za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"MLADI U DRUŠTVU OPHRVANOM PROBLEMIMA"
Pretraga
Verzija za štampu

Potreba da se mladi aktivnije uključe u demokratske procese i revitalizaciju demokratije u Srbiji istaknuta je kao veliki prioritet na debati „Mladi u društvu ophrvanom problemima“ koju su Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert Fondacija organizovale u okviru projekta Demokratski politički forum.

„Ono što je vidljivo je velika nezaposlenost među mladima, pojava kriminala i nasilja čak i među decom što sve govori da porodice koje su ugrožene ne posvećuju dovoljno vremena mladima i da mlade prihvata ulica gde vladaju obračuni“, istakao je Dragoljub Mićunović predsednik UO Centra za demokratiju.

Ako danas o mladima ne vodimo računa, a oni će već sutra glasati, nisam siguran da opšti tok razvoja koji dominira u svetu danas, hedonistički i potrošački u svetu koji je sve siromašniji, vodi razvoju demokratije na pravi način i uključuje mlade, naveo je Mićunović.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da bi politika uopšte mogla da donese neku normalnu ili pametnu odluku ili predloži zakon ona mora da zna društvo u kome živi. Inače će se desiti ono što se stalno dešava, a to su stalni pokušaji da se na neki način društvo prilagodi političkim potrebama ili željama. To obično ne ide, jer su društveni procesi mnogo dublji nego što je to neka politička volja. Prošla debata je bila o starima, o penzionerima i penzijama. Sada idemo na početak, da vidimo šta je sa mladima. Jedan novinar je lepo primetio da ovaj zakon o smanjenju penzija indirektno najviše pogađa omladinu. Ako im baka ili deka ne daju malo džeparca oni bukvalno neće moći da popiju ni koka-kolu sa svojim drugovima. Ovo govori da većina mladih ljudi koji bi trebalo da su uključeni u društveni, politički, privredni i kulturni život su van tih tokova. Dok sve ne uredimo, mi nećemo imati jasne predstave o društvu. Jedan indirektni način jeste da o tome razgovaramo, pa od ljudi koji su obavešteni o raznim segmentima društva možemo da čujemo kakvo je stanje i da dođemo do podataka.

Porodica i škola ne vrše svoju funkciju društvenu u vaspitanju i obrazovanju omladine u punoj meri. Na kraju ulica prihvata decu i kad se to malo garnira sa filmovima na 90% naših ekrana u kojima se vidi samo kriminal i nasilje jasno je da se oblikuje svest nepodobna za pravi društveni život.

Ono što je vidljivo je velika nezaposlenost omladine. Drugo, vidljiva je pojava kriminala i nasilja čak među decom od 10-12 godina. To sve govori da su porodice ugrožene ekonomski, imaju svoje brige i nemaju vremena za decu, pogotovo u pubertetu kada su malo nervozna. Onda ih prihvata ulica najčešće. Klubovi sportski su kriminalizovani, pa im trebaju neki obračuni, galama. Opšti je pad obrazovanja, discipline i autoriteta škole. Dakle, porodica i škola ne vrše svoju funkciju društvenu u vaspitanju i obrazovanju omladine u punoj meri. Na kraju ulica prihvata decu i kad se to malo garnira sa filmovima na 90% naših ekrana u kojima se vidi samo kriminal i nasilje jasno je da se oblikuje svest nepodobna za pravi društveni život. Veliki je problem da dođemo do pravih podataka. Imamo činjenicu da su pretrpani zatvori sa maloletnicima, a s druge strane priču da se stalno smanjuje kod nas criminal. Možda se smanjuje broj onih malih džeparoša koji nemaju više šta da kradu, ljudi su praznih džepova, ali se kriminal i to onaj krvni, unutar porodica, velike tragedije i obračuni u porodicama povećava. To je mnogo strašnije. Mnogo je strašnije da neko ubije svoju porodicu i sam sebe, nego da li je deset džeparoša na pijaci uzelo nekoliko narandži.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Danas imam zadovoljstvo da se kao organizator Demokratskog političkog foruma prvi put obratim kao uvodničar. Nikad nisam koristila to pravo. Na neki način bih htela da se izvinim zbog te “zloupotrebe”, ali sam smatrala da je dobar razlog ovom prilikom. Naime, učestvovala sam tokom poslednja tri dana na Svetskom forumu demokratije, koji je organizovan u Strazburu, pod pokoroviteljstvom Saveta Evrope, grada Strazbura i države Francuske. Tema ovogodišnjeg Svetskog foruma demokratije bila je „Kako mladi mogu da revitalizuju demokratiju“. Razgovaralo se o tome šta su današnji stavovi mladih širom sveta. Bilo je oko 300 mladih ljudi učesnika foruma iz svih delova sveta, raznih omladinskih i političkih organizacija. Sam forum je počeo analizu situacije mladih u svetu konstatovanjem velike apatije i razočarenja mladih u glavne institucije i mehanizme koji omogućuju ili onemogućavaju poverenje u demokratiju. Konstatovano je da globalno danas mladi sve manje učestvuju na političkim izborima, imaju ozbiljno rastuće nepovrenje prema reprezentativnoj, odnosno predstavničkoj demokratiji, raste nezainteresovanost za društvena zbivanja, za uključivanje u politički život, za političke stranke naročito.

Mladi primećuju da bez obzira na to što se javno zalažemo za transparentost i otvorenost institucija u svakodnevnoj praksi se važne odluke donose u nedovoljno transparentim procesima odlučivanja i bez obzira na često pozivanje različitih društvenih grupa, pa i mladih, da učestvuju u procesu donošenja odluka.

Mladi primećuju da bez obzira na to što se javno zalažemo za transparentost i otvorenost institucija u svakodnevnoj praksi se važne odluke donose u nedovoljno transparentim procesima odlučivanja i bez obzira na često pozivanje različitih društvenih grupa, pa i mladih, da učestvuju u procesu donošenja odluka. Oni nisu zapravo oni koji na odluke utiču. To je veliki konflikt koji postoji i na koji mladi reaguju vrlo negativno, isključivanjem iz društvenih zbivanja ili društvenog angažmana. Skup u Strazburu bio je i ohrabrujući i provokativan i osnažujući, pošto su bili okupljeni mladi ljudi koji su kreativni i koji nisu toliko razočarani i neangažovani. Mene je istovremeno obeshrabrila činjenica da sam čitala negativne komentare upravo mladih ljudi kad sam na svom Facebook profilu postavila jedan komentar da je počeo forum. Da li mi stvarno mislimo da je demokratija relevantna? Da li stvarno mislimo da treba i dalje u tom okviru očekivati neka rešenja? Pozitivniji odgovori i komentari stizali su od nekih prijatelja sa Facebook-a srednje ili starije generacije. To govori da ne možete na osnovu par komentara doći do opšteg zaključka.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čini mi se da smo bili inspirisani različitim povodima da započnemo ovu diskusiju. Ono što je za mene bio momenat da zastanem i razmislim gde smo danas u odnosu pre sedam godina kad je donošena strategija jeste zapravo proces donošenja nove strategije koja je već praktično u javnoj diskusiji. Mislim da nikad nije bilo manje ispraćeno i nikad nije bilo manje uključenih i zainteresovnanih strana. Za mene je to već mesec i po dana zanimljivo da prosto razmišljam šta smo uradili u poslednjih sedam godina ili u poslednjih 15 godina. Nekako sam imala prilike da budem aktivna po pitanju omladinske politike. Sećam se i vidim da ovde ima nekih kolega koji se takođe sećajaju tog procesa, kad smo krenuli da se bavimo mladima  i da tu temu otvaramo na agendi društvenoj, to nije politička agenda negde nakon 2000., povod nam je bila činjenica da bez obzira na doprinos koji su mladi dali promenama, prva mera nove Vlade bilo je ukidanje ministarstva koje je imalo u svojoj nadležnosti temu mladih. Mi smo iskoristili taj potencijal koji mladi imaju da se lako mobilišu.

