za odgovorna politiČka reŠenja
logo
logo
"ISKUŠENJA DEMOKRATIJE I STRATEGIJA EVROPSKE LEVICE S OSVRTOM NA SRBIJU"
Pretraga
Verzija za štampu

Demokratija je uvek u nekim iskušenjima, ocenio je danas predsednik Fondacije Centar za demokratiju Dragoljub Mićunović, navodeći da koji god poredak u svetu danas uzmemo, on je demokratski defektan jer je "ispario" vrednosni sadržaj demokartije.

Na debati "Iskušenje demokratije i strategija evropske levice sa osvrtom na Srbiju", Mićunović je rekao da danas postoje problemi koji pokazuju da je demokratija kao oblik vladavine u velikim iskušenjima, u smislu pitanja šta je ona danas.

Mićunović je ocenio da levica danas ima problem kako spasiti demokratiju.

Kako je naveo, previše slobode ugrožava jednakost, a previše jednakosti ugrožava slobodu.

"Jedino kada idu ruku pod ruku, napreduje čovečanstvo", kazao je Mićunović na debati koju su organizovali Fondacija Centar za demokatiju i Fridrih Ebert fondacija.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Ovo je 80-ti put da se sastaje Demokratski politički forum, verovatno to ima neki efekat. Dozovolite da pozdravim našeg gosta. Profesore Gros, želim da vam poželim dobrodošlicu i izuzetno mi je drago što ćete učestvovati u debati. Profesora Grosa sam upoznao u Savetu Evrope i dugo sam imao prilike da slušam njegove intervencije i govore i da sa njim razgovoram sa velikim zadovoljstvom. Međutim, moram da vam otkrijem da sam tek juče u razgovoru saznao da nas dvojica imamo isti politički i filozofski autoritet kao favorita, a to je Tomas Pejn, o kome je profesor Gros pisao, a i ja svojevremeno.. Tako da smo se negde ideološki sreli, zato što je Pejn bio prvenac sa moralnim taktom koji se nije udvarao aristokratima i koji je završio na čudan način. Moramo nekoliko reči reći o njemu. Prvo, progonili su ga aristokrati, monarhisti i svi ostali. Učestvovao je u dve veoma značajne revolucije, u američkoj revoluciji, gde se Džefersonova deklaracija pisala na osnovu njegovog “Zdravog razuma” i brošure koje je izdao. Takođe, u Francuskoj je učestvovao u pisanju prvog francuskog ustava i bio je poslanik u Konventu, tako da je to jedinstvena ličnost koja je u dve revolucije učestvovala i postavila temelje modernog političkog sveta. Međutim, njegove kosti su izložene ruglu od strane engleskih konvervativaca, pljuvali su ga za jednu funtu ko je hteo da ga anatemiše i na kraju je negde bačen.

Pročitao sam nedavno rečenicu koja kaže da je ćutanje često laganje. Danas ljudi koji ćute – lažu. Lažu prvo sebe, a onda naravno lažu i potomstvo i sve oko sebe.

Bio je jedan drugi politički mislilac koji je takođe naš favorit. To je Žan Žak Ruso, koga su prvo slavili i kosti stavili u grob u Panteon, a onda ih posle pada Revolucije izvadili i vrlo kulturno prosuli u Senu. Pišući o Pejnu rekao sam da je nehotično dat veliki kompliment toj dvojici ljudi koji su zadužili čovečanstvo, a ono im je vratilo tako što im nije obeležen grob, nemaju ništa lokalno nego pripadaju svetu. Tema o kojoj danas govorimo ima naslov koji možda deluje Biblijski. Iskušenje, to je reč koja se često pominje, jer je tu uvek neko zlo, neki sotona koji iskušava našu dušu. Pejn je takođe svoje “Krize” kada je pisao i podizao moral Vašingtonu i ostalima da se izbore za Republiku Sjedinjenih američkih država počeo sa: “Ovo su vremena koja kušaju ljudsku dušu”. To je borba koja se u čoveku odvija između dobra i zla, između borbe i kapitulacije, optimizma i pesmizma. Mi smo u iskušenju, bar vi koji sedite ovde dobro znate šta se dešava sa našom državom, društvom, ljudima, porodicama, školama, omladinom. Svakog ta stvar mora da zabrine. Pročitao sam nedavno rečenicu koja kaže da je ćutanje često laganje. Danas ljudi koji ćute – lažu. Lažu prvo sebe, a onda naravno lažu i potomstvo i sve oko sebe.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Želim da se zahvalim Fondacijama, organizatorima današnjeg skupa i izuzetno sam zahvalan što na 80-toj debati imam priliku da sa vama podelim svoja razmišljanja i da o njima diskutujemo. Danas se nalazimo u jako lošoj situaciji u Evropi. Možda nije slučajno da se kriza Evrope i kriza demokratije istovremeno odvijaju i nikad nisu bile tako velike. Moja prijateljica je rekla da treba da prestanem da koristim reč „kriza“, jer to ništa ne znači, od kad postoji demokratija bila je u krizi. Postoje knjige iz  1911., 1899. godine o krizama demokratije, ali poenta je da je situacija u Evropi takva da mnogi stiču utisak da se Evropa raspada, da ima više dezunionisanja nego Unije. Sa druge strane, demokratija je pojam za koji mnogi smatraju da je banalizovan, kao i sloboda. Mnogi vole da koriste taj pojam, ali u njega skoro više niko ne veruje i za mnoge nema osnovno značenje. U toj situaciji kad je reč o levici, uvek volim da se pozovem na profesora Norberta Bobija koji je rekao da ako projekat levice u jednoj reči treba da objedinimo i sažmemo to je onda projekat demokratije u njenom sveobuhvatnom značenju, uključujući i bratstvo i jednakost i slobodu. To znači da pitanje demokratije i pitanje zadatka levice u suštini je isto pitanje, a naš je zadatak da demokratiju spasimo kao što je profesor Mićunović rekao.

Danas je potrebna jača Evropa, a ona neće biti moguća ako istovremeno ostane nedemokratska ili postane još nedemokratičnija. To je moja polazna premisa.

Zajedno želimo Tomasu Pejnu da odamo najveću počast kroz to što ćemo pokazati da i dan danas od njega može da se uči i da je dan danas za nas itekako ekspresivan, iako već ima više od 200 godina od kako je umro. Ideja demokratije je presudna ideja levice i to u smislu da sloboda ne treba biti privilegija, neće biti privilegija. To je bila ideja francuske revolucije i zahtev da krizu možemo savladati samo tako što ćemo zahteve koje se kriju iza demokratije i slobode sebi predočiti i jednostavno videti zašto smo mi ispali iz tog nekog okvira. Ako damo odgovor na to, shvatićemo šta je to što nedostaje Evropi i šta treba da se poboljša ili da se drugačije ustroji Evropi, jer to je osnovna pozicija. Danas je potrebna jača Evropa, a ona neće biti moguća ako istovremeno ostane nedemokratska ili postane još nedemokratičnija. To je moja polazna premisa. Trebaju nam političke institucije, one su tu da ljudima omoguće da probleme rešavaju u interesu samih ljudi, demokratija je zato tu, postoji da bi ljudima omogućila slobodu, a da pri tom konflikte koji su nužno povezani sa slobodom ne završe u nasilju. Istovremeno, demokratija znači i pravo na ravnopravnu raspodelu životnih šansi. To na primer ilustruje i može da se zove bratstvo, odnosno fer raspodela životnih šansi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Da li prekarijat je samo jedan signal ili ozbiljan simptom u kontekstu ovog o čemu danas govorimo? U kontekstu demokratizacije ili moguće demokratizacije on otvara čitav niz tema. A te teme možemo otvarati na različite načine. Silan prekarijat prolazi iz ekonomskog koncepta koji nazivamo neoliberalizam, koji ima svoje političke implikacije. Sigurno je da on proizilazi iz čitavog niza onog što nazivamo razgradnja države blagostanja, jer se država povlači iz niza sektora i javnih funkcija. Sigurno da prekarijat proizilazi iz rastuće nejednakosti koja danas poprima krajnje ozbiljne dimenzije. To je prostor koji se pojavljuje i nova kategorija koju nazivamo prekarijat, a koji je postao predmet ozbiljnih rasprava. Da li je prekarijat klasa u nastanku ili je to preobražavanje radničke klase? Odgovora još uvek nemamo, niti je u ovom trenutku važno. Važno je da konstatujemo da se nešto događa. Raste armija onih koji rade sa nepotpunim ugovorima, sa privremenim, povremenim ugovorima koji impliciraju niske zarade, nesigurnost, nemogućnost planiranja karijere, planiranja porodice i koji dovodi najveći broj ljudi u siromaštvo. To je novi trend koji postoji kao globalan i naročito je ozbiljan u trećem svetu i u zemljama tranzicije, kakva je naša, ali i na nivou Evrope.

