za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"PRISTUP PRAVDI I NOVO SIROMAŠTVO"
Pretraga
Verzija za štampu

Država mora da razvije mehanizme i omogući svim građanima jednak pristup pravdi, kao i zaštitu i adekvatnu pravnu pomoć, jer je veliki broj građana obespravljen zbog siromaštva, rečeno je danas na skupu "Pristup pravdi i novo siromaštvo". 

Zbog siromaštva i niskog stepena obrazovanja, veliki broj građana ne može da plaća pravne usluge, niti ima mogućnosti da se samostalno izbori za pravdu, poručeno je sa skupa koji je organizovala Fondacija Centar za demokratiju u saradnji sa Fridrih Ebert fondacijom. 

Profesor Dragoljub Mićunović kaže da je pravda nepravedno raspoređena jer građani koji su u lošoj materijalnoj situaciji, mahom i neobrazovani, nemaju novca da plate advokate, ne razumeju hitne rokove koji se postavljaju, te često moraju da putujuju daleko od mesta gde živi da bi ostvario pravdu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Neko će reći kakve imaju veze siromaštvo i pravda? Drugi će reći da je to upravo ono što se najčešće pokazuje, da ima pravde ne bi bilo siromaštva, pa onda se pojavljuju problemi koji vezuju ova dva pojma. Ima ekonomista koji će reći da je siromaštvo pravedno, jer da su građani sposobni, vredni, kompetentni, da su nešto nasledili oni bi bili bogati. Siromašni drugačije gledaju na to, smatraju da su svi jednaki. Čak i oni podložni verskim knjigama veruju u božansku pravdu, odnosno da su svi ljudi božija deca. Nekad naši teolozi to zaborave. Hrišćanstvo je prvo egalitarizam postavilo kao najveću vrednost, jednakost svih ljudi, doduše samo pred Bogom. Tu nastaju problemi da se opravda zašto je neko bogat, a neko siromašan. Pitanje je ko proizvodi bogatstvo? Neki neoliberali će reći pa kapital je taj koji radi. Drugi lenčare i pokušavaju taj trud i rad da na neki način prisvoje ili rasporede po svom nahođenju. Nema nijednog ozbiljnog filozofa, teoretičara, mislioca koji vrednost neće povezivati sa radom.

Priroda je svima dala plodove, kruške, jabuke, šume, ali onaj koji se popeo na jabuku pa je ubrao, pa je onda stavio da mu se nađe za kasnije za zimu, on je uložio rad. Lok jedino u radu može da nađe izvor bogatstva, odnosno svojine.

Rodonačelnik liberalizma Džon Lok, na koga se svi inače pozivaju, kad treba da objasni ili da opravda postojanje svojine se dovija na razne načine, jer Bog nije delio, nego su svi jednaki bili. Priroda je svima dala plodove, kruške, jabuke, šume, ali onaj koji se popeo na jabuku pa je ubrao, pa je onda stavio da mu se nađe za kasnije za zimu, on je uložio rad. Lok jedino u radu može da nađe izvor bogatstva, odnosno svojine. Kasnija priča o svetom pravu svojine je naravno nastala zbog političke moći koja je to trebalo da ozakoni. Opšta jednakost poremećena je u samom početku i nije bila moguća. Pravda je jedan pravni pojam, filozofski i moralni. Ona će insistirati na tome da su svi ljudi ravnopravni, jednaki u pravima, da su ravnopravni građani u zajednici koja se zove država, da ona svima pripada. Kada neko napadne državu svi moraju da idu da poginu za nju, da je brane. Opet ostaje problem da su neki siromašni, a neki bogati. Problem se zaoštrava kada ta razlika između siromašnih i bogatih bude izuzetno velika, gde je množina na strani siromašnih, a nekoliko je bogatih. To izaziva društvene tenzije, revolucije, sukobe. Društvo kao što smo mi je potpuno razbijenih vrednosti i to je sve moguće, opravdava se danas jedno, sutra drugo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Mnoga istraživanja su pokazala direktnu vezu između siromaštva i opšteg nivoa edukacije u društvu. Kod nas mnoga istraživanja pokazuju visok stepen nepismenosti, a da ne govorimo o funkcionalnoj pismenosti. Koliko nepismeni ljudi ili slabo obrazovani mogu pokrenuti mehanizme za zaštitu svojih prava i ostvariti jednakost pred zakonom?

VIDA PETROVIĆ – ŠKERO: Imali smo uvodno izlaganje koje nas je uvelo u velika razmišljanja i upravo uvod predstavlja ono što sam htela da kažem. Napravila sam svoje teze upravo u razmišljanju oko odnosa pravde, siromaštva i onog ko treba da štiti pravdu. Moja je teza da manje siromaštvo omogućava veću pravdu, ali u tom kontekstu da pravdu ako se desi nepravda treba da zaštiti sud, a sud će moći da je zaštiti ukoliko ima ravnopravne strana u postupku koje moraju znati, a ako ne znaju moraju imati onog ko zna da im pomogne u znanju koje će omogućiti kvalitetan i efikasan postupak. U kojoj smo situaciji u odnosu siromaštva i pravde, odnosu mogućnosti pristupa sudu iz zaštite prava ljudi? Mislim da smo u svetsku fazu siromaštva ušli potpuno nespremni sistemski. Zašto? Znali smo šta nam kuca na vrata. Ako je svuda ekonomska kriza, a mi uzlazimo u ekonomsku krizu potpuno iscrpljeni prethodnim našim stanjima sankcija, nemira, ratova, jasno je šta će se desiti. Ući ćemo u siromaštvo. Jako smo se trudili da dokažemo da nećemo imati siromaštvo. Jedna još gora po meni teza je da smo mi naučili da budemo siromašni, pa smo mislili da ćemo to lakše izneti.

Pristup sudu je ljudsko pravo i Strazbur je u dugogodišnjoj praksi raščistio da onemogućavanje pristupa sudu predstavlja povredu ljudskog prava. To jeste pravo koje smo morali da obezbedimo građanima.

To je pogrešna teza, zato što upravo u takvoj fazi u društvu to siromaštvo vuče velike probleme. Moglo se znati i moralo se znati, bar oni koji se profesionalno bave zaštitom prava i politikom, šta nam sledi. Sledi nam nedostatak rada, jer privreda propada. Imamo nedostatak rada i masovno otpuštanje ljudi, podaci su katastrofalni, dan danas prosto više ne znam gde su ti ljudi kad se kaže da nedeljno ostane na hiljade ljudi bez posla. Ako znamo da ljudi gube posao, postaju tehnološki višak, gase se firme, ostaju bez ikakve zarade, onda ljudi ne mogu da stvaraju porodicu ili ako je imaju ona ulazi u krizu i znamo da će pokušati da traže zaštitu svog prava i svoje pravde. Čitala sam skoro da su čak i ljudi koji se bave zaštitom prava, vladavinom prava, rekli da pristup sudu nije ljudsko pravo. Pristup sudu je ljudsko pravo i Strazbur je u dugogodišnjoj praksi raščistio da onemogućavanje pristupa sudu predstavlja povredu ljudskog prava. To jeste pravo koje smo morali da obezbedimo građanima. Ako ljudi ostaju bez posla onda pokušavaju da zadrže to svoje pravo na rad. Obraćaju se sudu. Ono što se znalo da će biti najveći udar na sud je obezbeđenje takve pravne zaštite u pogledu radnih odnosa koje će biti adekvatno i omogući će ljudima pravu zaštitu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Prikazano je kako siromaštvo dovodi do neefikasnosti u sudstvu i kako ta neefikasnost praktično proizvodi potpuno izvitoperene porodične i ukupne društvene odnose. Šta možemo učiniti da se ovaj negativan trend i model po kome trenutno funkcionišemo promeni?

