za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"VELIKE INVESTICIJE - ILUZIJA ILI REALNOST?"
Pretraga
Verzija za štampu

Budućnost oporavka Srbije zavisi od investicjija, ali je pitanje da li je njihov nivo koje ćemo uspeti da obezbedimo dovoljan da se reši problem nezaposlenosti.

Ovo je ocena učesnika debate "Velike investicije - iluzija ili realnost?" u Beogradu.

Prema mišljenju predsednika Fondacije Centar za demokratiju, Dragoljuba Mićunovića, investicije su sada ključne za naš dalji privredni razvoj, ali se postavljaju pitanja šta mi mimamo da ponudimo investitorima, u koje investicije se ulaže i zbog čega investitori dolaze.

Takođe, prema njegovim rečima, pitanje je i da li je obrazovana i jeftina radna snaga naša komparativna prednost i koliko je ona zapravo kvalifikovana, jer je Srbija u devedesetim godinama prošlog veka bila dug vremenski period u izolaciji, što je za posledicu imalo ne samo tehnološko zaostajanje, već i zaostajanje radne snage.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pitanje investicija je ključno pitanje. MMF je bio tu. Stalno se razgovara, čitavi timovi dolaze iz Evrope, Amerike i drugih zemalja. Razgovara se o investicijama kao jednom ključnom pitanju za naš dalji privredni razvoj. To je, s jedne strane, dobro i utoliko sam očekivao da će i ova rasprava tome doprineti. Pošto ja nisam stručnjak ni za investicije ni za niz tih pitanja finansijskih, postavljam utoliko lakše čisto jedno nestručno pitanje. Za mene nije bitno reći investicija, nego da vidimo svrhu toga šta je investicija? U šta se to investira? Zašto bi ljudi došli da ovde baš investiraju? Ima mnogo pitanja koja su povezana sa pitanjem investicija. Gledano čisto ekonomski ili finansijski imamo ogromnu nezaposlenost, potrebno je pokrenuti proizvodnju. Proizvodnje nema bez investicija, mi nemamo taj capital, a onaj koji imamo ne umemo ni da upotrebimo. Sigurno su investicije veoma značajne, one sa sobom povlače niz pitanja. Nešto što smo ovde konstatovali u ranijim raspravama je pitanje da li mi zbilja imamo jasan uvid u naše resurse? Šta je to što stvarno treba i možemo da ponudimo stranim investitorima da ovde investiraju? To je prvo pitanje.

Zaboravljamo da smo imali veliki prekid sa tehnološkim razvojem za vreme izolacije i da je ne samo zastarela naša industrija, već su zastareli i naši radnici sa svojim znanjem, sa upotrebom mašina, sa procesom rada.

Drugo su uslovi za investiranje. Jedna prednost koja je stalno pominjana ovde je da je ovde jeftina radna snaga, vrlo kvalifikovana. Da li je to zaista tako da nam daje jednu komparativnu prednost u odnosu na druge zemlje? Da li zbilja je kod nas toliko jeftina radna snaga u poređenju sa nekim drugim zemljama? Pitanje je i te kvalifikovanosti i to specijalno za mnoge investicije koje žele da dođu, kakvi su nam stručnjaci i radna snaga koja može da se uključi u modernu tehnologiju? Zaboravljamo da smo imali veliki prekid sa tehnološkim razvojem za vreme izolacije i da je ne samo zastarela naša industrija, već su zastareli i naši radnici sa svojim znanjem, sa upotrebom mašina, sa procesom rada. Hoću da kažem da mi se čini da se samo govori da li je moguće nekog privući i samo govorimo o ciframa investicija, a ovaj ostali sadržaj koji podrazumeva svrhu tih investicija ostane po strani. Treća stvar koja je ozbiljnija, zbog toga je ovakav naslov debate, je pitanje da li zbilja investicije treba da budu marketinški, politički ili kampanjski program? Na tome treba sigurno drugačije raditi, drugačije razmišljati. One se pripremaju na sastancima stručnjaka i tek kad se finalizuju onda se o njima govori. Ovako stvaramo iluziju kod građana da silan novac, milijarde, kidiše na naša vrata i samo treba da ih odškrinemo više i onda će te milijarde da jurnu ovde. Neće biti ove godine, možda ni druge, ali jednog dana ćemo da postanemo meka za svakog investitora. To nije dobro za očekivanja, jer svaki put kad neko pobudi velika očekivanja mora da bude siguran da će doći dan suočavanja sa stvarnošću i da su razočarenja mnogo veća i teže padaju nego što su oni koji su bili oprezni u davanju raznih obećanja. To je bio razlog. Želeli smo da napravimo jednu debatu koja bi bila zasnovana na podacima, činjenicama o našoj privredi i zemlji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovde sede vrlo kvalifikovani ljudi koji se iz praktičnog aspekta i istraživački bave ovom problematikom. Imajući u vidu karakter ovog foruma malo sam spremio nešto što će možda biti očigledno i suvišno da se kaže, ali nije loše da napravimo pregled šta se dešava u regionu, kako su izgledale investicije kod nas i u drugim zemljama u regionu, u Istočnoj Evropi, i da kroz nekoliko slika prikažemo šta je karakteristično za tu problematiku. Pre toga treba da kažem za šta će nam strane investicije i šta bi one trebalo da učine? One bi trebalo da stvore novu zaposlenost i ublaže tranzicioni šok. Sve zemlje koje su prošle kroz tranziciju imale su šok, pad proizvodnje i restrukturiranje te proizvodnje, što je normalno, pogotovo za zemlje ko su bile u centralno-planskom sistemu. Naravno, taj šok smo i mi doživeli sa zakašnjenjem zbog 90-tih godina i u tranziciji smo zakasnili. Investicije uvode nove tehnologije u proizvodnju i nove metode upravljanja, donose izvozna tržišta. Svojevremeno US Steel je činio ogroman deo srpskog izvoza, Ball Packaging izvozi milion konzervi dnevno iz Srbije, British American Tobaco duvan. Ono što je važno i pozitivno kod stranih investicija je da regrutuju mlađe i talentovane ljude. Stvaraju sistem meritokratije koji onda time bi trebalo da smanji odliv mozgova.  

