za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ULOGA KRITIČKE JAVNOSTI U ODBRANI DEMOKRATSKOG PORETKA"
Pretraga
Verzija za štampu

Najviši cilj javne delatnosti je da se unapredi opšte dobro, ali kada se privatizuje veliki deo javnog života, kritička javnost zaćuti, rekao je danas predsednik Fondacije Centar za demokratiju Dragoljub Mićunović.

"Naš cilje je da razdrmamo društvo i da ga nagovorimo da kritički misli i govori", rekao je Mićunović na debati "Uloga kritičke javnosti u odbrani demokratskog poretka", koju su organizovale Fondacija Centar za demokratiju i Fridrih Ebert fondacija.

Mićunović kaže da je demokratija neodvojiva od debate i dodao je da tamo gde postoji monolog nema demokratije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Obično kažu za nas da smo malodušni, da počnemo pa ne završimo započeto. Centar za demokratiju uz pomoć Fridrih Eberta pokazuje neobičnu upornost. Ne odustajemo od debate već sedam godina, pokušavajući da je nametnemo kao formu, naviku. To radimo zbog toga što je demokratija neodvojiva od debate. Gde nema debate nema demokratije. Postoje samo naredbe i to se završava loše po slobodu. Koliko ćemo još istrajati zavisi i od vas koji uporno dolazite. Danas je tema  „Kritička javnost“. Hteo bih da kažem zašto je dodat ovaj pridev kritička. Javnosti ima svakojakih. Imate javno mnjenje, zato se i zove mnjenje, koje se da isfabrikovati, koje bude na predrasudama zasnovano, na neznanju ili propagandi. Ovo „kritička“ znači preispitivanje sa stanovišta traženja istine. Mnogima se ova reč nije svidela, lično sam imao posledice zajedno sa grupom mojim prijatelja kad je Tito shvatio da je naša parola kritika svega postojećeg, a da je i on postojeći. Rekao je da ovo drugo može, ali on ne. To nas je koštalo karijere univerzitetske.

Nije svaka javnost relevantna za napredak društva. Ono što u ovoj kritičkoj javnosti želimo da podstaknemo je da je najviši cilj javne delatnosti, javne upotrebe uma kako bi Kant rekao, da se unapredi opšte dobro ili možemo ga zvati čak i opšti interes.

Kritika je suština dijaloga, društvene i javne aktivnosti. Mnoga dela, sva Kantova manje – više nose u naslovu kritiku. Da ne nabrajam sve ljude 19. veka u filozofiji kojima je kritika bila osnovna rečenica  i pristupni metod. Nije svaka javnost relevantna za napredak društva. Ono što u ovoj kritičkoj javnosti želimo da podstaknemo je da je najviši cilj javne delatnosti, javne upotrebe uma kako bi Kant rekao, da se unapredi opšte dobro ili možemo ga zvati čak i opšti interes. To je cilj kome javna upotreba uma služi. To je pozajmljeno od antike kad su u polisu svi smatrali da doprinose opštem dobru, pa su u tome javno i učestvovali, za razliku od privatnog koje je manje cenjeno. Šta se dešava? Kad se privatizuje veliki deo javnog života kritička javnost zaćuti. Imamo tradiciju, gotovo tragičnu i herojsku, borbe za javnosti. Ne govorim sad o Peri Todoroviću i mnogima koji su pokušavali da u zabačenoj i zaostaloj Srbiji nametnu javnost i to kritičku kao jednu formu. U našoj kasnijoj istoriji Titovog perioda, prava kritika je počela upravo sa borbom za kritičku javnost. O tome su govorili i pisali mnogi naši filozofi, pre svega iz grupacije oko Praksisa. Tu je bio i Ljubo Tadić, prevodili smo Habermasa, tu je da ne budem previše skroman i moj rad i tekst na razvijanju javnosti i tog kritičkog elementa. Imali smo neku tradiciju. Ta se tradicija budila i iz nje su izašle najezde pobuna i 1968. i mnoge druge. Vremena su se menjala.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Meni je veoma drago što sam ponovo sa vama u ovoj promenjenoj ulozi. Moram da kažem da poziv da govorim danas shvatam prvenstveno kao vid podrške meni i kolegama novinarima. Znam da bi na ovom mestu moglo da se nađe dosta ljudi koji će govoriti o kritičkoj javnosti ili nedostatku kritičke javnosti. Mislim da ste me izabrali zato što, kao i svih ovih godina, podržavate rad medija i podržavate ne samo mene, već i sve one čije prisustvo u medijima, a još više odsustvo, ovih dana i meseci govori o važnosti medija i kritičkog mišljenja. Ideja mi je da nabacam nekoliko utisaka ne samo iz Srbije, nego i iz sveta, koji su verovatno neka građa za ozbiljnu naučnu analizu. Ovo su informacije skupljene sa terena. Tu kad je reč o medijima i kritičkoj javnosti postoji dobra i loša vest. Dobra vest je da je Srbija svet. Loša vest je da svet ide u lošem pravcu kad je reč o kritičkoj javnosti. Imala sam prethodnih meseci priliku da se sretnem sa izvanrednim kolegama iz Švedske, Nemačke, Francuske koji su govorili na ovu temu. Kad smo se spremili da im ispričamo koliko nam je teško oni su nama ispričali kako je njima i mi smo videli da smo učesnici u novom svetu informacija koji se mnogo promenio i koji se brzim koracima udaljava od interesa javnosti, a približava se interesima tajkuna, političara, kao i onih koji vrše razne uticaje na medije.

Javnost može da bude kritička samo ako ima informacije. Ako nema informacije onda ne govorimo o kritičkoj javnosti, onda govorimo o izmanipulisanoj grupi.

Ništa se ne može dodati ni oduzeti u konstataciji iz poziva na ovaj razgovor, da je kritička javnost poluga za održavanje i jačanje demokratije, a da je sloboda medija oslonac za tu polugu. Javnost može da bude kritička samo ako ima informacije. Ako nema informacije onda ne govorimo o kritičkoj javnosti, onda govorimo o izmanipulisanoj grupi. Profesor Božović ima izvanredan termin koji smo više puta slušali i ovde, a koji bih sada upotrebila, kritička javnost je u svetu postradala, mada profesor govori i o tome da je umrla. Fenomen je globalan, kritike ima svuda, ali razlika je u tome koliko ona uspeva da se probije do mejnstrim medija. Moja teza je da kritička misao postoji, da je ima manje nego u nekim ranijim periodima, ali da postoji sistem marginalizacije svega što je kritičko mišljenje i što uzburkava strasti, zbunjuje javnost. Razlozi su različiti. Ili “pripremimo zemlju za odbranu od neprijatelja”, “savladajmo ekonomsku krizu”, “nije trenutak sada da talasate, prolazimo kroz reforme”, “oporavljamo se od velike elementarne nepogode”. Uvek je vreme da ne talasate i uvek je vreme da budete poslušni. Ovo je vreme posebno i nekako je taj diktat pravljenja programa u kojima će biti sve manje talasanja prisutan.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Na početku bih htela da se zahvalim na pozivu da govorim na ovoj debati. Mislim da ovo zaista jeste dobro mesto gde možemo malo više da debatujemo o važnosti javnog angažmana. Inače se bavim intelektualcima već duže vreme, počela sam još sa svojim magistarskim radom, a sada evo za 20 dana treba da predam svoj doktorski rad koji se tiče intelektualaca u Srbiji u 21.veku, nakon 2000. godine što mi je bila posebno interesantna tema. Kao i svi vi ovde danas prisutni, zaista se pitam gde je ta kritička javnost i koje je mesto intelektualca u toj kritičkoj javnosti u Srbiji danas? Juče sam pročitala u Blicu naslov koji je bio simptomatičan za sve to čime se bavim i o čemu danas pričamo, a to je „Najjači glas do sada protiv nacrta novog zakona o dobrobiti životinja“ juče je digao akademik i dramaturg Dušan Kovačević. To je jedan dobar primer onog na koji način se percipiraju intelektualci i koji je njihov uticaj. Definitivno ovaj glas jeste najjači zbog toga što je on akademik i dramaturg, zbog toga što je on intelektualac, a ne zbog toga što je bio glasniji od svih ostalih koji se zalažu za promene, tj. koji su protiv tog zakona o dobrobiti životinja.