PROF. DR VLASTIMIR MATEJIĆ: Sa nužnim pojednostavljenjima, put ka pravdi verovatno ide preko obogaćenja društva. Sve dok je društvo siromašno, pogotovo društvo sa našim istorijskim nasleđem, teško je očekivati da ono osigura pravdu. S tim u vezi hoću da kažem nekoliko reči koje su na neki način opšte, ali sa naglaskom na specifičnosti Srbije. Srbija je osiromašila s jedne strane nužno, jer zadnjih 20-ak su godine tranzicije od jednog proizvodnog sistema na globalnom nivou koji nestaje u drugi sistem koji nastaje. Negde je tranzicija tog proizvodnog sistema trajala kraće, negde traje duže. Kod nas traje veoma dugo iz prostog razloga što smo toj tranziciji dodali svoju sopstvenu tranziciju tokom 90-tih godina koja je sve što je išlo u korist razvoja društva, obogaćenja društva na bilo koji način, dovela u pitanje. U društvu koje nije u stanju da se uklopi u nov proizvodni sistem koji nastaje na globalnom nivou počinju da bujaju distributivne koalicije na mesto produktivnih koalicija. Nastaju svuda oko nas, možemo da pogledamo kako i dan danas, iako je veliki broj već nastao, nastaju distributivne koalicije na račun produktivnih.

Srbijom danas vladaju distributivne koalicije, uzmite bilo koju vrstu poslova. Ljudi obavljaju poslove koji dominantno ne doprinose rastu domaćeg proizvoda, nego obavljaju poslove koji su u vezi sa distribucijom onog što je stvoreno, a to što je stvoreno vremenom ili ostaje isto ili postaje sve manje.

Distributivne su one koje se bave raspodelom stvorenog proizvoda, a produktivne su one koje stvaraju. Srbijom danas vladaju distributivne koalicije, uzmite bilo koju vrstu poslova. Ljudi obavljaju poslove koji dominantno ne doprinose rastu domaćeg proizvoda, nego obavljaju poslove koji su u vezi sa distribucijom onog što je stvoreno, a to što je stvoreno vremenom ili ostaje isto ili postaje sve manje. Iz onog što sam čuo od gospođe Škero moglo bi se zaključiti da je i to što se zove pravosudni sistem u Srbiji tipično distributivna koalicija. Tu ljudi rade na tome da putem cena, putem uslova, osiguravaju postojanje koalicija koje uzimaju na bilo koji način deo društvenog proizvoda koji je stvoren. Tako uprošćeno, izlaz iz tog stanja je u razvoju koji bi osigurao rast proizvodnih koalicija na račun distributivnih. U Srbiji ovo što se danas pokušava jesu napori koje čovek na neki način treba i da pozdravi, ali ti pokušaji da se proizvodni sistem Srbije poveća, da se preko toga poveća BDP pa da se smanji siromaštvo se uglavnom svode na to da se uzimaju stvari iz onog proizvodnog sistema koji nestaje. Dobar deo stranih investicija su završna faza proizvodnje iz sistema koji nestaje, bazira se na jeftinom radu. Ništa više.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Ako su nejednakosti donekle i produktivne, možda je naglasak ovde pre svega na tome da ne dozvolimo da određeni slojevi stanovništva toliko postanu nejednaki da praktično postanu građani drugog reda. Gospodin Satarić je sledeći prijavljeni i želeo sam da vas pitam, organizacija u kojoj radite se bavi pružanjem socijalnih usluga starijim građanima koji su praktično jedna od najugroženijih grupa. Brojna istraživanja pokazuju da su njihovi prihodi, iako možda najstabilniji, među najnižima. Kakva je mogućnost starijih građana da ostvare svoja prava i da uopšte pristupe tim mehanizmima.

VLADE SATARIĆ: Pripremajući se za debatu prelistao sam sve koje su bile i mnogo mi je drago što se svaka od debata, direktno ili indirektno, bavi socijalnom pravdom i to je nešto što me uvek obraduje. Na žalost, pristup pravdi i pravu za stare ljude je misaona imenica. Mi smo pre dva dana bukvalno razgovarali sa ljudima iz sela i oni su rekli, govorimo o korisnicima socijalne zaštite, da treba da ostvare pravo na socijalnu pomoć koja je visini negde oko 7500-8000. Da bi mogli da ostvare to pravo treba da daju svoju imovinu koja prelazi nekakav zakonski minimum pod hipoteku. Taj čovek je rekao u redu, ja ću to da uradim. Staviće imovinu pod hipoteku, ali onda mora da plati taksu od 20.000 dinara, to je nekakva hipotekarna taksa notarska u vezi sa hipotekom, tako da to je način na koji on može da ostvari svoje pravo i svoju pravdu. Prof. Mićunović je rekao da smo izgleda pred bogom svi jednaki i mnogo bih više voleo da to nije tako. Nedovoljna pravda sa našeg aspekta nije posledica siromaštva ili bogatstva, već siromaštva intelekta. Siromaštvo je samo posledica nečega, sa bogatstvom nećete dobiti pravdu. Mi smo dozvolili da naše društvo devalvira, profesionalci iz socijalne zaštite, sudstva i iz tužilaštva, iz zdravstvene zaštite su urušili sami sebe i svoje vrednosti dozvolivši da se politika umeša u njihov profesionalizam. To mi ne možemo i ne smemo nikako zaboraviti ako želimo napred.

Politika upravlja siromaštvom i politika je upravljala migracijama na pogrešan način i sada dobijamo siromaštvo u selima, jer se ispostavlja da je jeftinije i bolje biti socijalni slučaj u Beogradu nego radnik u Bosilegradu.

Najveće naše siromaštvo je to što ništa nismo naučili iz prethodnih godina. Imate siromaštvo koje se odnosi na gubljenje ponosa. Mi smo sada na jednom sastanku došli do informacije, a ja dan danas ne mogu da verujem posle deset dana, žena u proizvodnoj hali tokom menstrualnog ciklusa nosi žutu traku zbog svoje produktivnosti. U Srbiji nosi žutu traku da se zna da je ona tih dana manje produktivna od bilo koga drugog.  To je 2015. godina. To je sistem koji smo stvorili. Da smo mislili da sistem nešto vredi teško da bi neko mogao da ga uruši. Čvrsto verujem u to, naša organizacija je sastavljena od socijalnih radnika i psihologa i oni kažu urušene su porodične vrednosti, urušene su vrednosti koje smo imali. Nekako ne mogu da verujem da smo imali toliko jake vrednosti, a da su one uspele da budu urušene za tako kratko vreme. Nešto nismo dobro radili, vrednosti nisu bile ispravne, nismo ih dobro negovali. To možemo da prihvatimo ili ne prihvatimo. Politika upravlja siromaštvom i politika je upravljala migracijama na pogrešan način i sada dobijamo siromaštvo u selima, jer se ispostavlja da je jeftinije i bolje biti socijalni slučaj u Beogradu nego radnik u Bosilegradu, zato što ovde kao socijalni slučaj možete primiti sa sve nekim dodacima za decu do 20.000, a plata negde na jugu Srbije je oko 12.000. Naše siromaštvo se koncentrično širi, a što će reći da centar Srbije i Vojvodina više nisu bogati.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Uvažavajući sve što je rekao prof. dr Matejić o vezi siromaštva i pravde što apsolutno stoji, a dokaz za to je da u bogatim društvima recimo u Evropi je nivo pravde i ostvarivanja pravde mnogo bolji i efikasniji nego u siromašnim društvima, uslov za bolju pravdu je manje siromaštva ili više bogatstva. Međutim, nešto moramo da uradimo u ovom času. Kod nas ne postoji dovoljna svest o ne samo u zakonu, nego uopšte o pravosuđu i značaju pravosuđa. O tome ne razgovaramo u našem društvu. Kako se moglo desiti da imamo ovakve ekscese u pogledu na notare, na sudske izvršitelje, ovakve velike sudske takse, da sve to prođe mimo javnosti i da to samo čujemo u sporadičnim slučajevima kad neko među nama piše o svojoj tragediji koja ga je zadesila u pravnom sistemu. Moramo da budemo zainteresovani i da mnogo više o tome govorimo, pogotovo ako smo siromašni, i da sprečimo takve odnose koji nastaju, a koji dovode do tragedije i do diskriminacije ogromnog stepena. Nemamo svest o zakonu, vidi se u svakodnevnom životu. Naša javnost burno reaguje kad gradska vlada traži da se plaćaju karte u gradskom prevozu i više se protivi naša javnost tome kad se ljudi podvrgavaju sankcijama što nisu platili karte nego što se masovno voze besplatno. Isto je uzrok siromaštvo tome.