Prema procenama u ovom trenutku oko 40-45% svih uposlenih u zapadno evropskim privredama rade u kontekstu prekarijata i ako se nastave prema procenama nemačkih analitičara do 2020. godine taj će trend poprimiti oko 55% celokupne radne snage.

Prema procenama u ovom trenutku oko 40-45% svih uposlenih u zapadno evropskim privredama rade u kontekstu prekarijata i ako se nastave prema procenama nemačkih analitičara do 2020. godine taj će trend poprimiti oko 55% celokupne radne snage. Tu se otvara čitav niz tema, jedna je od tema ova demokratija o kojoj danas govorimo. Kako oni koji u suštini nisu građani da utiču? Njih onaj guru za prekarijat gospodin Stending naziva bezlični podanici. Oni ne učestvuju ni u kakvom procesu pregovaranja, nisu članovi bilo čega da bi mogli da svoju volju iskazuju. To je jedan novi trend koji nam nameće krajnje ozbiljna pitanja. Jedna su načelna pitanja demokratije, a drugo je kako je u realnom kontekstu kod nas i u Evropi kako treba situirati pretpostavke za obnovu demokratije, koje se tiču rastuće nejednakosti, pojave nove socijalne grupacije koja ni na koji način ne učestvuje u realnom životu, ali koju regrutuje krajnja radikalna desnica i koja to vidi kao svoju bazu. Tako da ukoliko ostavimo po strani problem prekarijata, a pogotovo u užasno komplikovanim okolnostima u kojima mi živimo, otvaramo novi prostor na koji ne utičemo, a utiču neki drugi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Razumela sam gospodina Grosa da je govorio da se pojavio jedan strukturni defekt za koji još uvek ne postoje društveni akteri koji taj strukturni defekt mogu da reše. Taj strukturni defekt se sastoji u tome što je u stvari ekonomska sfera postala preterano agresivna poslednjih 20-ak godina. Ona je praktično okupirala druge podsisteme, na prvom mestu politiku, a i sistem vrednosti, tako da imamo sada i jednu situaciju depolitizacije političkih tema. Tu depolitizaciju možemo da vidimo preko toga što u stvari banke, korporacije i različite trojke koje nemaju nikakav legitimet odlučuju o političkim pitanjima i tu je jedan trend da praktično nekakvi eksperti preuzimaju odlučivanje u evropskim društvima i u demokratskim društvima, a tu se pojavljuje i taj faktor da van nacionalne forme. Upravo to iritira mnoge građane Evrope, zato što tu postoji jedan deficit demokratije između građana u nacionalni državama i nadnacionalnog projekta. Ovo je osnovni strukturni problem da više nemamo ravnotežu između podsistema društva, ekonomije, politike, institucija i vrednosnog sistema, nego ekonomija je postala glavna vladarka i depolitizovala politiku.

Da li su se nekadašnje socijaldemokratske stranke, koje su sada pod kritikom zato što su se u stvari pod pritiskom ekonomije i tržišta i same praktično, utopile u centar ili prešle na desnu poziciju?

To se odrazilo prema političkim akterima tako što je praktično nestala levica. Tu postavljam to pitanje, da li su se nekadašnje socijaldemokratske stranke, koje su sada pod kritikom zato što su se u stvari pod pritiskom ekonomije i tržišta i same praktično, utopile u centar ili prešle na desnu poziciju? To na kraju krajeva vidimo sada u Nemačkoj, između socijaldemokratije i demohrišćanske stranke mirne duše se prave koalicije, to više nisu dve suprotstavljene stranke i te koalicije sve više su postale tipične. Ako se i pojave određene stvarno leve kritike koje očigledno nedostaju sve ovo vreme šta one mogu? Da podsetim na Marksa koji je rekao da ako kapitalizmu izostane ona kritika on postaje vandalizam. Moram da kažem da se sa tim slažem i očigledno je da je izostala leva kritika za sve ovo vreme. Postavljam pitanje i koji su akteri, jer ti akteri koji se sada pojavljuju kao levi i kritike ovog strukturnog defekta koje se pojavljuju na nivou EU, a i šire, po pravilu se nazivaju populistima i smatraju se nekim rušiocima ovog centra koji je postao sve jači. Postoji teza da je sam centar postao ekstremno desni i predstavlja se lažno kao centar. Kako mogu socijaldemokratske partije da zauzmu svoj levi prostor pošto su ga uporno napuštale, a pogotovo što vidimo da levi pokreti kao kritički su uglavnom nacionalni i ulaze u sukob sa EU koja se drži ovog konzervativnog centra koji niko ne može da razruši u ovom momentu?

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Trebalo bi razdvojiti nekoliko stvari. Najpre razdvojiti ono što se dešava na nivou Evrope, o čemu je profesor Gros govorio. S jedne strane imamo jedan proces, pokušaj među intelektualcima i političarima da vrše demokratizaciju demokratije na nivou država članica EU. S druge strane imate jedan proces unutrašnje evropeizacije. Evropeizacija je proces koji se odnosi na one buduće članice koje bi trebalo da pristupe EU, ali je to jedan stalan proces koji se odnosi i koji utiče na same države članice. Ova izbeglička ili tzv. migrantska kriza otvorila je niz pitanja. Jedno od pitanja je redefinisanje i ponovno učvršćivanje sistema vrednosti evropskih. Drugo pitanje je pitanje EU kao takve i na koji način naći pravu meru između univerzalizacije koja je proces koji teče u okviru EU, koja počiva na zajedničkim vrednostima i ciljevima i ti vrednosti i ciljevi bi kumulativno trebali da deluju na sam preobražaj razvoj i jačanje EU. S druge strane, kako EU da postane zajednica koja se neće baviti samo otklanjanjem posledica na globalnom planu, nego da postane globalni akter koji će uticati i na prevenciju nekih događaja i koji će u mnogo značajnijoj meri uticati da ne dođe ili da se predupredi ili otklanja određena kriza?

Federalizacija sama po sebi ili univerzijalizacija ne bi imale mnogo smisla ukoliko ne bi u određenoj meri sačuvale ono što je nacionalna samobitnost država koje čine EU.

To su ključna pitanja i izazovi pred EU kao zajednicom i pred državama članicama koje je čine, posebno za koje ima i pretenziju da predvode tu reformu ili pokušaj preobražaja EU u pravcu jedne federalizacije, one među kojima je i Nemačka, ali federalizacije koja počiva na principu univerzijalizacije s jedne strane, i s druge strane očuvanje osobenosti. Jedan od modela je svakako švajcarski model, koji je pomenuo prof. Gros. Federalizacija sama po sebi ili univerzijalizacija ne bi imale mnogo smisla ukoliko ne bi u određenoj meri sačuvale ono što je nacionalna samobitnost država koje čine EU. Tu će se tražiti, u tom trouglu vrednosti, ciljeva i funkcionalnosti EU, prostor za dalji preobražaj unutar EU i biće potrebno u svemu tome i dobrovoljno odustajanje od dela suvereniteta država članica koje je čine, a to će biti mnogo lakše ukoliko intelektualci i političari budu predočili koji su to benefiti za sve koji budu uključeni na taj način u taj proces.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Moramo biti svesni da smo suočeni sa situacijom gde se istovremeno postavljaju sasvim različita pitanja i mi smo praktično preopterećeni tim pitanjima i primorani smo da ih na taj način postavljamo i da tražimo odgovore, jer ne možemo sve zajedno na ogromnoj gomili da ostavimo. Druga poteškoća koja mi pada na pamet je da dolazimo iz sasvim različitih tradicija, gde se pojmovi različito shvataju. Ako po prvi put diskutujemo jedni sa drugima moramo i pojmove objašnjavati da bismo mogli da se razumemo, što je preduslov da zajednički dođemo do odgovora. Kad gospođa Pešić pominje populizam, tu postoje dva različita pojma, kao što znate. U Evropi je populizam način komunikacije, a nije stanovište. Populista pokušava da se dopadne uvek, pokušava da kaže ono što želite od njega da čujete. To nije isto kao demokrata koji jeste populista u američkom smislu, koji pokušava da ostvari interese ljudi. Pitanje da li nema više levice u tom smislu da želi da promeni stanje i da isuviše levice ima u vladajućim strukturama i te strukture više ne dovode u pitanje, vodi do povezanosti sa tim što je interna demokratija kod kuće negde pogrešno organizovana. Juče smo o tome razgovarali.