Mogu da kažem da su intelektualci dosta prisutni u javnosti. Recimo 2003-2010. godine što je bio opseg mog istraživanja, oni su se pojavili 68.000 puta.

To je jedna od stvari koja ukazuje na ono što se dosta dugo provlači u teoriji o intelektualcima, u sociologiji znanja, a to je da intelektualci poseduju posebnu odgovornost u društvu i da zbog toga njihova reč ima uticaj i značaj. Kroz svoj rad sam se dosta pokušala baviti tom temom. U suštini ono što sam uradila jeste da sam analizirala koji su intelektualci prisutni u javnosti nakon 2000. godine, konkretno koristila sam medijsku arhivu Ebart koja poseduje skoro sve podatke o objavljenim člancima i tekstovima. Mogu da kažem da su intelektualci dosta prisutni u javnosti. Recimo 2003-2010. godine što je bio opseg mog istraživanja, oni su se pojavili 68.000 puta. To je zavidna cifra koja kaže da su prisutni. Na koji način su prisutni i kako deluju, da li njihovo delovanje ima uticaja? To je nešto što o čemu treba razgovarati i što jeste jedna od naših tema. Sa onima koji su se najviše pojavljivali u medijima radila sam intervjue da bih došla do odgovora na neka pitanja koja su me mučila, a moje konkretno pitanje više se odnosilo na problem nacionalizma u Srbiji, ali sam istovremeno iskoristila priliku i da razgovaram o tome kako intelektualci vide intelektualce i njihovu ulogu i uopšte šta mogu da učine. To je nešto o čemu bih danas više govorila.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Pripremajući se za ovu debatu naišao sam na podatke da više od 2/3 građana Srbije ne veruje tužilaštvu, ne veruje sudstvu, Parlamentu ne veruje više od 60% građana, angažmanu u nevladinim organizacijama ne veruje više od polovine građana. Ogromno nepoverenje očigledno predstavlja jedan od problema da se izgradi argumentovana kritika u Srbiji. Gospodine Nikoliću, vi imate angažman i u medijima i u nevladinim organizacijama.                                                                                                                              

MILAN NIKOLIĆ: Bio sam na neki način savetnik, pa i danas sam, raznim političarima. Neki su bili vodeći, neki nisu. Bitna stvar je bila to da sam uvek pokušavao da ih ubedim da je njima potrebno kritičko javno mnjenje. Učesnici kritičkog i uopšte javnog mnjenja su političari, intelektualci, mediji. Političari su vam kao borci u ringu, njima je važna pobeda i sad imate tu, da proširimo metaforu, publiku i mnogi mu viču, zvizni ga po njušci. Oni u toj gomili glasova ne mogu da razlikuju ono što je pravi ili dobar savet ili konstruktivna kritika od onog što je samo galama ili čak možda negativni pokušaj ili pokušaj da se nanese šteta tom istom političaru. Neko tu u publici zna, otvorio se onaj i desnom rukom spustio i viče, levi aperkat i to je dobar savet. Ali on ne može da razlikuje. To vam je situacija danas sa ogromnim brojem političara. Naš premijer ima deset do petnaest dnevnih radnih obaveza, putuje, viđa se sa ljudima, priča, dobija različite informacije. Teško je razlikovati šta je kvalitet, a šta nije, šta je pokušaj ostvarivanja partikularnog interesa, a šta je objektivna kritika koja može da pomogne. Oni na kraju počinju da slušaju samo dve vrste ljudi. To su tzv. strani stručnjaci koje nameću ili EU ili MMF ili strane vlade.

Posao intelektualca kod nas je da objektivno izveštavaju iz svojih domena stručnosti, ništa više ne bi trebalo od njih tražiti i ako oni to rade, sociolozi svoj posao, politikolozi, ekonomisti, pravnici, bilo bi dobro.

U svemu tome imaju određenu ulogu i tzv. partijski stručnjaci, to su obično stručnjaci četvrtog ili petog reda, neki čak nisu ni stručnjaci. Ne bih da nabrajam neke stručnjake koji su dobri za postavljanje pločica u kupatilu koji vode resor odbrane. Ima i gorih primera. Sledeća kategorija učesnika su intelektualci koji su ovog časa najpre zauzeti čistim preživljavanjem i jedva da nešto više od toga rade, nešto malo rade na svojoj karijeri i vrlo malo ostaje za javnu ulogu intelektualca. Kakva ona treba da bude? Moj idealni tip je Noam Čomski. Sartr nisam siguran, pošto je on imao svoje specifično viđenje i filozofiju, ali Noam Čomski je čovek koji je ceo svoj život izgradio na javnoj ulozi, pokušava da dozna razne stvari i sve što dozna otvoreno i javno iznese, bez obzira na nacionalne interese SAD, bez obzira na klasne, etničke interese. Govori ono što misli i to je za mene danas ideal intelektualca. Kod nas je to veoma teško ostvariti. Posao intelektualca kod nas je da objektivno izveštavaju iz svojih domena stručnosti, ništa više ne bi trebalo od njih tražiti i ako oni to rade, sociolozi svoj posao, politikolozi, ekonomisti, pravnici, bilo bi dobro. Ali oni to ne rade. Dva su osnovna razloga. Jedan je strah od vlasti i tabloida. Drugo je potreba za preživljavanjem. Ponekad se to udružuje.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Profesore Vuletiću, koliko imamo prostora za argtumentovanu raspravu i razvoj kritičke javnosti u Srbiji?

PROF. DR VLADIMIR VULETIĆ: Nakon uvodničara malo može još načelno da kaže, a da nije rečeno. Složio bih se sa svim tim načelnim argumentima, odnosno objašnjenjima, zbog čega nema kritičke javnosti, zbog čega postoji demokratski deficit u krajnjoj liniji. O tome sam uostalom govorio i drago mi je da se sada glasnije govori o tome i da postoji globalni pritisak, da Srbija u tom smislu nije nikakav izuzetak. To je već samo po sebi važno da bismo bolje razumeli uzroke. Reći ću nekoliko stvari koje se tiču specifično Srbije, a samo u vezi ove načelne debate dodao bih ono što mislim da je bilo jako važno i što je profesor istakao, bez debate nema demokratije. U tom iskazu se polazi od pretpostavke da je demokratija nešto što je neupitno. Bojim se da u današnje vreme, a to istraživanja pokazuju, pogotovo kad je reč o istraživanjima gde su mladi ispitanici, većina prema demokratiji zapravo i nema nikakav poseban odnos, a oni koji imaju zapravo imaju negativan odnos. Ne mogu tačno da kažem koji su procenti, ali recimo da je oko 23% onih koji smatraju da je demokratija nešto što je po sebi dobro, oko 30% je onih koji ne smatraju demokratiju nekakvim idealom, a ostali su neutralni. To je poseban problem o kome bi jedan od ovih foruma mogao da se u budućnosti pozabavi.