Imate slučajeve da recimo advokat iz Nemačke kaže da njegov dužnik ima robu u brodu koji ide preko Beograda id a se obezbedi da u Beogradu bude izvršenje, ima presudu i sva ostala dokumenta. Obezbeđena su i sredstva, obezbeđena je asistencija suda u Nemačkoj. Ne može to naš sud da izvrši ovde.

Moramo imati i tu svest i podržavati da je važno da se zakon poštuje, to je ona veza sa svešću o zakonu. Naše pravosuđe je slabo i kada se tiče onih stvari gde se može dobro platiti i gde su ljudi spremni da plate, a to je u privrednom pravosuđu. Imate slučajeve da recimo advokat iz Nemačke kaže da njegov dužnik ima robu u brodu koji ide preko Beograda id a se obezbedi da u Beogradu bude izvršenje, ima presudu i sva ostala dokumenta. Obezbeđena su i sredstva, obezbeđena je asistencija suda u Nemačkoj. Ne može to naš sud da izvrši ovde. Niti neki privatni izvršitelj. Onda se to odražava na čitav niz naših odnosa sa inostranstvom gde ispadamo zemlja koja apsolutno je nesigurna za bilo kakve investicije, za bilo kakvu sigurnost i to dovodi do osiromašenja, s druge strane, jer manje dolaze, manje su spremni sa nama da trguju, manje su spremni da investiraju.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Gospođo Vučković, imate advokatskog iskustva i kao narodni poslanik, kakvi su naši mehanizmi i efikasnost mehanizama u pravosuđu?

NATAŠA VUČKOVIĆ: Govorila bih o tome šta se to nama iznutra u sistemu događa da dovodimo čitav sistem do ovakvih rešenja. Mi smo, krenuvši sa reformisanjem pravosuđa već 2001. godine, stalno bili pod jednom vrstom pritiska da deo po deo sistema moramo reformisati. Svaka reforma dela sistema vrši se potpuno nezavisno od reforme drugog dela sistema. Svako ko zna pravosuđe zna da to nije moguće. Pravosuđe je celina i svi su odnosi, procesi, postupci, organi i institucije toliko međusobno povezani da kad napravite neravnotežu u jednom, a ne izmerite i ne napravite simulaciju kako će izgledati posledica te promene u drugom delu sistema, napravite haos. Dodatno tome, celu konfuziju dodaje činjenica da su dobri delovi tih reformi podržavani finansijski, ponekad i stručno, od nekih inostranih donatora. Što je vrlo važno. Imamo podršku EU za brojne reforme, ali se dešava da kroz razne projekte reformi koji se održavaju strani eksperti bivaju angažovani i oni onda donose svoje znanje, svoje iskustvo iz zemlje u kojoj su oni obrazovani i dolazi do dominacije ili prenošenja dominantnog iskustva iz jedne određene zemlje ili grupe zemalja ili jednog određenog pravnog sistema u jedan deo našeg reformisanog sistema, koji uopšte ne odgovara onom što postoji u našem nasleđu, našim institucijama u celini. Mislim na krivični postupak između ostalog, ali i na razne druge stvari.

Mi smo mnogo dobrih sistema, dobre prakse napustili. Uzmimo samo da smo svojevremeno uložili mnogo u stvaranje sistema zemljišnih knjiga, što je bila dobra imovinsko-pravna zaštita.

Tu se postavlja pitanje, na koji način da se odgovorno postavimo kao ljudi koji kreiraju reformu. Mislim da su tu ljudi koji su u izvršnoj vlasti najodgovorniji, ali i oni koji donose zakone u Parlamentu, te isto tako i pravosuđe. Moramo zajedno reagovati na te uticaje. Unošenje delova pravosudnih sistema iz nama neprilagođenog sistema anglosaksonskog je po mom mišljenju proizvelo mnogo negativnih efekata i proizvodiće ih ubuduće. Mi smo mnogo dobrih sistema, dobre prakse napustili. Uzmimo samo da smo svojevremeno uložili mnogo u stvaranje sistema zemljišnih knjiga, što je bila dobra imovinsko-pravna zaštita. U to se uložilo puno sredstava i vremena. To smo vrlo olako zamenili upisom u katastar, što mislim da nije dovelo do veće efikasnosti, a mislim da se to na neki način ne ispoljava u pravnoj zaštiti na dobar način. Naš sistem ozbiljno ugrožava ljudska prava, Ustavom zagarantovana prava. Gospođa Petrović – Škero je pomenula praksu koja zaista deluje tragikomično, koja se na jugu Srbije događa sa razvodima, kako bi se zaštitila ta penzija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Profesore Grubač, kakva nam je reforma potrebna da izađemo iz ovih problema u kojima smo?

PROF. DR MOMČILO GRUBAČ: Prvo da pohvalim uvodne reči gospođe Vide Petrović – Škero i prof. dr Dragoljuba Mićunovića, zaista o odnosu siromaštva i pravde gotovo se ne može ništa dodati na ono što su oni već rekli. Zaista je pitanje kako može da se ostvari pristup pravdi i da se očuva ljudsko pravo, na primer, na ljudsko dostojanstvo i da se zaštiti to ljudsko pravo koje Ustav priznaje. Naš građanin koji čitavo pre podne pretura po kontejnerima da bi obezbedio sebi ručak to ne može. Tu ni o pravdi i pristupu pravdi ne može biti govora. Nije mi jasno zašto je upotrebljen epitet novo siromaštvo. Neko je dobro rekao, permanentno živimo u siromaštvu, na siromaštvo smo se gotovo navikli i osim u pojedinim periodima uvek smo bili u ekstremnom siromaštvu. Verovatno to novo treba da ukaže da je došlo do drastičnog osiromašenja građana u ovom vremenu. Pod ruku sa siromaštvom ide i neobrazovanost, odnosno nepismenost. Ona je jedan od osnovih prepreka pristupu pravdi. Kako nepismen Rom da ostvari svoje pravo na socijalnu zaštitu ili da podnese privatnu tužbu u krivičnom postupku za telesnu povredu koju je pretrpeo kad mora uzeti za svog punomoćnika, jer sam ne ume da napiše privatnu tužbu advokatu.

Od 2006. god i donošenja novog Ustava RS imamo zagarantovano pravo građana na besplatnu pravnu pomoć, ali u skladu sa zakonom, što znači da je potrebno za realizaciju tog prava da bude donet novi zakon. On i danas nije donet.