Živimo u dualnom društvu, imamo strane investitore, strane banke, u njima ljude koji su zaposleni i koji rade kao da su na zapadu, imaju dobre plate i napreduju po sistemu koji je odatle preslikan. Imamo ceo drugi segment društva koji je slabo zaposlen ili je pretrpan u administraciji, koji loše zarađuje ili nema posao.

Živimo u dualnom društvu, imamo strane investitore, strane banke, u njima ljude koji su zaposleni i koji rade kao da su na zapadu, imaju dobre plate i napreduju po sistemu koji je odatle preslikan. Imamo ceo drugi segment društva koji je slabo zaposlen ili je pretrpan u administraciji, koji loše zarađuje ili nema posao. Strane direktne investicije su svakako te koje donekle dižu zaposlenost. Ono što mislim da je iluzija kad se o stranim investicijama govori je da će one stvoriti veliku zaposlenost. One će stvoriti zaposlenost, ali ne onakvu kako se to nama priviđa. Razlog što nam se to priviđa je prošlost. Više se i ne sećam koliko je radnika zapošljavao Fijat kad se pravio automobile i kad su bili na pokretnoj traci radnici koji su lemili, šrafili. Njih je bilo na hiljade. Sad je ta fabrika u velikoj meri, kao i druge fabrike, robotizovana i zahteva mnogo manje radne snage, ali kvalifikovanije. Očekivanja da će velika zaposlenost da se stvori nije se ostvarila. Ono što uvode strane kompanije ovde i što je pozitivno i mora da se istakne jesu neke navike. Na primer, US Steel kad je došao uveo je jedan tip radne discipline za one radnike koji su ostali da rade. Sećam se da su imali pokazatelj da su na godišnjem nivou imali oko 750 malih industrijskih nesreća, od posekotina do ozbiljnih stvari. Uložili su ogroman napor da dignu tu kulturu zaštite na radu i kad su odlazili sveli su to na 30 godišnje. To su svakako neke od pozitivnih stvari.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Smatram da je otvaranje teme investicija izuzetno važno da bi ukupan ambijent za privređivanje i poslovanje u Srbiji demistifikovali i na neki način doprineli da se zaista u Srbiji bolje živi. Uvodno izlaganje ću podeliti u tri dela. Prvo će biti jedan kratak osvrt na inspirativno izlaganje profesora Vujačića. Drugi deo sam nazvao “odgovornost za javno izrečeno” i treće, šta i kako sa investitorima u smislu većih investicija i boljih ekonomskih rezultata Srbije. Pomenuo je prof. Vujačić Savet stranih investitora koji je danas održao promociju Bele knjige. Bio sam na tom događaju. Ono što je za mene bilo najveće razočaranje je što nije data prilika nikom od tih stranih invetitora koji doprinose sa nekih 20-ak posto BDP Srbije da postave pitanje ili da iznesu komentar. Oni su kroz Belu knjigu izneli svoje primedbe, ali im nije data prilika da u direktnom razgovoru sa ministrima, a bila je tu potpredsednica Vlade gospođa Kori Udovički, ministar finansija, gradonačelnik Beograda, iznesu svoje opservacije i svoje probleme sa kojima se suočavaju. Moram da vam kažem da je to prvi put, jer sam kao ministar u prethodnim vladama učestvovao na više takvih skupova i uvek je glavni deo promocije Bele knjige bio razgovor investitora i poslovnih ljudi sa predstavnicima Vlade. Nije se na tom skupu pojavio ni premijer. Ministar Vujović je preneo pozdravnu poruku premijera, a njegovo odsustvo je obrazložio time da premijer finalizuje razgovore sa MMF. Meni je čudno da to ne radi ministar finansija, pošto je to njegova stručnost, a da premijer dođe na finalno potpisivanje.

Najčešće je razlog zašto nema više stranih investitora to što nema dovoljno domaćeg preduzeništva koje će pratiti strane investicije. Najčešće strani invetitori traže lokalne partnere.