Levica u Nemačkoj, ali možda u još većoj meri u Engleskoj ili Francuskoj, nije dovoljno demokratska zato što svodi demokratiju na izbore i onda ljudi više nemaju nikakvu vlast između tih izbora, nikakvu moć odlučivanja, a onda je demokratija samo stvar kojom se bavi vlada ili Parlament, u smislu da oni veruju da onaj koji ima većinu u Parlamentu obezbeđuje Vladu, a da Vlada može da radi šta hoće.

Smatram da demokratija mora da se ojača u dva pravca ili može se ojačati samo u dva pravca. Na jednoj, strani veliko pitanje jeste da se na evropskom nivou uspostavi demokratija i da ona izbegne kolonizaciju kroz privredu, jer to je važno i tu smo se složili. Na početku ste rekli da je privreda u suštini sve zaposela, okupirala, a populista čini tako, odnosno postupa tako kao da nacionalna država ima nekakav manevarski prostor, a nema ga. Želi da zadovolji očekivanje ljudi, a nema snagu da pokaže ljudima da sopstvene analitičke sisteme moraju da prošire. Ako žele stvarnost da menjaju onda naprosto i ljudi moraju da se potrude da bolje shvate stvari. Populista beži od tog uviđanja, jer ne želi da preoptereti ljude. Levica u Nemačkoj, ali možda u još većoj meri u Engleskoj ili Francuskoj, nije dovoljno demokratska zato što svodi demokratiju na izbore i onda ljudi više nemaju nikakvu vlast između tih izbora, nikakvu moć odlučivanja, a onda je demokratija samo stvar kojom se bavi vlada ili Parlament, u smislu da oni veruju da onaj koji ima većinu u Parlamentu obezbeđuje Vladu, a da Vlada može da radi šta hoće. To je veoma površan vid demokratije. Godinama se borim, i u Švajcarskoj je to možda odavno već pošlo za rukom, da ljudi između izbora imaju mogućnost da intervenišu u zakonodavstvo, u izmene i dopune ustava, da vlada nema u startu većinu, da naprosto kod svakog pitanja mora da se identifikuje nova većina, jer niko u Parlamentu ne može da bude automatski za vlast, za Vladu, već i u Parlamentu mora da postoji mogućnost da Vlada obrazloži svaki predlog koji će uveriti većinu poslanika i da iskoristi uverljive argumente.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

MILOŠ SAVIĆ: Voleo bih malo da se zadržimo na tom pitanju i da razmotrimo zašto i pored višestruko uvećanih kapaciteta ljudi da budu građani, tako da kažem, da se građanski aktiviraju u nekim društvima, naročito tu imam u vidu kod nas u Srbiji, to se ne dešava. Profesor Mićunović je više puta ukazivao na nužnost povezivanja i udruživanja kako bismo izgradili suštinski demokratski poredak i na pravi način utemeljili demokratske vrednosti. Profesore, da li možete možda na tu temu nešto da nam date još jedan dodatni uvid?

PROF. DR DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: Jedna od stvari koje svako ko se malo bavi istorijom politike i političkog života treba da zaključi je da prečice u istoriji su obično retke i ne uspevaju. To je problem sa kojim se ova zaostala društva u političkom smislu i dan danas sreće. Mi smo, bez obzira na svu srednjevekovnu priču i te kraljeve, ipak na istorijsku scenu stupili tek Karađorđevim ustankom i onim što je Ranke nazvao srpskom revolucijom. Kada smo mi to radili? To je već 19. vek. Sada smo trebali da nadoknadimo to. Ima jako mnogo razloga zbog kojih se to nije desilo. Da se vratim na konkretno pitanje. Uvek se levica, bilo kakva da je, nalazila pred tim pitanjem “šta da se radi”? I od Čeriševskog i Lenjina, možemo pominjati, bar znam 10-ak takvih naslova. Tu situaciju imamo danas u Evropi. Šta se pokazalo? Pokazalo se da je pragmatizam politički ono što dominira. Međunarodna zajednica i određene vlade lako pristaju nekim dogovorima, deklaracijama na svašta, ali kada se i to malo začeprka, kada dođu neka krupnija pitanja, onda se pokazuje još uvek jedna, rekao bih čak, plemenska struktura. To su nacionalne države, nacionalni interesi, nacionalne ekonomije, uprkos velikoj globalizaciji i stvaranju svetskog tržišta, što je dosta čudno.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Mislim da je važno osvrnuti se i na tu činjenicu da se nalazimo u regionu gde se pitanja demokratskog deficita, odnosno urušavanja demokratskih institucija i vrednosti dešavaju verovatno i većom brzinom nego što je to možda slučaj u EU. Nakon skorašnjih događaja u Turskoj je bilo primetno da su glas podigli samo ljudi iz intelektualne elite, pisci kao što su Orhan Pamuk ili Eli Šafa, koja je rekla nešto što mislim da apsolutno može da se preslika na stanje u srpskom društvu, a to je činjenica da imamo demokratsku strukturu, u smislu da imamo izbore, Parlament, deklarativnu podelu vlasti i slobodne i nezavisne medije. Naglašavam deklarativno. Zapravo nemamo kulturu demokratije, poštovanje onih koji drugačije misle, manjina, zakona i onog što u vrednosnom smislu znače slobodni mediji i građanske slobode. Živimo u regionu gde uzori postaju upravo načini vladavine koju primenjuje Erdogan ili Orban i gde se na jedan vrlo sofisticirani način uvodi autoritarni model vladanja, služeći se nekim demokratskim institucijama ili tvrdeći da pošto su mediji privatni oni su samim tim slobodni i da tu dalje razgovora o tome nema. Činjenica jeste da osim strukture medija ili institucija prostor za kritičko mišljenje i za otvorene razgovore i debate je značajno sužen. Ni u vreme vladavine demokratskih stranaka imali dovoljno snažan Parlament koji je uspevao da kontroliše i da primeni sve mehanizme kontrole vlade. O tome možemo da razgovaramo, da li zbog izbornog sistema ili drugih stvari. Sada ta stvar ne samo što nije napredovala nego dramatično ide unazad.

Koje su to inicijative koje ste rekli da postoje u pokušaju da se stvori i pokrene proces pripreme transformacije Evrope i EU?