Dosta je i urađeno u prethodnih sedam godina, od toga da su mladi vidljivi u budžetima do toga da je pokrenuta izgradnja infrastrukture koja u suštini jeste ključna ako hoćete jednu grupu da podržite.

Pokušali smo da temu otvorimo. Imali smo jednu krajnje nevidljivu socijalnu grupu u društvu koja je veoma marginalizovana u patrijarhalnom društvu, u kome resursi nisu svima jednako dostupni i u kome je podela moći jasna. Mladih nema puno u tom dijalogu. Mislim da smo krenuli široko, mobilišući najrazličitije grupe mladih kroz taj proces, osvešćujući ih da oni mogu taj proces da nose i zato smo bili uspešni da se 2007. godine intenzivnom kampanjom ponovo osnuje Ministarstvo omladine i sporta i da po prvi put vidite društvenu grupu vidljivu u budžetu i javnoj politici sa određenim strateškim dokumentima koja kažu da ova država razvija politiku načina na koji će se baviti mladima. Po prvi put imamo opet imamo nekakvu politiku brige o mladima. Dosta je i urađeno u prethodnih sedam godina, od toga da su mladi vidljivi u budžetima do toga da je pokrenuta izgradnja infrastrukture koja u suštini jeste ključna ako hoćete jednu grupu da podržite. Značajne omladinske organizacije su dobile podršku da mogu da funkcionišu, donet je Zakon o mladima, koji je bio korak da se država više obaveže na koji način, sa kojim vrednostima i ciljevima želi da se bavi mladima, bez obzira koliko je on okviran.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ne bih ponavljala ono što su Nataša Vučković i Tanja Azanjac govorile, o onome čega smo svesni svi, maloj generacijskoj integrisanosti mladih u društveni i državni sistem kroz isključenost iz sistema ekonomske reprodukcije. Ogromna je nezaposlenost, isključenost i ne učestvovanje u sistemu socijalne reprodukcije kroz stalno odlaganje zasnivanja porodice, odlaganje rađanja i smanjenje broja rađanja i neintegrisanost u sistem i političku sferu društva kroz političku skepsu. Imamo oportuno učlanjivanje u političke stranke, pretpostavljam da će o tome biti reči, zarad povećanja upošljivosti, a s druge strane imamo i konkretne podatke koji govore o nekoj vrsti otuđenosti. Htela sam da postavim samo dva pitanja. Jedno je zašto postoji nezainteresovanost za zbivanje na tom nekom širem globalnom nivou? Pretpostavljam da je jedan od načina objašnjenja i taj da su mladi, kao i sve individue, ugurani u procese koji ih teraju da razvijaju vrlo atomizovane, individualne strategije snalaženja koje se kod nas u sociološkoj literaturi slikovito nazivaju kormiralenje.

Kormilarenje predstavlja snalaženje uz resurse koje sami imaju i kojima mogu da raspolažu, bilo da su porodični ili institucionalni. Atomizovnaost je druga strana medalje individualizacije.

Kormilarenje predstavlja snalaženje uz resurse koje sami imaju i kojima mogu da raspolažu, bilo da su porodični ili institucionalni. Atomizovnaost je druga strana medalje individualizacije. U konkretnom primeru našeg društva, ogromna je nejednakost unutar populacije mladih u raspolaganju resursima, mehanizmima, a to je mehanizam koji sprečava da se pojme kao integrisana celina koja ima zajedničke interese. Dobar primer ovog što se dešava na našem fakultetu je to nerazlikovanje partikularnih interesa od dugoročnih generacijskih interesa. Kad smo učestvovali u debatama studenata koji su u protestu ukazali smo im da smo kroz sličnu situaciju prolazili pre tri godine i da je jedna dugoročnija mera rezultirala, koju su oni zaboravili, a to je da na našem fakultetu skoro da smo ukinuli u tom trenutku vrlo kritikovanu kategoriju samofinansirajućih studenata. To se ne prepoznaje kao dobit od prethodnog protesta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mi smo radili istraživanje 2011. godine, mladih od 19 do 35 godina. Kad pogledamo te podatke šta nam oni govore o njihovom angažmanu u okviru civilnog sektora i u okviru političkih partija? Potvrđuje se da ovi podaci koji su svima poznati tačni, a to je da najveći broj mladih uopšte ne učestvuje u radu civilnog sektora. Čak je i većina njih prilično neaktivna u bilo kom obliku udruživanja, preko 70% mladih od 19 do 35 godina ne učestvuje u radu nijedne organizacije, a manje od 5% učestvuje u radu nekakve nevladine organizacije. Uglavnom su članovi sportskih organizacija, oko 10% u organizacijama koje se bave kulturom i zabavom. Ono što je jedan od podataka koji smo dobili je da postoji veoma niska participacija sa nivoom manjim od 1% mladih uopšte u radu kancelarija za mlade. Čuli su, imaju nekakvu ideju o tome, a manje od 1% je učestvovao na neki način u radu. Međutim, ono što karakteriše ovaj nevladin sector, gde mladi mogu da steknu neke kompetencije, to je da dolazi do jedne vrste zatvorenosti civilnog sektora, makar za jedan broj mladih.

Ono što studentima posebno postaje značajno je da kroz aktivnosti u organizacijama civilnog društva steknu neke kompetencije. Sve češće nemaju prilike da uopšte uđu u neke od tih organizacija, tako da to je nešto što se već prepoznaje kao problem, zatvaranje jednog dela civilnog sektora.