Drugi mali osvrt kritički, apelujem da ne delimo invetitore na strane i domaće, nego da ih tretiramo kao invetitore. Najčešće je razlog zašto nema više stranih investitora to što nema dovoljno domaćeg preduzeništva koje će pratiti strane investicije. Najčešće strani invetitori traže lokalne partnere. U toj borbi za strane invetitore zaboravljamo potencijale koji postoje u Srbiji i ne dajemo dovoljno podsticaja, ohrabrenja, predloga i prostora invetitorima koji bi čak i bolje nego država, ministarstva, institucije, uspeli da svoje poslovne partnere sa kojima rade dovedu da im budu partneri u Srbiji. To je što se tiče prvog dela. Drugi je odgovornost za javno izrečeno. Po mom mišljenju je to jako bitno, zato što živimo već dve godine u iluziji boljeg života koji samo što nije stigao. Podsetiću vas na nekoliko velikih obećanja od kojih nema ničega. Neću biti zlurad i zlonameran da podsećam na one lapsuse, a možda i neznanje ministra prethodne Vlade Bačevića, koji je sa onih fantastičnih 50 hiljada milijardi iz Kine dolazio i nekoliko dana ubeđivao javnost da to zaista postoji i da će nam se to desiti. Neću pominjati ni onaj mega projekat kanala Dunav-Morava-Vardar, koji će centralnu Srbiju, Makedoniju i Grčku pretvoriti u El Dorado, turistički, poslovni, transportni.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nisam pripadao ni prethodnim Vladama, a ni ovoj ne pripadam. Govorim u svoje lično ime kao profesor Ekonomskog fakulteta i nešto ću reći što se možda neće domaćinima ni svideti, ali to je smisao debate. Za mene je prvo pitanje kakav je značaj stranih direktnih investicija posebno u zemlji koja je siromašna i nerazvijena kao što je Srbija? Uz to ide jedno drugo pitanje, da li u zemlji kakva je Srbija danas su strane direktne investicije jednako dobrodošle svim društvenim akterima? Razmislimo da li postoje neke kateogorije ljudi koji ne gledaju na strane direktne investicije tako kako mi to gledamo u eknomskoj teoriji? Verujem da političarima na vlasti su strane direktne investicije dobrodošle. Verujem da je u dobrom delu naroda takođe u interesu da dođu strane direktne investicije, pogotovo ako se zaposle u dobrom preduzeću gde će imati dobru platu i gde će imati dobre gazde. Moramo se složiti sa tim da će biti jedan broj ljudi koji će se zaposliti u nešto lošijim preduzećima, jer nisu sve gazde iste, neko će od njih očekivati više za male pare, da rade drugačije, teže, u lošim uslovima. Nisam siguran da oni dele ovu vrstu optimizma.

Trpimo svi zajedno loše posledice svih vlada. Mislim da svako ko preuzme vlast treba dobro da zasuče rukave i da zaboravi na istoriju. Vi ste danas tu i ne treba da vas bude briga za one prethodne.

Ostaje treća kategorija ljudi, to su oni srpski bogataši kojima tepamo tajkuni. Kome od njih će odgovarati da dođu strani direktni investitori u Srbiju? Šta to znači za njihovu poziciju u Srbiji, jer oni su bili mnogo mali pre 25 godina? Danas su neki mnogo veliki. Kako su se obogatili? Profesor Vujačić je rekao 90-te godine su bile takav krah od koga se nećemo oporaviti. Rekao bih bilo je mnogo većih krahova u Srbiji i Jugoslaviji, bio je Drugi svetski rat, pa su nekom znalačkom politikom ipak uspeli da oporave tu zemlju. Jedna mala digresija, komunisti posle rata su se vadili na Nemce, Slobodan na međunarodnu zajednicu, demokratske vlasti posle 5. oktobra na Slobodana, a ovi danas na vas koji ste bili pre na vlasti. A građani, na koga oni da se vade? Trpimo svi zajedno loše posledice svih vlada. Mislim da svako ko preuzme vlast treba dobro da zasuče rukave i da zaboravi na istoriju. Vi ste danas tu i ne treba da vas bude briga za one prethodne. Kakvo je bilo mesto stranih direktnih inveticija u modelu razvoja koji se primenjivao posle 5. oktobra? Potpuno se slažem da je Srbija značajno ili u velikoj meri devastirana i da nije 5. oktobra 2000. godine bila sjajna situacija u Srbiji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Vratio bih se osnovnoj temi, a to je da li su realna očekivanja da neke investicije stignu u ovu zemlju? Mogu samo da govorim sa aspekta investitora, zato što sam savetnik za planiranje, razvoj i investicije. Ja sam taj koji priprema sve relevantne podatke izvestitoru da bi mogao da donese odluku. Prosto bih se osvrnuo na tih par stvari koje su neophodne da bi se ozbiljno tretirao bilo koji projekat. Pre svega, na žalost kod nas se ne drži do toga, ali investicija ima samo jedan cilj, profit. Zahvaljujući tome investicioni novac se ponaša kao voda, ide najlakšim putem. Bilo kakva prepreka tom lakom putu je smetnja za investiciju. Kad gledamo na investitore postoje dve generalne grupe. Jedna su špekulativni investitori koji su najviše zastupljeni kod nas. Njih je najlakše okarakterisati Dinkićevom parolom: uđi, izađi i gotovo. To su oni koji ulažu novac da bi ga isisali, da bi brzo ekspatrirali i svoj kapital i zaradu koju su stvorili na tom kapitalu i to se najbolje vidi u tranzicionim zemljama. Kriza je pokazala da je daleko više novca izašlo iz istočnoevropskih i centralnoevropskih zemalja nego što je ušlo po osnovu investicija.

