za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"AZILANTI KAO DRUŠTVENO-POLITIČKI I MEĐUNARODNI PROBLEM"
Pretraga
Verzija za štampu

U Srbiji, kroz koju prolaze brojni azilanati na putu ka državama EU, ne postoji ni jedan fakultet na kome se izučava ta problematka, upozoreno je danas na skupu "Azilanti kao društveno-politički i međunarodni problem", koji je organizovala Fondacija Centar za demokratiju u saradnji sa Fredrih Ebert fondacijom.

 

Ukazano je i da se političke partije i na vlasti i u opoziciji ne bave pitanjima azilanata, a ocenjeno je i da bi državni organi morali blisko da sarađuju sa državama u regionu na rešavanju problema migracija.

 

Predstavnik nevladine organizacije Grupa 484 Vladimir Petronijević je naveo da kod nas ne postoji katedra za migraciju i ukazao na neophodnost edukacije ljudi kako bi "prihvatil druge i drugačije".

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je 75. debata pa bi se reklo da smo stvarno društvo dijaloga, gde debate ima, ali na žalost nije tako. Uprkos tih 75 debata, teško da smo uspeli da probudimo najvažnije faktore društva da tu debatu nastave, koju smo ovde počinjali. Reklo bi se da pamet nije mnogo cenjena ni poštovana. Međutim, ostajemo uporni, jer bez debate ne možemo nikakvu demokratiju izgraditi. Razlika između tiranije i demokratije je u tome što u demokratiji imate dijalog, a u tiraniji imate naredbe, komande i nekada epove da bi se slavili neki lažni junaci. Dijalogom počinje demokratija i dijalog mora ostati njeno osnovno sredstvo i to je razlog zašto Centar za demokratiju tako uporno, uz pomoć Fridrih Ebert fondacije, nastavlja ove debate. Današnja tema je rekao bih jedna od najinteresantnih i ima više dimenzija: političku, diplomatsku, socijalnu, humanističku, ekonomsku. Imamo problem licemerja današnje civlizacije koja rešava neke probleme i onda se hvali da ih je rešila, a obično u senci ostaje najveći deo onih nerešenih problema.

Liberalna ekonomija dosetila se da dereguliše što je moguće više pitanja siromaštva i socijalne bede, vraćajući se na neke oblike zapamćene iz Dikensovih vremena. Smatra se da sve što je deregulisano i samim tim oslobođeno, pa će sada humanizam građanskog društva bi trebalo sve da zameni.

Liberalna ekonomija dosetila se da dereguliše što je moguće više pitanja siromaštva i socijalne bede, vraćajući se na neke oblike zapamćene iz Dikensovih vremena. Smatra se da sve što je deregulisano i samim tim oslobođeno, pa će sada humanizam građanskog društva bi trebalo sve da zameni. Zaboravljajući pri tom šta je država. Država je politička zajednica građana jednakih u pravima. To krše skoro sve države i sramno je da jedna liberalna ideologija izrodi antidemokratski duh države. Ovo sa azilantima ima globalni karakter, zato što uprkos velikoj pomoći koju bogati daju siromašnima, mi i danas imamo trećinu stanovništva koja živi od dva evra dnevno, umire od gladi. Veliki pokret migranata jeste pokret gladnih i treba to pošteno da se nazove, da se ne krije iza raznih imena druge vrste. Videli smo to i u našoj sredini, kolone sa decom i sa malim zavežljajima koji beže preko granica i tamo ih dočekuju ovčarski psi sa graničarima, a svaki drugi odgovor je gladni smo. Ta reč „gladni smo“ do sitog ne dopire baš lako.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nisam znao da je ovo 75. jubilarna debata i velika je čast biti uvodničar na jednom jubileju. Profesor je racionalno sagledao domete javnih debata kod nas. Smatram da su debate ovog tipa izuzetno važne i zaista bih želeo sa ovog mesta da ohrabrim i podržim Fondaciju Centar za demokratiju da sa ovakvim debatama nastavi. Jedna od najvećih vrednosti zapadne civilizacije jeste dijalog o problemima, jer se samo na takav način mogu pronaći odgovori i rešenja oko kojih bi trebalo da postoji društveni konsenzus. Tema migracija i azila jeste jedna od takvih tema koja postaje važna u našem društvu i debate ovog tipa i fokusiranije na određene segmente svakako će nam trebati u budućnosti kako bismo došli do odgovora i do javne politike u oblasti migracija koja bi mogla da odgovara vremenu i prostoru u kome se Srbija nalazi. U prilog važnosti ove teme govore i statistički podaci koji ukazuju da broj onih koji u Srbiji traže azil iz godine u godinu raste. Od dvocifrenog broja pre par godina mi smo u toku 2014. godine imali tačno 16. 490 lica koji su izrazili nameru da traže azil.

Mi smo zemlja iz koje ljudi odlaze da bi tražili azil u zemljama EU. Po podacima Eurostata, zvanične agencije za statistiku EU, sa 30.810 takvih zatheva Srbija se nalazi na 5. mestu u Evropi, iza Sirije, Avganistana, Kosova, koje se vodi odvojeno u ovim statistikama, i Eritreje.

U ovoj grupi bilo je 2.774 maloletnih lica, a od toga njih 1.563 su bili bez pratnje. To dodatno ukazuje na heterogenost ove grupe i postojanje višestruko ranjivih unutar grupe tražilaca azila. Statistika u januaru i februaru 2015. pokazuje da će se ovaj trend rasta nastaviti, 4.962 lica je tražilo azil, 888 maloletnika i 493 maloletnika bez pratnje. U Srbiji kroz ove statistike se ne vidi, ali postoji značajan broj iregularnih migranata, onih koji nisu tražili azil u Republici Srbiji i kroz nju tranzitiraju i sve više se u njoj zadržavaju. Ne zna se tačno koliki je taj broj, ali se uvek operiše sa procenom da je njih nekoliko puta više u odnosu na one koji su izrazili nameru da traže azil. Postoje i neki drugi fenomeni koji se mogu posmatrati u kontekstu šire grupe migranata. Mi smo zemlja iz koje ljudi odlaze da bi tražili azil u zemljama EU. Po podacima Eurostata, zvanične agencije za statistiku EU, sa 30.810 takvih zatheva Srbija se nalazi na 5. mestu u Evropi, iza Sirije, Avganistana, Kosova, koje se vodi odvojeno u ovim statistikama, i Eritreje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zadovoljstvo mi je zbog ukazane prilike da učestvujem za ovim okruglim stolom. Na žalost, svako nerazvijeno društvo zahteva da prilikom ovakvih okupljanja se posveti pažnja nekim opštim mestima, što samo po sebi govori koliko smo nerazvijeni i koliko nismo ušli u rešavanje problema. Oba prethodna izlagača su naglasili nedostatak dijaloga. U našem društvu ne postoji dijalog, ne razgovaramo o problemima, nemamo volju i želju da se suočimo sa tim problemima i iz toga proističe i nedostatak volje da probleme rešavamo. Problemi kad se pojave guramo glavu u pesak, mislimo da će vreme nešto promeniti. Međutim, vreme nosi samo nagomilavanje problema. Naše društvo je suočeno sa brojnim problemima u najrazličitijim oblastim. Često nas doživljavam kao jednog studenta koji je prijavio za junski ispitni rok pet ispita. Naša država ima veći problem i ne radi se o pet ispita, pet problema, nego je reč o stotinama krucijalnih problema. Približio se junski ispitni rok, ispiti nisu spremani, nije se išlo na predavanja, postavlja se pitanje kako ih položiti? Jako teško. Bojim se da je činjenica da i neki ispiti neće moći da budu položeni. Tako je i sa problemom migracija.