Ono što studentima posebno postaje značajno je da kroz aktivnosti u organizacijama civilnog društva steknu neke kompetencije. Sve češće nemaju prilike da uopšte uđu u neke od tih organizacija, tako da to je nešto što se već prepoznaje kao problem, zatvaranje jednog dela civilnog sektora. Drugi aspekt, ono što takođe karakteriše Srbiju je ta političnost kroz građanske inicijative. Tu postoje neki pomaci u odnosu na 90-te i 80-te godine. Neke ekološke inicijative se polako razvijaju, ta neka meka društvena participacija koja nema one direktne političke implikacije. Međutim, ono što je karakteristično za Srbiju i po čemu se Srbija definitivno izdvaja iz regiona, je visoka prisutnost mladih u političkim partijama, kao i generalno visoka prisutnost populacije u članstvu političkih partija. Oko 12% mladih su članovi nekih političkih partija. Ono što opet izdvaja Srbiju, to je najveća diskrepancija između aktivnog i neaktivnog članstva, negde otprilike 4:1 je odnos aktivnog i neaktivnog članstva, što otvara ovo pitanje da veći deo mladih koji ulaze u političke partije to radi iz oportunih razloga.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim da odgovorim na pitanje koje je Nataša pomenula, da li mi mladi možemo da revitalizujemo demokratiju? Možemo baš putem učeničkih parlamenata. Učenički parlament je formalna institucija koja učenicima omogućava da se udruže na demorkatski način sa zajedničkim ciljem da reše pitanja koja se tiču njih samih neposredno. Učenički parlament garantuje demokratska prava učenicima, pravo na slobodu govora, na slobodu udruživanja. Mi se putem učeničkog parlamenta možemo boriti za prava koja su nam ugrožena. Međutim, imamo mnogo većih problema koje učenički parlament ne može da reši, jer on deluje u okviru jedne škole. Najveći problem nas mladih je nažalost finansijski problem, jer u našoj državi obrazovanje nije jeftino. Studenti koji su na budžetu moraju da plaćaju velike količine novca za studiranje, iako nisu na samofinasiranju. Smatram da svaki čovek ima pravo na besplatno obrazovanje, jer je to način da on, bez obzira na svoju finansijsku situaciju, ostvari svoje ciljeve i razvije svoju ličnost. Samim tim dobija priliku da svoju finansijsku situaciju popravi uz pomoć obrazovanja.

Na času biologije ćemo prvo učiti o Darvinu i teoriji evolucije, a zatim ćemo za tih 45 minuta na veronauci slušati veroučitelja kako govori suprotno svemu što smo učili na prethodnom času i svemu što učimo na času sociologije, matematike, filozofije.

Kada bismo uveli besplatno obrazovanje iskoristili bismo sav intelektualni potencijal koji ima naša omladina, na taj način bismo kroz nekoliko godina imali možda nekog novog nobelovca, Teslu, naučnika ili nekog velikog Srbina, tako da kažem. Mislim da program po kome se mladi obrazuju je pun nelogičnosti. Zamislite situaciju gde prvo imamo čas biologije, pa zatim veronauku. Na času biologije ćemo prvo učiti o Darvinu i teoriji evolucije, a zatim ćemo za tih 45 minuta na veronauci slušati veroučitelja kako govori suprotno svemu što smo učili na prethodnom času i svemu što učimo na času sociologije, matematike, filozofije. Imamo veliki problem sa motivacijom, zato što smo svesni da živimo u društvu gde je sve isplivalo na površinu. Neobrazovani ljudi nam vode državu, a ljudi koji su fakultetski obrazovani rade po trafikama, kafićima i ne postoji skoro niko čiji će vas primer navesti ili motivisati da nakon završenih studija ostanemo u svojoj državi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Izneo bih neke teze koje mogu biti nazvane čak i familijarnim. Počeo bih citatom velikog srpskog novinara Aleksandra Tijanića iz onog njegovog čuvenog predavanja studentima Fakulteta političkih nauka, kad je rekao da se bližimo opasnosti da sve devojke u Srbiji izgledaju kao Stoja, a da svi mladići izgledaju kao zaštićeni svedoci. On je to rekao na svoj način, opisujući situaciju u kojoj gubimo kontakt sa mladima i u kojima su oni prepušteni sebi. Ova istraživanja koja su nam prezentovale kolege sa Filozofskog fakulteta, da je preko 70% mladih u situaciji da ne učestvuje ni u jednoj organizaciji, da su u političkim partijama iz oportunih razloga, govori o pojavi koju bih da opišem, a koju sam nazvao aktivistički nihilizam.

90-tih godina kad sam bio mlad mi smo se delili za one koji se bore protiv tadašnjeg režima i one koji ga brane. Svako je imao svoju stranu i svako je za svoju stranu bio spreman da uloži neku količinu energije, čak i žrtve, svog vremena.

Mladi su u stanju aktivističkog nihilizma gde ni u šta ne veruju i ne smatraju da se bilo šta vredi boriti. Čak bih rekao da prvi put u Srbiji u našem društvu imamo ovakvu količinu aktivističkog nihilizma, jer su sve prethodne generacije imale ideju iza koje bi stajale. Konkrektno, 90-tih godina kad sam bio mlad mi smo se delili za one koji se bore protiv tadašnjeg režima i one koji ga brane. Svako je imao svoju stranu i svako je za svoju stranu bio spreman da uloži neku količinu energije, čak i žrtve, svog vremena. Pre toga da ne govorimo koliko su mladi bili angažovani u sistemima koji su to sami stimulisali poput komunističkog sistema koji je upravo na tome počivao, sva njegova simbolika, sletovi. To je bila jedna folklorna tačka režima, da ne govorimo kroz 19. i 20. vek gde su mladi uvek pripadali društvenim pokretima i sa leva i sa desna i iz centra. Danas mladi ne pripadaju nigde. Oni su u bezvazdušnom prostoru, ako hoćemo da pričamo metaforično. Nisu oni za to krivi. Za to su krive društvene okolnosti u kojima oni ne vide smisao da se vredi za bilo šta boriti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Dozvolite mi da malo promenim diskurs ove naše rasprave i da ukažem na nešto što se događa, a što je strukturalno i globalno. Zemlja kao što je Srbija u svemu periferijski učestvuje osim u ovoj dimeziji o kojoj ću govoriti, a koja se polako pretvara u grotesku. Počeću jednim citatom, vrlo kratkim. Pre 40 godina bilo je rašireno verovanje da će početkom 21. veka zaposleni raditi 20 sati nedeljno i živeti u sigurnosti i uživati određeni profesionalni status. Umesto toga, svedoci smo rasta nove i opasno gnevne klase prekarijata. Hajde da uvedemo ovaj koncept u našu diskusiju, jer su mladi važan aspekt ovog novog trenda ili novog procesa. Ovako započinje jedan od intervjua Gaj Stendinga, autora jedne izazovne knjige koja se zove „Prekarijat – nova opasna klasa“. Šta se krije iza ovog, za nas neprevodivog koncepta? Iza koncepta se krije stvarnost u kojoj milioni ljudi u svetu rade na privremenim, povremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima. Žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Njihovi prihodi su nepredvidljivi i uglavnom su bez različitih beneficija koji su za prethodnu generaciju bili norma. To su plaćeni godišnji odmori, bolovanje, prekvalifikacija, penziono i drugo osiguranje, fondovi za stručno usavršavanje.

Simbol procesa koje nazivam prekaritizacija jeste postojanje tzv. mega jobs: niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla.