Ono na čemu se insistiralo tokom 90-tih godina, a i još od 80-tih i posebno u periodu nakon 2000. godine su tzv. ekonomske reforme koje nisu niša drugo nego ono što su mere vašingtonskog konsenzusa.

Sad da se vratim na ovo što je tema, na ovo što su specifičnosti Srbije i zbog čega mi se čini da u Srbiji nema debate. U jednoj drugoj formi sam već o tome govorio, ali kad je reč o današnjem vremenu treba se podsetiti, a većina nas ovde na ovaj ili onaj način je u nekom periodu se zalagala za rešenje dva ključna problema sa kojima se Srbija suočava. Jedan je pitanje ekonomskih reformi, a drugo je pitanje državnog statusa Srbije, a pre svega pitanje Kosova. Kada se osvrnemo unazad, od vremena od 90-tih, većina ovde prisutnih je imala ne uvijen odnos prema ta dva pitanja i načinu njihovog rešavanja. Ono na čemu se insistiralo tokom 90-tih godina, a i još od 80-tih i posebno u periodu nakon 2000. godine su tzv. ekonomske reforme koje nisu niša drugo nego ono što su mere vašingtonskog konsenzusa. Druga stvar bila je vezana za pitanje rešenja balkanskog problema, to više nije samo problem Srbije, to je rešenje pitanja Kosova. Sada smo došli u situaciju da ova vlada koja traje već tri godine je rešila da se sa ta dva problema suoči na način koji je bio željeni način poslednjih 25 godina kad je reč o tom kritičkom delu inteligencije. Onda se pitam da li je moguće zamisliti situaciju debate, a da se istovremeno žele rešiti ta dva problema, da spustim to na niži nivo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Želeo bih da vam postavim pitanje koje verujem da će vam biti blisko i dotakli biste ga se sigurno u svom izlaganju, a to je da li je nivo participacije građana danas u političkom životu na niskom nivou? I ako je tako da li je to zbog nezainteresovanosti samih građana ili je politički sistem ustrojen tako da isključuje građane iz procesa donošenja odluka?

PROF. DR MILAN PODUNAVAC:  Upravo ću u svojoj diskusiji snažnije pomeriti raspavu u političko polje i pokušaću malo da se snažnije bavim prirodom političkog poretka koji je konstatovan u Srbiji i koji daje deo objašnjenja na pitanja koja su mi postavljena. Za početak ću početi dijagnozom koja po mom sudu često izostaje u ozbiljnim raspravama o prirodi političkog poretka u Srbiji, a ona u biti kaže sledeće: Srbija je jedina postkomunistička zemlja u kojoj 2012. godine dolazi do restauracije starog režima, isti akteri, iste personalne maske, gotovo istoznačne političke tehnologije. Politička restauracija nije bilo kakvo stanje jednog političkog društva. To je stanje koje zakonito, to Srbija pokazuje, ide sa osobitom formom političke regresije, sa degradacijom i padom društva, sa razaranjem političkih ustanova i političkih institucija i sa rastakanjem onog što bih nazvao političkim telom društva u čijem je srcu politička javnost kao pretpostavka demokratskog društva. To je ozbiljno stanje i podsetiću na dijagnozu francuskog političara i izvrsnog teoretičara Taljerana, koji je analizirajući takvo stanje upozorio Francuze da će im trebati 50 godina da nakon ovakvog stanja povrate poverenje u republikanske političke institucije.

Polje političke javnosti je vrsta vezivnog političkog tkiva jednog društva. To je prostor u kome građani u formi širokih razložnih saglasnosti demonstriraju svoj praktični i javni um, svoju sposobnost da na moralni i kritički način reflektuju temeljna pitanja političke egzistencije.

Danas možemo sa pozdanošću reći da politička legura koja se porodila 2012. godine je dobila svoju političku kristalizaciju. Potpuno je, po mom sudu, ta dijagnoza sledeća: Srbija temeljno ima nedemokratski politički režim. Šta je osnovna osa koju razara politički režim? To je polje političke javnosti. Politička javnost nije bilo kakva osa demokratskog političkog poretka. Podsećam da je Džon Stjuart Mil o maloj i velikoj javnosti, u svojoj kanonskoj raspravi o predstavničkoj vladavini, posvetio najveći deo toga ozbiljnog štiva koji je u srcu moderne predstavničke i reprezentativne demokratije. Ići ću na argumente koje je prof. Mićunović u svojim kratkim uvodnim intervencijama učinio. Polje političke javnosti je vrsta vezivnog političkog tkiva jednog društva. To je prostor u kome građani u formi širokih razložnih saglasnosti demonstriraju svoj praktični i javni um, svoju sposobnost da na moralni i kritički način reflektuju temeljna pitanja političke egzistencije. Polje političke javnosti je značajno, jer je to prostor u kome se univerzalizuju politički identiteti političke zajednice. To je prostor u kome se brane i oblikuju javne i političke slobode. To je prostor političke deliberacije, kolektivne deliberacije jedne zajednice koja kroz otvorenu kolektivnu raspravu odgovara na temeljna pitanja svoje političke egzistencije.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Profesore Božoviću, Vaš angažman u javnosti, naročito u pokušaju da se kritika probudi i da se argumentovano zasnuje, čini se možda je i najjači i najzapaženiji. Kako vidite da će to kreće? Da li svoju borbu strategijski planirate ili jednostavno pokušavate da nađete saborce?

PROF. DR RATKO BOŽOVIĆ: Rekao bih nešto o onom što je započeo prof. Mićunović na samom uvodu, kad je rekao da bi trebalo napraviti distinkt između javnog mnjenja i kritičke javnosti. To je ono na čemu insistira Hegel kao što znate, kad govori o tzv. proizvoljnosti javnosti u odnosu na kritičku javnost koja je nešto drugačija, koja dolazi od mišljenja i stava i odnosa koji se temelje na znanju. To je važno u čitavoj priči, jer imamo javno mnjenje, a ono je napravljeno od onih koji vladaju i to na način da bi bolje i celishodnije vladali. Ovde je rekla nešto i Gazela i moram da kažem, svi mi ovde nismo nedužni. Intelektualci nisu nedužni. Oni su vrlo krivi za to što stanje jeste ovakvo. Svoje izlaganje, u pokušaju da odgovorim na pitanje, nazvao sam u domanovićevskom smislu Mrtvo more kritičke javnosti. Ovde kritička javnost ne postoji. Kad sam govorio na jednom izlaganju ranije da je propala čitava javna sfera, da je propalo i javno mnjenje i novinarstvo, Mićun se sa mnom nije slagao. Vidim sada se slaže. U ovoj oblasti mi napredujemo u nazadovanju. Mi smo ovde vrlo uspešni u tom pogledu.

Meni se čini da je politička javnost uporište najdrastičnije manipulacije, simulacije, prevare i to samo zbog toga da bi se lagodnije vladalo.