Nedavno su francuski predsednik i kancelarka Nemačke održali zajednički govor u Evropskom parlamentu. To je predstavljeno kao istorijski događaj, jer je to bio prvi put da se šefovi država ove dve zemlje pojave zajedno nakon što su to poslednji put učinili Miteran i Kol. Njihove su poruke bile vrlo snažne, u pravcu o kome je govorio gospodin Gros, da je potrebno više Evrope, a ne manje Evrope i da je potreban evropski suverenitet, a ne nacionalni. Uvođenje granica internih bila bi tragična greška i zapravo izdaja EU. S druge strane, u praksi svakodnevnoj političkoj evropskih zemalja stiče se utisak da su evropske zemlje u egzistencijalnom strahu od gubitka suvereniteta koji je praktično već izgubljen i onda se na zemlje kao što je Srbija i na trenutak u kome se sada nalazimo ovih dana kada je u pitanju nastavak pregovora i otvaranje poglavlja stvar svodi na jednu formu u kojoj se stiče utisak da su samo geostrateški ciljevi oni koji su ključni za dalji napredak Srbije ka EU, a da su pitanja vrednosti i sloboda u sasvim drugom planu. Zapravo bih želela i da zloupotrebim činjenicu da smo juče razgovarali sa gospodinom Grosom i da ta podstaknem da nam eventualno upravo u ovom kontekstu podeli informacije o tome šta se dešava u Partiji evropskih socijalista i uopšte na evropskoj levici. Koje su to inicijative koje ste rekli da postoje u pokušaju da se stvori i pokrene proces pripreme transformacije Evrope i EU? Potrebno je, uslovno rečeno, iskopati neke stare ideje. Kakva su vaša razmišljanja o promenama koje se dešavaju u laburističkoj partiji Velike Britanije i činjenici da je tamo pobedio autsajder, čovek koga masovni mediji i estamblišment politički naziva radikalnim, čak i komunistom, a koji je i kada je u pitanju EU vrlo jasno izašao sa stavom da nije protiv EU, ali da će upravo i on na levici otvoriti pitanje transformacije i potrebe da se EU redefiniše na nekim drugim osnovama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Tu postoji jedan nesporazum. Ako bi građani imali više demokratije, više moći, to ne bi značilo da je Parlament slabiji. Možete se okrenuti. Parlament je jači što su mu građani jaki, jer samo na taj način može da se Parlament emancipuje od vlade. Parlament nije mesto gde se pečatiraju odluke vlade. Zanimljivo je da će biti samostalniji prema vladi ako i sami građani imaju više toga da kažu ili prostora da više toga kažu. Drugo, to je Vesna rekla jako lepo, godine 1951. kada je Savet Evrope mogao da napravi takvo ustrojstvo jedan Francuz delio je letak i na njemu je pisalo: “Nemojte misliti da imate suverenitet koji ste odavno izgubili”. Upravo to je poenta, ljudi i dalje misle da imaju suverenitet koji de facto nemaju. Usled globalizacije to je postalo mnogo jasnije, imajući u vidu privredu koja je već prethodno pomenuta. U federalnoj državi se suverenost deli i to ne znači da država nema suvernost, ali ona nije jedina. To znači da se suverenost deli i na niži nivo, regioni i opštine će imati veću samostalnost. Radi se tu u problemima koje oni mogu bolje rešiti nego centralna država. Zato treba ostvariti preciznu podelu sa suverenitom. Može se imati na umu da se mora stvoriti taj transnacionalni suverenitet, koji ne može da se zanemari.

Moramo u javne službe da investiramo, da škole služe ljudima, da ne budu privilegija bogatih, treba nam javno zdravstvo, javna železnica.

U okviru levice Evrope ima puno više moći nego što se to vidi u novinama, veliki nedostatak je što se u novinama piše samo o vladama velikih država. Šta se događa u malim ili srednjim državama smo svi manje svesni. Najlepši primer si ti već pomenula vezano za Englesku i novog šefa laburističke stranke. Njegov izbor je bio apsolutni protest protiv vladavine elite, protiv predstave o opstanku 15% ljudi koji su otišli na Oksford i Kembridž univerzitete, a ostale sve možemo da zanemarimo. To je praktično pobuna protiv vladavina elita. On spada među one koji kažu da politika velikih rezova nije jedina ispravna. Jad ljudi u Engleskoj je posledica politike rezova koju su delom preuzeli demokrate i ukoliko nju želimo da promenimo moramo da stavimo druge prioritete. Moramo u javne službe da investiramo, da škole služe ljudima, da ne budu privilegija bogatih, treba nam javno zdravstvo, javna železnica. Ovde želi on da ima sasvim drugačiju investicionu politiku. Kao treće, on želi da više uključi ljude, da liši demokratiju elita, odnosno da demokratizuje demokratiju kao što je već prethodno rečeno, a istovremeno, on nije protiv Evrope, ali je za drugačiju Evropu. To je ogromna šansa. Istovremeno vidite slična kretanja u Portugalu, u Španiji, a pre svega u Grčkoj. Predsednik poslaničke grupe u Austriji je za transformaciju EU, za ustav, što je nedavno meni rekao u Evropi. U Danskoj ima sve više ljudi koji će reći ne toj postojećoj formi evropskih integracija. To nije dovoljno, već mora se reći “da” drugačijoj formi gde će demokratija biti podignuta na viši nivo, a ne ukinuta.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Potpuno se slažem sa konstatacijom gospođe Pešić da je ekonomija depolitizovala politiku. Ako se setimo vremena negde New labour-a kada su prihvatili ekonomske postulate tačerizma, od tada je krenula jedna ozbiljna kriza levice evropske koja i dan danas traje. Pogledajmo recimo ekonomsku scenu Srbije, mogli bismo da kažemo da i levica i desnica manje-više koriste isti neoliberalni instrumentarij, oslanjajući se na pokušaje rešavanja ekonomskih problema. Sada mi dopustite da napravim jednu pretpostavku, da bih postavio svoje pitanje. Recimo da nemački Folksvagen i francuski Reno imaju izgleda da dobiju veliki posao u Kini. Bez obzira na sva jedinstva i bez obzira na ovaj pomenuti zajednički govor Merkel i Orlanda, da li bi nemačka vlada u Berlinu, odnosno vlada u Parizu podržale Folksvagen odnosno Reno da dobiju krupan posao u Kini? Svakako. To je sada deo onoga o čemu pričamo, o jedinstvu, o primatu ekonomije ili politike. Dakle, Vi kažete da bi kapital trebao da bude obazriviji i to zvuči kao lep apel, ali moram da priznam da meni deluje pomalo naivno, upravo imajući u vidu jedan ovakav primer koji deluje realno, ovo što sam smislio za tržište kinesko. Zato Vas pitam, da li Vi kada smatrate da bi kapital trebao da bude obazriviji imate u vidu neke konretne mehanizme kako bi to moglo da se dogodi, a da ne ostane samo u sferi larpurlartistike.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Rekao sam da kapital mora da postane obazriviji, a to je posledica te političke evolucije. Danas jeste bezobziran i kolonizuje države, ali može da se natera da bude obziran ako se demokratija ustanovi na evropskom nivou, ako dobije svoj uslov, jer onda tek ima politika legitimaciju da se podigne protiv tog kapitala. U 20. veku između 1950-70 u Evropi, postojala je mogućnost da se natera kapital da bude obziran. Obeležje socijalne države u zapadnoj Evropi bio je plod određenog odnosa između privrede i politike, a danas je taj odnos narušen i u potpunosti je van kontrole. Danas imamo dominaciju privrede, o kojoj smo potpuno istog mišljenja. Slažem se sa gospođom Pešić da je privreda depolitizovala politiku, ali to mi ne prihvatamo. Nismo zaboravili šta je politika i to ne želimo da prihvatimo i zato je profesor rekao da želimo da spasimo demokratiju i politiku, a to možemo samo ako se oslobodimo kolonijalizacije i ne na nivou nacionalnih država, nego samo na nivou EU. Možete postaviti pitanje, stalno govorim o Evropi, ali reč je o globalizovanoj ekonomiji i zato sam vam ponudio mogućnost da isto tako govorimo i o globalizaciji demokratije, jer evropeizacija je jedan element ove transnacionalizacije. Postoje drugi primeri i to je vezano za ono što je gospodin Zoran malo pre rekao.

Nedostaju institucije koje teraju privredu i Nemačke i Francuske da odgovaraju i evropskom građaninu ili biraču, ne samo nacionalnoj državi.