Da li su problem ovog društva azilanti? Nisu oni problem. Problem je pojava koja se dešava, gde su ti ljudi žrtve. To je problem na nacionalnom nivou i problem na međunarodnom nivou.

Ovaj skup je naslovio azilante kao problem. Možda odatle proizilazi odrednica koliko nismo ušli u sam problem. Da li su problem ovog društva azilanti? Nisu oni problem. Problem je pojava koja se dešava, gde su ti ljudi žrtve. To je problem na nacionalnom nivou i problem na međunarodnom nivou. Mi ne razumemo problem tih ljudi koji su ovde, a takođe i međunarodna zajednica nije obezbedila instrumente koji bi pomogli da se na međunarodnom planu ti problemi reše, jer kako kolega Petronijević i reče, ovo nije problem samo jedne države, nego je opšti problem ovog regiona. Kako je rečeno, migranti su lica koja muči problem gladnih. Nije to samo problem gladnih, to je problem i proganih, ljudi koji beže sa svojih ognjišta zato što su naterani na to zbog ratova. Ako uzmemo u obzir koje su to zemlje, a rečeno je Avganistan, Pakistan, Sirija, to su zemlje u kojima besne oružani sukobi, to su ljudi koji su proterani sa svojih ognjišta i kojima je život na tom podneblju nepodnošljiv.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Evropska komisija je u izveštaju od 25. februara navela da u zemljama Zapadnog Balkana je u 2013. godini bilo rekordnih 53.705 onih koji su tražili azil, a podaci pokazuju da je za devet meseci 2014. godine došlo do 40% veće potražnje u odnosu na 2013. godinu koja je bila rekordna. Treba reći da su državljani Srbije najčešće tražioci azila u ukupnom broju tražilaca, učestvuju sa 42%. Slede Makedonija i Albanija sa po 21%, BiH sa 14% i Crna Gora sa 2%. Pri tome, što je vrlo važan podatak, da bismo sagledali ukupnu sliku celog tog procesa, stopa odobravanja azila nastavila da pada. Povećava se broj zahteva, smanjuje se broj odobravanja i za građane Srbije stopa davanja azila u 2013. godini je bila 2,7%. Evropska komisija je preporučila neke mere koje bi trebale države Zapadnog Balkana da preduzmu kako bi došlo do suzbijanja ove pojave. Jedna od tih mera je da se poveća ciljana pomoć pomoć onima koji su najveći tražioci, da li je to određena populacija, Romi, siromašni, ili krajevi iz kojih dolaze. Takođe, da se unapredi razmeni informacija i saradnja sa zemljama u EU.

Jedna od mera EU je da se kazne osobe koje učestvuju u tom biznisu trafikinga, koji zloupotrebljavaju ceo proces migracija da bi zarađivali.

Jedna od mera EU je da se kazne osobe koje učestvuju u tom biznisu trafikinga, koji zloupotrebljavaju ceo proces migracija da bi zarađivali. Naravno, pojačana kontrola granica i kao peta mera da se sprovede na nivou cele države kampanja koja bi omogućila građanima i svima koji su nadležni da se bolje upoznaju sa problematikom. Ova debata otprilike bi mogla da spada u tu vrstu kampanje koja pokreće ovo važno društveno pitanje i stavlja ga u središte medijske i društvene pažnje. Mnogi su u Nemačkoj, Švajcarskoj,  Austriji pisali o tome i jedan političar Humer, iz CSU, je rekao da u ovom slučaju u poslednjem talasu koji je zahvatio Evropu se radi o organizovanoj zloupotrebi prava na azil. On se poziva na informacije da ljudi koji kreću u potragu za boljim životom na stanici kad odlaze pripremaju slavlja kao da odlaze u neki bolji život i to povezuje sa pričom o zloupotrebi prava na azil.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo interesantnu debatu u Nemačkoj. Nemačka Zelena stranka govori o bolu i patnji ljudi koji su bili u situaciji da u Nemačkoj traže azil. Govori se o brojevima i o tome da je sada u Nemačkoj pokrenut postupak donošenja zakona kojim će Kosovo, Albanija i Crna Gora biti stavljeni na listu sigurnih zemalja porekla i to jako menja situaciju u kojoj se pojavljuje tražilac azila. Srbija je već na toj listi. Ono što je tu sasvim izvesno je da to zakonsko rešenje neće doprineti tome da se smanji broj tražilaca azila. Osim što smo konstatovali da smo izloženi vrlo složenom migracionom scenariju, želela bih da istaknem neke pravce delovanja. Mene interesuje šta mi to konkretno možemo učiniti, a uvek možemo konkretno učiniti u četiri oblasti, jer je ovo pitanje azila povezano i sa pojmom azila. Govorimo o prevenciji, o gonenju učinilaca, o zaštiti žrtava i o partnerstvu na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Imamo veliki broj preporuka, to je još jedna stvar koju bih volela da konstatujem.

Jedna od preporuka, vrlo važna, koja se nalazi u izveštajima o ostvarenom napretku Evropske komisije, kao i u skrining izveštaju, je da je neophodno pojačati identifikaciju žrtava trgovine ljudima među tražiocima azila i među migrantima generalno.

Srbija je pristupila raznim mezanizmima u borbi protiv trgovine ljudima, raznim mehanizmima zaštite ljudskih prava, uključujući pravo na azil. Imamo čitav niz preporuka u Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. To je mehanizam kome smo pristupili i GRETA je dala svoje preporuke na više strana, konkretno šta treba činiti u oblasti borbe protiv trgovine ljudima. Jedna od preporuka, vrlo važna, koja se nalazi u izveštajima o ostvarenom napretku Evropske komisije, kao i u skrining izveštaju, je da je neophodno pojačati identifikaciju žrtava trgovine ljudima među tražiocima azila i među migrantima generalno. To je vrlo snažna preporuka koja stoji u nizu međunarodnih dokumenata kojima smo prisupili. Ovde želim da kažem ako je generalno kad je reč o propisima, o zakonodavnom okviru, uključujući i međunarodne konvencije koji su deo unutrašnjeg pravnog poretka, mislim da smo tu na dobrom putu, samo što bi to trebalo primenjivati, uključuući konkretno Zakon o azilu i pristup svim procedurama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Beogradski centar za ljudska prava pruža pravnu pomoć ljudima koji traže azil u Srbiji od 2012. godine uz podršku UNHCR-a. Obzirom da se bavimo ljudima koji ovde traže azil, vratila bih se na tu temu. Više puta smo čuli da postoji nedostatak bilo kakve migracione politike ili to da je Srbija tranzitna zemlja, da ljudi koji dolaze da traže azil u Srbiji zapravo tranzitiraju i odlaze u zemlje zapadne Evrope. To je velikim delom tačno, ali se nama u radu sa tražiocima azila čini da upravo ta teza da je Srbija tranzitna zemlja služi opravdanju toga nedostatka nadležnih organa da pitanje funkcionalnog sistema azila u Srbiji reše. Reći ću vam samo neke podatke koji dovoljno ukazuju na to kakav je ovde sistem azila. Od 16.490 ljudi koji su u Srbiji izrazili nameru da traže azil njih samo 388 je podnelo zahtev za azil. Imalo je jedan kratak intervju sa službenicima odseka za azil, a 18 njih je imalo saslušanje, odnosno detaljniji intervju koji je ključna faza u postupku za utvrđivanje statusa. Od 2008. godine kada je Zakon o azilu počeo da se primenjuje, oko 28.000 ljudi je izrazilo nameru u Srbiji da traži azil. Od toga samo 6 ljudi je dobilo izbeglički status, a 12 je dobilo subsidijarnu zaštitu.