Ono što bih hteo da kažem povodom onog što je rekao prof. Podunavac, čini mi se da je bolje da vodimo dijalog i da malo pričamo. Meni se čini da je politička javnost uporište najdrastičnije manipulacije, simulacije, prevare i to samo zbog toga da bi se lagodnije vladalo. Ovde govorimo o institucijama, o odgovornosti institucija, a imamo situaciju da jedan odlučuje o svemu i ako jedan odlučuje o svemu nije odgovoran ni za šta. On drži sve institucije, zamenjuje sve institucije. To je drastična stvar. Ovo gotovo nije za neko istraživanje izvan literature, ovde bi roman bio dovoljna literatura da se uđe u složnost priče. Ono što je meni važno je da imamo situaciju izrazite cenzure i autocenzure i da tu autocenzura i cenzura su kao kokoš i jaje. Moram da kažem da je autocenzura drastična. Ne pamtim je u tom smislu i na taj način, u tolikoj meri u našoj javnosti. Ona je krotiteljica mišljenja, krotiteljica duha. Nekontrolisana vlast blokira energiju medija i kritičku javnost, jer mislim u svojoj osionosti i smatra da to nije ni potrebno. Negde smo govorili da su novinari ti koji plešu između jaja, govoreći o teskobi novinara kada traži neku informaciju i kad se hoće domoći slobode. Meni se čini da sada nemamo ni to. Dabome vodi se računa da se ne udari u ta opasna jaja, ali mislim i više od toga, da se ta jaja draškaju na uspostavljanje još drastičnije forme nekritičnosti. To je strašno ako imamo takvo javno menjenje i novinarstvo u krajnjoj liniji.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

U principu bih se vratila na dosta široko postavljeni pojam javnosti i na neki način pokušala da počnem odgovorom na pitanje šta činiti, a ne da do njega dođem na kraju. Čini mi se da je odgovor na to pitanje u svakom vremenu isti, a to je istupati i zahtevati prostor u javnosti i pokušati menjati ga. Kako to da činimo ukoliko se tim prostorom na različite načine manipuliše ili se može manipulisati? O tome je dosta govoreno ovde. Fokusiraću se na dva kratka primera. Onda ću zapravo povući diskusiju u pravcu Interneta ili moći civilnog društva, tako da mislim da se na neki način nadovezujem na različite sagovornike i sagovornice od ranije kao i ono što je Ljubica Gojgić izvela kao važna mesta. Moja dva primera su sledeća. 

Kao reakcija na tu vrstu interpretacije 11 ljudi je napravilo organizovanu akciju i “Politici”, odnosno rubrici društvo i poslali su u istom trenutku istu količinu teksta različitog sadržaja. “Politika” je odbila da reaguje na to.

Prvi primer je iz decembra 2014. godine, relativno je nedavan, odnosi se na debatu koja je započela u dnevnom listu “Politika”, koji smatram simbolom nekakvog javnog prostora u Srbiji. Tema je bila natalitet, jedna specifična obrada podataka koji su dobijeni statistikom, demografijom sa Instituta društvenih nauka i reč je bila o interpretaciji tih podataka. Kao reakcija na tu vrstu interpretacije 11 ljudi je napravilo organizovanu akciju i “Politici”, odnosno rubrici društvo i poslali su u istom trenutku istu količinu teksta različitog sadržaja. Ovde ću pomenuti njihove kvalifikacije, naprosto da biste bili upoznati sa tim da li su imali razloga da budu učesnici te debate: šestoro doktora nauka, petoro kandidata ili kandidatkinja postdiplomskih diploma, osmoro zaposlenih na univerzitetu državnom ili privatnom. Svi oni su se smatrali akademski ili aktivistički podobnima da upute drugačiju vrstu tumačenja nekih činjenica ili podataka ili informacija od onog što se činilo za sve nas od vitalnog značaja. “Politika” je odbila da reaguje na to. Nije objavila te tekstove i ono što se dogodilo, možda ću ako bude bilo vremena kasnije u diskusiji to razviti, jeste da je reakcija tih 11 tekstova objavljena na online izdanju novine Danas, reč je o Betonu, a kasnije reakcije, jer je to izvelo jednu buru reakcija u javnosti, pre svega u samoj Politici, su na kraju završile na sajtu Peščanika.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Svako ko želi da se bavi kritičkim autonomnim mišljenjem i delanjem, a misli da će se svima svideti pogotovo u oficijalnoj javnosti i političkom mejnstrimu, taj je pogrešno izabrao stranu. Njihovo je da nervozno reaguju, a naše da pokušavamo da radimo svoj posao. Još jedna fusnotica pre nego što krenem na stvar je da ne znam ko je zaslužan za današnji izbor uvodničarki. Svako moje priznanje, jer zaista ovako pametne i obaveštne uvodničare, ne govorim neutralno, ne pamtim da odavno. Sve što bih rekao o njima dodatno, bilo bi rodno i politički nekorektno. Samo bih četiri stvari naglasio. Ono o čemu danas govorimo, Intelektualcima sa velikim I, o čemu će postati fusnota o doktorata, to je davno zaboravljen, iščezao, ajde da budemo iskreni devetnaesto vekovni koncept u ruskom narodnom voljačkom štepu kad je intelektualac neko ko je savest naroda, ko promišlja civilizaciju, iskušenja i to je prosto postalo u 21. veku otvoreno rečeno nemoguće. Moguće je eventualno nešto što liči na to u vremenima velikih epohalnih kriza koje otvaraju portal istorije i kad se radi o intelektualcima koji su dobri sintetizatori i mogu medijski pitko ili gotovo esejistički da pišu. Dobar je primer Čomski.

Ako danas ne znaš da govoriš na medijski pregnantan ili prezentan način, nisi fokusiran na javnu produkciju i medije, možeš da budeš potpuno izvan toka. Prisustvo u našim medijima i intelektualni kapacitet nisu ni u kakvoj direktnoj proporcionalnosti.

Ne računajte više na tu priču. Osnovni razlog je što imate ogroman proces profesionalizacije, medijalizacije javnog polja i intelektualne produkcije. Biću i ja malo sujetan, ali svi ovi primeri koji pokrenu neke dileme velike, poput Piketija, izazovu brojne vrlo stručne i argumentovane komentare. Imali smo među francuskim intelektualcima 80-tih ili 90-tih godina onih od kojih su se mnogi referirali pogrešno na ovo naše polje. Imamo neku vrstu intelektualnog menadžera. Ako danas ne znaš da govoriš na medijski pregnantan ili prezentan način, nisi fokusiran na javnu produkciju i medije, možeš da budeš potpuno izvan toka. Prisustvo u našim medijima i intelektualni kapacitet nisu ni u kakvoj direktnoj proporcionalnosti. Otvoreno ću da kažem, moja intelektualna težina je izgleda manja nego moja prisutnost u medijima, makar u nekim fazama. Nadam se da me više neće biti, a da će biti nešto pametnije. Prosto to se traži. Imaš intelektualce koji konuniciraju sa medijima, koji su medijski fokusirani i istraženi ili koji se bave temama koje imaju prizvuk, a vrlo je malo ljudi iz ozbiljne intelektualne i akademske zajednice koji uđu i to samo povremeno kad imaju veliki interes, a prosto imaš ljude koji imaju prezentaciju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neću da govorim o sindikatima iz prostog razloga što neću da dozvolim sebi da padnem u klopku pojedinačnosti. Naša tema „Uloga kritičke javnosti u odbrani demokratskog poretka“ ima u sebi dve noseće vrednosti od kojih nijedna nije pojedinačnost, nego zbir pojedinačnosti. Imamo poredak i imamo javnost. Poredak ako ga tretiramo kao grupu pojedinačnosti je stroj, to nije poredak. To je upravo ono što nam se dešava. Javnost ako je zbir pojedinačnosti koje nisu interaktivne, nije javnost, bar ne u onom smislu kako Habermas zove to javna sfera. Dakle, mogao bih da vam govorim do prekosutra o mojoj pojedinačnosti za koju sam odgovoran, ali bih zapostavio vrednije stvari koje čine zbir tih pojedinačnosti. Naš problem upravo i jeste u tome što ne možemo da definišemo ili zato što smo dozvolili da nam drugi definišu ove osnovne pojmove iz današnje razmene mišljenja, a to je javnost i poredak. Pošto nismo definisali osnovnu vrednost, poredak, jako nam teško ide da na njega nakalemimo demokratski, jer demokratski ne može da se nakalemi na bilo šta, on mora da ima jasan plan kao kad gradite građevinu i skele, morate tačno da zašrafite na određeni deo inače pada skela.