Amerikanci prodaju nešto više oružja širom sveta, ali iza njih odmah dolaze Evrpljani na drugom mestu, a tu su i Francuzi i Nemci koji se ne spore oko toga ko više automobila može da proda. To je još i u redu. Najgora stvar je da prodaju ljudima oružje. Francuzi su u Saudijskoj Arabiji za podmornice valjda angažovani, a Nemci imaju isto tako ne znam koliko posto izdataka za namensku industriju. 4% troši se za tenkove, za podmornice samo zato što Nemci žele da prodaju tako nešto i po tome možete da vidite koliko je slaba Evropa. Politička Evropa, zajednička ne može da dođe do izražaja. Nedostaju institucije koje teraju privredu i Nemačke i Francuske da odgovaraju i evropskom građaninu ili biraču, ne samo nacionalnoj državi. Tu nismo različitog mišljenja, samo se nismo dobro razumeli. Znači demokratija mora da natera privredu da bude obzirna. Nacionalna demokratija odavno više nije u stanju da to učini, ali to nije krivica demokratije već to je posledica njenog ograničavanja na nacionalnu državu. Rečeno je da je nacionalna država poslednja brana ili poslednji nivo demokratije, ali to je počelo kod gradova i onda smo došli do regiona, pa država, a sada smo odavno došli u tu fazu da moramo da dođemo na transnacionalni nivo kako bismo privredu ograničili u interesu ljudi i prirode, da je nateramo da bude obzirna. To je konstatacija koja apeluje na nešto za budućnost, a ne za sadašnjost. Zato ne moramo da budemo rezignirani, umetnost u politici jeste da prepoznamo šta je moguće i da ga ostvarimo, a ne da kažemo da ne postoji druga alternativa. Toni Bler je u potpunosti diskreditovan u Engleskoj, samo u Evropi može da dođe do izražaja zato što je upao u rat, a njegov misionarski angažman je u potpunosti diskreditovan u Engleskoj. To je jedan od razloga zašto je izabran stari kritičar Blerov nedavno, a ne njegovi sinovi ili unuci koji prosto ponavljaju ono što je on svojevremeno rekao.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Zahvaljujem se gospodinu Grosu što nam je preneo jedan deo atmosfere iz razgovora i debata koje još uvek možemo danas da čujemo u Savetu Evrope, koji se bavi demokratijom i ljudskim pravima i vladavinom prava. To nas na neki način tera u Srbiji da pokušamo da razmišljamo na način zašto se mi bavimo politikom? Mi smo preplavljeni opštom slikom raspadajuće Evrope kroz naše medije, koja naravno ima svoju političku pozadinu i svoj politički razlog, ali ajde da malo razmišljamo i van kutija. Da li se bavimo politikom samo zato što smatramo da je politika skup malih promena koji možemo da napravimo u svojim političkim životima i aktivnostima ili politika zapravo znači neku viziju društva koju delimo? Da li se danas kao političari u Srbiji, pa rekla bih čak i u Evropi, bavimo time šta je vizija društva koju želimo da gradimo ili je ta vizija društva samo posredovana ekonomijom? Za mene je to važno pitanje. Kad govorimo kao predstavnici građana iz Srbije mi se suočavamo sa jednim velikim problemom sa kojim verujem da je suočen i veliki broj predstavnika građana, parlamentaraca, političara u Evropi, a to je da u razgovorima sa građanima kad govorite o demokratiji zapravo nailazite na jedan podsmeh, zato što sto se onaj ko o demokratiji danas govori u bujajućoj nedemokratskoj praksi svuda oko nas doživljava kao nerealni sanjar koji ne sagledava procese koji pobeđuju i ono što je danas očigledno.

Ko je danas zainteresovan za politiku u Srbiji, Francuskoj ili Švajcarskoj? Građani nisu. Ljudi koji imaju neke ideje i žele nešto da promene nisu, jer ne veruju da mogu da promene.

To bi onda značilo da zapravo treba da prestanemo da govorimo o demokratiji, jer to danas više niko od nas ni ne očekuje. Mislim da je to pogrešno i da ovakve rasprave i debate jesu korisne, naročito u Srbiji. Dominantan stav građana u Srbiji je da ništa ne vredi i ne može da se promeni, ne vredi da se udružujemo, da protestvujemo, da pišemo. Treba da ćutimo i da gledamo samo svoje interese, ne shvatajući da na taj način antipolitikom postižemo upravo ono što je dominantan zahtev i ekonomije i njenih dominirajućih struktura. To nas dovodi u antipolitički stav koji kaže da smo samo neke individue kojima se potrebe slučajno ili namerno zadovoljavaju i daju nam se slobode ili nam se ne daju. Ko je danas zainteresovan za politiku u Srbiji, Francuskoj ili Švajcarskoj? Građani nisu. Ljudi koji imaju neke ideje i žele nešto da promene nisu, jer ne veruju da mogu da promene. Zainteresovani su samo oni koji neke lične interese mogu da zadovoljavaju. Govorim naravno o načelnim stvarima. Danas u Srbiji imamo paradoks, Vesna Marjanović je spomenula medije. Imali smo reforme medijske scene koje su išle ka privatizaciji. Došli smo u situaciju da su mediji u vreme Miloševića bili ipak slobodniji nego što su danas kada smo sve privatizovali. Tada su bili državni i tada ste mogli kao pripadnici demokratskog pokreta da zahtevate javni interes u državnim medijima. Danas ne možete, mediji su privatni i bilo kakav zahtev da imate poštovanje javnog interesa u medijima zapravo se doživljava kao potpuno neadekvatan, jer su mediji privatni i vlasnik odlučuje šta će da stavi u te medije, koje će novinare da održi, šta se njemu najviše isplati.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nataša, uvek se stidim kada govorite o srpskim medijima. Švajcarski kapital investira u najgore medije kod vas, ne u dobre medije. Naša demokratija kod kuće je preslaba, a to pokazuje da treba da se ojača, da se prihodi koji se ostvaruju u Švajcarskoj ne ulažu negde što ne služi demokratiji. Svestan sam da imam deo odgovornosti. Jako je zanimljivo nešto što si ti definisala kao antipolitičar, nešto što nema smisla. U Švajcarskoj se kaže da se nešto ne isplati. To ukazuje efekat kapitala, to određuje naša razmišljanja, to se ne isplati, a zaboravlja se da postoji principijelna razlika između politike i privrede. U privredi bi trebalo da se investira kao se nešto isplati i ako će se nešto vratiti, ali u politici morate delovati iz čvrstog uverenja. Čak i kada nismo svi istog mišljenja, samo zato što imate to uverenje i ubeđenje, ukoliko to činite onda ćete saznati da će puno više ljudi učestvovati. Gospođa Pešić nije bila 1996. godine na ulicama, iako nije znala da će se nešto isplatiti, da će se nešto pokrenuti, ali je to želela i bila je uverena u to. Zato je bila tu. Moramo da nađemo put ka tome. Ne treba prvo da postavljamo pitanje da li nam se nešto isplati i da li ima smisla. Ima smisla zato što ja zastupam to mišljenje i zato to i činim, a onda ću često doživeti iznenađenje, više ljudi će se priključiti i onda ćemo moći nešto da promenimo, što pre dve godine smo smatrali da nije bilo uopšte moguće.

Direktna demokratija u Švajcarskoj je sada jednostavna, 100.000 građana je skupilo potpise i tera Švajcarsku da razmišlja o prihodu koji je bezuslovan.

Ako pogledate istoriju velikih pokreta i padova proteklih 50 godina, često se događalo dva meseca pre promena da su rekli da se ništa neće dogoditi, a ipak se dogodi jer su neki počeli da rade, a onda su bili iznenađeni koliko je bilo sve moguće u društvu. Zato smatram da u Evropi je moguće ono što smo pominjali, ali nismo svesni i ne kaže nam se, jer oni koji bi to trebalo da kažu nisu zainteresovani da doživimo uspeh. Moramo još da pokušavamo. Na kraju da bi učinio još jednu intervenciju, Tomas Pejn je na primer bio drugi nakon Tomasa Mora koji je u svojoj Utopiji za buduće društvo postavio bezuslovni osnovni dohodak za svakog građanina. Direktna demokratija u Švajcarskoj je sada jednostavna, 100.000 građana je skupilo potpise i tera Švajcarsku da razmišlja o prihodu koji je bezuslovan. Smatra se da je to nešto bolje nego društvo koje samo radi i koje nema vremena od rada da razmišlja sta čini. To je bilo samo 13 ili 14 ljudi u Parlamentu koji su dali saglasnost za ovu ideju. Okolnost da možete da suočite Parlament sa idejama za koje se on ne bi usudio da iznese je jedna od prednosti kada date ljudima moć koju danas nemaju. To je još jedna od napomena neophodnosti interne demokratizacije demokratije, da ljudi kod kuće primete da mogu da učine više i onda će imati poverenja da će nešto uspeti na evropskom nivou, gde danas mislimo da to nikako ne može da uspe.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Htela bih da skrenem pažnju da prof. Gros nije odgovorio na jedno pitanje koje je indirektno, ali nedovoljno možda jasno, postavila Vesna Marjanović. Moram da kažem da smo mi ovde kao predstavnici nekih demokratskih snaga u Srbij veoma zabrinuti zato što dok mi dočekamo demokratiju na evropskom nivou, ova sadašnja Evropa će centralnim markama kao i ove sadašnje zemlje načisto uništiti. Evo zbog čega. Mi sada u Srbiji imamo jedno toliko istanjivanje demokratije da možemo da kažemo da čak više nemamo ni izbornu demokratiju, a kamoli ono za šta se prof. Gros zalaže i što bi moglo da bude budućnost, da se napravi deliberativna demokratija, sa javnošću, stalnim analizama i debatama o određenim problemima, a ne da to bude samo neki problem nekakvih zatvorenih elita. Mi imamo čist “firer princip” danas u Srbiji i ono što primećujem sa sadašnjom EU je da oni računaju na našeg Firera da će da reši određena geostrateška pitanja koja nju interesuju. Mislim da je to pitanje postavila jasno Vesna Marjanović, a da na to nije odgovoreno. Mi nemamo nikakvu šansu uopšte za bilo kakvu javnu debatu u Srbiji. Naši su mediji potpuno zatvoreni, one emisije koje smo imali i u kojima smo mogli bilo šta da raspravljamo, pa čak i u Parlamentu, a da ne govorim na određenim TV, su sada nestale u Srbiji.