Nama se čini da diskurs da je Srbija tranzitna zemlja dovodi do toga da nadležni organi postupaju sa tražiocima azila sa pretpostavkom da će ti ljudi da odu iz Srbije.

Nama se čini da diskurs da je Srbija tranzitna zemlja dovodi do toga da nadležni organi postupaju sa tražiocima azila sa pretpostavkom da će ti ljudi da odu iz Srbije. Oni to mahom i čine, jer kada dođu ovde i vide da ne mogu da ostvare mnoga prava, da čekaju i nikad ne dočekaju da podnesu zahtev za azil, jer u centre za azil ne dolaze službenici odseka za azil, logično je da neko ko sedi u Sjenici ili Tutinu se odluči da napusti Srbiju i ode u neku zemlju koja može da mu pruži utočište. Nadovezala bih se na ovo što je gospodin Miloš Janković rekao da ceo sistem azila funkciojiše u Srbiji kao nekorektan odnos prema drugim članovima međunarodne zajednice. U prilog tome, rekla bih da je u 2014. godini u Mađarskoj 8.842 osobe iz Avganistana zatražilo azil i 6.847 ljudi iz Sirije. Kad saberete ta dva broja dobijate broj ljudi koji su u Srbiji izrazili nameru da traže azil. Svi oni koji su bili u Srbiji kada vide da ovaj sistem ne funkcioniše praktično nastavljaju svoj put dalje. Što je po mom mišljenju veoma neodgovorna politika nadležnih organa?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Samo bih da prokomentarišem ovo o čemu je gospodin Lutovac govorio, vezano za stav Evropske komisije oko ovog problema kad je reč o tražiocima azila iz Republike Srbije i zemalja zapadnog Balkana u zemljama EU.  Kad se pravila ta vrsta preporuka onda su nadležni dolazili u Beograd i razgovaralo se sa organizacijama civilnog društva. Moram reći da smo tada bili vrlo kritični prema ovoj vrsti predloga koji su oni dali, zato što se videlo da oni ne mogu dovesti ni do kakavog suštinskog poboljšanja kad je reč o ovom pitanju. S jedne strane, tu postoji problem neusklađenosti evropskog sistema azila unutar samih zemalja članica. Kada pogledate gde ljudi odlaze to su određene zemlje gde sistem dopušta to i vrlo dobro znaju gde šta mogu dobiti. Tako da kada razgovarate, a imali smo prilike da razgovaramo sa tim ljudima, bio sam zapanjen poznavanjem sistema azila u svakoj od tih pojedinačnih zemalja. Dosta sam i naučio o sistemima azila u zemljama u koje odlaze. Nemoguće je da EU ne učini taj korak.

Problem je u potpuno pogrešnom konceptu migracione politike koju EU ima u ovom trenutku. Ne možete sve držati restriktivno, braniti svoje granice, doći u situaciju da ljudi se dave i umiru na moru.

Ono što je Nemačka uradila jeste bio korak preduzimanja odgovornosti u odnosu na tu vrstu fenomena. Statistike, koje ste pomenuli, pokazuju da postoji pad u broju zahteva za azil u Nemačkoj, ali rast u drugim zemljama gde je to moguće, kao što je Švedska. Oni očekuju da se u budućnosti neće smanjiti broj migranata zato što će doći do prelivanja unutar samih zemalja EU. Ciljana pomoć je ono što smo predložili, a to su istraživanja i pokazala, ljudi koji odlaze i traže azil u zemljama EU i naši su državljani, za vreme trajanja boravka rade ileagalno i izražavaju veliku spremnost da rade. Problem je u potpuno pogrešnom konceptu migracione politike koju EU ima u ovom trenutku. Ne možete sve držati restriktivno, braniti svoje granice, doći u situaciju da ljudi se dave i umiru na moru. Imamo situaciju da žele zabraniti ili otežati sve, osim ciljane migracione politike prema visoko obrazovanim kadrovima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imamo problem koji je bio aktuelan. Šta je sa migrantima koji dolaze sa Kosova sa našom ličnom kartom? Mi smo potpisali i to je naša južna pokrajina, na neki način, čitam unapred lekcije. Problem je šta se tu dešava, oni prolaze normalno kao građani kroz Srbiju i idu prema Mađarskoj. Sada imamo dva problema. Jedan je vrlo zanimljiv, da li imamo potpuno poroznu tu granicu, pa oni mogu da dođu i prođu normalno, da se nasele? A ako ne mogu, kako po Ustavu onda to da ne mogu? Drugo, kad dođu na Mađarsku granicu, onda se pojavljujemo u dvostrukoj ulozi. Mi želimo da oni nekako prođu prema Mađarskoj, ali ipak i zabranjujemo da prođu i da uđu u Mađarsku. Pojavljuje se Nemačka koja ima readmisiju, ne veruje nam više, pošto u sve to ulazi kriminal. Sve je to tužno gledati i kad oni potrpaju po 40 ljudi u jedan kombi za po 300 evra ih prevoze, to je prodaja, kriminal nečuven. Videti prizor desetoro dece sa onim zavežljajima. Sada oni dođu u Mađarsku i naši su građani, a mi sa Mađarskom imamo ugovor o readmisiji. Kako ne mogu da ga vrate ako su naši državljani? Ima mnogo stvari koje su nedefinisane, kao i mnoge stvari kod nas, ustavno i svakojako. Zanima me kako ovo pitanje rešiti.

Informacije koje sam nezvačno dobio kažu da je broj krivičnih prijava koji je podnet za krivično delo vezano za krijumčarenje ljudi samo u prva dva meseca ove godine dostigao ukupan broj iz 2012. godine.

VLADIMIR PETRONIJEVIĆ: To je izuzetno važno i složeno pitanje. Prvo bih pošao od tog kriminala. Mislim da postoji puno elemenata i sa strane i na Kosovu, a boga mi i ovde. Informacije koje sam nezvačno dobio kažu da je broj krivičnih prijava koji je podnet za krivično delo vezano za krijumčarenje ljudi samo u prva dva meseca ove godine dostigao ukupan broj iz 2012. godine. To je, takođe, reaktivna stvar, ono što sam rekao na početku, iz razloga što se to dešava kontinuirano. Do tog zaključka dođete kad uporedite broj izdatih sertifikata za kosovske Albance na administrativnim prelazima. Uvek postoji razlika u broju izdatih i u broju razduženih. Gde su ti ljudi? Oni najverovatnije nisu u Srbiji, ne možemo sa sigurnošću reći. Sada dolazimo do druge stvari, to je Briselski sporazum. Taj sporazum ima određene tačke koje ukazuju na pitanja vezana za tretiranje ovog problema.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Gospodin Petronijević je već otvorio ono o čemu sam hteo da govorim, a to je pitanje Briselskog sporazuma i odnos prema statusu Prištine. Deo problema ovog poslednjeg talasa migranata koji je uzburkao ne samo našu javnost nego i javnost u Prištini, ali i na zapadu, je pitanje velikog broja ljudi sa Kosova koji su krenuli ka zapadu. Briselski sporazum je omogućio to zbog slobode kretanja. Srbija se na to obavezala, prihvatila dokumente, bilo da su u pitanju lične karte ili sertifikati na kojima je napisana ta dozvola za kretanjem. Međutim, Srbija ne priznaje kosovske pasoše i sada dolazite u situaciju da na granici oni mogu da putuju Srbijom sa tim propusnicama, ali kad prelaze granicu trebalo bi da pokažu pasoš. Problem je političke prirode. Statusne prirode. Srbija ne prihvata pasoše prištinske i onda su tu razni predlozi bili na stolu.