Takozvani kiparski novac ne treba tražiti na Kipru nego ga treba tražiti ovde, jer je privatizovan kroz proces smanjene kontrole, odnosno nestanka kontrole države nad državnim novcem. Određeni privatnici su prosto privatizovali taj novac i sad ga vraćaju kao strani kapital.

Kod nas je to vrlo prisutno, doduše ima jednu drugu konotaciju, ovde je većina kapitala koji je oglašen kao strani kapital u stvari naš kapital koji se vraća. Takozvani kiparski novac ne treba tražiti na Kipru nego ga treba tražiti ovde, jer je privatizovan kroz proces smanjene kontrole, odnosno nestanka kontrole države nad državnim novcem. Određeni privatnici su prosto privatizovali taj novac i sad ga vraćaju kao strani kapital. Što se tiče ove druge grupe, to su institucionalni invetitori, ne institucionalni fondovi koje je profesor sada pomenuo, nego institucionalni invetitori koji su investitori koji se bave svojim poslom i koji dolaze na novu destinaciju isključivo da šire svoju delatnost i da tu ostanu. Oni ne ekspatriraju ni svoj capital, ni svoj profit, nego ga reinvestiraju na tom terenu na koji su došli i to su jedini poželjni investitori. Struktura takve investicije je takva da morate posle prvog ciklusa da reinvestirate. Na primer, ukoliko ste kupili postojeću firmu i radili ste brownfield investiciju, prosto ste preuredili, doterali, osavremenili pogon, onog momenta kad počne da ostvaruje profit vi ćete ući dalje u greenfield investicije koje jedine donose zaposlenost. Sve ovo ostalo gubi na zaposlenosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jasno mi je da nemam vremena da obuhvatim kompleksniju elaboraciju razvoja fiskalne konsolidacije i reformi, a to su fundamentalne teme vezane za pitanje investicija. Zato ću se dotaći samo nekih momenata koje su apostrofirali prethodni govornici. Pokušaću još nešto da kažem na pitanja koja su u startu postavljena, kako doći do stranih direktnih investicija, koliki je ukupan nivo investicija potreban za razvoj, postoje li izvori domaći za investicije, šta znači reindustrijalizacija ili industrijalizacija? Profesor Savić je rekao, a kasnije Bušatlija se nadovezivao, da je ukupan priliv u periodu od 2002. godine do 2012. godine bio 128 milijardi dolara, što po njegovim rečima obuhvata i izvoz, odnosno tekuće prilive. Ovde imam statistiku kapitalnih priliva, držeći se logike platnog bilansa. Ti kapitalni prilivi su bili 33,3 milijarde evra, od toga otprilike po 15 milijardi srednjoročnih i dugoročnih kredita i stranih direktnih inveticija, oko 2,5 milijarde postfolio investicija, odnosno veći deo je to zaduženje po prvoj emisiji u 2011. godini od oko dve milijarde. Nije sporno da je tranzicioni model nakon 2000. godine, kako smo ga prvi put u Makroekonomskim analizama i trendovima nazvali, model pereptuum mobile, što otprilike znači da je taj rast standarda, pa i delimična reindustrijalizacija i rast BDP i produktivnosti, bio zasnovan na ovom prilivu kapitala.

Veći deo kapitala koji je došao je išao u trgovinu i usluge, a manji deo u industriju, ali neka delimična reindustrijalizacija se odigrala od 2002. do 2007. godine.

Taj model je vodio ka finansijskoj krizi, čak i bez pojavljivanja svetske finansijske krize. Lično sam imao jedan rad još 2007. godine, on je bio 2008. godine izložen na Kopaoniku i nosio je naslov „Akumulacija rizika za izbijanje finansijske krize“, pre nego što je uopšte ovde kod nas bio sagledan dolazeći talas svetske finansijske krize. Kad se uprosti stvar, to je makroekonomski gledano bilo vidljivo kroz rast neravnoteža, pre svega spoljne trgovinske neravnoteže i naravno budžetske neravnoteže. Deficit spoljno trgovinski dostizao nekih 24% BDP, a tekući deo dostizao nekih 13-15%. Neravnoteža se nije videla recimo u 2005. i 2006., zato što je čitav model bio baziran na nereformisanom javnom sektoru. Javni sektor je bio ta poluga preko koga je rasla potrošnja, individualna i javna, koja je onda uzrokovala strukturni poremećaj u pogledu investiranja. Veći deo kapitala koji je došao je išao u trgovinu i usluge, a manji deo u industriju, ali neka delimična reindustrijalizacija se odigrala od 2002. do 2007. godine. U vezi sa tim moram reći da teza koju čujemo da je bio pogrešan model privatizacije nije tačna. Model privatizacije može da se u nekoj meri diskutuje i osporava, pre svega na pojedinačnim slučajevima, ali generalno teza nije tačna. Istraživali smo efekte, vrlo detaljno i numerički. Sam model privatizacije nije uzrokovao rast neravnoteže i nije uzrokovao rizike za izbijanje finansijske krize, nakon što se preneo talas svetske finansijske krize u zemlji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kod nas je ogroman problem što kod nas nema štednje nikakve vrste. U normalnim državama značajan  deo investicija se održava iz domaće štednje. Kod nas prosečan čovek štedi četiri hiljade mesečno, što je zanemarljivo. Akumulativnost privrede koja stvara BDP opada i naša privreda dezinvestira ukupno. To znači da je nama neophodno da usisavamo inostrani kapital. Ovde je dosta bilo reči i o direktnom ulaganju. Mi na žalost ta direktna ulaganja nemamo, ali izuzetno mnogo usisavamo dužnički kapital. To je isto kapital. Čak i u direktnim investicijama ima dosta stvari gde nisu direktne investicije nego neka vrsta našeg duga budućeg. U takvoj situaciji za nas su izuzetno važna strana ulaganja, ali kod nas se događa nešto čudno. Mi smo 25 godina od početka privatizacije u ponovo počeli da etatizujemo. Kad pogledate Fijat glavni ulagač je država, NIS je isto zadržala država. Sada ona hoće da diktira da se isplaćuje dividend, umesto da se razvija NIS. Imate Al dahru koja je ovde pomenuta i taj je propao posao, ali je zaključen novi ugovor sa Al Ravafedom gde je napisano da to zamenjuje one ugovore sa Al Dahrom. Taj ugovor koji je zaključen od strane naše države je stvarno ubitačan. Ne bi se smelo to ponavljati. Nekoliko ministarstava u tome učestvuje, između ostalog, i odbrane, jer ulaže jedan deo zemljišta i kocka se sa njim da će učestvovati u profitu.