Simbol procesa koje nazivam prekaritizacija jeste postojanje tzv. mega jobs: niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Uz to, veoma ograničeni izgledi za profesionalno napedovanje, odnosno za prepoznatljiv profesionalni status, identitet ili posao koji žele, a u skladu je sa njihovim stručnim kvalifikacijama i ambicijama. Izostaje socijalna mobilnost ili se pretače u trku ka njoj. To je koncept koji postaje realnost i ako gledamo statistike u Zapadnoj Evropi i svetu prepoznaćemo ogroman rastući procenat ljudi koji živi u ovakvim okolnostima, pre svega mladih. U okviru evropskog kontesta, naročito u onom južnom delu evropske zone, 30-40% mladih ljudi živi u ovakvim okolnostima. Drugim rečima, prekarijat je globalna pojava, a u evropskom prostoru čine ga tri osnovne grupe.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Slušajući ovo ne izlazi mi jedna misao iz glave, ne mogu potpuno da odgovorim na pitanje kad sam prestala da budem mlada. Sigurno da je mladost neki period u životu, svi kroz njega prođu i prestanu da budu mladi. Slušajući u ovom istraživanju kako smo odlučili da to bude do 35 godina sigurna sam da se više nisam osećala mladom sa 35 godina. Da li se dobro sećamo kako je biti mlad i šta je to međugeneracijska solidarnost, odnosno kako je došlo do takve getoizacije između mladih i starih? Inače sam godinama radila baš na mestu koje se bavilo tim strategijama, bila sam direktorka sada nepostojeće Uprave za rodnu ravnopravnost. Zato što zaposleni u državnoj upravi imaju preko 50 godina, a zaposleni preko donacijskih programa imaju ispod 30 godina, imali smo dve vrlo različite grupacije. Upravo su nam nedostajali oni koje zovemo da su u najboljim godinama. Ima nekih razloga zašto kažemo da su u najboljim godinama oni koji nisu više mladi, a nisu još stari.

Ne želim da podcenim urušavanje društva koje se ovde desilo, ali moramo imati na umu da nije ni postojalo neko idealno vreme.

Mislim da često u tim strateškim razmišljanjima nedostaje taj dinamički moment, kao što je gospodin Ružica lepo rekao, strategije ništa ne valjaju ako se ne odnose i na ostale grupe. Mi smo imali dosta dobru strategiju rodne ravnopravnosti. Jedan deo smo sporoveli dok smo postojali. Onda smo razmišljali posebno o mladim ženama, pa posebno o starim, pa na selu, itd. Druga tema koja mi od početka pada na pamet je neaktivnost. Nihilizam je uvek postojao. On je često nekakva poza, vrednosni sistem, o njemu se isto govori kao da je postojao i bio savršeno izgrađen, dugo je trajao i mi smo svi u njega verovali. To isto nije istina, to je nešto što se stalno menja i uvek postoje paralelno neke različite vrednosti. Ne želim da podcenim urušavanje društva koje se ovde desilo, ali moramo imati na umu da nije ni postojalo neko idealno vreme. Što se tiče neaktivnosti, sećam se da su upravo sociološka istraživanja neposredno pre globalnog studentskog protesta 1968. godine govorila kako su mladi potpuno politički neaktivni, nezainteresovani za politiku, da ni po što neće učestvovati ni u kakvim protestima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Celokupni radni vek sam proveo sa ljudima koji su na neki način bili produkt neuspele socijalizacije. Ovo što nas plaši i što vidimo je nešto gore nego što sam gledao po zatvorima. Ta prekarizacija je zapravo zamućenje društva koje je izvor socijalizacije. Ako je izvorište mutno, nijedan agens ne može to da prečisti, ni prodica, ni vršnjaci, ni škola, a naročito ne naši masovni mediji. Ne možete da se oslonite ni na jedan štampani medij, niti na jedan elektronski medij da neće zagađivati nešto što ste pokušali da usadite kod maloletnika. Maloletnici se razvijaju tako što ne poštuju ovo naše ziheraško da bi nešto ovako trebalo, ali možda je i drugačije. Kod njih je formalna logika, sad i odmah. Ne može A da bude ne A u isto vreme i na istom mestu, a u različitim relacijama. Ne podonose to da je i gušter i ptica. Nije moguće. Postoje perspektivne linije u nauci i u profesiji, a koje su potrebne svima, odraslima i deci naročito. Zašto?

Ne možemo da donesemo zakone iz Švedske, a naš kulturni milje je takav da naš vrednosni sistem zavisi od religije, kulture i običajnih normi.

Sve promene plaše i odrasle i mlade. U menadžmentu za podsticanje promena postoji kategorija PEST – politika, ekonomija, socijalna struktura i tehnologija. Mi sada hvatamo sebe za glavu i za jezik šta znače te društvene mreže, da li će više da nam kriminalizuju društvo ili ne? Tehnološki noviteti i tehnološke novotarije mogu biti i zloupotrebljene i zloćudne ako ih ne koristimo onako kako bi trebalo ili ako ne pratimo šta se dešava. Neko je uvek provajder nečega, a taj koji je provajder zavisi od društva. Ajmo da raščistimo to što je izvor socijalizacije, to što je društvo. Šta smo uradili? U želji da što pre promenimo nevaljale sisteme mi smo razrušili sve. Pri tome se nismo setili da je nemoguće anomiju prevazići ubrzanim donošenjem nepoznatih i nama tuđih zakona. Ne možemo da donesemo zakone iz Švedske, a naš kulturni milje je takav da naš vrednosni sistem zavisi od religije, kulture i običajnih normi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem Nataliji što je tematizovala ovo aktivizam-neaktivizam, ja bih rekao da nije problem u toj dihotomiji aktivizam i neaktivizam, već u autentičnosti i neautentičnosti. Šta traže mladi i zašto su oni blokirani za bilo kakvu akciju? Zato što vide da sve ono što im se nudi jeste lažno, i u politici i u raznim organizacijama. Zašto su mladi skloni da se aktiviraju tamo gde vide neku suštinu, bez obzira što to vodi u neku vrstu društvene devijacije. Ovo što im se nudi u društveno-političkom životu, svaki dan se prelazi iz Zvezde u Partizan, sve je konfuzno. Oni se pitaju zašto bi tu trošili vreme, zašto bi uložili bilo kakvu energiju? Mladi da bi se pokrenuli treba neko da bude autentičan. Mi smo iz našeg političkog života izgubili autentičnost, jer svi kao nešto hoće, svi se za nešto bore, a to je ono kao. Niko neće da stavi ruku u vatru, nego svi nešto pričaju i ništa se ne dešava. Ko su heroji mladima? Kog fudbalera najviše vole? Što bi se reklo u žargonu, onaj koji stavi glavu tamo gde drugi neće nogu, on ih je kupio time, jer se bori. Dobro radi svoj posao.