Postolji ideja da se napravi evropski fond koji bi bio usmeren ciljano na sprečavanje migracija, tako što bi se iz tog fonda finansiralo da se ljudi zapošljavaju ili da im se omogući da stanu na svoje noge, da ne bi razmišljali o odlasku iz svojih domova kao jedinoj opciji.

Readmisija se ne može da vršiti državi Srbiji ako Mađarska priznaje Kosovo i tu se došlo do ideje da se readmisija vrši preko teritorije Srbije u prisustvu druge države, mađarskih organa vlasti, do same Prištine. Tu dolazi do konkretnih administrativnih problema, jer, s druge strane, Priština nije pokazala spremnost da se tako nešto radi. Onda su razne ideje bile na stolu. Jedna od ideja je kako da se prevaziđe taj problem. U Briselu su došli na ideju da stvaraju poseban fond kako bi zaustavili migrante, a mi sada govorimo o jednom tehničkom pitanju koje je proizašlo iz činjenice da se različito gleda na državni status Kosova. Migranti odlaze iz nekoliko razloga. Jedan od razloga je siromaštvo, težak život i Nemačka se tamo uvek gledala kao Eldorado, kao obećana zemlja. Drugi razlog je što su političke prilike takve kakve jesu, ljudi ne vide perspektivu u bližoj budućnosti. Treći razlog jeste što gde god se pojavi liberalizacija u migracionoj politici dolazi do povećanja miogracija. Ovaj talas poslednji je bio specifičan po tome što je bio toliko veliki i izgleda kao da je organizovan. Da bi se to sprečavalo postolji ideja da se napravi evropski fond koji bi bio usmeren ciljano na sprečavanje migracija, tako što bi se iz tog fonda finansiralo da se ljudi zapošljavaju ili da im se omogući da stanu na svoje noge, da ne bi razmišljali o odlasku iz svojih domova kao jedinoj opciji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

PROF. DR DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Moje pitanje je upravo oko tog dvojnog identiteta. Oni ulaze u Mađarsku sa našim papirom, a oni ih vraćaju na Kosovo kao državljanina Kosova koji verovatno tamo ima pasoš. Kad ulazi tamo on je kao naš građanin, a kada izlazi odatle ga vraćaju kao kosovskog građanina.

Kada ulaze na teritoriju centralne Srbije sa Kosova imaju ulazno – izlazni sertifikat koji dobijaju na osnovu kosovske lične karte. Postoje dva granična prelaza, Batrovci i Horgoš, na kojima oni mogu preći državnu granicu, ne pokazujući pasoš Kosova.

VLADIMIR PETRONIJEVIĆ: To je posledica, nelogičnosti su potpuno jasne. Vi ste u pravu, oni kada ulaze na teritoriju centralne Srbije sa Kosova imaju ulazno – izlazni sertifikat koji dobijaju na osnovu kosovske lične karte. Postoje dva granična prelaza, Batrovci i Horgoš, na kojima oni mogu preći državnu granicu, ne pokazujući pasoš Kosova. Prvi put ga pokazuju mađarskom ili hrvatskom graničnom policajcu, ne pokazuju ga i ne koriste u Srbiji. Razmišljao sam o tome i radio analizu i zbog čega zapravo to tako ne rade, pa ne traže odmah azil? To je stvar o kojoj govorimo i tu je gospodin Lutovac u pravu, to je izuzetan biznis. Taj svet je dobrim delom neuk ili neobrazovan, pa se tu pojavljuje čitava platna lista koliko košta za porodicu i za individualca prelaz. Vidite da tu je neko ozbiljno zaradio novac za krijumčarenje. To jeste pitanje za policijske organe.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neću se nadovezati na ovu poslednju diskusiju, iz prostog razloga što koliko mi je poznato, Briselski sporazum je deklarisan da nije pravni akt već politički. Obzirom da dolazim iz institucije Zaštitnika građana ne bi bilo moje da debatujem o nečemu što nije pravni akt, iako su zanimljive te priče. Konstituiše se određeno pravo prelaska granice i sve se vezuje za akt koji nije pravni. Nadovezao bih se na nešto što je naglašeno i tiče se ne ljudi koji dolaze sa Kosova, nego hiljade ljudi koji sa različitih strana dolaze u Srbiju. Pitanje da je sve ovo što se dešava jedan veliki biznis, došlo je do upliva kriminala, krijumčarenje je nešto što ovde postoji i mi ne možemo da žmurimo. Ono što je činjenica, ljudi iz najudaljenijih zemalja dolaze u Srbiju, pojavljuju se u Sjenici, Tutinu, Bogovađi, Banji Kovaljači. Kada bih zamolio nekog da me doveze do Bogovađe verovatno ne bi ni znali gde je to, a hiljade i hiljade ljudi se tamo nalazi. Očigledno je da tu postoji orgaizovana mreža.

Ako uzmete neregularnog migranta ili lice koje je izrazilo nameru da će tražiti azil u Republici Srbiji, ne utvrdite njegov identitet i ako im kažete da idu do centra za azil onda država pokazuje maksimalno autistično ponašanje.

Postavlja se pitanje, zašto se to dešava? Kriminal se dešava onog momenta kada država ustukne i kada omogući prostor za razvijanje takvih pojava. Da država uspostavlja kontrolu nad tim procesom tu bi bila u velikoj meri smanjena mogućnost da se u sivoj zoni rešava ono što država ne rešava. Ako uzmete neregularnog migranta ili lice koje je izrazilo nameru da će tražiti azil u Republici Srbiji, ne utvrdite njegov identitet, a podaci govore je većina njihovih ličnih dokumenta kod neke treće strane koja drži pasoše određene grupe, i ako im kažete da idu do centra za azil onda država pokazuje maksimalno autistično ponašanje. Oni niti se registruju tu, niti se izdaju dokumenta iz BG centra, to je minimalan broj ljudi koji je registrovan. Obično se čeka na registraciju dug period. Govorim o 16.000 ljudi. Lična dokumenta im se većinom ne izdaju, jer oni već napuste taj centar za azil, a ono što bi bila procedura zakonom predviđenja se ne sprovodi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da se zahvalim ispred Centra za priliku da govorimo i da smo pozvani ovde. Naša organizacija funkcioniše od 2007. godine, pruža pravnu i psihosocijalnu pomoć, što je predviđeno strategijom Vlade RS o upravljanju migracijama. Hteo sam da naglasim humani aspekt i ono što je prof. Mićunović istakao, što moramo da istaknemo kao neko ko štiti ove ljude koji su u nevolji. Naše iskustvo je svakodnevno na terenu, u svim centrima za azil i u pograničnim delovima oko Subotice. Ovo su ljudi uglavnom koji dolaze zbog opasnosti po život. Ne bih govorio o bedi, ovde bih govorio o ljudima koji dolaze iz Sirije. Ako vam dođe 9000 ljudi iz Sirije od 16.000 ukupno nemate dilemu da ti ljudi nisu došli zbog toga što hoće bolje da žive kao neki naši građani koji odlaze u inostranstvo pa traže azil, već to su ljudi koji su izbeglice po definiciji. To se podrazumeva i nije potrebno da im potvrdite takav status. Oni su izbeglice kad se nađu ovde i kada im je život ugrožen. Srbija, na žalost, tim ljudima nije dala zaštitu. Mi smo predlagali da ako sistem ne može da funkcioniše, a to je po ovim statistikama jasno do danas, da država ima jedan okvir zakonski da preduzme i druge mere, progresivne i hrabre, da pruži privremenu zaštitu ovakvim ljudima dok se sistem ne sabere da sprovede azilnu proceduru.

Ja bih akcentovao azilnu proceduru, zato što bez procedure ne znamo ko je ovde iskren, a ko nije, ko zloupotrebljava sistem, a ko ne. Ne možemo da pričamo da li neko hoće da dođe da traži azil da bi krenuo dalje ili ne dok se ne sprovede taj postupak.