Kako 25.000 NVO koje nisu kreirale nijedan pokret mogu da budu kritičke? Nemaju energiju za to. Zbir energija daje propulziju bilo kojoj kritici, bez obzira šta je predmet kritike.

Ako nemate dobar poredak od njega nikad nećete napraviti demokratski. Ako je stroj, kao što jeste, onda to može da bude postrojavanje koje može da bude demokratsko samo tako što će vam naznačiti u kom vremenu se postrojavate, kao u vojsci, u sedam ujutru, za ručak u toliko i za večeru u toliko. Javnost međusobno ne komunicira, broj nevladinih organizacija i ne postojanje pokreta to govori. Ne možemo da govorimo o javnosti, a kako na takvu javnost da nakalemimo pridev kritička? Kako 25.000 NVO koje nisu kreirale nijedan pokret mogu da budu kritičke? Nemaju energiju za to. Zbir energija daje propulziju bilo kojoj kritici, bez obzira šta je predmet kritike. Imamo u istoriji svežijoj, kad je reč o predmetu, tri mogućnosti. Da pristanemo na predmet, da bude kakav jeste, kakav nam je ponuđen. Voljno ili nevoljno. Tu dolazimo do voljno zato što nam odgovara, nevoljno zato što nas je neko pritisnuo ili korumpirao. Možemo druga opcija da se protivimo. Treća opcija koja uopšte nije dala uspeha kod nas, mi smo se protivili, ali nikad se nismo bavili akcijom korigovanja. Ako se protivite večito ćete se protiviti i ostati protivnik, ali ako pokušate da korigujete onda postajete aktivni protivnik. Onda možete da nađete saveznike i savetnike i da stignete do onog da protiv čega ste može eventualno da se promeni.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zapravo sam se prijavio jer me je inspirisala ova rasprava na liniji Nikolić – Stojiljković o tome kako razumemo javnost i koga vidimo u javnosti kao aktere. Mene je to podsetilo na Džona Kina i na njegov konceptnadgledajuće demokratije koji govori o tome da u savremenom društvu se pojavljuju akteri koji dopunjuju u razvijenim demokratijama uobičajene kontrolne mehanizme. On govori o više primera, Miloš je pomenuo BIRN, Istinomer, Otvoreni Parlament, Pištaljku. To bi bili lokalni primeri onog što je nadgledajuća demokratija, ali Kin govori o tome kako su poznate ličnosti jako važne. Kad imate Bono Voksa koji predvodi ekološki pokret i zagovara nešto to je u savremenim demokratijama podjednako važno kao i da imate 28 istraživanja koja vam govore o tome da je zagađenje koje proizvodi Golf 3 veliko. Moramo da imamo u vidu pluralizam javnosti i činjenicu da Ljubica Gojgić u udarnom terminu može da pozove Bono Voksa, ali ne mene ili Gazelu da objašnjavamo naš stratifikovani uzorak, jer je to zapravo dosadna stvar. Ono o čemu je ona govorila o javnom servisu kao određenom prostoru napredka je jako važna stvar. Sa tim bih se složio.

Fokusiranje na jedan element nije rešenje. Lako je reći da su mediji krivi, da je javna sfera loša, ali šta je sa drugim elementima koji treba da doprinesu da rad medija ima nekakvu snagu?

Ne očekujemo da RTS do prekosutra postane onakav kakvog zamišljamo BBC, da osvetli Srbiju i podigne standarde, ali je to prostor koji može da napravi određeni napredak. To je zapravo najveći problem u ovom kontekstu kad raspravljamo šta dalje. Fokusiranje na jedan element nije rešenje. Lako je reći da su mediji krivi, da je javna sfera loša, ali šta je sa drugim elementima koji treba da doprinesu da rad medija ima nekakvu snagu? Šta je sa Parlamentom kao arenom kontrolne funkcije, neke dimenzije kontrolne vlasti? Šta je sa poslaničkim pitanjima? Šta je sa sudstvom koje ne može da procesuira ono što je na naslovnoj strani Blica ili ono što kažu agencije ili što svi znamo kao neki oblik kršenja zakona? Reč je o složenom sistemu koji je teško isterati na čistac, ali je nužno ojačati svaki od tih elemenata kako bi stigli do rezultata. Dodao bih jedan uvid u univerzitetsku sferu. Mi smo radili pre dve godine istraživanje koje je otprilike nazvano „Društvena odgovornost Univerziteta“. Razgovarali smo sa ljudima koji rade na Univerzitetu, ne sećam se ko je bio u uzorku od prisutnih, ali možda nije niko. Pitali smo ih kako doživljavaju Univerzitet i da li Univerzitet ima nekakvu odgovornost prema društvu?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Samo bih rekla nekoliko reči o ignorisanju javnosti kao načinu osporavanja argumenata. Kolega Spasojević je govorio o tehničkim strukama. Mnogi profesori Univerziteta iz tehničkih struka, građevine, uređenja prostora, naprosto su se povukli iz javnog diskursa zato što je ignorisanje javnosti i javnog nastupa nešto što nije novo. Utoliko se ne bih složila sa kolegom Podunavcem da se radi o restauraciji. Mislim da se radi o kontinuitetu unazad 50-60 godina. To je počelo od Drugog svetskog rata u odnosu prema argumentaciji, stručnim i profesionalnim argumentima, prema profesionalnim udruženjima, statusu profesionalnih udruženja koje de facto nemamo. Nemamo nezavisna autonomna profesionalna udruženja koji su temelj stvaranja jedne struke. Imamo Inžinjersku komoru Srbije koja ima 22.000 članova, mislim da je to najmasovnije profesionalno udruženje u Evropi. Ko ga je stvorio? Nije stvoren udruživanjem profesije i profesionalnih grupa, nego ga je država stvorila 2003. godine i ono služi državi. Nema nikakvu autonomiju u odnosu na državu.

Autizam političkih elita u odnosu na stručna i profesionalna udruženja i komentare je potpun. Kad govorimo o tome da li je restauracija ili kontinuitet u pitanju, samo ću podsetiti na stotine skandala od 2000-2012. godine koji su u istoj ravni i iste težine kao sadašnji skandali.