Poštovanja nema bez žrtve. U našem političkom životu imate da neko misli da na pustoj priči može da dobije poštovanje. Mladi ljudi nisu glupi. Aktivistički nihilizam ide iz toga što mladi ne vide da je nešto autentično.

Zašto je mlade svojevremeno pokrenuo Zoran Đinđić? Zašto su ih pre toga pokretali neki drugi, bez obzira šta mi mislili o tim sistemima? Ljudi su se borili i trpeli su određenu žrtvu, zaslužili su poštovanje. Poštovanja nema bez žrtve. U našem političkom životu imate da neko misli da na pustoj priči može da dobije poštovanje. Mladi ljudi nisu glupi. Aktivistički nihilizam ide iz toga što mladi ne vide da je nešto autentično. Oni imaju logiku koja je precizna formalna logika, još nisu pokvareni društvenim slojevima kroz koje moraju da prođu. Kako pričaš, kako radiš, kako se ponašaš? Zato na njih utisak ostavljaju oni koji se ponašaju onako kako pričaju. Novak Đoković je nama u sociološkom smislu jedno društveno blago. Najmanji činilac društvenog konsenzusa trenutno u Srbiji je Novak Đoković. Građani Srbije ne mogu složiti ni oko čega, levica, desnica, monarhija, Četnici, Partizani, ovako i onako. On je jedina tačka konsenzusa. Imamo sreću što je to mlad čovek, pa ga možemo čak i tabloidno rabiti. Pozitivan je uzor. Da njega nemamo mi bi potpuno upali u aktivistički nihilizam zato što se mladima ne nudi ništa autentično. Nude im se priče, a oni žele akciju i u tom smislu mislim da je akcija rešenje, a ne onako čekati da se megdan zadobije sve na divanu sedeći i duvan pušeći.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hteo bih samo da nadopunim i malo proširim agendu koju ste spomenuli. Agenda je vrlo jednostavna, prepisujemo i preuzimamo gotovo, formalno prepisujemo i formalno preuzimamo. Takođe sam vrlo kritičan, ako je neko čitao moje kolumne o EU i procesu pridruživanja, to nazivam euizacija. Potpuno nekritičko, mehaničko i tehničko preuzimanje jednog korpusa. To bih otvorio kao naš problem. Možda većina ne zna ovde, radio sam u Svetskoj banci i bio sam u raznim misijama u Srbiji i Sloveniji. Potpuno različite reakcije. U Srbiji su nas gledali kao da smo marsovci koji donose Božije jevanđelje, ono što mi govorimo, što prenosimo, predlažemo, to se ne dovodi u pitanje. U Sloveniji su nas potpuno otkačili jednostavno. Oni su imali svoje vizije, svoje strategije, svoje programe, odlagali i komplikovali i bili jedno vreme najuspešniji.

Kakav je kvalitet naše profesionalne i kulturne elite: šta mi to radimo kad prepisujemo? To je valjda najlakše i najjednostavije. Zar mi ne možemo da bar kritički prepričamo zakon, propis, strategiju?

Sada nas to vraća na moje centralno pitanje, a to je kakav je kvalitet naše profesionalne i kulturne elite: šta mi to radimo kad prepisujemo? To je valjda najlakše i najjednostavije. Zar mi ne možemo da bar kritički prepričamo zakon, propis, strategiju? Ilustrovaću svoja iskustva. Pre tri godine sam učestvovao u politikološkom saboru Fakulteta političkih nauka, oko 50-ak ljudi iz regiona učestvovalo je na skupu. Moja tema je bila „Kriza i mogućnosti obnove evropske socijaldemoratije“. Pratio sam diskusiju koja je trajala dve i po godine u evropskim medijima, hiljade i hiljade ljudi je na različite načine participiralo i proizvedeno je na stotine raznih priloga. Govorio sam i posmatrao ljude ispred mene. Njihove reakcije, govor tela, video sam da je to za njih novost. Nešto što u EU je trajalo dve i po godine, za većinu mojih kolega je novost. Znam većinu tih mojih kolega, nešto su malo mlađi od mene i znam da su po opredeljenju 2/3 njih socijaldemokrate. To je ono što mene zbunjuje, na koji način participiramo, šta zaista naša kulturna i profesionalna elita radi kad prepisujemo zakone, kad preuzimamo strategije, kad jednostavno ne znamo da se nešto strašno važno događa, a ideološka uverenja su nam bliska tome. Na koji način pratimo šta se događa i na koji način analiziramo, da li smo svesni stvarnih problema sa kojima se suočavamo i da li imamo nešto da kažemo na tu temu?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde predstavljam Otvorenu komunikaciju, što je akademska debatna mreža, a to u suštini znači da organizujemo debatne klubove i debatni program na fakultetima i srednjim školama i to ljudi rade volonterski. Trudiću se da budem koncizan i konkretan. Držaću se teme koje su uvodničari izneli. Oslanjaću se i na probleme koje su rekli ostali sagovornici. Glavna ideja jeste kako da se mladi uključe u demokratski proces i u revitalizovanje demokratije. Mislim da su dva dominantna problema. Jedan je obrazovni, a drugi se tiče političkih partija, odnosno podmladaka političkih partija kao najdirektnijeg kanala putem koga mladi mogu i treba da se uključe aktivno u donošenje odluka. Što se tiče obrazovnog sistema, mislim da je to svima jasno, da bi imali aktivne ljude koji mogu da revitalizuju demokratski proces moramo da ih osposobimo da mogu to da urade. Moramo da imamo obrazovni proces koji će da motiviše mlade ljude da kritički preispitaju informacije, da svoje stavove baziraju na argumentima i da preispitaju i sam autoritet.

Na žalost, naš obrazovni sistem ima dve osnovne karakteristike: (1) zasniva se na reprodukciji i (2) zasniva se upravo na tome da ne preispitujemo autoritet.

Na žalost, naš obrazovni sistem, iako to jeste sada malo i generalizacija, ima dve osnovne karakteristike: (1) da se zasniva na reprodukciji i (2) da se zasniva upravo na tome da ne preispitujemo autoritet. Takav obrazovni sistem ne samo da ne stvara potencijalno kvalitetne aktivne građane, nego stvara građane koji nemaju preduzetnički duh, nemaju želju da pokrenu nešto, da sami sebi obezbede zaposlenje. Mislim da prepoznajemo probleme. Pošto smo dugo u tome mi pokušavamo da debatu institucionalizujemo, ali ne možemo. Možemo da uradimo to u Beogradu na nekoliko klubova, nekoliko fakulteta. Imamo sjajan program, imamo prvake Evrope, mlade ljude koji su dobili Oksford koji debatuje na maternjem jeziku i koji ima institucionalnu podršku, korpus čitavog znanja. Naši mladi ljudi su uspeli njih da dobiju, što mnogo govori o njima. Na neki način govori i o tom debatnom programu koji smo stvorili, a koji nema nikakvu institucionalnu podršku.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prosto ne znam odakle da počnem, iako bih voleo da pričam i o kažnjavanju dece i o raznim drugim stvarima. Ipak ću se fokusirati na ono što je moja ekspertiza, odnosno organizacije koju predstavljam, a to je akcija, iskustvo, taj finansijski problem koji se stalno pominje kao najveći problem mladih. Mlade smo pomenuli kao problem, pomenuli smo ih kao resurs, pomenuli smo ih kao produžetak. Pomenuo bi ih i kao rešenje situacije u kojoj se nalazi Srbija. Trenutno u ovom momentu na planeti Zemlji 50% stanovništva ima do 27 godina i svi imaju isti problem i zove se nezaposlenost mladih. Čak i u Nemačkoj je sa 7% taj  procenat porastao na 9%. I u Austriji je isto, gde imaju taj čuveni dualni sistem. Oni sad razmišljaju o preobraćenju, odnosno o svemu tome šta je to što dalje treba da doprinese kvalitetu njihovog obrazovanja, da njihovi mladi i dalje budu sposobni da rade i da kvalitetno doprinose društvu. Uvek dolaze do toga da je mnogo važno da pitanja koja je gospodin Ružica postavio oko tog prekarijata, oni postavljaju sebi. Šta radim? Šta hoću da radim? Da li je moj posao stabilan? Koliko brzo mogu da ga izgubim? Šta ću raditi ako se ta situacija promeni? Danas nema više sigurnosti nigde na planeti.