Nemamo nikakvu šansu da otvorimo debatu o Kosovu u samoj Srbiji i da eventualno to pitanje skinemo sa dnevnog reda na demokratski način.

Mi smo stavljeni u situaciju da se od našeg Firera ili od Srbije traži da se uspostave i otvore pregovori sa EU preko poglavlja 35. Znači, isključivo preko Kosova, a nemamo nikakvu šansu da otvorimo debatu o Kosovu u samoj Srbiji i da eventualno to pitanje skinemo sa dnevnog reda na demokratski način. Mi smo u Srbiji, istorijski gledano, imali stalno to pitanje da li možemo da rešavamo srpsko nacionalno pitanje ili ćemo da imamo demokratiju, pa prvo demokratija pa onda da sagledamo to srpsko pitanje preko demokratskih institucija. Mi smo dovedeni u situaciju da rešavamo Kosovo u istanjenim demokratskim okolnostima i da pritisnu našeg Firera, a da mi uopšte u tome ne učestvujemo ili pak da se raspisuju neki nedemokratski referendumi oko Kosova gde će u stvari Srpska pravoslavna crkva i velikosrpski nacionalizam ponovo da odnese pobedu. Evropu kakva je sada uopšte ne interesuje šta se na toj periferiji dešava jer ona ne misli da se proširuje. Njih interesuju ti mali Fireri, kao Erdogan u Turskoj. Čak sam videla da i Nemačka pravi otvorene trgovine sa Turskom da im pomogne oko rešavanja pitanja izbeglica, ali neće da postavlja Kurdsko pitanje i to što je Erdogan napravio čistu autokratiju u Turskoj. Osećamo se sada dvostruko prignječeni ovim opštim pitanjima od kojih smo krenuli, ali mi ćemo do tada ovde da odumremo i u stvari ćete dobiti situaciju da ta periferija ne može da preživi dok ne stanete tamo na naše demokratske noge.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Nije tako, gospođa Vesna Pešić nije postavila pitanje već je izrekla konstataciju, a ako se izlažu konstatacije i kada bi morao i to da komentarišem onda verovatno ne bih stigao da Vam dam odgovor na sva pitanja. Dakle, ja sam njenog mišljenja i isto tako delim tu konstataciju i Nataša je to ponovila, u neophodnost demokratizacije EU spada i to da je EU primorana da reaguje na dedemokratizaciju Srbije. Isto to je rekla i Nataša i Vesna. Juče smo diskutovali o tome, kod Bugarske i Rumunije situacija je bila isto takva i to naprosto nije bilo pitanje, već konstatacija i ne mogu sada da komentarišem sve konstatacije i da kažem to je bilo tačno, pravilno, ili slažem se ili ne. Naprosto dajem suprotno mišljenje tamo gde se ne slažem sa nečijom konstatacijom i tamo gde smatram da možda mogu da doprinesem da se bolje sagleda problem. Isto tako slažem se sa konstatacijom da imate Firera i sa stanjem demokratije. Ako institucije kojih kod kuće ima istanje demokratiju, ne možete da očekujete da će one kritikovati druge takve sisteme, jer bi morale da kritikuju same sebe, a to je onaj deficit koji ima EU.

Morate da jačate diskusiju i demokratiju, ovde kod vas, kod kuće, kao što ste to radili 80-tih godna.

Zato naprosto ne možete da zaobiđete ovu načelnu disusiju, morate da jačate diskusiju i demokratiju, ovde kod vas, kod kuće, kao što ste to radili 80-tih godna. EU može da vam pomogne pri tome, a ne može umesto Vas da odradi taj posao. Istovremeno, demokratizacija EU će pomoći nama da na bolji način priteknemo vama u pomoć, jer u Briselu odumire demokratija. To se ne dešava samo u Srbiji, ista stvar je u Bugarskoj, Rumuniji, problem je u tome što su levice tamo ujedno i deo problema, a ne rešenja. Ako bismo to uspeli da popravimo uz pomoć bolje demokratije u Briselu, onda će i vaša korist od toga biti veća. To nije stvar koja se sukcesivno dešava korak za korakom, nego paralelno, u isto vreme treba da se rešava i jedno i drugo i onda može da bude uzajamno i od veće koristi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Jeste da nisam postavila u formi pitanja ono što sam rekla, ali na neki način i ne očekujem da gospodin Gros nama može da pruži te odgovore, jer nije on taj koji trenutno vodi zvaničnu evropsku politiku ili politiku Nemačke ili neke druge zemlje. Ono što jeste činjenica je da je u jednom trenutku, to sam upravo i juče spominjala kao jedan od primera koji je bio na neki načni šokantan za našu medijsku javnost, ali i za građansko društvo, u nekoliko meseci sa naših programa nestalo nekoliko emisija koje su jedine imale kritički odnos prema prethodnoj i sadašnjoj vladi, kada su najpoznatiji naši novinari ostali bez posla i više se nigde nisu pojavili, potpuno im je zatvoren svaki prostor za rad i za govor i za slobodu razmišljanja i razgovora sa onim delom društva koje je kritički orjentisan prema vladi. Tadašnji komesar za proširenje, gospodin Han, je rekao da su potrebni dokazi da bi Evropa bila sigurna da postoji gušenje medijskih sloboda. To je bila šokantna izjava za našu javnost, koju su doduše nakon toga pokušali da ublaže njegovi saradnici saopštenjima, ali ono što je ostalo kao činjenica i kao trag je da ti novinari i dalje ne rade, da mi i dalje nemamo kritički orijentisane emisije i sadržaje u našim medijima i da mi imamo pluralizam medija, u smislu ima ih mnogo, imamo ih više nego u vreme kada su mediji bili u vlasništvu države, ali on ništa nije obezbedio. Nemamo pluralizam sadržaja. Nemamo kritičko mišljenje, samo imamo veći broj medija koji sve više prikazuje zabavne programe i ne samo da nema kritike, nego sve manje ima uopšte i vesti i informacija koje su od javnog interesa.

Nama se čini da je Evropa opterećena svojim problemima potpuno zapostavila ono što je oduvek bila poruka, gde je suština evropskih integracija, u evropskim vrednostima, poštovanju zakona, pravnoj državi, ljudskim pravima, građanskim slobodama.