Autizam političkih elita u odnosu na stručna i profesionalna udruženja i komentare je potpun. Kad govorimo o tome da li je restauracija ili kontinuitet u pitanju, samo ću podsetiti na stotine skandala od 2000-2012. godine koji su u istoj ravni i iste težine kao sadašnji skandali. Podsetiću samo na dva projekta, gde imate potpuno identičnu reakciju političkih elita i nosilaca vlasti. 2005. godine prilikom projektovanja i započinjanja izgradnje mosta na Adi i razornih efekata koji je taj projekat imao i koje ima na prostornu i urbanu strukturu Beograda i danas projekta Beograd na vodi. Nikakve razlike nemate u odnosu onih koji su započeli i koji realizuju te projekte prema javnosti, javnom argumentu i javnom osporavanju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

U svom uvodnom izlaganju gospođa Gojgić je kazala kako slična situacija je u svetu, pa je navela primer francuskog novinara iz Monda. Na neki način sam protiv toga da iz ove naše perspektive poredimo se da je to nešto slično kod nas, kao što je to i u svetu. Razlika je između nas i Francuske kao između Luvra i Narodnog muzeja. Kod nas je ogromno siromaštvo, siromašni su mediji, novinari, preduzeća, država, siromašni su potrošači medija, građani. Oni ne kupuju. Ne samo da su siromašni materijalno, oni su siromašni obrazovno i duhovno. Nasedaju na tabloide i na šund. Iz našeg siromaštva proizilaze svi naši problemi. Kada govorimo o demokratiji, o slobodi medija, o javnom mišljenju, tu ne pomaže mnogo neka debata. Šta će vam debata u siromaštvu? Šta može da izađe iz takve debate kad ste toliko siromašni? Previđamo jednu stvar, generalno, nema slobode medija, demokratije, bez razvijenog kapitalizma. Imate li negde slobodne medije, kritičku javnost gde nije razvijen kapitalizam? To je suština pitanja. Dok ne budemo imali razvijeni kapitalizam i dok ne budemo imali razvijeni pluralizam ekononomskog položaja građana, a što znači dosta bogatog sveta, koji može da podrži određene ideje, može da plati da podrži ovu ili onu ideju u skladu sa svojim interesima, nikakva debata nam ne može mnogo šta da reši.

Nema velike razlike između Miloševićevog režima, Titovog režima, demokratskog režima i ovog naprednjačkog režima, jer svi su jako siromašni.

Mi idemo u tom pravcu, hoćemo da uđemo u Evropu, tamo je delom razvijeni kapitalizam, jednog dana ćemo tamo stići. Dotle treba da se borimo koliko možemo organizaciono. Naši pomaci će biti ne veliki, moramo se truditi da pomerimo stvari sa ove tačke na kojoj smo. Nema velike razlike između Miloševićevog režima, Titovog režima, demokratskog režima i ovog naprednjačkog režima, jer svi su jako siromašni. Tu nema drugog izlaza nego da vidimo da razvijemo zemlju na bazi kako su se razvijale velike demokratije, odnosno bogate zemlje i razvijene zemlje, a to je taj put i dok ne budemo na toj strani svi nećemo imati neki veliki pomak u ovoj sferi za koju smo svi zainteresovani i na kojoj radimo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ja sam malo defokusiran kao politikolog. U klasičnoj marksističkoj paradigmi ne držim se toga da stvari treba postaviti na noge, još uvek dubim na glavi. Šta hoću da kažem? Slažem se da trebaju neke temeljne pretpostavke, ali ih ne treba čekati. Nešto se simultano igra. Slušajući vas, šta mi je palo na pamet? Šta je moja najveća fascinacija iz 80-te godne? Retardirana, potpuno zapuštena, za razliku od današnje, Varšava gde ispred polu praznih prodavnica stoje Poljaci i čitaju knjige. Poljaci su čitali knjige. Mislim da je to jako važno, čak i ovako potpuno deklasiranoj Srbiji sa ovakvim parametrima razvojnim kakve imamo, posle svih grešaka koje smo napravili u poslednjih 30 god koje koštaju jezivo, jako je važno debatovati. Prosto hoću, pošto imam nezdrav taj aktivistički sindrom i u 60+, da se založim za neku vrstu sinergije i za potrebu da vodimo rasprave i da se do detalja u mnogim stvarima ne slažemo, jer tu ima nekog sinergijskog efekta.

Danas su najbrojnije organizacije Srbije vladajuće političke stranke. Da li vam to govori nešto kao fenomen? To je višestruko važan fenomen za analizu. Jako govori o ekonomskim i socijalnim odnosima.

Da počnemo da se bavimo na jedan medijski pitak način nekim fenomenima. Juče mi je palo na pamet, na ovom čuvenom kongresu naše prijateljske sindikalne organizacije, da se u Srbiji dešava prvi put nešto što nigde ne postoji. Ovo je prvi put. Kad su vas ranije pitali koje su najbrojnije socijalne i političke organizacije odgovor svakog klasično obrazovanog je bio sindikati. Danas su najbrojnije organizacije Srbije vladajuće političke stranke. Da li vam to govori nešto kao fenomen? To je višestruko važan fenomen za analizu. Jako govori o ekonomskim i socijalnim odnosima. Mi smo tu da se time bavimo. Šta god rekao o profesoru Mićunoviću, a volim svašta da pričam, moram da mu odam priznanje, pored ovog današnjeg izbora i za ovo što uporno radi ovaj posao.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da smo upali u apatiju koja je zahvatila i društvo? To se vidi i po tome da i ne pokušavamo da uspostavimo formu života ili političke stvarnosti drugačiju nego što je uspostavljena. Ona je degradirana. To smo videli. Prosto sam hteo da kažem da imamo situaciju da nekontrolisana vlast blokira energiju medija i kritičku javnost. To je evidentno. Morali bi to da kažemo. Moralo bi to da se zna i moralo bi to da bude jasno svima. Razume se, neće biti jasno tabloidima, oni rade za one koji ih vode i kojima rukovode. To je ono o čemu se radi. Drugo, meni se čini da u nedostatku kritičke javnosti dolazi do pragmatsko političkog posredovanja u medijima koje je nečuveno. To su ljudi koji su neprekidno u medijima i sada treba zamerati intelektualcima što nisu tamo. Kad će biti tamo? Kod koga će biti tamo? Nećete valjda od mene tražiti da budem na Studiju B? Neću da budem na Studiju B. Neću da budem jer to je degradiranje mog izbora, ukusa i potrebe da participiram u kritičkom stavu i odnosu. To je podanička institucija koja je preuzeta na najgori mogući način u ovom trenutku kako nikad nije bila. Ne možemo biti gluvi i nemi na činjenicu da ostaje pitanje gde se može još konačno uspostavljati javna debata. Javne debate nema. Bez javne debate nema nikakve promene i nema ničega, ma koliko bili siromašni. Možda nismo toliko siromašni u duhu, u duši, u kritici, u razumevanju stvari.

Prestrašenost novinara, to je ono što me boli i ne mogu da shvatim čega se oni plaše. Moraju biti kritičari te vlasti, a ne da se plaše te vlasti.

Otišlo je mnogo sveta ovde što nešto zna i napustio nas je svako ko je bio pametan i otišao odavde iz situacije u kojoj smo. Pragmatsko posredovanje je dominantno i drugo ne postoji, samo postoji taj i taj, samo postoji to mišljenje i taj duh. Uzmite Parlament, uzmite konačno sve institucije, apsolutno sve segmente vlasti, to je anomično društvo u kome vlada nasilje, haos i bezakonje. To je naše društvo. Šta se sada pravimo ludi? Hoćemo li biti gluvi i nemi na tu činjenicu? Mislim da je najvažnije da kritičko javno mnjenje argument većine, one većine u Skupštini i uopšte većine, nemisleće većine, zapravo argumentom nekakvog razloga ili ako hoćete kritičkog uma dovede u pitanje. To mi nemamo. Nema mesta za to. Nema atmosfere za to. Nije slučajno zavladao ovoliki strah. Šta imamo do autocenzuru? Ta prestrašenost novinara, to je ono što me boli i ne mogu da shvatim čega se oni plaše. Moraju biti kritičari te vlasti, a ne da se plaše te vlasti. To je potpuno inverzivna situacija. Vlast mora da se plaši tog kritičkog javnog mnjenja i slobodnog novinarstva. Nema slobode, nema istine ovde. Nema je ni u medijima, ni u javnom mnjenju. O tome se radi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: O položaju medija i novinara je bilo dosta reči. Bilo je ukazano na njihovu ugroženost, ali bilo je ukazano i na njihov ponekad servilan odnos prema predstavnicima različitih interesnih krugova. Kakav je položaj novinara?