O tome je gospođa Petrović – Škero govorila i Ustavni sud je trapavom svojom odlukom nešto odlučio u parničnom postuku. Nije izmenjena odredba protiv koje je uložena ustavna inicijativa u krivičnom postupku. U krivičnom postupku i privatni tužilac i oštećeni mogu imati punomoćnika, ali samo ako je on advokat. Tu ni oni članovi porodice koji su uvedeni u parnični postupak ne pomažu i ne znače ništa. Potrebna je pomoć mnogim našim građanima i njihov broj nije neznatan i zanemarljiv na putu do pravde. Od 2006. god i donošenja novog Ustava RS imamo zagarantovano pravo građana na besplatnu pravnu pomoć, ali u skladu sa zakonom, što znači da je potrebno za realizaciju tog prava da bude donet novi zakon. On i danas nije donet. Tako da niko osim okrivljenog u krivičnom postupku nema pravo da na račun budžetskih sredstava dobije pravnu pomoć. Ni privatni tužilac ni oštečeni, a ni okrivljeni ako odgovara za neko blaže krivično delo po shvatanju zakonodavca. Može dobiti branioca siromašnih samo onaj koji odgovara za krivično delo za koje je predviđena kazna od tri godine zatvora ili teže.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Gospodine Veselinoviću, čuli smo ocenu da je i Skupština jedan od aktera koji unosi dodatnu konfuziju u funkcionisanje sistema sudstva, da je kvantitet zamenio kvalitet u donošnju zakona. Kakva su vaša iskustva i uvidi u tom polju?

JANKO VESELINOVIĆ: Tačno je, postavlja se kao cilj kvantitet u smislu da je Skupština fabrika koja treba da donese što više zakona. Nije važno da li su ti zakoni korisni za državu, da li oni posle određene evaluacije bi dobili pozitivnu ocenu. Poslednjih godinu dana predlažem amandmane kako bi svaki zakon imao tu evalucionu klauzulu da bi ministar bio dužan posle godinu dana da kaže šta je učinio sa primenom zakona. Međutim, to se ne prihvata. Svakako da Skupština u ozbiljnoj meri doprinosi tome, naravno i oni koji utiču na nepostojanje nezavisnosti zakonodavnog tela, a ne sede u Skupštini već u političkim partijama ili čak sticajem okolnosti u izvršnoj vlasti. Današnja tema siromaštvo i pravda je toliko aktuelna i široka da je zaista prilično teško oslikati sliku stvarnosti. Naše društvo je siromašno, veliki procenat naših građana je siromašan, ugroženo je uopšte postojanje države. Postavlja se pitanje kakva će država Srbija biti za 20-30 godina ukoliko građani imaju mogućnost da pobegnu?

Imamo situaciju da oko 30.000 porodica, negde oko 100.000 ljudi, je pritisnuto dužničkim ropstvom samo po osnovu jedne vrste ugovora koji su zaključivani sa zaštitnom klauzulom u švajcarskim francima.

Fokusiraću se na jednu temu koja se tiče se odnosa države, na prvom mestu Vlade i Narodne banke Srbije, prema finansijskim institucijama, s jedne strane, i druge strane prema građanima korisnicima finansijskih usluga, kako se oni zakonom opisuju. Imamo situaciju da oko 30.000 porodica, negde oko 100.000 ljudi, je pritisnuto dužničkim ropstvom samo po osnovu jedne vrste ugovora koji su zaključivani sa zaštitnom klauzulom u švajcarskim francima. Imate 200.000 ljudi koji su pritisnuti sličnim dužničkim ropstvom zbog ugovora koje su zaključili sa deviznom klauzulom u evrima i njima tek slede problemi zbog moguće promene euribora koji će im ići na štetu. To su ljudi koji su uzeli kredite negde pre 7-8 godina u vrednosti od recimo 50.000 evra, vratili u međuvremenu 25.000 evra i sada duguju 60.000 evra. Vrednost nekretnine koju su založili kao hipoteku ne pokriva vrednost njihovog duga. Ovih dana, bio sam na protestu u Novom Sadu i ti ljudi su dobili opomene za aktiviranje hipoteke. To su ljudi koji već godinu dana piju antidepresive, porodice im se raspadaju, oni nemaju nikakvog izlaza, bili bi srećni kad bi mogli da daju taj stan banci i da kažu nemojte više, evo i ovih 20.000 ili koliko sam platio do sada, zato što oni duguju mnogo više od vrednosti tog stana.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Hoću nešto da objasnim u pogledu sudstva, jer je opšta pojava da se priča da je Ustavni sud vratio sudije. Postojala je greška u postupku reizbora sudija. Ustavni sud je reagovao u dva navrata, u veoma velikim i dugačkim terminima i to je njegov greh, tako što je poništavao sve odluke zbog loše procedure, jer i prvi i drugi saziv Saveta kad je vršio reizbor nije davao obrazloženje. Prvi put je neko bio ne izabran tako što ga nema u spisku izabranih, drugi put dobija odluku i nema obrazloženje. Ustavni sud ne bira sudije, Ustavni sud poništava odluke po ustavnoj žalbi, što je i uradio, ali izbor je izvršio Visoki savet. Visoki savet sudstva ima u sebi sedam sudija, predstavnika Skupštine, predstavnika Vlade, predstavnika advokature i predstavnika profesure. To je saziv Visokog saveta. Taj saziv Visokog saveta je vratio sve koji su razrešeni. To je naša zbilja. Ne Ustavni sud, Ustavni sud je morao brže reagovati, ali on ne može u sporu pune jurisdikcije vraćati sudije, jer nema Ustavom nadležnost predviđenu da vrši izbor sudija. Druga stvar u mojoj replici koja se odnosi i na komentar profesora Grubača koji je rekao da ne zna koja će vlast danas krenuti u raščišćavanje sudstva, sudstvo je nekvalitetno, jer svaki izbor i reizbor doveo je nov procenat politički biranih sudija. Osnovna mana svih reformi je što se ne rade stručno i ne uključi se dovoljan broj stručnih ljudi.

Predsednik suda ima ovlašćenja da pokreće postupak za razrešenje sudije koji nije kvalitetan. To se desilo. Ja sam pokrenula postupak protiv sedam sudija Vrhovnog suda. Završilo se tako što je jedan razrešen.

Imamo mehanizam sa kojim nećemo da se pokrenemo. Predsednik suda ima ovlašćenja da pokreće postupak za razrešenje sudije koji nije kvalitetan. To se desilo. Ja sam pokrenula postupak protiv sedam sudija Vrhovnog suda. Završilo se tako što je jedan razrešen, šestoro su ostali. 20 i nešto sudija protiv kojih sam kao presednik Vrhovnog suda pokretala postupak, ostali su, jer je svaki imao svog zaštitnika u Skupštini. Onda smo ih sve do jednog reizabrali. To je problem. Kad bismo se suočili sa tim da imamo nedostojne ili nekvalitetne sudije i napisali predlog za razrešenje, a onda neko zaista bez slušanja šta ko želi i koga želi razrešili, mi bismo imali mehanizam. To je lična nezavisnost, lično siromaštvo u duhu. Ne u parama, nego u duhu. Imamo mogućnost da nešto uradimo. Od naših sudija se često očekuje da budu čuvari budžeta, što sudije i rade. Posle jednog kratkog postupka razrešenja nas 13 je zbog nekakvih nepristajanja razrešeno, a u drugom krugu kad se videlo da je to mirno prošlo u ovom sistemu još njih 1300 je razrešeno sudija i tužilaca. Došli smo dotle da svi stoje i neće da se protive vlasti, a od sudija se često očekuje da čuvaju budžet.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ono sa čime se suočavaju zemlje u okruženju je isto ono sa čime se suočavamo i mi, a to je nedostatak ključne pretpostavke, vladavine prava. Pravosuđe je samo deo vladavine prava i sve ono što čini vladavinu prava je ono što nedostaje u borbi protiv siromaštva i ono što nedostaje u dostupnosti pravde i ostvarivanja pravde ili pravičnosti kao jedne meta vrednosti, kao sistema vrednosti u jednom društvu. Čuli smo malo pre sve ove razgovore na temu siromaštva i pravde. Ono što je bitno jeste podsetiti na ulogu pravde. Šta je uloga pravde? Jedna od uloga je ograničenje ljudske sklonosti ka pohlepi i gramzivosti, o čemu smo malo pre slušali. To ograničenje pohlepe i gramzivosti znači, između ostalog, postajanje vladavine prava i institucije dobro uređenog sistema vladavine. Druga uloga bi mogla da bude uravnotežavanje suprotstavljenih ambicija i zahteva i pravda je ta koja se pojavljuje kao nepristrasni sud, a to znači prisustvo u okviru vladavine prava sistema pravosuđa koje će omogućiti to uravnotežavanje. To je ono što Aristotel naziva korektivnom pravdom. Najzad, to je zajednička pravda kao zajednička vrednost jednog društva. To je ono o čemu Platon govori kao o moralnoj tački oslonca, o pravdi kao meta vrednosti, meta vrlini, zbog njene bliskosti sa najvišom među idejama, idejom dobra. To je ono kako bi se pravda mogla sagledati u svoj svojoj punoći.