Ja bih akcentovao azilnu proceduru, zato što bez procedure ne znamo ko je ovde iskren, a ko nije, ko zloupotrebljava sistem, a ko ne. Ne možemo da pričamo da li neko hoće da dođe da traži azil da bi krenuo dalje ili ne dok se ne sprovede taj postupak. Mislim da je lopta u rukama sistema koji to mora da uradi, makar i formalno da sprovede azilnu proceduru i da omogući ljudima da imaju pristup azilu, što na žalost po statistikama nije slučaj za sada. S druge strane, ljudi nemaju lične karte, čak i oni koji uđu u centre, koji podnesu zahtev za azil, nemaju lične isprave tražilaca azila, što po zakonu su dužni da imaju. Onda je jasno da su ljudi u velikom riziku da postanu žrtve trgovine ljudima i različitih vidova eksploatacije. Plaše se da se jave policijskom službeniku jer nemaju sa čim, pitaće ih neko kako ste došli, ko ste vi i šta radite? Opasnost od gubljenja prava na smeštaj ukoliko napuste centar za azil jer žele da odu, na primer, do Beograda ili do Subotice u trajanju dužem od 24 sata nije dobar predlog, imajući u vidu da tražioci azila, bar po onom kako stvari stoje po ovom zakonu, imaju slobodu kretanja. Oni su ljudi koj nisu prepoznati kao kriminalci. Oni su ljudi koji su u potrebi i zakon ih tako i vidi, bar za sada.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tema može da bude dosta široko postavljena, da posluži kao dobar osnov za razgovore na temu postojećeg sistema za azil, njegovih kritika i mogućih ideja za njegovo unapređenje, na problem implementacije Briselskog sporazuma, jer omogućava slobodu kretanja i omogućava da ljudi sa KiM prolaze preko teritorije Srbije. Htela bih da skrenem pažnju na jedan povezani problem, tiče se interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije i u širem smislu na ljudska prava i njihov humanitarni problem. Što se tiče sistema za azil u Republici Srbiji verujem da su moje kolege iz nevladinog sektora iznele dovoljno kritika i dovoljno ideja za njegovo unapređenje. Kao što znate, 2008. god Zakon o azilu kad je usvojen imao je veliku podršku Visokog komesarijata UN-aa za izbeglice i u tom smislu je on odgovarao potrebama i situaciji u kojoj se Republika Srbija nalazila i brojem izbeglica i brojem tražioca azila koji su boravili na teritoriji Republike Srbije. Od tada je dosta učinjeno da se razvije sistem azilni u Republici Srbiji. U jednom segmentu država daje odgovore koji se tiču prava i smeštaja tražioca azila, a s druge strane, pitanje procedure u ovom trenutku je ostalo otvoreno upravo zato što je neodgovarajuće. Ne treba da nam bude opravdanje činjenica da je Srbija zemlja tranzita. Mislim da isto tako ne treba insistirati da se zaborave činenice u kojima se Republika Srbija nalazi kad se kreira politika Srbije prema ovom fenomenu.

Na nama je da stvorimo proceduru koja će omogućiti da se ispoštuju odgovarajući standardi, a da u tome nađemo meru onog što realno Republika Srbija u ovom trenutku može, poštujući situaciju koja u ovom trenutku postoji.

Na nama je da stvorimo proceduru koja će omogućiti da se ispoštuju odgovarajući standardi, a da u tome nađemo meru onog što realno Republika Srbija u ovom trenutku može, poštujući situaciju koja u ovom trenutku postoji. Kao što znate, u pripremi jeste izmena i dopuna Zakona o azilu. Republika Srbija je dobila odgovarajuća sredstava iz IPA fondova za tvining projekat koji se sprovodi sa kolegama iz Švedske, Holandije i Slovenije i ideja je da se pronađu najbolja rešenja koja bi se ugradila u Zakon o azilu, a zatim i da se izradi odgovarajući plan integracija. Ako ova procedura bude funkcionisala i ukoliko se kapaciteti osnaže u dovoljnoj meri da ta procedura može da se sprovede, verujemo da plan integracije će doći na red. U ovom trenutku imamo jako mali broj ljudi kojima je priznat statu izbeglice, manje od 10 lica. Što se tiče ove druge teme, a odnosi se na prelazak lica sa KiM preko Srbije u zemlje zapadne Evrope, slažem se sa kolegom Lutovcem da to jeste ogroman humanitarni problem i problem ljudskih prava. Skoro sam videla analizu jedne međunarodne organizacije, koja pišući o interno raseljenim licima navodi da je veliki problem činjenica to što Albanci sa KiM odlaze sa Kosova, potvrđujući da je to svedočanstvo da na KiM nema dovoljno ekonomskih mogućnosti.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Otvorio bih još jednu temu koja me podstakla na početku, a to su humana pitanja i kako sredine prihvataju raseljena lica, azilante, migrante. Mi imamo mnogo lepo mišljenje o sebi, svojoj toleranciji, ponašanju, a mi smo videli i ranije sa Romima čitave pobune pojedinih kvartova koji ih neće u svojoj sredini. Za vreme poplava smo gledali da ih neće u Borči. To su mali oblici rasizma, te netrpeljivosti, ali se ona pojavljuje, jer smo imali nekoliko skupova. Jedan je bio u Mladenovcu, bilo je prethodno i u Obrenovcu, ne zna se šta je sa ovima iz Sjenice. Videli smo pitanje Bogovođe. Na koji način su primani? Dolazile su razne vesti kad je bila zima da taj svet po šumi se negde krio ili odlazio, tako da je to sve delovalo jako neorganizovano i neodgovorno, sa humanističke strane. Imamo puno predrasuda još uvek, koje prećutkujemo. Jedna od tih predrasuda sigurno pogađa i te strance. Ne bi bilo loše da jednu temu posvetimo i sebi, da malo budemo ogledalo i da vidimo kakvi smo. Kako to izgleda kad je u pitanju humanist? Kriza humanosti u svetu je ogromna i imperijalizam uterivanja ljudskih prava naselio je milione ljudi i pretvorio ih u izbeglice. To jeste cinizam sa kojim se ljudi sreću.

Država mora svakom svom građaninu da obezbedi minimum prava ako hoće da bude država sa minimumom morala, a ne nasilnička.

Ako neko hoće na tu temu nešto da kaže bilo bi zanimljivo, da je otvorimo, zašto se kod nas to događalo i kako je reagovano? Imali smo jedan slučaj u političkoj stranci gde je došlo do otpora, lokalni rukovodioci iz Mladenovca su zvali centralne rukovodioce da prisustvuju jednom skupu protestanata protiv toga što su smešteni azilanti u Mladenovcu. Tamo su nešto govorili i branili su se vrlo uopšteno. Napao sam ih žestoko što su u tome učestvovali, jer to je sramota. Umesto da se građanima malo to drugačije objasni. To je još nešto što se daje takođe zakonski regulisati kao pitanje ljudskih prava i dostojanstva, bez obzira ko je u pitanju. Da li smo u tom pogledu šta učinili? To se prepušta nevladinim organizacijama i uopšte ta cela deregulacija prepušta brigu, država skida brigu sa sebe i prepušta je zajednici. Tu se kriju druge opasnosti i pojavljuju se velike organizacije od Gejcove do bilo koje milijardijske, pa se onda ispostavi da iza toga stoje benefiti za druge državne poslove. To nije rešenje. Država mora svakom svom građaninu da obezbedi minimum prava ako hoće da bude država sa minimumom morala, a ne nasilnička. Mislio sam da ćemo malo o tome više danas porazgovarati, jer mene taj aspekt jako zanima.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moramo da prihvatimo da smo netolerantno društvo. Izvinjavam se za ovo deklarisanje, ali to je moj utisak, rob sam u toj svesti i prinuđen sam da to izgovorim. Rob nekog koliko-toliko analitičkog mišljenja, pa osim što sam rekao da smatram da smo netolerantno društvo, moram da kažem da me zabrinjava jedna doza pristajanja koja postoji kod inteligencije u Srbiji na nešto što se graniči sa zdravim razumom. Moram da kažem da malo lelujam u toj krajnjosti da smo netolerantno društvo i da sam začuđen tolerancijom na određena činjenja, postupanja koja odudaraju od zdravog razuma. Svaku pojavu kad posmatramo možemo doći u apsurd. Tačka posmatranja pojave determiniše svest vlastitu o pojavi. Kad sam bio advokat, često sam sa strankama, kad su besne na protivnu stranu, pokušavao sam da im objasnim to. Na primer, sedim u mojoj kancelariji i posmatram ovaj sto u istom trenutku, istih kulturoloških determinanti. Stranka koja je sa druge strane stola vidi sto bez fioka, a ja vidim sa ove strane i vidim sto sa tri fioke. Treba stvar sagledati sa više aspekata.