Potrebni su ljudi koji znaju da investiraju. To je kod nas potpuno zanemareno. Meni je jako drago što je gospodin Vujačić pomenuo obrazovanje. U celom svetu roditelji počinju više obrazovati decu, ne prihvataju da ih škola može obrazovati.

Pominjem ovo zato što, po mom mišljenju, naš osnovni problem je što i kapital ulazi u državu i javnu potrošnju, što se sve više siromaše realni sektor i stanovništvo. Ako gledate štednju i ovih četiri hiljade će se smanjiti, jer su značajan deo stanovništva penzioneri, onaj sektor gde će opasti primanja. Imamo istina oko osam milijardi u bankama štednje. Verovatno još par milijardi na drugi način. To je sve potrošeno odavno, jer banke su to dale i neće se moći to vraćati. Tako da u dugoj budućnosti nama nema izvora investiranja. Drugi element je potreban za investiranje. Potrebni su ljudi koji znaju da investiraju. To je kod nas potpuno zanemareno. Meni je jako drago što je gospodin Vujačić pomenuo obrazovanje. U celom svetu roditelji počinju više obrazovati decu, ne prihvataju da ih škola može obrazovati. Neka vrsta podizanja znanja je u pitanju, jer je definitivno u ljudskom rodu danas osnovni element zarade znanje, a ne više ni kapital, ni radna snaga. U našoj situaciji povratno, umesto da među tih sedam miliona negujemo preduzetnike koji će znati investirati, jedino je privlačno otići u javni sektor i biti zaposlen u državi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Građanska inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, se upravo formirala povodom jedne velike inveseticije, koja bi trebalo da se otelotvori u projektu Beograd na vodi. Ono što izdvaja ovu investiciju od većine običnih investicija sa kojima se susrećemo je to što ova obećava, preporod ne samo Beograda već čitave Srbije. Zbog toga je ona odlukom Vlade i proglašena projektom od posebnog interesa. S tim što jedan od osnovnih problema je zapravo što taj poseban interes nije objašnjen niti u toj odluci Vlade, niti u javnim nastupima prezentera tog projekta, niti u prvom dokumentu zvaničnom koji se tim posebnim interesom bavi između ostalog, a to je prostorni plan koji se radio za potrebe projekta Beograd na vodi. Mislimo da je taj javni interes jako bitno objasniti, posebno u situaciji u kojoj su se u Nišu pojavili bilbordi sa natpisom „Slavimo Beograd“, kada se javnost pobunila. Ne znam da li su pokušali slično i u Obrenovcu da stave, ali jako je bitno objasniti javni interes nekom ko u tom trenutku možda vidi bitnije stvari koje su mu neophodne, a zbog kojeg će se izdvajati novac ne samo iz budžeta Beograda, gde će se taj projekat naći, već i iz budžeta Republike Srbije. Zašto bi neko založio nešto što mu je u ovom trenutku potrebno da bi preživeo u ovakav projekat?

Vidimo privođenje Beograd na vodi u nešto što je opipljivo i način na koji se to dešava zapravo baca sumnju na čitavu stvar, zato što vidimo da se radi ovog projekta krši zakon, kliza se kroz procedure, one bivaju samo formalno ispoštovane, dok se učešće javnosti svodi na puki formalizam.