Stiče se utisak da uz sve ovo što sam rekla, a istovremeno snažne pohvale našem premijeru, Evropu ne interesuju naši unutrašnji procesi i to sasvim sigurno ne može da ode sa dnevnog reda, ali vreme prolazi i ono što se svi plašimo je da protokom nekog vremena će se potencijal demokratski do te mere ispazniti da u trenutku kada treba da nastupimo u novu vladu ili da se integrišemo u EU nećemo imati šta da integrišemo. Potpuno istrošene kapacitete demokratske, građane umorne od tranzicije, siromašne, neobrazovane. Nama se čini da je Evropa opterećena svojim problemima potpuno zapostavila ono što je oduvek bila poruka, gde je suština evropskih integracija, u evropskim vrednostima, poštovanju zakona, pravnoj državi, ljudskim pravima, građanskim slobodama. To je nekako čini mi se nestalo sa dnevnog reda i to je ono što je opasnost, uz ono što sam rekla da je u regionu sve prisutnije jačanje lidera kao što je Orban, kao što je Erdogan. To ima svog uticaja na ovaj naš region, jer smo prosto blizu, to je na neki način povezano. Znam da ne možemo sada dobiti te odgovore, ali je važno da i u razgovorima koji se vode u Savetu Evrope i među kolegama iz evropskih stranaka levice i socijaldemokratskih taj momenat se ne zapostavi, on mora da se vrati na dnevni red, paralelno sa svim drugim važnim pitanjima kojima se Evropa trenutno bavi.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Upravo je dobro što sam prepustio da Nataša, potom Vesna i gospođa Pešić govore, jer je to bilo na tragu onog što sam hteo da kažem i dosta toga su one već rekle. Poenta je u tome što danas kada u ovoj debati razgovaramo ili kada postavljamo pitanja o iskušenjima demokratije kao glavoj temi, kada govorimo o Srbiji i EU, govorimo o različitim stvarima. Govorili smo o EU kao zajednici. Kod njih je glavna tema i intelektualaca i političara-ideologa socijaldemokratije kako blagostanje redefinisati u smeru poboljšanja kvaliteta života, nasuprot dominantnoj vladavini kvantiteta, kako omogućiti veću participaciju građana, veći uticaj u političkom i svakodnevnom životu. Kod nas glavne teme su nezaposlenost, nizak životni standard i osiromašnje srednje klase, koja se pridružuje i onako velikom broju siromašnih. Na žalost, vladavina prava, sloboda govora, nezavisnost institucija, nisu u dovoljnoj meri u središtu pažnje i ne dovode se u vezu sa gore pomenutim temama. Nisu u dovoljnoj meri u centru pažnje upravo iz onih razloga koje smo mogli da čujemo. Sloboda medija, sloboda govora, sloboda izražavanja, mogućnost da iskažete kritičko mišljeje, drugačije mišljenje je svedena na minimum. To su pre incidenti nego pravilo koje važi za sva uređena demokratska društva. Tako da su iskušenja demokratije kod nas na jednom potpuno novom nivou.

Mi smo imali prvobitnu akumulaciju kapitala, ali nismo imali prvobitnu akumulaciju demokratskih institucija. Nemamo demokratsku političku kulturu, a ona se suzbija dodatno time što nemamo mogućnost da je razvijamo.

Mi smo imali prvobitnu akumulaciju kapitala, ali nismo imali prvobitnu akumulaciju demokratskih institucija. Nemamo demokratsku političku kulturu, a ona se suzbija dodatno time što nemamo mogućnost da je razvijamo. Kada govorimo o iskušenjima demokratije, govorimo o različitim stvarima. Ove teme jedva čekam da dođu na dnevni red u Srbiji, ne treba ih potpuno odbaciti. O njima treba da razgovaramo, o preraspodeli i o participaciji građana, to jesu i deo ovih naših tema, ovo su teme koje prethode. Najpre sloboda govora, sloboda mogućnosti da se kaže drugačije mišljenje. Navešću samo jedan paradoks, posmatrajući unazad desetak i više godina broj onih koji su opredeljeni za EU se smanjuje i mi danas imamo jedva negde ispod 44-46% onih koji bi išli u EU, a procenat onih koji imaju povoljno mišljenje o EU je daleko niži. Taj procenat je dramatično nizak. S jedne strane, to pokazuje da građani o EU imaju loše mišljenje, ali iz pragmatičnih razloga taj procenat se povećava. Oni bi ipak glasali za ulazak u EU. Kako je moguće to kada imamo opredeljenje ustavno da smo za EU? Kada imamo na poslednjim izborima takav rezultat da nijedna stranka koja je bila antievropska nije ušla u Parlament? Imate činjenicu da su nekadašnje stranke koje su bile antievropske sada na vlasti. Da li je neko izračunao da će to povoljnije uticati na naš evropski put ili su se možda preračunali, možda su upravo ovi koji su promenili kurs računali na to da je evropska orijentacija dobra za osvajanje i zdaržavanje vlasti? To je ono što demokratska javnost postavlja kao pitanje. To je ono što se često u govorima ljudi koji su danas na vlasti može i čuti. Oni o EU govore samo iz ugla ekonomskog prosperiteta, vrednosti tu nema nigde, a nema ih pogotovo u praksi, jer nemate mogućnost da sučelite mišljenja. S druge strane, birači vide evropsku orijentaciju tih stranaka kao taktički potez da se osvoji i zadrži vlast. Demokratska javnost nasuprot tome vidi u ovakvom odnosu EU prema odnosu vlasti i građanima jedno razočarenje koje ste mogli čuti danas, da je EU pre svega zainteresovana za ispunjavanje interesa koji se tiču globalne ili regionalne politike, regionalne stabilnosti i odnosa prema Prištini, dok su potpuno nezainteresovani za ono što je temelj svakog demokratskog društva,  a to je sloboda govora, slobodne institucije. Otuda imate paradoks da unutar demokratskih političkih stranaka imate veliki broj građana koji imaju negativno mišljenje o Evropi, ali su i dalje evropski orijentisani u nadi da će doći do promene u samom Briselu i njenim državama članicama.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Teško je, naravno, nešto dodati nakon ove diskusije u kojoj je učestvovalo poslednjih nekoliko govornika. Gde god zapnemo prstom jednostavno dolazimo do užasnih ograničenja, užasnih problema. Osnovno se pitanje postavlja, da li ipak nešto možemo da uradimo? Moramo ovde da rešavamo probleme demokratije, probleme odnosa u ovoj zemlji. To me sada navodi na ono što inače radim kada se god javno pojavljujem, uvek završavam svoj nastup apelom srednjoj klasi, kulturnim i profesionalnim elitama. Odgovornost je nama nama, da u našoj zemlji i u našoj kulturi otvaramo određena pitanja, da se organizujemo i postajemo nekakav aktivan činilac. Bez toga ništa. Zašto ovo govorim? Očito je da i u zapadnoj Evropi, pa i u većem delu sveta je reprezentativna demokratija doživela određeni zamor. Političke partije, sindikati, političke institucije koje znamo više nisu dovoljno atraktivne i kroz njih preovladava nešto drugo, a ne ideje i vrednosti. Gde uprti prstom? Gde se okrenuti? Izgleda da jedino što preostaje su socijalni pokreti i civilno društvo. Govormi pre svega o nama koji živimo u ovakvom kontekstu u kakvom živimo. Dok sami ne postavimo pitanje i ne pokrenemo debatu, očito je da naše institucije, profesionalna i politička elita neće reagovati na to. Očito je da će se nastaviti ovaj odnos u kome EU pragmatično gleda na samo jedan centralni interes, a ostalo je ne zanima.

Ne možemo rešiti čitav niz problema, marginalni smo apsolutno, ali ništa nam drugo ne preostaje nego da počnemo od ovakvog kruga da pešački širimo neke ideje u  nadi da će to možda da proizvede dugoročno nešto.