Kao što sam napravio jednu rizičnu konstataciju, pa sam se deklarisao kao neko ko smatra da smo netolerantno društvo, tako i u događajima koje ste opisali mislim da ne bi trebali olako da definišemo koren toga.

Svako definisanje opasno je. Kao što sam napravio jednu rizičnu konstataciju, pa sam se deklarisao kao neko ko smatra da smo netolerantno društvo, tako i u događajima koje ste opisali mislim da ne bi trebali olako da definišemo koren toga. Reći da je narod takav, govorim o ljudima koji su u tom mestu kod Mladenovca, je pogrešno. Prvo ako kažete da je neko takav, izdvajate ga od ostalih, jer ostali su bolji. Možda bi mogli da uočimo neke elemente koji su referentni za ovo o čemu govorim. Ako čovek koji nosi teret postojanja i svih nedaća sa kojima se nosi, a svi se nosimo sa nedaćama, bude informisan da će u njegovom mestu, koje nema vodovod, biti napravljen centar gde će biti smešteno 500-1000 ljudi logično je da se on buni. Propaganda kod nas je ovakva kakva jeste, populizam je nešto u čemu živimo. Taj čovek je žrtva, u selu kod Mladenovca, nas koji učestvujemo u populističkim stremljenjima. Nije on kriv što ima strah od nečega. Strah se dozira. Strahom se vlada. Strahom se manipuliše i strahom se stvara u ljudima osećanje koje odgovara onom ko izaziva taj strah. Jedan građanin u tom delu ima bojazan da će njega, kao što ga je zaboravila država i dalje zaboraviti, a da će mu biti stavljen još jedan dodatni problem.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Komesarijat za izbeglice je zadužen za pružanje zaštite, odnosno za pružanje smeštaja tražiocima azila i jeste činjenica da smo imali dosta problema sa sredinama koje u određenom trenutku nisu bile pripremljene adekvatno i nisu imale u tom trenutku dovoljno tolerancije da prihvate promene u okviru svojih opština koje bi dovele do toga da se na njihovim teritorijama smesti veći broj tražioca azila. Svi se sećaju zime 2013. godine kad smo u kratkom vremenu imali veliki broj tražilaca azila koji su boravili oko centra u Bogovađi. U jednom trenutku, broj lica koji je boravio van centra je bio veći od populacije tog sela. Nakon kratkog vremena uspeli smo da obezbedimo kroz zaključak Vlade RS otvaranje dodatnih centara za azil. Interesantno je da se svi sećaju tog velikog problema koji smo imali u Obrenovcu, da smo u prvom trenutku gledali kao soluciju smeštaj tražioca azila u barake koje su do tada koristile izbeglice. Međutim, opština i političari iz te opštine su to odbili kao rešenje, da bi se na kraju jedne veće političke intervencije kao srednje rešenje našao smeštaj za tražioce azila u hotelu u Obrenovcu.

Danas je broj smeštajnih kapaciteta za tražioce azila 530 i nisu popunjeni svi kapaciteti, ali vidimo kako se situacija kreće u nekoliko narednih dana verovatno će taj broj se povećati.

Azilanti su bili evakuisani kad i ostalo stanovništvo i interesantno je da su se pridružili posle lokalnom stanovništvu u izgradnji bedema u Vojvodini i u Bajinoj Bašti na smirivanju klizišta. Pokazali su dobru volju koju smo mi pokušali da na najveći mogući način pokažemo svim ljudima u Republici Srbiji, prosto da se ne vidi da oni žive mimo svega onog što se ovde dešava i mimo onog što ljudi osećaju. Nakon toga, opštine Sjenica i Tutin su iskazale dobru volju da prihvate azilante. Prema tome, govorimo o efektima koje na kraju imamo. Ipak je u ovakvoj situaciji došlo do toga da se otvore smeštajni kapaciteti u dovoljnoj meri i da se ta kriza prevaziđe. Danas je broj smeštajnih kapaciteta za tražioce azila 530 i nisu popunjeni svi kapaciteti, ali vidimo kako se situacija kreće u nekoliko narednih dana verovatno će taj broj se povećati. Intenzivno tragamo za rešenjem. Takođe, otvorili smo i smeštajne kapacitete u Krnjači. Htela bih da kažem da je Komesarijat za izbeglice, kao jednu meru, predvideo kroz program koji je prihvatila Vlada, dodelu skromnih sredstava jedinicama lokalne samouprave na čijim područijima se nalaze centri za azil, upravo da bi na neki način prevazišli problem i kako bi i opštine videle da mogu da imaju korist od toga što prihataju tražioce azila. Radi se o skromnim sredstvima koja se tiču izgradnje igrališta, popravki nekih objekata, dodele neke opreme. U principu jeste to prvi korak, a za dalje smo razmišljali i o široj kampanji gde bi ljude podsetili na muke azilanata i pozvali na toleranciju. Tako da su to mere koje Republika Srbija radi i nešto se finansira iz budžeta, a nešto sredstava smo obezbedili preko donatora.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mi smo predstavnici neformalne grupe i nismo nikakvi eksperti, ali bismo voleli da unesemo još nekoliko pitanja u ovu debatu. Često smo na terenu i jedan od ogromnih problema je to da u mnogim slučajevima ljudi uopšte nemaju mogućnosti da zatraže azil, ako stignu do Beograda i nisu hapšeni i deportovani odmah sa granice. Zašto je svaki dan 50 ljudi ispred policijske stanice u Savskoj i oni čekaju tamo ceo dan, dolaze sutradan i možda i nakon toga? Ima slučajeva kada su ljudi tri dana za redom odlazili u policijsku stanicu i odbijeni su. Nije im omogućeno da zatraže azil. Ako ima neko nešto direktno da odgovori eventualno.

Pre dvadeset dana smo bukvalno bili sprečeni da odnesemo humanitarnu pomoć u Bogovađu, jer navodno Komesarijat zadržava sva prava da on odlučuje gde će pomoć biti raspoređena.