Naravno da bismo voleli da postoji slična investicija koja bi omogućila da najzad stignemo do žarko željene budućnosti. Međutim, kako sada vidimo, složila bih se da je ovo ostalo na nivou predizbornih obećanja. To je očekivano. Ovo nije prvi projekat koji je obećavao takve stvari u predizbornoj kampanji. Vidimo privođenje Beograd na vodi u nešto što je opipljivo i način na koji se to dešava zapravo baca sumnju na čitavu stvar, zato što vidimo da se radi ovog projekta krši zakon, kliza se kroz procedure, one bivaju samo formalno ispoštovane, dok se učešće javnosti svodi na puki formalizam. Zbog toga počinjemo da sumnjamo, jer ako je nešto toliko isplativo za nas i investitora, ne vidimo zapravo zašto bi to bilo tajno? Zašto ne postoji dokument koji nama govori šta to dajemo i kad ćemo zaraditi? Jedna od osnovnih stvari, nije objavljen ugovor sa investitorom, iako čujemo u javnosti da se on pominje. On se pominje i u dokumentima urbanističkim. Imamo prostorni plan područja u posebne namene koji izričito navodi dogovor sa stranim partnerom, što je neozbiljno. Ova investicija se pravda međunarodnim sporazumom koji je iznad Ustava, ali zapravo ne zabranjuje izradu analiza koje bi bile očekivane da se naprave da bismo znali čime raspolažemo u smislu resursa, finansija, šta ko i kad zarađuje u tome.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moram da utešim dame sa moje leve strane, čuo sam pouzdanu verziju da je sve oko Beograda na vodi učinjeno zbog toga da bi se teren pored Save raščistio, što strašno želim. Prolazim svaki dan i vidim na šta to liči. Imaju dve stvari koje bi se mogle za to reći, a to je da ispod kokošijeg jajeta se ne rađaju labudovi. Zabluda je teža ako sadrži više istine. I jedno i drugo bi odgovaralo tom projektu. Toliko o tome. Danas sam na predstavljanju Bele knjige video mnogo mladog sveta, užurbanog. Od početka pratim dolazak Bele knjige, a na jednoj sam radio, ali sumnjam u potencijal mnogih ljudi, na žalost mlađih ljudi koji rade po ministarstvima i koji imaju veoma važne zadatke i odgovornosti, uključujući mnoge članove Vlade. Oni bi trebalo da iznesu dobar pravac za Srbiju, ali sam skeptik veliki ne samo zbog toga, zbog ovih ljudi za koje mislim da neće to moći, nego i zbog toga što je to priča o budućnosti, koja je veoma pod znakom pitanja. Koliko traje dugo naša kriza? Bila je mala polemika da li su 90-te ili je posle 2005. godine sve propalo. Mislim da upravo od onog vremena koje sam pomenuo, od početka 80-tih kriza traje nezaustavljivo. Ko je tada pratio šta se događa u Jugoslaviji i Srbiji mogao je da zaključi da nas svi napuštaju. Pričati o politici posle 90-te godine za mene je uvek bilo besmisleno, sve je tada bilo jasno. Taj sled događaja je bio logičan 90-tih, sve se polomilo 2000-tih.

Zašto nema domaćih investicija? Izvorne preduzetnike niko nije podržao. Neki su prodali posao samo iz razloga što ne vide perspektivu.

Postoje argumenti da je sve moglo drugačije. Ništa nije moglo drugačije, zato što smo imali ljude koje smo imali, nikad nismo vratili niti smo imali pamet koja je otišla, niti ćemo vratiti na žalost i ovu danas. Toliko o krizi, jer ona ceo razvoj od 80-tih, preko 90-tih traje. Rast je 0,9 u proseku. Mislim da je to pogrešan podatak, zato što nikad nismo računali ono što smo izgubili u međuvremenu. Neko je danas poentirao na tu temu. Zašto nema domaćih investicija? Izvorne preduzetnike niko nije podržao. Neki su prodali posao samo iz razloga što ne vide perspektivu. Najveća investicija od 200 miliona na Novom Beogradu samo iz tog razloga što ne vide perspektivu investitori i da će njih neko podržati da budu sigurni je obustavljena. Nešto može prepisati i svima posle 5. oktobra, to je po meni odustvo takve podrške ljudima koji su prepoznati. Oni zapravo nisu prepoznati, a to je posebno slučaj u agrarnom sektoru. To i dalje ne postoji. Nisam čuo ni premijera nikad da je govorio o prehrambenoj industriji do sada.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Drago mi je da su koleginice iz civilnog sektora ovde. Naravno da je javni dijalog nešto što je jako važno. Da imamo više transparentnosti u javnom razgovoru i uopšte u debatama po pitanju investicija i ekonomskog razvoja i konkretnim projektima verujem da bi nam svima bilo mnogo jednostavnije da donosimo zaključke. U medijima postoji slika o velikoj zainteresovanosti stranih investitora za investiranje u Srbiji. Poseta nemačkih i francuskih privrednika u medijima stvara sliku u velikom interesu. Moj je utisak da je većina sporazuma koji su najavljivani potpisivani više kao vrsta sporazuma o razumevanju da će se 2016. godine nešto možda početi zajedno raditi. Tako da mi se čini da je ovo u domenu političkog utiska koji se želi ostaviti i to ima svoj značaj, ali ne treba preterivati u pogledu očekivanja da će velike investicije sa te strane doći.

Meni se nameće još jedno pitanje, kakve nam strane investicije jesu potrebne? To je stvar koju mislim da je važno da naglasimo, dobro je da imamo invetitore koji traže uređeno pravno stanje.