Mi smo dolazili u istoriji do najgorih mogućih vlada putem zakona, te najgore moguće vlade su donosile zakone. Postavlja se pitanje da li su ti zakoni bili dobri, da li su bili primereni? To je ono što nama nedostaje, sistem koji se zove vladavina prava i unutar njega vladavina dobrih zakona.

Ono što se posle iz toga izvodi jeste distributivna pravda, pravda koja bi trebalo da bude kako kaže Aristotel u skladu sa zaslugom i dostojanstvom ili o čemu govori jedna nepristrasna tačka gledišta koja nastoji da uravnoteži individualnu slobodu, međusobnu jednakost ljudi i opštu korist i pokaže njihovu međusobnu povezanost. Džon Stjuart Mil govori o pravednom kao jednom prirodnom kriterijumu za razgraničenje ispravnog i ne ispravnog i to u svim vremenima. Ono što bi trebalo da bude za naše vreme milje ili ambijent za tako nešto jeste upravo vladavina prava i vladavina i često ljudi kažu vladavina zakona. Da, ali vladavina dobrih zakona. O tome se radi. Mi smo dolazili u istoriji do najgorih mogućih vlada putem zakona, te najgore moguće vlade su donosile zakone. Postavlja se pitanje da li su ti zakoni bili dobri, da li su bili primereni? To je ono što nama nedostaje, sistem koji se zove vladavina prava i unutar njega vladavina dobrih zakona. Kad govorimo o novom siromaštavu, mi smo imali uvek siromaštvo kroz istoriju o čemu je bilo ovde reči, ali ono što je karakteristično za ovo novo siromaštvo je to što su sada siromašni i obrazovani i oni koji rade. Ranije su bili siromašni oni koji su bili nepismeni i nisu imali dostupnost obrazovanju, nisu imali mogućnost da kroz svoj rad dođu do neophodnih sredstva da bi izbegli siromaštvo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Jukom se godinama unazad bavi pružanjem pravnih saveta upravo građanima koji ne znaju na koji način bi mogli da zaštite svoja prava i pokrenu mehanizme zaštite. Imate veliko iskustvo u radu i možda nešto i od konkretnih primera možete podeliti sa nama?

MILAN ANTONIJEVIĆ: Imate razne nivoe i ljude koji se javljaju i obraćaju organizacijama koje zastupaju i koje imaju mogućnost da zastupaju građane pred sudom. Imali smo situaciju u kojima je čak policijska stanica jednoj nepismenoj Romkinji u Vojvodini dala naše kontakte i rekla da se obrati kako bi je zastupali zbog toga što nije imala mogućnost za zastupanje. Govorili smo o jednakosti, mislim da ovo što je gospođa Škero govorila o mogućnosti da u pravnom sistemu vodite postupak protiv države, protiv javnih preduzeća, je pitanje sudijama na koji način mogu presuditi i zbog čega se ne usuđuju da u nekim očiglednim kršenjima ljudskih prava se svrstaju na stranu građana koji ove postupke vode? To je naše iskustvo iz prakse, mislim da je ono opšte poznato da se može kroz razna istraživanja pokazati. To stvarno predstavlja problem građanima i nekako ih odvraća od sudova. Odvraća ih od mogućnosti da to što njih dovodi u siromaštvo, što ih dovodi u neravnopravan položaj isprave pred sudom.

Ovakav dizbalans vlasti i odsustvo podele svu odgovornost prenosi na jednu granu vlasti, izvršnu vlast, koja preuzima razne nadležnosti.

Govorili smo o podeli vlasti i Nataša je govorila o podeli odgovornosti između raznih nivoa vlasti. Ja bih ta dva termina spojio i govorio bih o tome da li uopšte imamo podelu vlasti i nakon toga tek bih izvodio podelu odgovornosti. Mislim da je to jasna poruka koja mora da se pošalje političarima u poslednjih deset godina. Ovakav dizbalans vlasti i odsustvo podele svu odgovornost prenosi na jednu granu vlasti, izvršnu vlast, koja preuzima razne nadležnosti. Nismo uspeli da izgradimo institucije, mnogo je lakše nekom ko je na čelu određenih institucija da svu svoju vlast prenese na jednu osobu i da samim tim sa sebe skloni bilo kakav nivo odgovornosti. To je sistem koji dugoročno ne može da funkcioniše. On će izazvati ne samo siromaštvo o kome danas govorimo, izazvaće mnoge druge turbulencije i promene koje niko ne želi i koje nisu u skladu sa tim kuda Srbija ide. Nismo mnogo govorili danas o EU, nismo govorili mnogo o tim pregovorima, mislim da je to još jedna platforma koja bi nam omogućila da se iz siromaštva izađe i da pokušamo na zdravim osnovama pravosuđe da vratimo na put na kome bi trebalo da bude. Tu negde se naslovljava i sama primena propisa i to mnoštvo propisa o kojima smo danas govorili koji se donose i nemogućnosti da se oni primene.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Pominjano je tokom debate da siromaštvo građana ponekad proizvodi napade na izvršitelje i u medijima su se pojavljivali članci o tome. Pominjano je u medijima da izvršitelji ponekad čine greške u procenama kada dolazi do prinudnog izvršenja. Kako Komora vidi ovaj problem pristupa pravdi i generalno velikog siromaštva u društvu?

ALEKSANDRA TREŠNJEV: Zahvaljujem se organizatoru na pozivu i prilici da prodiskutujemo o temi koja je veoma aktuelna i o pitanjima koje smo imali prilike da čujemo, a koja svakako treba da izazovu pozornost ekonomski odgovorne države. Profesija izvršitelja je u pravosudni sistem uvedena još 2011. godine. Profesija izvršitelja postoji pune tri godine. Uvedena je nakon sveobuhvatne analize stanja pravosuđa u oblasti izvršenja, nakon perioda koji je trajao više godina i nakon sistema izvršenja koji je posledično ostavio za sobom nikad do kraja utvrđen više milionski broj nerešenih predmeta u radu sudova. Činjenicom da smo stupili na dužnost 2012. godine od nas se očekivalo da pomognemo rasterećenju sudova i da podignemo stepen finansijske discipline. Iako situacija u ekonomskom smislu u zemlji nije naročito ružičasta moramo biti svesni činjenice da je u ovoj zemlji negovana višedecenijska navika neplaćanja računa za komunalne usluge i neplaćanja drugih finansijskih obaveza. To se tolerisalo sa strane sudova prilikom presuđivanja, to se tolerisalo sa strane sudova i prilikom izršenja samih odluka.  Postupak izvršenja se može dovesti u vezu i sa siromaštvom i sa pravdom. U odnosu na siromaštvo postupak izvršenja samo na prvi pogled nema neki preterani uticaj, zato što se putem postupka prinudnog namirenja potraživanja poverioca namiruje ono što se može namiriti od solventnog dužnika. U slučaju kad se konstatuje nemaština, izvršni postupak se obustavlja.

Izvršni poverioci naročito na strani velikih komunalnih preduzeća su uvek saglasni sa otplatom dugova na rate i najčešće se tako namiruju potraživanja vezano za komunalne usluge.

