niko ne primećuje. Čuveni američki sociolog je svojevremeno napravio sjajnu knjigu, „Nevidljiva Amerika“, u kojoj je pokazao da postoji pet miliona Amerikanaca koji žive kao miševi koje nikad ne vidite.

Postoji nebriga, ono što sam na početku rekao povodom definicije zla, odsustvo saosećanja sa građanima pored nas. Šta je problem? Kad se dođe do tog nivoa, onda više nema pobune.

Koliko takvih ljudi ima danas u Beogradu ili u Srbiji? Ko je to popisao? Da li imamo nekakav oblik kako se to živi ili moramo samo da vidimo ljude u kontejnerima? Nismo aktivirali ni brojne humanitarne organizacije, mnoge institucije koje po nekakvom svom habitusu bi morale da se time bave, kao na primer crkva, koja bi preuzela jedan veliki deo, s obziorm na bogatsva koja ima i neplaćanje poreza i sve ostale privilegije, bar te kuhinje da organizuje za beskućnike. Postoji nebriga, ono što sam na početku rekao povodom definicije zla, odsustvo saosećanja sa građanima pored nas. Šta je problem? Kad se dođe do tog nivoa, onda više nema pobune. To je priča za malu decu, da će se organizovati ljudi koji primaju deset hiljada pa će da krenu. To može mlad čovek koji je izgubio posao. Neće penzioneri, pogotovo oni najsiromašniji, krenuti u pobunu. Oni se delimično i stide tog svog položaja u kome se nalaze. Kad bi se oni organizovali, pa stavili ovde one velike parole, “sugrađani nismo mačke nego ljudi”, “nemojte da jedemo iz kontejnera”, probudilo bi se saosećanje. Ljudi bi se uzbudili, nešto bi se organizovali, ali kao što sam i iz te ankete iz diplomskog rada video, na pitanje “čemu se nadate”, 90% odgovara - ničemu.

Opširnije >>>