NATAŠA DESPOTOVIĆ: Pošto je ovde predstavnik Komesarijata, oni su nadležni za smeštaj azilanata i za centre, pa nas zanima s obzirom da već duži vremenski period postoje brojni problemi u Centru za prihvat azilanata u Bogovađi, gde je direktor gospodin Stojan Sjekluća, protiv koga su podnete brojne krivične prijave, da li Komesarijat u saradnji sa policijom namerava da preduzme neke radnje kako bi se konačno stalo na put njegovoj samovolji i samovladi? Znamo šta se dešava neprekidno ispred centra, ljudi borave tamo, a policija radi do 12 sati i mogu da obrade 10-15 prijava dnevno. Ostali ljudi u grupama 30-50, kako koji dan, ostaju da borave ispred centra. Šta se dalje dešava? Upravnik ih šikanira bez ikakvog povoda i razloga, ne daju im čak ni vode. Onog momenta kad je naša grupa objavila saznanja koja imamo, jer smo godinu dana boravili na terenu, od tog momenta je nama onemogućen pristup samo u centar u Bogovađi. Dobijamo dozvole od Komesarijata za ostale centre, za Krnjaču npr, ali strogo za Bogovađu ne dobijamo dozvolu. Razlog je navodno to što je humanitarna pomoć potrebnija Krnjači nego Bogovađi. Da li se uzima u obzir brojčano stanje azilanata u Krnjači i u Bogovađi ili faktičko stanje gde je pomoć najpotrebnija? Pre dvadeset dana smo bukvalno bili sprečeni da odnesemo humanitarnu pomoć u Bogovađu, jer navodno Komesarijat zadržava sva prava da on odlučuje gde će pomoć biti raspoređena. Da li o tom pitanju odlučuje Komesarijat ili direktor centra? Pre nas, verska organizacija Jehovni svedoci dobili su dozvolu, naravno i trebaju da je dobiju. Da li je važnije bilo tog momenta lepljenje plakata verske sadržine od distribucije humanitarne pomoći? Tog momenta je bilo preko 30 ljudi ispred samog centra. Oni nisu nevidljivi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovaj skup je posvećen široj temi sistema za azil, danas smo govorili o licima koji sa KiM prolaze kroz teritoriju Republike Srbije. Ako hoćete bilo kakav razgovor, sastanak u Komesarijatu za izbeglice to nije nikakav problem, ali mislim da nije ni vreme ni mesto da govorimo o imenima i pojedinačnim situacijama, niti bih sada na to mogla da odgovorim. Ono što mogu da kažem, kao Komesarijat mi izdajemo dozvole humanitarnim organizacijama, ali prosto nam se ljude jave iz raznih humanitarnih organizacija sa kojima radimo, kažu da dolaze da daju odgovarajuću pomoć i naš je zadatak, a to je u skladu sa Zakonom o izbeglicama, da se staramo o tome da postoji ravnomerno raspoređena pomoć centrima za azil, u kojima se nalaze izbeglice. Mi smo otvoreni za diskusiju, kao što vidite, danas ovde radimo sa svim kolegama koje vidite, tako da to nije problem. Šta se tačno desilo u Bogovađi nemam saznanja. Mogu da kažem da je interesantno, to je prosto iz prakse, da dok nije bio otvoren Centar za azil u Bogovađi nekako se videlo da imate načine komunikacije ili se ljudi preko Banje Koviljače i na tom području snalaze za veze da odlaze dalje. Sa otvaranjem Bogovađe vidimo da postoje kanali koji će uvek postojati, ljudi na razne načine pokušavaju da sebi olakšaju put.

Mogu da vam kažem da u svakodnevnom radu Komesarijata smo upućivali zahtev centrima za socijalni rad povodom nepriličnog ponašanja azilanata prema jednoj devojci koja je maloletna i koja inače boravi u centru sa roditeljima.

Jeste naš zadatak da svaki put kad postoje elementi kriminalnog delovanja reagujemo i to se radi, možda sa manje ili više uspeha. Činjenica je da postoji više gužve oko Bogovađe, ali nemam informaciju da su smeštajni kapaciteti prepunjeni u Bogovađi, te da ima ljudi koji su van centra. Mogu da vam kažem da u svakodnevnom radu Komesarijata smo upućivali zahtev centrima za socijalni rad povodom nepriličnog ponašanja azilanata prema jednoj devojci koja je maloletna i koja inače boravi u centru sa roditeljima. Imali smo situacije da smo iznosili iz bolnice bebu čiji su je roditelji ostavili. Imamo svaki dan kontakte sa domovima zdravlja u svim opštinama u kojima su centri za azil. Danas smo isto rešavali, odnsno pokušali da rešimo pitanje lica koja su nastradala i teško su povređena u saobraćajnoj nesreći u Nišu, pošto se radi o paraplegičarima. Smešataj u centrima za azil za neke od njih nije odgovarajući. To je ono što predstavlja svakodnevno naš posao. To nisam na ovom skupu iznosila, to su stvari koje su praktične prirode, radi se sistem, postoji i uvek se može unaprediti da postane bolji. Za svaku smo saradnju i konstruktivni predlog, mi smo otvoreni i vi ste dobrodošli u Komesarijat za izbeglice.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ove situacije nisu sporadične, to se dešava već duži vremenski period, otprilike dve godine. Mene zanima da li postoji bila kakva koordinacija između policijskih službi? Kako može da se dešava da policijska uprava u Valjevu kaže da ne mogu za dan više da urade prijema za azil? Onda ih pošalju u Bogovađu iako znaju da kancelarija u Bogovađi može da odradi 10-15 aplikacija dnevno. Šta se dešava? Onda ih iz Bogovađe šalju za Beograd u Savsku, a onda kad budu primljeni u Savskoj, kažu im da dođu uveče, pa sutra i tako su ljudi po 3-4 dana bez ikakvih papira i bez mogućnosti za smeštaj. Oni bez tog parčeta papira ne mogu nigde da prespavaju, osim u šumi ili na ulici. Zašto se ne nađe neko rešenje da im se bar pribavi privremena potvrda da su se javili u policiju, ali da iz određenih tehničkih razloga tog dana nisu mogli da izraze svoju nameru za azilom? Da budu registrovani, da se odredi rok kada ponovo da dođu, a ne da se ljudima neprekidno govori dođite sutra. Bogovađa ne radi vikendom. Šta sa tražiocima azila koji dođu u subotu sa decom ili familijom? Da li oni treba da čekaju do ponedeljka?

Mora se povećati efikasnost izdavanja potvrda da ljudi ne bi bili prepušteni sami sebi. Njih niko ne pita da li mogu da putuju i sa čim od Valjeva do Bogovođe, od Bogovođe do Beograda.

Imali smo slučaj kada je direktor Centra odbijao da prihvati dve trudnice, decu bez roditeljske pratnje, pa smo morali da urgiramo na višoj instanci. Tek onda su te trudnice primljene. Zna se koje su situacije urgentne, kada direktor mora da reaguje, tj. upravnik, a ne da reaguju grupe koje su tada na terenu. Ili da se nama kaže da bolesnog vodimo u Lajkovac u bolnicu, u tri noću. Da li je to naš posao? Tu mnogo problema ima o kojima mora da se priča. Razumem da ovo nije nije poželjna tema, ali to su problemi sa kojima se susreću migranti, tražioci azila. Trenutno ih je preko 300 ispred Savske, u parku kod železničke stanice, preko puta apoteke Sava. To se zna, to nije nikakva tanja. Šta oni tu rade? Čekaju da dobiju papir. Zašto čekaju? Neko nije radio svoj posao. Mora se povećati efikasnost izdavanja potvrda da ljudi ne bi bili prepušteni sami sebi. Njih niko ne pita da li mogu da putuju i sa čim od Valjeva do Bogovođe, od Bogovođe do Beograda. Niko ne pita da li imaju novac za put. Samo im kažu da idu. Kako? Pešice?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Bilo je 2013. godine ljudi koji su bili smešteni van centara za azil i Vlada RS je reagovala. Reagovali smo sa centrima za azil u Obrenovcu, Sjenici i Tutinu. Obaveštena sam da se dešavalo da je u subotu koleginica reagovala čim je imala saznanja o trudnicama koje su prispele u centar. Ja verujem da ukoliko je neko pogrešio treba da ima odgovornost, ali isto tako ne mislim da situacija treba da se eksploatiše. Vi ste bili na terenu, vi ste NVO, dobro ste uradili ako ste smatrali da je nešto bilo van pravila na način na koji nije bio odgovarajući i vi ste reagovali. Dobili smo informaciju preko „Doktora bez granica“ i naravno da je reagovano i rešio se problem trudnica. Što se tiče slučaja azilanta koji je imao promrzline, prema infomracijama koje sam imala, te promrzline nije dobio u Srbiji. On je došao ozbiljno narušenog zdravstvenog stanja. Kao takav je primljen u bolnicu, doktori su odredili terapiju, on je čak i u takvom stanju izašao iz bolnice i otišao. Bio je sedam dana van bolnice, vratio se i na kraju je tražio mišljenje još jednog lekara koji je došao i dao mišljenje. Otišao je bez lekova, bez antibiotika i kada se vratio, poslednju informaciju koju imam, čekalo se mišljenje još jednog doktora povodom amputacije koju je on odbio.