Postavljeno je pitanje kome ne odgovaraju strane investicije u Srbiji? Domaćim investitorima koji su navikli da u neuređenom prostoru rade i profitiraju. Njima te strane investicije ne odgovaraju, jer dolazi konkurencija. Meni se nameće još jedno pitanje, kakve nam strane investicije jesu potrebne? To je stvar koju mislim da je važno da naglasimo, dobro je da imamo invetitore koji traže uređeno pravno stanje. Bojim se da ukoliko budemo išli linijom manjeg otpora mi ne možemo brzo napraviti dobre institucije, ne možemo brzo ostvariti borbu protiv korupcije i mi ne možemo se opredeliti za drugu vrstu investitora koji će na neuređenosti našeg ekonomskog i pravnog sistema želeti da prave dobru poziciju za sebe. Važno je da radimo na uređenju ekonomskog i pravnog prostora. Ono što svi invetitori traže je predvidljivost i to je nekoliko vas već istaklo. Pored reforme pravosuđa, pored jednakosti pred sudom, pored jednakosti pred inspekcijama, pored jednakosti u procesu javnih nabavki, ima nešto što je strašno važno, a to je pitanje lokalne vlasti i lokalne samouprave gde se dolazi do te kapilarne korupcije koja onemogućava veliki broj investicija da zaista postanu korenje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

US Steel kad je izvozio milijardu dolara godišnje bio je tek sa 20-ak miliona dolara neto izvoznik. Drugim rečima, većina je uvoz rude, kokasa, itd., a neto efekat je izuzetno mali. Slična je situacija i sa Fijatom. Neto efekat po privredu Srbije izvoza je minoran. Poljoprivreda i sve o čemu pričamo je praktično domaća stopostotno, rad i pamet i to je ta neto vrednost koja je potrebna srpskoj privredi, a mislim da to jedino sa poljoprivredom možemo da postignemo. Dve vrlo kratke opservacije. Govoreći o odgovornosti za datu reč ili obećanje zaboravio sam važnu stvar, a uvažene kolege su me na to podsetile govoreći o sporosti administracije, korumpiranosti, broja adresa koja mora svaki investitor da obiđe. Setimo se samo obećanja kancelarije za brze odgovore. Upravo su gospodin Vučić i gospodin Nikolić pre 2-3 godine obećavali kancelariju za brze odgovore, koja će te probleme rešavati. Ne samo da nema kancelarije za brze odgovore, ni na lokalnom ni na nacionalnom nivou, apsurd koji sam video u usvojenom rebalansu budžeta je da kancelarija za brze odgovore, koja ne postoji, ima svoju budžetsku poziciju u visini od trideset miliona dinara.

Uvek možete da se nosite sa konkurentima, ali ako se nosite sa državom kao glavnim konkurentnom na jednom segmentu privrede onda je to uništavanje tog sektora od strane države koja pod formom podsticanja tog sektora ga zapravo uništava. Tu je najveći problem.

Pozdravljam građansku inicijativu „Ne da(vi)mo Beograd“ i jedna mala sugestija vama, Beograd decenijama nema zgradu opere, nema zgradu nacionalnog baleta, nema dovoljno muzeja. Mislim da je prilika da se insistira i od zvaničnih i od građanskih inicijativa da se kroz taj projekat ugradi neka dodatna vrednost u onom što nam nedostaje i da deo vrednosti koji bi Beograd dobio eventualno kroz taj projekat bude to nedostajuće što treba da bude referenca Beograda i Srbije. Još jedan mali komentar sam imao na temu građevinarstva, ono pokreće veliki broj privrednih grana. Tačno je da samo u kratkom vremenskom periodu ukoliko je gradnja efikasna, zapošljava značajniji broj ljudi, ali najveći problem pominjanih zakona je u tome što se država umešala u biznis građevinarstva. Uvek možete da se nosite sa konkurentima, ali ako se nosite sa državom kao glavnim konkurentnom na jednom segmentu privrede onda je to uništavanje tog sektora od strane države koja pod formom podsticanja tog sektora ga zapravo uništava. Tu je najveći problem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neke stvari su pokrenute na dobar način i mislim da zaslužuju dalju pažnju, možda i polemiku i dalji rad na tome. Nadovezujem se na ovo što je Nataša Vučković rekla malo pre, stvara se iluzija koja je dosta prisutna u našem narodu da politika može bitno da doprinese invetiranju. Kad kažem politika mislim na spoljnu politiku. Čak je bilo nekoliko izjava u tom smislu da smo uradili sve, a sada neka Nemci donesu investicije. Tražimo pomoć američke administracije. Kad se to izgovara ljudi prenebregavaju da su to privatne privrede. Američki predsednik ne može da natera Amerikance da investiraju u Ameriku, a kamoli negde drugde. Slično je sa Nemačkom i sa drugim tržišnim privredama. Ono što maksimum može da se dobije je da se kaže da je ta zemlja ok. Ona je na pravom putu, podržavamo njeno kretanje ka Evropi. Ostalo će sami, kad dođu sa svojim premijerima i kad ih pozovu u delegacije. Dolaze kao akt dobre volje prema njihovoj vlasti, da pogledaju šta se nudi i da o tome kasnije odlučuju i naravno da potpišu nekoliko protokolarnih papira koji su uobičajeni u takvim situacijama. Stvara se iluzija da politika donosi dovoljne investicije i da neko u inostranstvu može da naredi da ovde investira.