Moramo da budemo spremni da kad pričamo o obrazovanju hoćemo li da ga prilagodimo privredi? Privredni tok se promeni za dve godine, a mi nismo ni počeli sa obrazovnim ciklusom. Mnogo je veliki problem da pokušate da ispratite i jednu i drugu stvar.

Moramo da budemo spremni da kad pričamo o obrazovanju hoćemo li da ga prilagodimo privredi? Privredni tok se promeni za dve godine, a mi nismo ni počeli sa obrazovnim ciklusom. Mnogo je veliki problem da pokušate da ispratite i jednu i drugu stvar. Ono čime se mi bavimo i što zagovaramo je danas globalna stvar. To je preduzetničko učenje, odnosno da mlade, koje pominjemo na nivou studenta, mnogo ranije pomerite da počnu da postavljaju pitanje sebi o kvalitetu svog života, odnosno vraćamo ih na ono što mora da bude sebično, a to je pitanje o Ja. Da bismo bili mi, prvo moramo da budemo Ja. Kad postane Ja, onda će dalje razmišljati o svemu. Program Najbolje učeničke kompanije ove godine su bile nedelju dana posle poplava. Sav prihod koji su oni napravili na tom takmičenju su sami rekli da hoće da daju na raspolaganje Vladi, da ga Vlada da ljudima u Obrenovcu. Ako je to kampanja, neka je kampanja, nije važno, važan je njihov gest. Oni hoće akciju, mi im samo ne dajemo mogućnost. Voleo bih da onaj savet koji si pomenula za rad sa mladima ne bude za rad sa mladima nego da prvo na linijama svih ministarstva i svih institucija se proveri šta treba da se promeni, odnosno kakve mogućnosti da se daju mladim ljudima. Kad mladom čoveku date mogućnost da radi i da zaradi sa 16, ako ne mislite da je to loše, onda ćete da vidite da on može da vam da vrlo dobar rezultat i ako možete njegov dohodak i njegov prihod koji je ostvario da stavite u BDP videćete da su mladi apsolutno i jedino rešenje koje ovde nešto može da promeni.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kao mlada osoba imam posao u Srbiji, u svojoj struci i radim sa mladim ljudima u civilnom sektoru, ne u političkoj partiji. Na pola sam doktorskih studija i u Srbiji se osećam kao beli medved, ne zato što sam zaštićna, nego kao ugrožena. Verujem da se tako mladi kolega koji je danas sa nama oseća. Meni je mnogo drago što je Miloš Smiljanić i danas ovde i što je podelio sa nama ono što je imao da kaže. Često slušamo te generalne politike i ideje, a Miloš je ovde izneo neke vrlo konkretne probleme sa kojima se mladi suočavaju. Mislim da je to naša realnost i ako želim nešto da promenim na tome moramo da radimo. Možda to zvuči malo i beznačajno naspram velikih ideja i politika, ali to je zapravo suština. Govori se često o novim politikama, o promeni politike, o donošenju novih strategija, akcionih planova. Naravno da je to dobro i da ih treba menjati. Međutim, činjenica je i da se u Srbiji retko donose dugoročni planovi, a čak i kad se donesu oni se promene na pola svog trajanja. Mislim da je to mana velikih politika, nijedna politika tog tipa i tog kalibra ne može da da rezultate na kratak period. Mislim da valja razmisliti kad se neka politika usvoji kako možemo na najbolji način da je sprovedemo i da istrajemo u tom sprovođenju kako bismo videli konkretne rezultate.

Možemo da zaključimo da, iako se često priča o tome kako nema novca i za šta sve nema novca, naša realnost govori u prilog tome da nismo siromašni koliko se rasipamo i koliko novac ide na pogrešne strane.

Možemo da zaključimo da, iako se često priča o tome kako nema novca i za šta sve nema novca, naša realnost govori u prilog tome da nismo siromašni koliko se rasipamo i koliko novac ide na pogrešne strane. Svedočimo, a pogotovo kao mladi ljudi koji traže posao, partijskom zapošljavanju i raznim drugim problemima na koje odlazi mnogo državnog novca, a ne ulaže se u održive stvari. Radim sa mladim ljudima u civinom sektoru i u univerzitetskoj nastavi, mogu samo da kažem da obrazovanje nije besplatno, jako je skupo i toga moramo da budemo svesni. Obrazovati nekog novog Teslu je jako skupo. Definitivno se slažem da je to nešto što treba da se stipendira i da država treba da uloži u te nove snage. Na nekim fakultetima daju previše diplomiranih, koji ne mogu da nađu posao u Srbiji. Drugi imaju i po 150 budžetskih mesta na koja studenti ne žele ni da se upišu. To mora da se preusmeri na neke struke koje su u ovoj zemlji neophodne. Mislim da je sistem obrazovanja nešto što moramo da reformišemo ukoliko želimo da se nešto promeni, zato što kritičko mišljenje nije nešto što se neguje u školama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono što sam htela skromno da doprinesem ovoj debati naslanja se direktno na ono što je Neda rekla i što je Predrag rekao. Imam dva povoda zašto sam se javila danas. Prvi je tužan, sedim na mestu na kome je više puta kad je učestvovao na ovim debatama sedeo Miljenko Dereta. Smatram da je jako važno da ga pomenemo danas u okviru ove teme, pošto je to čovek koji je dao veliki doprinos obrazovanju mladih, mnogo je radio sa mladina, mislim da to ne treba da se zaboravi. Ono zbog čega, takođe, Miljenko ne sme da se zaboravi to je njegov doprinos kao utemeljivaču građanskog vaspitanja u Srbiji. Mislim da je nedotatak, odnosno zanemarivanje građanskog vaspitanja jedan od glavnih problema sa kojim se danas suočavamo i ovo što su Predrag i Neda pomenuli da je građansko vaspitanje izgubilo bitku sa veronaukom, da naše društvo postaje sve konzervativnije i sve ekstremnije nacionalističko društvo je tačno.