Verujem da uvek, kao i u svakom poslu, postoje animoziteti ili ne ide, nekad imate sukob sa raznim ljudima sa kojima radite, ali je poenta u tome da postoji procedura koja na ovaj ili onaj način će dovesti do nekog kraja i neće dovesti do toga da su ljudima prekršena prava.

Moram da kažem da smo kontaktirali AOM i odmah smo tražili da i njihov doktor pregleda čoveka i isto tako zatražili smo sredstva za njegov povratak, jer je tražio da se vrati. On je iz Afrike, tražio je da se vrati u Afriku. Pokrenuli smo proceduru da vidimo da li postoji način da postupimo u skladu sa njegovom željom i da ga vratimo. Procedura funkcioniše. Verujem da uvek, kao i u svakom poslu, postoje animoziteti ili ne ide, nekad imate sukob sa raznim ljudima sa kojima radite, ali je poenta u tome da postoji procedura, na ovaj ili onaj način kao što je kolega Radoš govorio, koja će dovesti do nekog kraja i neće dovesti do toga da su ljudima prekršena prava. Ne bih volela da se vraćamo na pojedinačne teme, ako imate neke generalne predloge u smislu kako da pojačamo saradnju, na koji način da nađemo proceduru za našu komunikaciju, ako mislite da je to potrebno, ja bih volela da čujem taj predlog.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želeo bih da završim sa onim što je profesor postavio kao temu, pitanjem predrasuda i odnosa prema drugom i drugačijem. Mislim da i taj odgovor, u ovom uvodnom izlaganju sam se delimično toga dotakao, jeste zapravo deo tog opšteg diskursa i politike koja u Srbiji ne postoji ili bi trebala da bude formulisana, ali tu smo gde smo. Ono gde smo, zapravo i jeste problem. Vi ste sada pomenuli kasarnu. Zaključkom Vlade RS 2011. godine je doneta odluka da se otvori Centar za azil u Mladenovcu, upravo na prostoru kasarne. Do dana današnjeg taj zaključak nije realizovan zbog otpora koji postoji da se to dogodi od strane lokalne zajednice. Zašto je to važno? Zato što vam pokazuje karakter države i institucije. Kako ćete bilo koju lokalnu zajednicu u Srbiji ubediti ako država kapitulira na takav način? Ne sprovodi se ta odluka. Zašto bi bilo koja druga lokalna samouprava to prihatila, ako se ne sprovodi nešto što je već doneto? To jeste kompleksno pitanje. Zato što ljudi ne znaju dovoljno često se lako mogu izmanipulisati i to pokazuje se na individualnim primerima da tu mora da postoji još nešto što bi ljudima dalo određenu vrstu značaja za ovu temu.

Tokom humanitarne krize koja je bila izazvana boravkom ljudi u šumi, Grupa 484 je obezbedila jedan obrok dnevno za ljude koji su bili u šumi tada.

Tokom humanitarne krize koja je bila izazvana boravkom ljudi u šumi, Grupa 484 je obezbedila jedan obrok dnevno za ljude koji su bili u šumi tada. Tada se dogodilo da su postojali neki sitni incidenti sa prodavnicama u mestu Bogovađa, lokalnim prodavnicama koje su ti ljudi obili ili ukrali nešto. Mi smo taj program fokusirali kupujući namirnice upravo u onim prodavnicama koji su bili predmet tih događaja. Ti ljudi su od glavnih protivnika azilanata u mestu odjedanput počeli da razmišljaju na jedan drugačiji način. Šta je zapravo suština, ako je postavite na nivo o kojem je govorio i Miloš Janković? Imate mesta u Srbiji koja nemaju odgovarajuću infrastrukturu. Država, u smislu politike koja nedostaje i o kojoj stalno govorim, to uzima u obzir, gradi vodovod, pomaže puteve, otvara ambulante, pokazuje lokalnoj zajednici da zapravo neku vrstu prosperiteta čitave zajednice i bogatstvo različitosti na taj način mogu postići. To je jako važno imati u vidu. Na kraju moram da pomenem i političare i medije, jer oni oblikuju javno mnjenje. Političari u Srbiji se ovom temom ili ne bave ili kada se bave bolje da se ne bave. To je zaključak. To je obrazac koji se kod nas prenosi, verovatno više slučajno nego da tu ima nekog razmišljanja, da se tako o migracijama govori. To postaje jedna vrsta popularnog govora kao opasnosti od terorizma.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Imali smo plodnu debatu. Otvorili smo niz pitanja. Najzad smo otvorili ovo ključno pitanje sa kojim smo počeli o krizi humanizma i zašto tome treba posvećivati pažnju, jer veliki deo čovečanstva pati. Homo homini sakra res est, rekao je Seneka još, čovek je čoveku sveta stvar. Za čoveka nema svetije stvari nego drugi čovek. To je baza humanizma. Kada smo povodom izbeglica u Savetu Evrope jednom dobili amandmane od mađarskih poslanika koji se protive da izbeglice iz Bosne ili Hrvatske naseljavaju ona mesta u kojima Mađari čine većinu u Srbiji ja sam napadao taj argument. Mogu Mađari iz Mađarske, ali ne mogu u Kikindi ili ne znam gde da se nasele izbeglice, nego da se to ne dira, da se ne remeti odnos etnički. Onda mi je Lord Džad, inače laburista, predsednik Odbora za izbeglice i migracije, rekao da će on to da dovrši.

Ima uvek puno predrasuda i konzervativnih ljudi u svetu i otpor koji se javlja kad se dotaknu ključna humana pitanja uvek je tu.

Rekao im je da se stide, poslanicima u Savetu Evrope. Umesto da pruže ruke izbeglicama, nesrećnicima, beskućnicima, u drugoj državi hoće da određuju gde oni smeju ili ne smeju da budu. Kakva su čudovišta? Povukli su amandmane i nisu se čuli i više se to pitanje nije se pokretalo. Ima uvek puno predrasuda i konzervativnih ljudi u svetu i otpor koji se javlja kad se dotaknu ključna humana pitanja uvek je tu. Mi smo siromašno društvo, neobrazovano i to je jako važno. Moglo se održati nekoliko predavanja i u Bogovađi i u svakom tom drugom mestu, pa objasniti da su ti ljudi nesretni koji beže od nečega, da budemo dobri domaćini i da ih pustimo, ali time se niko ne bavi i to je problem. Mislim da smo lepo otvorili temu. Nadamo se da će biti i koristi. Nastavljamo sa ovim radom uskoro sa sledećom temom.

Opširnije >>>