DRAGANA ČABARKAPA: Ovo je jedna od malobrojnih prilika gde predstavnici Sindikata novinara Srbije imaju mogućnost da kažu svoj stav, budući da su javni servisi i komercijalni mediji apsolutno zatvoreni za naše stavove. To je razlog zbog koga sam odsustvovala, jer sam imala poziv uživo, tema je upravo ova, a vi znate da se rok približava, da je 1. jul vreme kad država treba da se povuče iz medija i kada će se dogoditi medijska kataklizma. Slobodno društvo je društvo koje ima slobodne medije. Slobodni mediji moraju da imaju slobodne novinare. Slobodni novinari su novinari koji su egzistencijalno i ekonomski obezbeđeni i koji su ravnopravno zaštićeni. U Srbiji u privatnim medijima, što treba da bude negde naša vizija, ne postoje sindikati. Ljudi ne primaju redovno plate. Užasno su uplašeni da će dobiti otkaz. Pogledajte šta se događa sada u Blicu. Medijski zakoni koji su doneti prošle godine, na koje smo imali mnogo primedbi i ukazivali smo da se donose ne da bi mediji bili slobodni nego da bi bili pod kontrolom, pokazali su odmah svoje efekte. Sindikati u Srbiji postoje samo u medijima čiji je osnivač lokalna samouprava ili u čijem vlasništvu učestvuje država. U privatnim medijima ih nema i kao što sam rekla ne smeju da se organizuju. Šta ćemo onda dobiti sa ovim zakonom? Dobićemo prekarne radnike. Dobićemo nesigurne radnike. Radnike koji primaju male, neredovne plate, koji rade veoma kratko i koji svakog momenta mogu da dobiju otkaz.

Da li iko ozbiljan u ovoj zemlji misli da ćemo imati istraživačko novinarstvo sa novinarima koji ne smeju da se organizuju, koji ne smeju da zaštite svoj interes, koji ne smeju da odbrane svoja zakonom garantovana prava?

Da li iko ozbiljan u ovoj zemlji misli da ćemo imati istraživačko novinarstvo sa novinarima koji ne smeju da se organizuju, koji ne smeju da zaštite svoj interes, koji ne smeju da odbrane svoja zakonom garantovana prava? Oni će biti sposobni da brane interes javnosti? Mi smo na sve to ukazivali. Ostajemo pri tome da su ovi zakoni doneti suprotno Ustavu Srbije i zbog toga smo podneli 20. septembra 2014. godine Ustavnom sudu inicijativu za utvrđivanje ustavnosti seta medijskih zakona, a 5. novembra i zahtev za donošenje privremenih mera da se ovi zakoni ne sprovode dok se Ustavni sud ne izjasni tim povodom. Ovi zakoni legalizovali su netransprentno vlasništvo, vlasnici suprotno prethodnom zakonu mogu da budu ljudi iz ofšor kompanija. Kako ćemo znati ko je gazda i kako ćemo znati da li postoji prekomerna koncentracija kapitala? Legalizovali su korupciju. Projektno finansiranje koje se sada dogodilo pokazalo je kako će se budžetski novac deliti organizacijama i firmama koje su u tim asocijacijama. Zbog svega toga, Sindikat novinara insistira da se odloži privatizacija dok se još jednom ne sagledaju sve mogućnosti. Moram da ponovim da smo ovde imali konstantu obmanu da Brisel traži da se država povuče iz medija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mogu da kažem da nisam čula mnogo novog, što je pretpostavljam i očekivano. Ne bih htela da ulazim u argumentaciju koja je izneta, sa većinom stvari koje su rečeni se slažem. Htela bih da dodam ne nešto što sam slušala na predavanju Volganga Merkela, postoji mesto gde se kritička javnost čuje od strane političke elite i ne samo čuje, nego se inkorporira u njihove redove, a to je Singapur, koji je vrlo autoritarna država. To je država u kojoj se vrlo osluškuju kritički glasovi i onda se oni uvlače u političku elitu da bi se na taj način eliminisali, ali istovremeno to što se oni uvlače govori da negde postoji neki pomak i da ta država napreduje. Singapur je do sada svakako napredovao. Ne znam da li će to biti slučaj i ubuduće. Kod nas toga nema i možda je upravo razlog toga ono što sam rekla, ono što je neko od intelektualaca koje sam intervjuisala pomenuo, da postoji veliki jaz između mase, uslovno rečeno, i elite. Negde se i u politici, ali i u intelektualnoj sferi vidi da tu postoji otklon. Iako smatram da je kolektivno bitno i da moramo misliti o opštem, ipak mislim da je pojedinac taj koji može da doprinese promeni i da pojedinci su bili ti koji su bili ključni akteri mnogih stvari, pojedinci koji se okruže pojedincima koji mogu da rade na zajedničkom cilju.

Smatram da u čitavoj ovoj debati uloga intelektualaca jeste uloga u obrazovanju. Siromaštvo jeste bitno i siromaštvo jeste apsolutno ključna stvar kad je u pitanju nesigurnost, nedostatak prihoda i slično. Istovremeno mi smo prilično i neobrazovana nacija.

Smatram da u čitavoj ovoj debati uloga intelektualaca jeste uloga u obrazovanju. Siromaštvo jeste bitno i siromaštvo jeste apsolutno ključna stvar kad je u pitanju nesigurnost, nedostatak prihoda i slično. Istovremeno mi smo prilično i neobrazovana nacija. Naši mladi su prilično neobrazovani. Tu je negde uloga intelektualaca. Naša uloga jeste da dođemo do tih mladih ljudi i da im prenesemo znanje, ali i taj kritički duh, da oni budu ti koji nose promene. Ako se setite, mnoge promene jesu nosili mladi ljudi. Teško će to uraditi neko ko mora da brine o svojoj porodici i ko će brinuti o tome da li će imati sutra da prehrani dete. To je stvarno teško. Nemam decu, ali imam roditelje o kojima brinem, meni je teško o tome da mislim, a kako ću da budem kritička ako uvek moram da mislim da li ću imati sredstava da izdržavam svoju porodicu?  Mladi ljudi su ti koji treba da budu nosioci promena. 1968. godine kad je bio taj protest, profesori su ti koji su uticali na mlade, oni su im dali taj virus da budu kritički nastrojeni i da se bune. To je nešto što danas nedostaje. Radim dosta sa mladima u drugoj civilnoj sferi, čini mi se da postoji deprofesionalizacija u specijalizaciji, ljudi prestanu da brinu o svojoj profesiji i prestaju da brinu na koji način kvalitetno da rade svoj posao, uz sve teškoće, male plate i slično. Jako malo se radi sa mladima, malo se prenosi taj neki kritički duh koji bi u stvari trebalo da pokrene sve to što želimo da se pokrene. Bez toga nema ničega. Mislim da je to naša uloga, uloga intelektualaca, da mladima kojima imamo pristup, a imamo na univerzitetima, prenesemo to nešto što je znanje, što je kritički duh i da im kažemo da je do njih da menjaju stvari, zajedno sa nama naravno. To je nešto što mislim da je moj zaključak na današnjem skupu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Čula sam i nove stvari. Moram da priznam da tvrdnja da nema slobode bez razvijenog kapitalizma je za polemiku. Pokušala sam da pokažem da nema slobode ni u razvijenom kapitalizmu. To nije razlog da budemo zadovoljni. U Francuskoj ljudi čitaju knjige u metroima, kupuju na automatu koka kolu i knjigu, ali ako se tu dešava situacija da je najveći proizvođač oružja vlasnik jednog dnevnog lista, da je Telekom bankarska grupa vlasnik drugog i to ne bilo kog drugog neko Le Monda, ako je čovek koji niže aferu za aferom izbegavanjem plaćanja poreza vlasnik najuglednijeg ekonomskog nedeljnika, to je zvono za uzbunu. Gardijan je morao, u Velikoj Britaniji, da uništi Snoudenove diskove i to u jednoj plemenitoj akciji, da ih ne bi predao policiji. Tako su se novinari izborili da ne budu “tasteri” i nisu hteli da ih predaju, ali je konpromis nađen što su u podrumu redakcije uništeni diskovi sa podacima koje je davao Snouden. To je razvijena demokratija, razvijen kapitalizam, da ne govorimo o BBC koji je lagao i prenosio lažne izjave Tonija Blera o hemijskom oružju u Iraku. Imamo mnogo da se ugledamo na te zemlje, ali je opasnost ta. Ranije smo učili od BBC. Pitanje je da li bi se Duško Kovačević našao na duplerici u Blicu da je osporavao Beograd na vodi, a da nije govorio o zakonu o zaštiti životinja. To je to podmetanje. Ja vam dajem prostor ponekad. Zakon o zaštiti životinja slobodno rasprostrite se na dve strane. Demokratija, ljudska prava, Saša Janković, stanje sa institucijama, ja vam tvrdim, ni Duško Kovačević ni bilo ko od vas neće dobiti u Blicu dve strane. Možemo da testiramo.