Druga stvar, dosta se priča o korupciji, što je dobro. Samo jedno pitanje, kak

Kako nazivamo situaciju u kojoj se mimo procedura na ne transparentan način u uskom krugu ljudi, koji čak za nisu direktno ovlašćeni, donose krupne odluke?

o definišemo kad imamo situaciju da na ne transparentan način bez suštine pravih procedura donose se krupne odluke koje obavezuju neke druge? Kako nazivamo to? Neka svako od nas nađe adekvatan izraz, a pogotovo što su to odluke koje nekom donose korist. Kako nazivamo situaciju u kojoj se mimo procedura na ne transparentan način u uskom krugu ljudi, koji čak za nisu direktno ovlašćeni, donose krupne odluke? To je pitanje više za ovaj skup. Imamo samo jedan način da doprinesemo investicijama, to zahteva duboku reformu koja može ili ne mora da uspe. Ima samo dva razloga od kojih je svaki dovoljan da ona ne uspe. Jedno je da ne umemo, a drugo da nećemo. Ako hoćemo, onda možemo da nađemo način kako se to radi, a suština je da se napravi jedan institucionalni ambijent koji bi bio povoljniji za privredu nego što je sada, kako za domaće tako i za strano invetiranje. Završiću sa onom čuvenom rečenicom iz filma „Polje snova“, kad glavni lik počinje da zida bejzbol stadion imaginarni jer mu se pričinjava da je to dobra stvar da uradi, a glas mu kaže: “Ako ga sazidaš ljudi će doći”. Ako sazidamo uslove neko će da dođe. Ako ne napravimo uslove, neće doći. Ako sve bude arbitrarno pitanje trgovine sa predstavnicima vlasti, lokalne ili državne, to neće da izađe na dobro u smislu da nam na dovoljan ili adekvatan način dođu strane investicije, a ni domaće.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Toliko smo pametnih stvari, sugestija i uvida čuli da bih samo mogao da pokvarim taj opšti utisak. Postavili smo ovu temu da bismo skrenuli pažnju na iluzije koje se stvaraju i građane uvode u opsernastvo da veruju u nešto što je nerealno. To pomera granice naivnosti. Kad je bilo reči o onom čuvenom kanalu do Egeja, bez pitanja i znanja drugih država, a i činjenice da vode više nema kako se mislilo, ljudi su počeli da veruju da je sve moguće. Tako se pojavio i Beograd na vodi i svi mogući projekti preko noći. Mene, kao nekog ko je dugo u javnom životu i politici, je to zabrinjavalo kao porast zaglupljivanja ljudi, kako bi počeli da veruju u nešto što nije baš uverljivo. To je sve postalo rezultat marketinga. Na žalost, to samo pokazuje verovanje da je politika svemoćna, da može da reši sva pitanja prava, kulture, privrede i investicija, samo ako je onaj koji radi vredan. Na žalost, to uvek vodi u iluziju koju skupo plaćaju baš oni koji je i šire, obećavajajući da će doći trenutak kad će morati da polažu račune o tome.

Potpuno se slažem da građevinarstvo treba na kraju da ima neki plan, pa ćete doći da ga realizujete. To je prirodni tok ljudske delatnosti i planiranja. Šta da radimo u zemlji koja ima milion i po nelegalno podignutih objekata?

To je pokušaj privatizacije države, u smislu da o svim njenim resursima i politikama možete ne transpranento raspravljati i odlučivati, ubeđivati druge da ćete im rešiti probleme, ako ne ove godine onda dogodine, sa nekim religijskim uverenjem pomeranja tog trenutka kad će se stići u raj. To je vlada marketinga. Bojim se da je to prešlo granicu tolerantnosti i da moramo stvari postaviti na kritički nivo, da nam se daju dokazi, da bude stvar jasna. Potpuno se slažem da građevinarstvo treba na kraju da ima neki plan, pa ćete doći da ga realizujete. To je prirodni tok ljudske delatnosti i planiranja. Šta da radimo u zemlji koja ima milion i po nelegalno podignutih objekata? Tu se postavlja pravo pitanje naše stvarnosti u kojoj živimo. Bez obzira na to da ćemo imati zakone o legalizaciji nelegalnih objekata i niz drugih dovijanja pravnih, mi se nismo pomerili od toga. Sada se to odlaže, a to ima socijalne i ekonomske posledice. Zašto sam protiv da se veruje da politika sve rešava. Ona treba tu da bude koordinator javnog interesa, zato se i zovu službe. Nemojte nam graditi budućnost gospodo političari. Samo nemojte ometati, dopustite sa odgovornošću da se ti društveni tokovi razvijaju. Spadam u tu klasu, ali sam vrlo kritičan prema njoj. Živimo u državi kao njeni članovi, imamo sa njom neki ugovor da će neke naše potrebe kao što su sigurnost, saobraćaj, egzistencija, rešavati. Zašto bi inače bili? Ne zbog istorijskog ponosa, neka tajna ruka nam je ispisala istoriju.

Opširnije >>>