Jedino načelo koje se suprostavlja načelu efikasnog namirenja potraživanja poverioca je načelo zaštite egzistencijalnog minimuma dužika i ono se kroz Zakon o izvršenju i obezbeđenju štiti kroz mnoge institute, kao što je zabrana izvršenja na određenim predmetima i sredstvima izvršenja ili pak ograničenja u pogledu vrste ili mere onog što se može namiriti kroz izvršni postupak. Ono što je praksa pokazala da se tokom postupaka koji se vode pred izvršitljima dešava najveći broj postupaka se okončava medijacijom. To u medijima nije poznato i zakon nije predvideo kao mogućnost, s obzirom da Zakon o izvršenju predviđa mogućnost da poverilac i dužnik zaključe overeni sporazum kao način za obustavu izvršnog postupka, ali praksa je dala sasvim druge rezultate. Izvršni poverioci naročito na strani velikih komunalnih preduzeća su uvek saglasni sa otplatom dugova na rate i najčešće se tako namiruju potraživanja vezano za komunalne usluge. Postupak izvršenja ima veze sa siromaštvom kroz još jedan segment, a to je održavanje likvidnosti malih i srednjih preduzeća, koja trenutno jedina pokazuju neku privrednu aktivnost u Republici Srbiji, i na taj način omogućavanja stvaranja privrednog ambijenta u kome ta preduzeća mogu da rade i da sačuvaju radna mesta u okviru njih samih.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Gospođo Ruždić, bavite se zaštitom od nasilja u porodici i ovde smo čuli ocene da nasilje u porodici je dodatno uvećan problem kroz otežan pristup pravdi. Možete li nam nešto o tome reći?

LEJLA RUŽDIĆ: Svoje izlaganje htela bih da se svedem na konkretan primer žrtava nasilja u porodici. Vodim kancelariju koja daje besplatnu pravnu pomoć žrtvama nasilja u porodici. 90% korisnika tih usluga su ljudi obični, mali i sa malih prihodima, koji nemaju novaca da plate advokata i da na taj način dođu do pravde. Ono što primećujem u poslednje vreme je svakodnevno sve teža situacija među tim ljudima. Radi se uglavnom o ženama koje su žrtve nasilja ili o starijim ljudima, odnosno o roditeljima koji su žrtve nasilja svoje dece tako što insistiraju da im prepišu penziju ili stan jer bolje će oni to voditi i dovode ih u siromaštvo iz koga nema izlaska. Moram da podvučem da zakoni žrtvama nasilja u porodici pružaju zaštitu, Krivični zakon i Porodični zakon. Imam razne primedbe koleginica koje se bave sličnom temom. Ja sam zadovoljna zakonima, na žalost zakoni se ne sprovode. Oni su odlični, niko ih ne sprovodi. Ono što boli one kojima pružamo tu uslugu, to je što ako si žrtva nasilja, pa recimo žena sa decom i izbačena iz stana ili ekonomski ugrožena na način da muž ne da novac pa nema od čega da živi, ona ne može da plati nikakvu uslugu koja bi je uputila kako može svoju pravdu da ostvari.

Žena da bi ostvarila svoju pravdu i da bi spasila svoj život i napustila zajednicu koja proizvodi nasilje dolazi u situaciju da može do jednog stepena da ostvari svoju pravdu, ali ona kasnije ne može to da sprovede i ne može da dođe do rezultata.

Ako se izborimo u kancelariji pišući im tužbe i podneske, vodeći ih kroz postupak pa na kraju dobijamo presude, a uglavnom dobijamo u poslednje vreme sa svim merama zaštite, njih ne možemo da sprovedemo. Ako je potrebno i napišemo im predlog za izvršenje, to izvršenje se od suda nikad ne izvodi. Te žene nemaju para ni za mleko za dete, a kamoli da imaju da plate izvršitelja koji bi im sproveo to. To je zatvoreni krug u kom žena da bi ostvarila svoju pravdu i da bi spasila svoj život i napustila zajednicu koja proizvodi nasilje dolazi u situaciju da može do jednog stepena da ostvari svoju pravdu, ali ona kasnije ne može to da sprovede i ne može da dođe do rezultata toga kroz šta je prošla. Pri tome, nema nikakvu mogućnost da traži zaštitu na sudu i pomoć stručnog lica koje bi je moglo zastupati. Upadaju apsolutno u siromaštvo, a pre toga su bile gazdarice, imale privatno preduzeće, radile sa mužem u tom preduzeću i bile direktorke, pa pošto je muž to sve ukinuo demonstrirajući svoju moć, one ostaju i bez najosnovnijih sredstava za život.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Trudiću se da budem kratak. Profesor Grubač me je inspirisao, a u svemu tome i posle sudija Škero je dodala kad je rekla da ustanove i institucije štite budžet. Mi smo imali slučaj pravnog centra za socijalni rad na pitanje kakav je njegov stav o socijalnoj pomoći i visini socijalne pomoći, a on je kao oni dobri studenti koji čekaju samo to pitanje, jer to najbolje znaju rekao da nije njegovo da misli, nego je da sprovodi zakon. Nisam pravnik, ali ajde da dozvolim svojoj logici, zakoni nam nisu baš odlični, iako imaju neke dobre temelje, jer da su odlični ne bi dali prostora kalkulacijama i ne bi dali prostora tim problemima koji se javljaju. Ovo je trebala da bude poenta mog javljanja. Vrlo često pri donošenju zakona naš ovaj ili prethodni, a verovatno će i budući sistem da se skriva iza EU pa nam često govore o tome da je to zahtev EU, iako takav zahtev ne postoji. Onda donesu zakon.

Sudije se oslanjaju na zakone, a ako zakoni nisu dobri, onda dobijamo socijalno isključene i siromašne građane.

Ovo sam rekao samo iz jednog razloga što trebamo biti oprezni, nama idu ta pregovaračka poglavlja, pa između ostalog i ono poglavlje 19, koje je izuzetno opasno. Zašto? Zato što ima taj otvoreni model koordinacije gde se svako usaglašava i bojim se da ne dođemo u situaciju da i ovo malo prava koje imamo, a koja se tiče socijalne zaštite, ne bude svedeno na evropski minimum koji od nas niko ne bude tražio, a da mi sami kažemo, ne mi moramo da usaglasimo. Prosto mislim da i sada iako nije ovo poglavlje aktuelno, itekako pažljivo treba pratiti od prvog do poslednjeg koraka kako će se sve to izdešavati. Kao što smo videli, sudije se oslanjaju na zakone, a ako zakoni nisu dobri, onda dobijamo socijalno isključene i siromašne građane.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Pošto se pomenula siva ekonomija, moram da istaknem kao neko ko se time puno bavi u Fondaciji Centar za demokratiju ogromno razarajuće dejstvo sive ekonomije na pravni sistem i na siromaštvo i na stepen zaštite prava, ekonomskih, socijalnih i svih drugih. Mi smo pre neki dan imali vest u novinama da je u jednom kraju u Srbiji inspekcija rada utvrdila 62% rada na crno u nekim sektorima. To su zastrašujuće cifre. Ne moramo o tome koja su sve prava ugrožena time kad neko radi na crno i koliko to stvara novo siromaštvo u decenijama koje dolaze, neće imati penziju, neće imati imovinu. Zastrašujuće je i sledeće, kao Centar za demokratiju mi se bavimo pružanjem saveta, ne pravne pomoći, ali saveta ljudima kojima je potrebno da dobiju neki uvid kako mogu zaštiti svoja prava. Dobijamo molbe radnika da se ne borimo protiv toga da rade na crno, zato što ako budu zaposleni legalno plata će biti mnogo manja. Imate situaciju koju ne znate kako da razrešavate. Da li možete na stanju ličnog dohotka da neka druga prava ostvarite? Ne možete. Da li možete da napravite jednakost između građana kad znate da neko radi kao registrovani radnik, registrovani zaposleni i neko ne radi? Da li može alimentacija? Ne može.