Da li se novinari uklapaju? Neki se uklapaju, ali mnogi nemaju pravo izbora. To je veoma važno. Sedela sam u redakcijama gde se unaped zna koje će se izjave sa konferencije za štampu, koja se još nije održala, pojaviti u dnevnicima.

Poštujem Internet i sve nove vidove komunikacije, ali je i to zabluda. Ono što ne možemo u mejnstrimu, to ćemo na Internetu. Nećemo. Prvo što na Internetu mogu da se potpisujem kao princiza Elizabeta, bez ikakve odgovornosti mogu da kažem da je 50 ljudi se udavilo u Obrenovcu i da još posle budem heroj kad me neko prozove i hoće da me sasluša. Odakle su ti podaci? Ja sam heroj, ja sam ugrožavani novinar koji neku “istinitu” informaciju je objavio i bio idol nekoliko sati na mrežama. Zavaravnje je da ćemo da postignemo na Facebook-u i Twitter-u ono što gubimo u mejnstrim medijima. Poslednja stvar, autocenzura. Nisam sigurna da stvari stoje tako. Prva i osnovna stvar je cenzura, odluka vlasnika, menadžementa, urednika šta ćeš da radiš. Nemaš više prostora za autocenzuru, ideš sa zadatom vizurom, zadatim uglom, nisi ga nužno sam ni definisao. Ako idemo na autocenzuru to više odgovornost svaljuje na novinara, a mislim da je prvo i osnovno cenzura. Da li se novinari uklapaju? Neki se uklapaju, ali mnogi nemaju pravo izbora. To je veoma važno. Sedela sam u redakcijama gde se unaped zna koje će se izjave sa konferencije za štampu, koja se još nije održala, pojaviti u dnevnicima. Kada je pao helikopter i kada se pojavio izveštaj na 500 stranica koji stiže oko podne u redakcije, kako je moguće da pet redakcija nacionalnih kao glavnu vest izvuče istu informaciju o pijanstvu pilota? Nije autocenzura, nije novinar čitao pa rekao da će zaobići da je Gašić tražio da se uradi to po svaku cenu, da komandant vazduhoplovstva kaže da se preskače ponovo procedura, itd. Nije birao da zaobiđe čitav dijalog sa vitlanjem pilota od jednog do drugog aerodroma i izvukao da su piloti bili pijani. Zadata je tema. Nije autocenzura, nego najbrutalniji primer uticaja na medije i cenzure.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Debata je bila vrlo interesantna i živa. Mnogi nisu mogli da dođu do reči. Očekivali smo da ćemo svi učestvovati, obično svi i učestvuju. Pokrenuli smo neka pitanja i bojim se da nismo na sva odgovorili. Verovatno ćemo još jedan ovakav skup organizovati da bismo malo detaljnije obradili temu. Problem javnosti je važan za demokratiju i za slobodu što u mraku se bije, ugase se prvo svetla pa se onda davi. Svi zločini koji se pripremaju odigrani su u mraku, svetlost koja se zove javnost je ključna. Ko se za nju ne bori, on se predao. Imamo drugi problem, a to je pesimizam, jer nas je neoliberalizam uverio da je on naša sudbina i da nikad se neće ni promeniti, samo će se usavršavati, on kao gravitacija, nema izbora. To je plitko razmišljanje. Imali smo u istoriji kad nije bilo kapitalizma ili kad nije bilo tržišta i drugih stvari. Šta će u budućnosti biti treba videti. Ne valja ako vas ubede da nema izlaza. Ono što danas imamo je vidljivi nazadak u svakom pogledu. Ne otiče reka koja ima ideje. Šta znači reka? Reka ima neki finalni cilj, da stigne do ušća. Čovek kao praktično biće uvek ima neki projekat da nešto završi. To može biti najčešće iluzija, jer na kraju svi živimo u iluziji zato što ćemo umreti, a pravimo ne znam šta, planiramo za ne znam koliko. Kad se to zatvori, kad nigde ne otiče, postane smrdljiva bara i vraća se sve nazad. Nama se ta smrdljiva bara vratila. Ona se vidi kroz sve institucije danas, koju god pipnete.

Šta se dešava? Imamo puno problema sa institucijama, a to su feudalne institucije i crkva i vojska. Iz tog feudalizma nećemo da izađemo.

Tradicionalno hvalimo vojsku, naša vojska ima ovo i ono. Uvek je bilo, vojska kad ne ratuje postaje lopovska organizacija, to se videlo 1941., to se videlo 1990. godine, to će se videti uvek. Ista vam je stvar sa crkvom. To je postao jedan smrad od korupcije koja želi da se toleriše. Uhvatilo se lopova, pedofila i kakvih sve ne zločinaca u Sinodu, a mi da ih molimo da se vrate? Zašto Artemije ne bi vratio onih 130 stanova? Čekajte. Onda dođu istraživanja i kažu da narod najviše veruje toj instituciji? Ili narod je lud ili narod laže ili je narod bitanga. Šta se dešava? Imamo puno problema sa institucijama, a to su feudalne institucije i crkva i vojska. Iz tog feudalizma nećemo da izađemo. Imamo problem ako nije večan taj liberalni kapitalizam, koji je učinio nešto u razvoju tehnologije. On je profitom pogotovo svu moguću energiju pokrio i razvio. Ima jedna zabluda. Nećemo nikad živeti u razvijenom kapitalizmu poput Amerike, Francuske i drugih, neće nam nikad dozvoliti. Mi ćemo biti Albanija, Makedonija, BiH. To su smislili, taj zapadni Balkan, kao jedan fenomen krajnje perifrije. Nismo dobro upotrebili svoje strateške i geopolitičke prednosti. Ovo sa Kosovom, država je to, mi sad raspravljamo, metuli smo, lažući sebe, tu preambulu, samo zato da bi mogli da vičemo evo ga Vuk Branković, taj je ukinuo preambulu. Šta je preambula?  U zakonskom pogledu to je van teksta, simbolika, potpuno besmislena. Ona stoji tu, samo je sada pitanje ko će da bude taj kome će obesiti zvono da je izdajnik.

Opširnije >>>