Kao predstavnica nemačke fondacije moram da napomenem da je u Nemačkoj političko obrazovanje veoma važan segment formalnog obrazovanja. To nama nedostaje.

Drugi razlog zbog čega sam se danas javila jeste i moja uloga kao predstavnice Fondacije Fridrih Ebert koja se već 18 godina u Srbiji bavi političkim obrazovanjem. Kao predstavnica Fondacije imam privilegiju da radim sa mladim ljudima koji su društveno-politički aktivni, senzibilisani, angažovani, motivisani. Ovde danas sedi mnogo njih koji su u nekom momentu bili u kontaktu sa različitim programima Fondacije Fridrih Ebert. Ono što mogu da primetim u ovih 18 godina, a poslednje 4 posebno, jeste da se broj mladih ljudi koji su zainteresovani za politiku smanjuje, odnosno broj onih koji dele vrednosti za koje se kao Fondacija zalažemo, a to su ideje i vrednosti socijaldemokratije. Suočavamo se sa nedostatkom onih koji veruju u jednakost, ravnopravnost, solidarnost, nedostatak je mladih ljudi koji žele da daju veći doprinos upravo promociji ovih ideja i vrednosti u Srbiji. Kao predstavnica nemačke fondacije moram da napomenem da je u Nemačkoj političko obrazovanje veoma važan segment formalnog obrazovanja. To nama nedostaje. Ovim putem bih apelovala upravo da se građansko vaspitanje ponovo podigne na nivo formalnog obrazovanja u našem školstvu, jer zaista je tužno da nam samo sveštenici edukuju mlade ljude, a da se needukuju kroz proces građanskog ili političkog vaspitanja i obrazovanja.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Na početku bih se osvrnula na nešto što je Nataša rekla, da mi mladi želimo da budemo korisni ovom društvu. Pitanje je kako? Odlučila sam se da dam svoj doprinos ovom društvu putem članstva u jednoj političkoj organizaciji, smatrajući da ću na taj način moći da doprinesem nekim promenama. Sad imam priliku i kroz učešće u radu Parlamenta Republike Srbije i u lokalnom parlamentu. Godine 2013. sam učestvovala na Svetskom forumu za demokratiju, tad je tema bila „Povezivanje građana i institucija“. Nepovezanost mladih i uopšte svih građana i institucija nije samo primer kod nas, primer je u svim zemljama Evrope, ali kod nas je nešto izraženija. Mladi zakone i strategije koje se donose, a koji se tiču njih, vide kao nešto apstraktno, ne doživljavaju kao nešto svoje, pa smatram da otuda i manji procenat je učešća mladih u postupcima donošenja i pripremanja ovih dokumenata.

Sve je manje ljudi koje vodi onaj moto “ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to i kažeš”.

Gledala sam neka istraživanja, mislim da 60% ljudi nema poverenja u Parlament, nemaju poverenja ni u sudstvo. U policiju imaju nešto više poverenja, a najviše poverenja mladi i svi građani Srbije danas imaju u crkvu. To ono što je Ana pominjala da su mladi danas sve konzervativniji i da stvaramo konzervativnije društvo. Mladi imaju poverenja u crkvu, koja između ostalog promoviše nepoštovanje različitosti, što smo mogli da vidimo kad je organizovan Prajd prošlog meseca. Sve je manje ljudi koje vodi onaj moto “ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to i kažeš”. Smatram da je jedan od glavnih problema, ne samo u Srbiji, nezaposlenost, ali nju ne možemo rešavati dok ne rešimo ono što je dovelo do problema nezaposlenosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Iskazaću svoj konzervativizam, shodan mojim godinama i da ničim izazvano branim obrazovni sistem. Nije istina da se on nije menjao, on se strašno mnogo puta menjao. Ne uvek na bolje, nisu sve promene uvek na bolje. Na primer, bolonja je bila jako pozdravljena kao nešto strašno napredno. Naravno, sve zavisi i kako upotrebljavate neki princip, možda su neke stvari mogle da budu dobre, ali to je velikim delom loše urađeno. Ona je upotrebljena ad hominem, kao što su i prethodne reforme i neke druge stvari upotrebljene. Mrzim Peru, Pera treba da ode sa fakulteta, ajde da ukinemo Perin predmet, nije važno što je neophodan. Želim da dovedem Žiku, izmišljamo predmet koji Žika predaje. Mi imamo te promene koje su navodno prema tržištu, a zapravo su totalne besmislice, jer mi smo uveli gomilu nekih menadžera. To nema nikakve veze sa privredom, ali moramo da se pitamo da li zaista obrazovanje generiše nezaposlenost ili naprotiv neobrazovanje i nešto drugo, odnosno ostatak privrede. Kojoj privredi mi da se prilagođavamo kad nema privrede?

Neaktivnost sama po sebi nije neuticajna, naročito kad govorimo o velikim društvenim grupama, velikom broju ljudi kao što su mladi.

Ne može privreda da bude ko će više da se divi Aleksandru Vučiću, ajde da zaposlimo još ljudi na Pinku. To nije privreda. To je devijantan sistem. Ljudi se ne zapošljavaju u državnu upravu i neće se zapošljavati, to je potpuno jasno i to je pritisak spolja. Ne možemo da ignorišemo. Možda nam se ne sviđa, ali moramo da podsetimo da postoje strašni pritisci spolja koji nisu uvek pozitivni. Na primer, MMF je insistirao da se smanje plate i penzije, tako je uništio mnoge zemlje. Istovremenim nedostatkom privrede, odlaskom u veće dugove, smanjenjem bilo kakvog zapošljavanja u javnom sektoru imaćemo velikih problema da se uopšte održimo. Mi ne možemo da pričamo o državnom razvoju, o razvoju možemo slobodno da prestanemo da pričamo, možemo samo da pričamo o održavanju i u tom smislu biće potrebna nekakva aktivnost. Neven je rekao da je najvažnije biti aktivan, ali zaboravljamo da neaktivnost može da bude jako uticajna. Setimo se belih listića. Neaktivnost sama po sebi nije neuticajna, naročito kad govorimo o velikim društvenim grupama, velikom broju ljudi kao što su mladi. Njihova neaktivnost može da bude vrlo uticajna.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je diskusija bila zanimljiva i otvorila je sa više aspekta temu razumevanja uopšte šta mladi jesu. Šta da bude način kroz koji treba da kreiramo strategiju i akciju prema problemu, resursu ili rešenju? Ono što se meni posebno pojavilo kao nekih par momenata koje bih volela da istaknem, a i da dam svoje viđenje toga, jeste da je mladima potrebno mnogo više mogućnosti i podrške. Mnoge teorije vaspitanja govore o tome da ako ne pružite mladim ljudima podršku od prvog osećaja pripadnosti, učenja, praktikovanja, da oni budu nezavisni i da neku akciju mogu da sprovode ni ne možemo onda da očekujemo nezavisne odgovore i odgovornost, koja uvek ide uz ljude koji mogu sami da stanu za to šta oni misle da treba da urade. Mislim da se to izgubilo u celoj diskusiji. Mislim da je rešenje kad govorimo o podršci to da se ne suprotstavljate generacijama, već raditi na intergeneracijskom dijalogu i solidarnosti, jer to je jedini način kako kroz podršku možemo nekog da dovodimo do idealne faze, nezavisnosti u delovanju, razmišljanju i ličnoj odgovornosti.