Postavlja se pitanje na koji način oni koji rade na crno mogu u stvari da zaštite svoja prva i da li žele da ih štite, a što je mnogo veće pitanje u situaciji u kojoj ne postoji dovoljno posla ni aktivno tržište rada?

Imate problem da mali broj pravnih instituta možete primeniti u takvoj situaciji, a bojim se da sa ovako slabim institucijama koje štite radna prava ne možemo da napredujemo. Mi smo imali na kraju krajeva u jednom opštem populističkom naletu ukidanja agencija pokušaj ukidanja Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Moram da kažem da je dobrim delom zahvaljujući brzoj intervenciji nevladinih organizacija neposredno pred jedan od prethodnih godišnjih izveštaja o napretku Srbije sprčeno da dođe do ukidanja Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, jer je jako mali broj mehanizama koje ljudi imaju u stvari na raspolaganju u zaštiti tih prava. Oni koji rade na crno naravno imaju još manje. Imamo problem što se sindikati ne bave u priličnoj meri time, zato što to nisu njihovi članovi, oni nisu zaposleni i nisu članovi sindikata. Postavlja se pitanje na koji način oni koji rade na crno mogu u stvari da zaštite svoja prva i da li žele da ih štite, a što je mnogo veće pitanje u situaciji u kojoj ne postoji dovoljno posla ni aktivno tržište rada?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Kada se sve obiđe, takoreći ceo krug, ovog o čemu smo pričali onda se dobrim delom desi da završi kod advokata. Advokate niko ne voli i njihove tarife. Tarifa jeste visoka, pogotovo u odnosu na standard života u Srbiji, prosečnu platu i sve ostalo o čemu se ovde govorilo. Uobičajena je pojava da advokati spuštaju tarifu, advokati su delom i trgovci, ali je ipak advokatura privatan posao. Dogovaraju se i slično. To postoji kod notara, pošto sarađujem i sa notarima kroz svoj rad i neke poznajem privatno. Njihove naknade su visoke, tako da i neki od njih procene da li mogu i da li neće biti prijavljeni, pogotovo ako su neki poslovi veće vrednosti, pa takođe snižavaju svoje tarife. Meni je samo žao i ja sam očekivala, pošto se priča o siromaštvu i zaštiti siromašnih, a Centar za socijalni rad je dosta uključen u taj proces i oni daju procene da li imovine nema, da li ima prava na socijalna davanja. Niko ih nije danas pominjao, njihov rad. Sa njima imam dosta kontakta kroz porodične sporove i jako sam nezadovoljna i sastavom stručnog kadra i načinom rada, ponašanjem pre svega prema ljudima koje treba da štite, ali kažem niko nije spominjao. Iako su njihovi nalazi i mišljenja uglavnom savetodavne prirode, dobar deo sudija uglavnom prepisuje ono što oni navedu u svom nalazu i iako oni imaju tehnički malo mogućnosti da se posvete svakom pojedinačnom slučaju i da provedu na svakom pojedinačnom predmetu.

Klijenti koji dođu po pomoć advokata u ostvarivanju svojih prava često procenjuju koliko im je to pravo značajno, a sa druge strane koliko će da ih košta.

Opet se na kraju sve svede na to da nalazi i mišljenja centra za socijalni rad bude odlučujuće u predmetima koji se njima upućuju na procenu. Sudija je spomenula oslobađanje od plaćanja taksi. U praksi se to svede na to da samo ako si beskućnik bez zarade možeš da budeš oslobođen taksi. Što je stračno, jer takse oslobađa samo potvrda Uprave prihoda da nemaš imovinu  i dokaz sa Biroa da si nezaposlen. Klijenti koji dođu po pomoć advokata u ostvarivanju svojih prava često procenjuju koliko im je to pravo značajno, a sa druge strane koliko će da ih košta. Ako procene da će puno da ih košta, ne samo finansijski, nego vremenski, odustanu od svog prava. Ne slažem se sa sudijom, moje iskustvo nije da kad advokati spuste tarifu odlažu ročišta i pišu nepotrebne žalbe. Sa druge strane, jednim delom je sve ovo i replika na izlaganje sudije, imam klijente doktore koji nisu bili u mogućnosti da zaposle advokata kada su zaključivali pravni posao, jer su procenili da im ne treba, verovali su. Sada su ti pravni poslovni došli do poništenja u parnici, imam problem da dokažem kako jedan primarijus nije mogao da prepozna da je to prevara, da je to nezakonito i kako nije mogao da zna da treba da angažuje advokata. Niko nije pitao na vrednosti posla koliko on treba da izdvoji za advokata i da plati po punoj tarifi. Moja prva i najveća primedba u svemu tome, vezano za oslobađanje taksi, je da građanin doslovno mora da bude beskućnik da bi imao neku povlasticu.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jedna od osnovih aktivnosti naše organizacije jeste pružanje besplatne pravne pomoći najugroženijima, odnosno pripadnicima romske populacije i to onima koji žive u neformalnim naseljima. Spominjali smo nivo obrazovanja i dovodili u vezu sa siromaštvom, nedostatak zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ograničenje u ZPP ko može da pruži pravnu pomoć. Lica kojima pružamo pomoć najčešće su nepismena ili funkcionalno nepismena ili pravno neuka. Imali smo situacije da centri za socijalni rad ta lica upućuju nama za pravnu pomoć. Ono što sam htela da kažem posebno, a vezano je za rad centara za socijalni rad, odnosno konkretno za Zakon o socijalnoj zaštiti, a ova lica mahom žive u sivoj zoni, prikupljaju sekundarne sirovine i kako ta oblast je totalno pravno neuređena oni su najčešće korisnici novčane socijalne pomoći da bi mogli da prehrane svoje porodice. Kod podnošenja zahteva za novčanu socijalnu pomoć imate situaciju da oni moraju da tuže člana porodice da bi mogli da podnesu tužbu za izdržavanje. Zatrpavamo sudove, sud mora da donese odluku, to su presude od na primer 1.000 dinara, da bi oni uopšte mogli da podnesu zahtev za novčanu socijalnu pomoć, a to je jedan od 20-ak dokumenata koji se podnose. Drugo, kriterijumi centra za socijalni rad su totalno neuređeni, tzv. iznos propuštene zarade. To je iznos koji centar određuje, koji je neko mogao da zaradi.

Mere Nacionalne službe za zapošljavanje kad su u pitanju lica romske nacionalnosti, pokazuju izveštaji Zaštitnika građana i razni drugi, nisu bile adekvatne populaciji kojoj su namenjene.