Dozvolite samo da apel završim jednom anegdotom. Bio sam pre 3-4 godine u Americi, u Vašingtonu, u Vilson centru na razgovoru o levici. Bio sam sam iznenađen da levica može biti predmet razgovora u Americi, sa puno predrasuda sam došao na taj skup. U skladu sa mojim predrasudama video sam da procentualna starost onih koji su u tom velikom skupu učestvovali negde mojih godina i stariji od mene, među njima jako poznati ljudi. Ono što nisam znao, čime hoću da potvrdim svoju tezu, je da levica u Americi postoji. Mi je ne vidimo, ne vidi je mejnstrim, ne vide je velike institucije, ne vide je mediji, ali ona postoji. Deluje u ovom kontekstu tzv. pešačka demokratija. Pripadnici različitih političkih grupacija unutar levice jednostavno deluju i to se vidi u kulturi, filmovima, književnosti. To se vidi u čitavom nizu eksplozija koje se povremeno dese. To ide u zrelosti koje reaguju na određene političke poteze. To je upravo ono za šta se zalažem. Ne možemo rešiti čitav niz problema, marginalni smo apsolutno, ali ništa nam drugo ne preostaje nego da počnemo od ovakvog kruga da pešački širimo neke ideje u  nadi da će to možda da proizvede dugoročno nešto. Kratkoročno sam skeptičan. Moramo da se okrenemo sebi i pitamo se šta je naš zadatak. Što kaže gospodin Mićunović, prvi zadatak je da govorimo istinu, da bi je proširio kao znalci, vrhunski profesionalci, da smo svesni da to što mi znamo treba da delimo sa nekim, da širimo to znanje. Drugim rečima, opet aktivizam koji ja ne vidim, evo 9 godina je kako sam se vratio iz Amerike, još uvek ne prepoznajem da u nivou društva postoje te snage i grupacije. U tom smislu, izvinjavam se, ali opet apelujem, pogledajmo se ko smo i šta smo i šta hoćemo.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Levica u SAD je čak vidljiva, onaj koji već 40 godina ili pre deset godina sedi u Kongresu i jedini koji je uvek govorio da je demokratski socijalista je u Ajovi, Njuhemširu, on će ostvariti tu vrlo dobar rezultat. Levice je oduvek bilo u Americi. Tu postoji i sistem da ih ne puste u Parlament, jer kroz većinski izborni sistem je teško taj uslov da ispune, ali levica u SAD je jako snažna i da nije bilo nje Obama ne bi postao predsednik. Kao drugo, nije to reprezentativna demokratija već isključivo reprezentativna koja je ohrabrena. Jednostavno 95% je direktno od tih 5% indirektno potpuno menja političku kulturu i negde ohrabruje ljude i vraća taj deo moći koji im je oduvek bio oduzet, a moć je u svakom od nas, to možete i pročitati. Samostalno možete politički samo da očajavate. Moć koju imate u sebi možete ostvariti ako se ujedinite. To je ono što smo negde zaboravili. Oni koji imaju moć, mediji i ostali oni nas ne ohrabruju, jer ne žele sebe da dovedu u pitanje. Kao drugo, Zorane isto tako je i u Zapadnoj Evropi, svi se brinu za posao, novac, srednju klasu. U Francuskoj, Nemačkoj ili Švajcarskoj nije to drugačije nego ovde. Nemojte misliti da je tamo drugačije. Samo je situacija takva da određene loše situacije, kao što ovde postoje u medijima, nisu tako loše tamo. Čuju se tamo i drugi glasovi, ali vi ih ne čujete, jer vama se prenosi ono što je veliko i zato su neophodne ovakve diskusije kakve danas vodimo.

Ako se EU ne bude revolucionizovala u svojoj formi, onda ću reći nešto jako zlobno, zaboravite na pristupanje, jer integraciona snaga raznolikosti je itekako iscrpljena autoritarnim sistemom.

Ako brinemo o kvalitetu života onda brinemo na jednoj strani o nephodnosti da smemo da ezistiramo, a s druge strane i o kvalitetu slobode. Ne smemo misliti da je ovo ekonomska diskusija. Radi se o izbornoj kampanji u Zapadnoj Evropi, ispunjavaju se tim strahovima, zato su problemi tamo sličniji nego što ste vi toga svesni. Na samom kraju, nešto što sam juče naglasio, možda sam to danas zaboravio, ako se EU ne bude revolucionizovala u svojoj formi, onda ću reći nešto jako zlobno, zaboravite na pristupanje, jer integraciona snaga raznolikosti je itekako iscrpljena autoritarnim sistemom. Integracija raznolikosti znači sistem koji 40 država može da integriše, a ne samo 28. Mora da bude drugačiji nego što danas postoji. Mora biti sasvim drugačiji nego što sada očigledno deluje. Imam treću mogućnost kako da izađemo iz ove jadne situacije, tako što ćemo izgraditi demokratiju. Druga mogućnost, koja se naglašava u Briselu, više moći prenesite Komisiji, a onda će se ona svuda postarati da bude dobro. To je totalna antidmokratizacija, oni hoće moć preko srpskog parlamenta, pa ako vi puno date onda ćete biti Brisel iz Brisela. Secifični interesi vas negde pritiskaju, a celina se zaboravlja. To bi još više bio slučaj u tom scenariju. Treća mogućnost je ono što se trenutno već odvija, moć Brisela se pomera ka Berlinu, a u Berlinu sa određenim ljudima iz Brisela se vlada. To se kod izbeglica sada dogodilo. Još nije bilo ustanka, jer Šmit je rekao da ne žele nemačku Evropu, žele evropsku Nemačku. U tom smislu nismo shvatili šta se danas još pogrešno događa i čemu bi trebalo da se usprotivimo i protestvujemo. Na kraju, ovo što ste vi rekli vezano za redukciju ocene Srbije na geostrateško pitanje sa Prištinom, to je nešto što treba da iznesete kao pitanje Savetu Evrope. Savet Evrope je vaša šansa da interese građana i kritiku prema EU upućujete. To morate mnogo hrabrije da činite sami. Ja vam tu ne mogu pomoći. Čitava kriza demokratije bila je predmet poslednjih sedam godina brojnih izveštaja EU Savetu Evrope. Ako smatrate da je Srbija tu pogrešno tretirana i ako su drugi pogrešno tretirani sa lošim posledicama, onda u Savetu Evrope morate da sačinite izveštaj i da naterate tu instituciju na diskusiju. Onda će vas čuti u Briselu. Ako sami dođete ka Briselu, onda će oni prilično arogantno na to reagovati.

Opširnije >>>
Verzija za štampu

Prvo bih hteo da se zahvalim prof. Grosu koji je uneo dosta dinamike u našu debatu i omogućio da konfrontiramo razna gledišta, a da pri tom svi mislimo slično da nam treba više slobode i demokratije i da tražimo izlaz iz jedne paralize politike. Mi smo nedovoljno posvetili pažnje onom što bismo mogli zvati naša stvarnost, koju ne možemo zvati demokratskom. Smešna je vladavina jednog čoveka i njegova ambicija da vlada. Sve institucije su izvrgnute ruglu. Da se Parlament tako tretira od Vlade ne pamtim da je bilo moguće. Opozicije nema, između ostalog i jer joj se ne dozvoljava ni u samom Parlamentu da dođe do reči da ne bude suočena sa najgorim klevetama i ućutkivanjima. Parlament je totalno devastiran. Ono što je ključno, mi ne možemo govoriti o demokratiji ako u njoj opozicija nema bar elementarnu ravnopravnost da može da iskaže svoje mišljenje, jer to je njena svrha, da pomaže kontroli vlasti i napretku društva. To je jedna činjenica koju treba samo konstatovati. To nije dovoljno. Nije tome posvećen ceo skup i ono što nas zanima je bilo pitanje levice koje je malo ostalo po strani.

Veliki istorijski događaji kao što su revolucije obično su iznenadni i uvek iznenađuju političke mislioce koji su verovali da mogu da predviđaju istoriju.

Postoji nekoliko puteva kojim će krenut istorija, na sreću ili nesreću mi to ne znamo. Veliki istorijski događaji kao što su revolucije obično su iznenadni i uvek iznenađuju političke mislioce koji su verovali da mogu da predviđaju istoriju. Koju god hoćete revoluciju pomenite, nije se njoj nadao svojevremeno ni engleski kralj Čarls koji je izgubio glavu, da će taj nekakav parlament uspeti da ga stavi na giljotinu. Nije se tome nadao ni Luj XVI sa onim što mu se dogodilo kada mu je Mirabo rekao da odande samo bajonetima ih mogu izneti i kada su gladne žene iz Versaja odveli pekara i njegovu ženu, kako su zvali kralja, koji je u to vreme trgovao žitom. U modernim događajima uvek navodim jedan primer. Bio je Svetski sociološki kongres u Strezi 1966. godine, posvećen omladini, omladinskoj depolitizaciji, huliganstvu, izgubljenim generacijama. Posle dve godine na iznenađenje svih dogodio se jedan planetarni pokret, meni najdraži u kome sam učestvovao, jer što nam je rekla onda pesnikinja Desanka Maksmović, danas ste mladi, lepi i hrabri, ali nećete takvi ostati celog života, ali ćete se celog života sećati da ste to nekad bili. Inače, pomenuo bih ovde važnost uspomena na slobodu. Da se setimo da su ljudi ustajali, pa i ginuli. To je ono najlepše što je postojalo, a to je pobuniti se. Dva starca u Francuskoj su napravila bestseler pod naslovom „Pobunite se“ i izašlo je preko milion primeraka, Hesel i Moren.

Opširnije >>>