Stvarno i iskreno želim da mislim da javne debate, diskusije i saveti i sve što smo kreirali mora da funkcioniše i da od mene zavisi kao pojedinca. Ako ne verujemo u institucije, institute koje kreiramo, onda se pitamo kuda mi dalje idemo?

Ono što mi je posebno zaparalo uši, a nikad nisam bila član nijedne političke stranke, ali sam bila dosta aktivna, jeste činjenica da po najmanje mislim da institucije služe građanima. Nijedna institucija neće ništa uraditi za nas ako je mi ne nateramo. Mi smo odgovorni u kreiranju institucija i da institucije dobro rade. Nemam ništa protiv da ih rušimo, i u tome sam učestvovala, možete me zvati ako to ima smisao i ako to ima neku ideju. Ovo govorim iz pozicije građanina. Stvarno i iskreno želim da mislim da javne debate, diskusije i saveti i sve što smo kreirali mora da funkcioniše i da od mene zavisi kao pojedinca. Ako ne verujemo u institucije, institute koje kreiramo, onda se pitamo kuda mi dalje idemo? Isto je i sa dokumentima javne politike, a oni jesu strateško promišljanje prakse. Kad govorimo o javnim politikama, a početkom 2000. godine smo to radili, mladi su odlično uspevali kroz naše vođenje, zajedničko aktiviranje i njihovo direktno učešće da razumeju da to utiče direktno na raspodelu budžeta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Apsolutno bih se složila sa svima onima koji su govorili o obrazovanju, o našim greškama u reformi obrazovanja do sada. Jako bih podržala ono što je rekla Ana Manojlović o civilnom obrazovanju i potrebi da ono bude jednako dostupno i obavezno za svu decu i za sve mlade ljude. Mislim da je nedopustivo za zemlju sa našim nedemokratskim nasleđem da stavimo civilno ozbrazovanje u neku vrstu takmičenja sa veronaukom. Na žalost, to je greška koja je učinjena u vreme vlade za koju bismo najmanje očekivali da će takvu odluku doneti. Na žalost urađena je bez javne rasprave i ozbiljne analize do čega će to dovesti. Sada mnogo popravke tu nema, ali s druge strane nešto što je možda i ohrabrujuće. Kad sam kao narodni poslanik tražila informaciju kakav je racio između onih koji idu na civilno obrazovanje i onih koji idu na veronauku, kažu mi da te informacije nisu dostupne, odnosno da ih nema, jer izgleda nije situacija tako loša kako si prikazala. Mislim da je važno da to menjamo u obrazovnom sistemu.

Obrazovanje za preduzetništvo i za samostalnost mladih ljudi podrazumeva stvaranje vrednosnog sistema koji se uči na svim predmetima i u čitavom metodu koji se u školi primenjuje, a to je kritičko razmišljanje, sumnja kao metod.

Što se tiče obrazovanja za preduzetništvo, bila sam zaprepašćena podatkom iz jednog istraživanja koje je rađeno na studentima Elektrotehničkog fakulteta 2008. ili 2009. godine. Podatak je glasio da više od 90% studenata Elektrotehničkog fakulteta želi da se zaposli u javnom sektoru kad završi fakultet. Ako danas imate situaciju da u eri nove informacione tehnologije, kad očekujete da bi upravo mladi ljudi trebalo da pokrenu razne preduzetničke inicijative i poslove i imaju razne ideje u tom sektoru, studenti fakulteta koji je vrlo dobar i cenjen na međunarodnoj univerzitetskoj sceni žele da rade u za državu, to je loše. To govori koliko u našem obrazovnom sistemu ne radimo prave stvari. Obrazovanje za preduzetništvo ne podrazumeva samo predmet preduzetništva. Obrazovanje za preduzetništvo i za samostalnost mladih ljudi podrazumeva stvaranje vrednosnog sistema koji se uči na svim predmetima i u čitavom metodu koji se u školi primenjuje, a to je kritičko razmišljanje, sumnja kao metod. To sve stvara mnogo bolju podlogu i za sve druge oblasti delovanja i aktiviranja mladih ljudi, pa i politike između ostalog.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Toliko sam pametnih stvari čuo da sada samo mogu da pokušam da ih nekako sistematizujem. Da li se oko nekih stvari možemo složiti? Cilj debate je uvek traganje za istinom i na kraju oko nečega oko čega možemo da se usaglasimo. Prvo, počećemo od istraživanja. Dokle to neko misli da jednom anketom koja ispituje stavove otkriva starnost? Na prvoj godini metodologije se uči da su to gluposti. To važi za političke kampanje, pa kažu da ih svi vole, toliko i toliko posto, ali to nije verodostojan naučni podatak. Ovo što mi živimo je velika laboratorija i da je sreće da sociologija mnoge stvari otkrije. Ovo se neće događati svaki put, takvi lomovi vrednosni, ekonomski, socijalni. To je sjajno za istraživača. Krupan greh politike DS jeste podleganje populizmu s pitanjem veronauke, predrasuda potpuno glupa. Navodno će vernici ili popovi svi za nas glasati ako malo njima podiđemo i izađemo im u susret. Ja sam negde potajno neki revolucionar. Institucija ima veliki značaj i zadatak što je brana anarhiji. Inače mnoge institucije su nas upropastile.

Oprezno sa institucijama, mnogo je gore kad ih nema. Problem demokratije jeste u tome što je ranjiva.

Monarhija je bila institucija koja nas je upropastila, crkva je bila institucija koja nas je upropastila, da nisu te dve institucije postojale kako bi danas čovečanstvo izgledalo niko ne zna. Sebe bi lišili užasnog koračanja čitavog jednog milenijuma kroz mrak, zaostajanje, zaglupljivanje. Čovečanstvo je udahnulo tek kad je dovelo u pitanje instituciju monarhije i kad je crkva odvojena od države. Pre 200 i više godina su ljudi postavili ta pitanja dokle može da utiče jedna religija koja može da bude privatna? To je pitanje institucija. Oprezno sa institucijama, mnogo je gore kad ih nema. Problem demokratije jeste u tome što je ranjiva i ima dve opasnosti koje je stalno ganjaju. Jedno je populizam ili demagogija. Narod je u većini ljudi prostodušan ili nedovoljno obrazovan, nekritičan, kako god hoćete, neke je grehota prosto zavoditi i pričati im bajke. To se uvek radilo.

Opširnije >>>