Onda odluke centara za socijalni rad u tim slučajevima su vrlo diskrecione, na osnovu čega oni to određuju ne znamo. Zahtevi se odbijaju, pa smo tako imali situaciju da je klijentu čiji zahtev je podnet u zimu odbijen i centar je doneo rešenje i odredio je da u rešenju stoji, u vezi sa minimalnim iznosom propuštene zarade, da je klijent mogao deset dana u toku meseca da zaradi 1.000 dinara dnevno tako što bi cepao drva.  Pošto je bila grejna sezona. Gde bi taj posao našao? Kako bi ga našao? Ko bi mu ga dao? Ko bi mu toliko platio? Tako je centar odredio, to je bilo diskreciono pravo centra. Na sve to imamo potom, a u jeku mera štednje, donošenje uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, odnosno situaciju da lica koja su korisnici novčane socijalne pomoći će morati da rade na poslovima koje im obezbedi centar u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje da bi mogli i dalje da primaju novčanu socijalnu pomoć. Tako samohrana majka sa petoro dece je pozvana da obavlja neki posao, da čisti, pri tom je bolesna. Morala je da dostavi medicinsku dokumentaciju i da kaže da to ne može da obavlja, da ima maloletnu decu koju treba da čuva. To su sve neke praznine za koje je potreban nov pristup da se reši da ovi ljudi mogu da ostvare svoje pravo. Da ne govorim o merama Nacionalne službe za zapošljavanje kad su u pitanju lica romske nacionalnosti. One do sada, pokazuju izveštaji Zaštitnika građana i razni drugi, nisu bile adekvatne populaciji kojoj su namenjene. Da ne govorim o porezima na socijalne stanove koje plaćamo, uopšte na stambenu politiku i sistem socijalnog stanovanja koji se razlikuje od projekta do projekta kako donator odredi koji će kriterijumi i uslovi biti, pa imate osobu koja živi u socijalnom stanu gde komunalije plaća 14.000, koliko iznosi i novčana socijalna pomoć. Jasno se vidi da je sistem neodrživ i da ova lica sutradan ponovo mogu da završne na ulici.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je problem koji raste, ovo nije problem koji se napravio pre tri meseca, ovo je sistemski problem. Evo kako bih rekla, pokušavajući da sumiram sve ono što smo rekli, siromaštvo u ovoj zemlji postoji. Imamo nove vidove siromaštva, siromašni postaju ljudi koji rade, siromašni postaju intelektualci koji imaju znanja, svest o nečemu, ali imaju materijalno siromaštvo i obrnuto. Imamo ljude koji imaju svoje potpuno veliko bogatstvo materijalno, ali svest o zakonu i mogućnosti poštovanja pravnog sistema vladavine prava ne postoji i onda imamo urušenje onog što posle retroaktivno deluje na sve. Imamo mogućnost da velikim profesionalnim radom nešto promenimo. Postoje uvek ljudi koji imaju volju to da urade. Na žalost, uvek će se susresti istomišljenici, a oni koji bi morali da učestvuju u svemu tome obično neće doći. Jednostavno mora se animirati svako ko ima mogućnost da nešto promeni i da krene da učestvuje u toj promeni. Velika je stvar kada se u ovom trenutku nevladin sektor uključio što može negde da ukaže i radi, nešto se ipak dešava da ne budemo potpuno negativni. Šta u ovom trenutku možemo, po meni, hitno uraditi, a što ne predstavlja veliki ekonomski efekat koji nemamo u siromaštvu sistema. Brzo možemo doneti kriterijume da bi se neko bio oslobođen plaćanja sudskih taksi ili celokupnih troškova postupka.

Moramo obezbediti građanima na sve načine da saznaju šta je zakon, šta su prava i gde ih mogu realizovati, čak i u sistemu gde nemamo još uvek zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Mi smo se naučili da uredbama menjamo nešto što je po Ustavu zakonodavna delatnost, ovo ne mora čak ni da bude u okviru zakona, može da postoji neka podzakonska mera, neki kriterijum koji će regulisati nešto što će omogućiti na jednak način primenu tog zakona. Možemo i po onom što smo diskutovali jako brzo uraditi nešto na unapređenju laičkog informisanja. Moramo obezbediti građanima na sve načine da saznaju šta je zakon, šta su prava i gde ih mogu realizovati, čak i u sistemu gde nemamo još uvek zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Laička informacija može i mora biti obezbeđena i to mora da bude jedan od osnovnih ciljeva koji moramo da napravimo. Moramo da napravimo pojednostavljenje procedura, obaveštenje kroz tu laičku informaciju kakva je procedura. Moramo poštovati inovacije koje se mogu izvršiti na osnovu postojećih zakonskih rešenja, izmeniti iskustva i napraviti stabilni sistem u grani vlasti koja se zove pravosuđe. Mnogo smo ovde slušali i čuli kakvi su nam zakoni. Ko će nam uraditi zakone? Mi imamo nedelotvorne i iluzorne zakone. Svi koji se bavimo ljudskim pravima znamo koliko je to kršenje prava i koliko je to poraz za kršenje vrlo konkretizovanog svakog prava. Moramo nešto sami utvrditi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je ovo jedna od najboljih debata koje smo vodili poslednjih 7-8 godina. Ovde sam stalno i mogu reći da nikad nisam sa većim uzbuđenjem i pažnjom pratio jednu diskusiju. Moj prvi zaključak će biti malo čudan, a to je da imamo ogromno moralno siromaštvo koje se pokazuje u odsustvu empatije. Neko će reći, to nije važno, važno je malo investicije strane i čim se obogatimo sve će ići. Neće ići. I u bogatim zemljama postoji ogromno siromaštvo koje mnogo više boli, jer postoje na drugoj strani milijarderi. Društvo nam je postalo atomizovano i dovedeno do krajnje gluposti, ljudi počinju da veruju da će se lakše spasiti ako vode računa samo o sebi, nego ako se udružuju sa drugima. To je opšti stav. Ništa pogubnije nije za jedno društvo od toga. Onda su besmislene institucije, stranke, besmisleno je bilo šta. To je najgore što nam se dogodilo. Naravno, moramo te nivoe da izbegnemo. Rekao bih da me je od svega najviše razočarao upravo globalni nivo. Ovo čovečanstvo danas pati od bankarskog banditizma. Ovo je sitno što ovde rade u odnosu šta rade na svetskom nivou. Svakog dana možemo pročitati u novinama da su švajcarske, američke, engleske banke kažnjene za deset ili pedeset ili sto milijardi jer su kartelisali i upropašćavali čovečanstvo. Cela kriza koja se odvija, uprkos velikim tehnološkim inovacijama, izazvana je upravo bankarskim banditizmom, jer je porast koncentracije kapitala jednostavno lišio svet normalnih poslova koji zapošljavaju i zadržavaju mogućnosti ezistencije.

Kant u jednom tekstu o prosvećenosti je rekao da kada je politika zasnovana na pravu onda je to racionalno i moralno, ali kada je pravo zasnovano na politici, to nije samo neracionalno i nemoralno, nego gnusno.

Ajde da malo simbolizujemo šta bi to bila empatija. Zamislimo, a ja poznajem jednu takvu devojčicu, Romkinju, dete, 12 godina. Koji su oblici diskriminacije ili nasilja u toj maloj osobi sprovedene? Prvo, jer je Romkinja, nema šansi za neku veliku mobilnost da će se razvijati, kretati. Kao dete trpi da je upotrebljavaju da prosi. Kao žena trpi, jer će je udati sa 15 godina. Nepismena će ostati, ime joj nije zabeleženo kod matičara, jer to obično ne prijavljuju. Zamislite u jednom takvom ljudskom biću koncentrat svih diskriminacija, i mi se razmećemo nekim zakonima, a niko ne kaže da najveća manjina koju imamo je romska koja nema ni jezik, ni školu, niti razume išta kada ode negde u sud. Dolazimo do pitanja šta su ti zakoni uopšte. Ima jedna preoštra Marksova definicija da je zakon podignuta na nivo prava volja vladajuće klase. Ovde je to postalo vulgarno. Sve može da bude zakon, pa imamo u Skupštini i zakone koji se po 15 puta pojavljuju za dopune i izmene. To više nije ni uredba. Šta god im zatreba da trenutno nešto reši, promeni ga, uradićemo nešto drugo. Pre 220 godina Kant u jednom tekstu o prosvećenosti je rekao da kada je politika zasnovana na pravu onda je to racionalno i moralno, ali kada je pravo zasnovano na politici, to nije samo neracionalno i nemoralno, nego gnusno. To je politička volja posle 220 godina. Problemi su daleko širi, ali mislim da bi bilo mnogo lakše reformisati društvo, to možda mnogima izgleda idealistički, ali ako se ono reformiše u moralnoj sferi biće napretka. Neko će reći ko hoće moral neka ide u crkvu. Mogao bih da budem ciničan pa da kažem, taman posla da odemo u Sinod.

Opširnije >>>